Šta bi danas rekao Zoran Đinđić (2003–2020): Reforme nisu same sebi cilj
11.03.2020 Beograd

VideoŠta bi danas rekao Zoran Đinđić (2003–2020): Reforme nisu same sebi cilj

Šta bi danas rekao Zoran Đinđić (2003–2020): Reforme nisu same sebi cilj Foto: Novi magazin / Zoran Raš
To je koncept Srbije kao zemlje jake, srednje građanske klase, finansijski stabilnih, nezavisnih porodica, dobrog obrazovanja, dobrih struka, stabilnog socijalnog osiguranja, besplatnog osnovnog i srednjeg obrazovanja. Konačno, zemlja sigurnih i bezbednih ulica, zemlja nekorumpirane policije i brzog sudstva

Priredila: Gorica Mojović
Fotografije: Zoran Raš

U današnjem virtuelnom svetu moguće je zamisliti i izvesti sve što poželite, toliko uverljivo da izgleda stvarno. Uostalom, naučnici su odavno uspeli da pomoću slika “dešifruju” glasove – potencijalne – velikih umova. U novinarstvu, pak, nije nikakva novost zamišljeni intervju, bivalo je, ranije više nego sada, takvih razgovora u kojima se stavovi i misli značajnih ljudi stavljaju u kontekst današnjice. Tako je na području bivše SFRJ, u vreme početka otklona od socijalizma, bila izuzetno sprovedena akcija “Šta bi Marks danas rekao”, koja je kasnije manje uspešno demonstrirana i sa još nekim izuzetnim ljudima.

Od ubistva premijera Zorana Đinđića prošlo je 17 godina. Posle šoka u kojem su se zatekli i njegovi poštovaoci i dotadašnji protivnici, Srbija je ušla u jedan neprekinuti put lutanja i manjeg ili većeg udaljavanja sa puta modernizma, za koji se beskompromisno zalagao nesumnjivo najznačajniji lider ne samo Demokratske stranke posle obnove, već i same Srbije.

Dakle, šta bi Đinđić, na koga se danas pozivaju i njegovi arheprotivnici, rekao? Forma intervjua je, jednostavno, najzgodniji način da se, s jedne strane, sublimišu pitanja, situacije i stanja u kojima je Srbija bila s kraja prošlog i početka ovog veka i milenijuma a gde je danas, a sa druge da se kroz na prigodan način podsetimo mudrosti, širine, živosti i hitrine duha Zorana Đinđića.

*Svojevremeno ste izjavili: “Ako sa Miloševićem uđemo u 21. vek, ja se više neću baviti politikom!” Vi ste bili kreator rušenja tog režima. Zašto vam je bilo važno da se to desi pre prelaska u novi vek?

Moje čvrsto uverenje je da smo mi kao narod 20. vek prokockali. Mi smo ga izgubili zabavljeni pogrešnim eksperimentima. Jedan eksperiment je bio Jugoslavija, drugi je bio komunizam. Mi smo, praktično vreme od 1914. do 2000. izgubili. Nismo se u tom periodu bavili unapređenjem svog naroda nego organizacionim formama koje su nas svakih dvadeset godina bacale u novi rat i vraćale sto godina unazad. Zbog toga se mi ne možemo ponašati kao da normalno nastavljamo život.

Narod se 5. oktobra opredelio za ubrzanje istorije, a ne za ideju običnog diskontinuiteta.

*Šta je bila vaša osnovna ideja posle 5. oktobra, šta je to više od običnog diskontinuiteta?

Mi moramo da počnemo najsveobuhvatniji postupak modernizacije naše države od vremena kada je knez Mihailo ubijen upravo zato što je to hteo, što je hteo da dovede strance, da dovede naše ljude iz Beča i Budimpešte i da modernizuje jednu orijentalnu državu kakva je tada bila Srbija, koja je počivala na ličnim vezama, na klanovima, na interesima.

