Sporazum bolji od nesporazuma
21.09.2020 Beograd

Sporazum bolji od nesporazuma

Sporazum bolji od nesporazuma GAZIVODE: Veliki problem i veliki ulog
Nema sumnje da će se o sporazumu još mnogo pisati i pričati, međutim, jedno je izvesno, u nedelji koja je usledila nakon potpisivanja sporazuma u Vašingtonu stiče se utisak da se Brisel trgao iz stanja letargije i da Lajčak želi da se pregovori vrate pod okrilje Evropske unije

Više od dvadeset godina posle ratnog konflikta i trinaest godina od samoproklamovane nezavisnosti Kosova (i Metohije), Srbija je nakon Briselskog sporazuma u Beloj kući potpisala sporazum u kojem je samo jedan potpis, uz garanciju ispunjenja svega što je potpisao predsednik SAD.

Iako su mnogi očekivali da će se na agendi Bele kuće naći bar nagoveštaj obostranog priznanja Beograda i Prištine, to se nije desilo. Javnost je samo obaveštena da je postojala želja domaćina da se potpisivanjem sporazuma praktično obe strane obavežu da će se u perspektivi obostrano priznati.

Nakon više nedelja možemo, sada već hladne glave, analizirati sporazum za koji će mnogi reći da je predsednik Tramp u svom maniru “ukrao šou” i naše “sitne” i većini Amerikanaca potpuno nejasne razmirice prebacio na globalno političko polje, neočekivano uključivši i Bliski istok. 

 

VELIKA IGRA I MI: Imajući u vidu da je zvanični domaćin sastanka bio savetnik predsednika za nacionalnu bezbednost Robert O’Brajan i da su se sastanci odvijali u Savetu za nacionalnu bezbednost (NSC), moglo se očekivati da će se pored ekonomskih tema pokrenuti i političke. I baš kao što je predsednik Tramp uspeo da SAD izvuče iz brojnih sukoba širom sveta, a istovremeno da se zaglavi u sukobima podeljenog američkog društva, tako je i ekonomski deo Vašingtonskog sporazuma ostao u senci velike igre koja se trenutno igra na Bliskom istoku.

A da se na Bliskom istoku igra velika igra i da dolazi do istorijskih promena u odnosu arapskog sveta prema Izraelu, moglo se lako naslutiti iz sporazuma koji su pod patronatom Vašingtona nedavno potpisali Ujedinjeni Arapski Emirati i Izrael. Ukoliko se taj sporazum posmatrao kao usamljeni primer, nakon sporazuma koju su potpisale delegacije Srbije i Kosova kristalno je jasno da aktuelna administracija Bele kuće izuzetno pažljivo vodi pripreme i na kraju pristupa realizaciji.

Zahvaljujući agresivnom iranskom uticaju u regionu, odnos dela arapskih zemalja prema Izraelu definitivno se menja. Usledio je novi sporazum Bahreina, dozvola Saudijske Arabije izraelskoj avio-kompaniji da preleće tu zalivsku zemlju, a u narednom periodu mogu se očekivati slični sporazumi sa Omanom i Sudanom.

Čini se da su se igrom slučaja i Beograd i Priština našli u situaciji da učestvuju u efikasnoj diplomatskoj akciji koju izvodi tim predsednika Trampa. Odluka da Srbija premesti svoju ambasadu u Jerusalim, kao i da vojno i političko krilo Hezbolaha proglasi terorističkom organizacijom, predstavlja neočekivani rezultat sastanka koji je trebao da bude fokusiran uglavnom na bilateralni dogovor iz oblasti ekonomske saradnje.

Zašto je taj deo sporazuma, zapravo, bio ulaznica u Ovalni kabinet, nije jednostavno objasniti, pogotovo što Srbija nije uticajna u tom delu sveta, a Kosovo još manje. Međutim, očigledno je administracija predsednika Trampa procenila da bi seljenje ambasade Srbije, uz obostrano priznanje i otvaranje ambasade u Jerusalimu “muslimanske države” Kosovo, bio očigledan signal, kako Izraelu tako i uticajnoj populaciji jevrejskih glasača u SAD, da se bliskoistočni problemi rešavaju, bez namere da se stane.

Istini za volju, i reakcija premijera Izraela Netanjahua bila je euforična, pre svega zbog Kosova. Koliko Srbiju može da košta taj deo sporazuma, već smo videli. Izrael je priznao Kosovo, ali koju cenu će platiti Kosovo imajući u vidu da ga je većina zemalja Islamske konferencije priznala i da postoje nagoveštaji povlačenja priznanja, tek ćemo da vidimo.

Da li je Srbija zaista ugrozila svoju bezbednost time što je pored vojnog i političko krilo Hezbolaha proglasila terorističkom organizacijom? Trudim se da razumem one koji tvrde da jeste i da će se zbog toga pokrenuti terorističke aktivnosti protiv Srbije, ali ukoliko je ta teza korektna, onda je izvesno da i politički deo zajedno s vojnim krilom Hezbolaha u biti predstavlja terorističku organizaciju i ništa drugo.

Dok se u SAD društvo polarizuje, čak i do nivoa fizičkih sukoba, i dok demokrate svoju snagu usmeravaju uglavnom na kritiku, Tramp posvećeno radi i predstavlja se kao čovek rešenja, ali i kao zahvalni partner. Nema sumnje da će do prve nedelje novembra Tramp prirediti još iznenađenja, koja će biti interesantna ne samo američkim glasačima već i međunarodnoj zajednici.