Njegova ideja bila je da po uzoru na tada naprednu austrougarsku administraciju modernizuje i srpsku. i jedan od razloga što je bio neomiljen i što je bio ubijen jeste i taj.

*Šta bi, po vašem mišljenju, ta modernizacija Srbije trebalo da obezbedi građanima Srbije?

To je koncept Srbije kao zemlje jake, srednje građanske klase, finansijski stabilnih, nezavisnih porodica, dobrog obrazovanja, dobrih struka, stabilnog socijalnog osiguranja, besplatnog osnovnog i srednjeg obrazovanja. Konačno, zemlja sigurnih i bezbednih ulica, zemlja nekorumpirane policije i brzog sudstva.

*Kako da se formira ta srednja klasa? To svakako ne može bez inostranog kapitala, stranih investicija?

Pitanje je želimo li mi da budemo zemlja jeftine radne snage, neka vrsta radničkog predgrađa Evrope s mogućnostima brze zarade i velikih rizika ili želimo da budemo zemlja visokokvalifikovane radne snage, zemlja u kojoj radna snaga nije malo plaćena, zemlja koja privlači investicije svojom stabilnošću, dobrim zakonima i institucijama.

*Kako ćemo to da postignemo? Kapital ima svoja pravila, tržište je neumoljivo.

Mislim da je priča “pusti tržište jer će ono samo da reguliše svoje odnose”, priča za malu decu. Postoji samo nekoliko zemalja koje su posle 200 ili 300 godina u prilici da njihovo tržište funkcioniše na normalan način, a da ljudi ne umiru od gladi zbog takvog tržišta.

*Šta ćemo mi da radimo? Da se odreknemo tržišnih principa?

Mi moramo vrlo pažljivo da ocenimo koliko možemo, a da ne opteretimo sve građane Srbije kroz porez, da usmerimo novac prema onim socijalnim kategorijama koje su, ne svojom krivicom, došle u situaciju da ne mogu da žive od svojih primanja. To su penzioneri, to su socijalna davanja, to su one budžetske funkcije kao što su zdravstvo, školstvo, sudstvo, policija. Mora da se vodi pažljiva politika u odnosu na te delove društva jer oni će u tržišnom poslovanju, gde pobeđuju oni koji imaju oštrije laktove, biti gubitnici tranzicije. To ne sme da se desi.

*Objasnili ste neke stvari koje se tiču ekonomije. Pretpostavljam da se vaša priča o reformama ne završava samo na tim pitanjima. Šta je suštinski cilj reformi o kojima neprestano govorite ?

Reforme nisu same sebi cilj. Ni moderna Srbija nije sama sebi cilj. Radi se o ljudima koji u Srbiji žive, radi se o njihovim sudbinama, o njihovim ličnim potencijalima, radi se o tome koliko mi možemo svojim delovanjem da omogućimo da oni pomognu sami sebi. Naš najveći, a možda i jedini nacionalni potencijal, jedina razvojna mogućnost jesu naši ljudi. Njihova snalažljivost, pamet, energija, njihov zdrav egoizam, želja za ličnim i porodičnim uspehom. Taj potencijal se danas poništava medijskim zaglupljivanjem, nasrtajima na školstvo, univerzitet, političkim primitivizmom.

*Kako su ti ljudski potencijali u Srbiji ugušeni? Kako je taj politički primitivizam ovladao našom javnom scenom?

Mi imamo problem s tim što su naši političari suviše egocentrični i samozaljubljeni i misle da sve postoji samo zbog njih. Na zapadu, kroz razvoj njihovih demokratskih društava, lider je činovnik naroda i nacije i on je održiv samo ukoliko vodi napred, u onoj meri u kojoj on daje neki plan gde nacija može da uspe. Može da pogreši. Onog trenutka kada on neki svoj interes stavi iznad interesa nacije i kaže: mada sam ja postao problem, ja neću da se sklonim jer, eto, ljudi me podržavaju, on gubi kredibilitet.

*Ako se političari tako ponašaju, ko se onda uopšte usuđuje da se bavi politikom?

Najveća opasnost od jednog pesimističkog opisivanja politike je u tome da pošteni i časni ljudi ne žele da se bave politikom jer je politika nešto loše i kroz medije je prikazana kao nešto loše. Onda se praktično događa jedna dobrovoljna negativna selekcija da oni koji imaju dobro mišljenje o sebi i svom moralu kažu: “Neću da se bavim politikom jer su političari korumpirani, političari su lopovi, prevaranti.” I onda zaista nema dovoljno dobrih ljudi koji bi preuzeli odgovornost za nešto što je najvažnije, a to je opšte dobro.

*Kad smo već kod opšteg dobra, poznat je vaš stav da Srbija treba da bude deo Evropske unije jer je to garancija prosperiteta. Vi imate i izvesne zamerke na delovanje Evropske unije?

Danas znamo da je vizija evropskog jedinstva, evropske porodice, “sjedinjenih država Evrope” postala veoma stvarna i da Evropljani, pripadnici takozvanih suštinskih evropskih naroda, mogu zadovoljno sesti za isti sto i reći: “Obavili smo veliki posao.” Ali ostaje pitanje da li je cela Evropa prisutna za tim stolom?
Govorim o Balkanu. Pitanje je kako prevladati proces razjedinjavanja, nedostatak kohezije i integracije u ovom važnom regionu.

Odgovor je sličan onom koji je dat Evropi 1945: Treba nam velika ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred, nešto što je veće od “business as usual”, veće od računice, od privrede, koja je za mene najvažnija stvar. Za većinu ljudi radi se o identitetu. Reč je o duši, a ne o materijalnom, a po meni ideja evropskih integracija je velika ideja – ukoliko ona propadne, crni dani dolaze za Balkan, bez svoje celovitosti, Evropa neće biti stabilna i neće moći igrati vodeću ulogu u svetskoj istoriji.

Moja poruka je sledeća: Naravno da odlučuju pozitivne snage u samim zemljama Balkana, ali nama je potrebna i pozitivna energija iz Evrope. Ova energija se ne sme svoditi na materijalne stvari, ona mora sadržati idealizam i emociju.




Zoran Đinđić: Pravi Evropljanin

Ubica je ubio i tinjajuću nadu, sjajnu osobu, simbol bolje budućnosti
 

Piše: Gert Vajskirhen

12. mart 2003: Sunčano jutro, spokojno i tiho, prvi znak da proleće uskoro stiže – poslednji dan slobodoumlja. Ubijen je premijer Republike Srbije, koji slovi za političara koji svoju zemlju vodi ka članstvu u EU. Ubica je ubio i tinjajuću nadu, sjajnu osobu, simbol bolje budućnosti. Da je imao šansu da preživi, da su on i njegov politički pokret imali šansu da učvrste svoj kurs ka sveobuhvatnoj reformi srpskog društva i države, ne bih se usudio da procenjujem da li bi Srbija danas bila država članica EU.

Njegovom smrću je istorijski odlučujući proces građanske modernizacije, koji se u srcu jugoistočne Evrope vodio više od deset godina, načinjen ogromnim gubitkom čovečanstva. Zoran Đinđić je mogao da bude veliki reformator koji svojoj zemlji otvara put, definišući kapacitete srpskog naroda da menja svoj mentalitet.
Đinđić je i te kako bio svestan zona opasnosti koje su ga okruživale.

POSLEDNJI SUSRET: Posetio sam ga u njegovoj kancelariji u Vladi nedelju dana pre nego što je ubijen. Znao je da je gledao u lica neprijatelja kada je započeo svoj put ka slobodi i demokratiji, obnavljajući percepciju Srbije, uveren da će biti očajnički potrebni procesi modernizacije i da će biti sprovođeni u fazama teškog i ponekad bolnog rada. Predviđajući da je pred njim trnovit put, preuzeo je rizike bez straha.

Iznenađujuće miran i ubedljivo empatičan, bio je otelotvorenje hrabrosti. Istovremeno je pokazivao intelektualni kapacitet za analitičnu oštrinu, ali i to da je pametan i nepokolebljiv u spremnosti da deluje. Umeo je da kombinuje razmišljanje u trajnim strateškim linijama i krivudanje u taktičkim manevrima bez gubljenja podnošljive ravnoteže.

Svoju početnu tačku kao političkog mislioca Đinđić je pronašao u nedogmatskim sferama liberalno orijentisanih marksističkih interpretatora okupljenih oko Praksis grupe. Korčulanska letnja škola postala je između 1964. i 1975. poznato mesto za organizovanje otvorenih kritičkih debata o tome kako stvoriti nove ljudske vizije alternativne budućnosti, koje se razlikuju od autoritarnih verzija različitih socijalizama i kapitalizama. Autori sa jugoslovenskih univerziteta – Predrag Vranicki i Mihailo Marković – pozivali su istaknute intelektualce kao što su Ernst Bloh, Đerđ Lukač, Herbert Markuze, Lešek Kolakovski i Jirgen Habermas da izlože svoje stavove i ponude uzbudljiva gledišta.

NEPOTPUNA DRŽAVA: Jednog dana je Zoran Đinđić sreo Jirgena Habermasa na ulicama Beograda i objasnio mu kako je zauzeo kontroverzan stav prema moći Jugoslavije. Vili Brant je kasnije pokrenuo inicijativu da se mladi student zaštiti od kazne. Tako je došlo do toga da Zoran dobije šansu da postavi snažan temelj za svoju akademsku karijeru. Franfurtska škola za socijalno istraživanje na Univerzitetu Johan Volfgang Gete, Univerzitet u Hajdelbergu i Univerzitet u Konstancu, pružili su učenjačkoj nadi izuzetne prilike da produbi svoje znanje i proširi vidike. On je to iskustvo vrednovao kao prekretnicu na kojoj je dobio osećaj šta je moderna demokratska država zasnovana na aktivnom građanskom društvu.

Vrata za ugodan život u Nemačkoj su otvorena. Na putu ka realnosti u Jugoslaviji Zoran je zapisao svoju analizu velikog problema u zemlji u kojoj je rođen: “Jugoslavija, nepotpuna država.” Iskustva u Nemačkoj nadahnula su ga da učini ono što je mogao, da ujedini grupe i pojedince s ciljem da se izvrši reforma države tako da jednog dana može da tvrdi da se zove prava (zapadno)evropska država. Od tog trenutka Slobodan Milošević je u Zoranu Đinđiću video sistematičnog neprijatelja. Tada je počela egzistencijalna borba između ova dva karaktera. U njima su oličene dve slike budućnosti Srbije. Jedna podrazumeva da se za opšte dobro otvori društvo, tako da svaki pojedinac može da živi u liberalnom samoorganizovanom poretku, pod vlašću koja se sprovodi prema prihvaćenim društvenim normama koje su sačinjene od snažne, živopisne demokratije, a druga predstavlja zamisao da se nastavi s diktatorskim autoritarizmom, gušenjem sloboda i kreativnosti građana i otuđenjem Srbije od evropskog načina života.

Borba između ove dve suprotstavljene vizije bila je nastavljena do smrti obojice. To je rat između demokratije i autokratije i on još traje, nema kraja na vidiku.
Zoran je u toj borbi pokazao ceo spektar svojih kompetencija. Praktične veštine, superiorne sposobnosti, teorijska mudrost i pobednička retorika pružili su mu iskričavost, neki kažu prepredenost, da s vlasti smeni rušitelja Jugoslavije. Osim s Miloševićem, Đinđić je vodio pravičnu borbu koristeći oružja demokratije. Zoran je znao da snage s kojima se bori mogu da koriste oružja autokratije. Zato je nastojao da smekša neke njihove predstavnike i da rasparča njihovu organizovanu kriminalnu moć. Znao je da će biti korišćene neuobičajene metode da se učvrsti pobeda udruženih demokratskih partija u decembru 2000, kada se njegova partija najbolje plasirala unutar demokratskog tabora na izborima.

MODERNIZATORI & RIVALI: Zoran Đinđić je 25. januara 2001. postao prvi premijer, okončavši stari režim. Počeo je kratak i žestok period od 25 meseci, sve dok nije ubijen. Pre nego što je stupio na političku pozornicu na nacionalnom nivou, kristalno jasno je konstatovao koliko veliki i težak teret nosi na leđima. Moderna istorija Srbije stalno je od 1804. kulminirala sukobima između modernizatora i njihovih rivala, između reformatora i antireformatora. “Dosad su, nažalost, gotovo uvek gubili reformatori i modernizatori”, rekao je premijer.
U svom pozdravnom obraćanju DS-u stranci, na Novu godinu 2000, Zoran Đinđić je saopštio da “smo mi najvažniji vesnici nade za sve one koji našu zemlju vide u Evropi i najpoznatija meta za one koji nas vide u Aziji. Sudbina Srbije današnjice i sutrašnjice u našim je rukama. Za projekat na kojem radimo, postavljanje temelja moderne države s kredibilnom vladom i uspešnom ekonomijom, potreban je ogroman napor i mnogo strpljenja… Srbija će biti bolje mesto nego što je danas i mi koji bismo da vodimo zemlju treba da budemo bolji, uspešniji, efikasniji. Svuda je potrebna podrška, pomoć, solidarnost, ohrabrenje, akcija, nada… Naši ciljevi – budućnost Srbije, u kojoj naša deca i njihova deca mogu da žive u miru i zadovoljstvu, ponosni na sebe i ponosni na svoju zemlju – nikada ovo ne gube iz vida.”

Ispostavilo se da je u anketama javnog mnjenja Zoran Đinđić kao premijer bio manje popularan od predsednika Koštunice. “U očima mnogih Srba”, komentarisao je, “ja sam nemački špijun.” To se fino uklapa, analizirao je, u “paranoidnu imaginaciju da će sve svetske sile osvojiti Balkan, ovaj važan region. Pre svega, Nemačka i SAD.” S tim u vezi, nastavio je, “Nemačka će angažovati sopstvene špijune.” Uprkos svim neizvesnostima, bio je fasciniran što živi u revolucionarnim vremenima. “Ovo je prvi put u istoriji Srbije da će biti osnovana građanska, moderna država. Niko u Vladi ne gaji iluziju da ćemo u svemu ovome postati popularni. Ako ovo izdržimo dve, tri godine, ako se ove neprijatne stvari završe, onda će ljudi postepeno shvatiti da je ovo bilo neophodno. Onda mogu sebi da čestitaju što su uspeli.” Onda će Srbija biti “deo evropske civilizacije, bez viktimizacije… Realističan cilj za jednog revolucionara, zar ne?”

ISTINA KOJA UBIJA: Ubrzo nakon što je Zoran Đinđić stupio na premijersku funkciju, suočavao se sa sve većim očekivanjem, naročito američke administracije, da Slobodan Milošević bude izručen Haškom tribunalu (MKSJ). Odlučio je, uz podršku Vlade, da ga isprati. Time je počela da se ostvaruje integracija Srbije u evropske strukture. Zajedno sa ovim procesima parlament je ratifikovao Evropsku konvenciju o ljudskim pravima Saveta Evrope. Korak po korak, Srbija je postala prepoznata kao stub stabilnosti u nestabilnom regionu. U novembru 2001. premijer je završio svoju borbu protiv preostalih nasilnih snaga.
Nakon toga uveo je Zakonik o krivičnom postupku, koji je omogućio izručenje jugoslovenskih državljana MKSJ-u. Ovima manevrima ka civilizovanoj vladavini prava, koja je orijentisana ka evropskim normama, produžena je unutrašnja borba u demokratskom savezu. Vojislav Koštunica je podsticao toksičnu kampanju protiv premijera. Predstavljanje Đinđića kao izdajnika srpskih interesa, što je bilo suprotno istini, dobilo je odziv u javnosti. Ta atmosfera, puna zavera, lažnih vesti i mržnje koji su se iznedrili u prvoj godini novog milenijuma, postavila je temelj za brutalni pokušaj različitih grupacija – od mafije do drugih formacija podzemlja – da započnu da se svete.

Ortodoksni gangsteri iz Jedinice za specijalne operacije (JSO) izvršili su oružanu pobunu. Te događaje iskoristio je Koštunica da istakne sopstvenu agendu – da spreči Đinđića da nastavi proces reformi. Ovi događaji nagoveštavali su prekretnicu koja je dovela do atentata. Neizvesnost je bilo dominantno osećanje u društvu.

Ubice su izazvale negodovanje ubistvom ikone demokratije i modernosti. Jedan metak oduzeo mu je život, sledeći je ranio njegovog telohranitelja, a treći treba da pogodi budućnost Srbije na njenom putu ka tome da postane evropska država. Pre nego što je Zoran Đinđić nadahnuo Srbiju da se okrene evropskoj demokratiji, ovaj deo Evrope živeo je u različitim fazama diktature i dezintegracije. S njim je nastupio novi početak velikog eksperimenta. U intervju koji je dao Adamu Mihnjiku (Gazeta viborča, 6. jun 2001), Zoran Đinđić je rekao: “Sprovešćemo veoma brzo reforme… Jedina prepreka smo mi sami jer smo loše organizovani.” Nakon toga je zahtevao da se “promeni kolektivno ponašanje Srba” (Profit, Belgrade, br. 35/2001). Analizirao je kako je kroz istoriju srpska elita reagovala na prave izazove u tri faze: “Prvo inicijativa i aktivizam. Ti kapaciteti čine nas akterima važnih događaja širom sveta… rađaju nam instinkt za odlučujući istorijski trenutak. Onda sledi pomračenje, gubitak osećaja za realnost. Avanturizam i nekritički entuzijazam postaje silovit, nakon čega sledi samosažaljenje i pesimizam. Svi drugi su krivi, nikada ni za šta sebe ne zapitamo.”

“Umesto da preuzmemo odgovornost za naša očekivanja i rezultate”, nastavljao je, “hoćemo li početi svuda da nalazimo žrtvene jarce, kao što smo u prošlosti previše puta uradili?” Đinđić je ovim savetom otvorio prozor u drugačiju budućnost: “Možemo da se ponašamo onako kako smo se ponašali u prošlosti sa istim ishodom, kakav poznajemo. Ili možemo da promenimo svoje ponašanje i tako verovatno postignemo malo drugačije rezultate.”

ZAOSTAVŠTINA: Zaostavština Zorana Đinđića, velikog građanina evropske Srbije, može se naći u njegovom poslednjem planu, planu koji je predstavio za 2003. “Moramo nepokolebljivo nastaviti procese modernizacije našeg društva i ekonomije. Hteli bismo da budemo društvo u kojem ne vladaju strah i siromaštvo. Društvo sa građanima koji shvataju da žive u solidarnosti sa društveno ranjivim članovima društva.” Saosećanjem i empatijom, racionalnošću i kreativnošću zajedno sa svojim ličnim sposobnostima, Zoran Đinđić je otvorio put Srbije ka evropskoj budućnosti tako da njeni građani žive u slobodi i demokratiji. Ivo Andrić nigde nije video tačku podele od Zapada ka Istoku. Zoran Đinđić je pokazao da je moguća drugačija naracija – mostovi se mogu graditi od Istoka ka Zapadu i na kraju se može uspostaviti jedinstvena Evropa. (10. mart 2020).
 

autor: IG izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
E-pretplata
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side