 

ŠAHISTI I KIBICERI: A da li je Srbija u Ovalnom kabinetu rešila bar mali deo nagomilanih problema ili je samo poslužila predsedniku Trampu u njegovoj kampanji? Naravno da je svaki sporazum podložan kritici, ali uloga kibicera mnogo je zahvalnija od uloge šahiste koji sedi za stolom i snosi posledice svojih poteza. Ipak, summa summarum Srbija je potpisala sporazum koji je svakako bolji od nesporazuma.

Počnimo redom; iako je Srbija prošle godine potpisala obavezu da učestvuje u izgradnji auto-puta Niš – Priština, da otvori avio-liniju Beograd – Priština, kao i da investira u kvalitetniju železničku infrastrukturu, sve tri stavke našle su se u novopotpisanom sporazumu, ali ovog puta sa mnogo jačom garancijom i u prisustvu predsednika SAD.

Kad se prvi put pojavila vest da će Srbija učestvovati u izgradnji auto-puta Beograd – Priština, a to se desilo u vreme predizborne kampanje za predsednika Srbije, jedan od kandidata je, nošen emocijama i u ubeđenju da je neophodno pojačati predizbornu nacionalnu retoriku, u Nišu izjavio da Vučić planira izgradnju auto-puta kojim će Albanci sa Kosova doći u Niš i pokupovati nekretnine. Paradoksalno je da su zbog pandemije zatvorene mnoge turističke destinacije, pa su mnogi Srbi koristili magistralni put Niš – Priština da odu na letovanje u Albaniju.

Da, magistralni put Niš – Priština postoji više od pola veka, ali je neuslovan i samo zbog dešavanja krajem 90-ih pomenuti put je neopterećen, što ne znači da će tako i ostati kada Kosovo pristupi Malom Šengenu, što predstavlja jednu od potpisanih tačaka sporazuma. Uostalom, Kuršumlija, Prokuplje, Žitorađa, pa i Blace konačno se povezuju sa saobraćajnom kičmom Srbije, i to je dobra vest za sve u regionu.

Da je odluka o izgradnji definitivna, dokaz je što država uveliko otkupljuje zemlju koja se nalazi na budućoj trasi auto-puta, i to uz odobravanje Topličana, koji su se možda prvi okoristili o sporazum, budući da se ovih dana isplaćuju sume o kakvim su mogli samo da sanjaju. Dakle, auto-put “Mira” je i pre nego što je počeo da se gradi doneo izvesnu korist meštanima čija se zemlja našla na trasi.

Verovatno najvažniji deo ekonomskog sporazuma je tzv. Mali Šengen, kojem su se opirali Kosovo i Crna Gora, svako iz svog razloga. Potpisom u Beloj kući, ali i postizbornim promenama u Crnoj Gori, za očekivati je da se inicijativa koja je potpisana 2019. zaokruži i da joj, pored Srbije, Albanije, Severne Makedonije i Kosova, pristupi i Podgorica, čime se otvaraju ozbiljne perspektive za privredni razvoj, pre svih naše privrede.

Slobodan promet ljudi, kapitala robe i usluga osnovni je postulat EU, te shodno tome teško da to predstavlja problem bilo kome na Zapadnom Balkanu.

Potpisani sporazum obavezuje Srbiju i da sa zemljama koje kriminalizuju LGBT populaciju radi na njenoj dekriminalizaciji. Stiče se utisak da je to nesporna tačka sporazuma, s obzirom na to da niko ili gotovo niko u javnosti nije napao tu tačku, što je dokaz da se i naše društvo menja, ovoga puta nabolje.

 

GAZOVODE I 5G: Značajno pitanje odnosa Beograda i Prištine uključuje jezero Gazivode, koje predstavlja najznačajniji vodozahvat za veliki deo Kosova i bez kojeg termoelektrana “Obilić” ne bi mogla da funkcioniše, čime bi bilo ugroženo snabdevanje električnom energijom mnogih potrošača na Kosovu. Uvođenje treće strane, u ovom slučaju stručnjaka iz američkog ministarstva energetike, kao i izrada stručne studije izvodljivosti daju nadu da će se to pitanje rešiti na obostrano prihvatljiv način ili da ćemo bar dobiti studiju na osnovu koje možemo staviti svoje amandmane.

Konačno, najveća prašina se digla oko odluke da Srbija ne kupuje 5G telekomunikacione sisteme od nepouzdanih dobavljača, kao i da diversifikuje svoju nabavku energenata. I sam sam se našao među onima koji smatraju da tim tačkama nije mesto u sporazumu, ne zato što se njima kvare odnosi s Kinom i Rusijom već zato što se te stavke moraju ugraditi u Strategiju nacionalne bezbednosti, budući da su i 5G mreža i energenti bitan faktor bezbednosti zemlje. Naravno, niko nije naivan, pa da ne razume kontekst ali, sa druge strane, može li iko politički odgovoran da podržava da se kupuje nesigurna oprema i da Srbija zavisi od monopolizma samo jednog dobavljača energenata?

O rasporedu sedenja, veličini stolice, malim stolovima, penkalu, tvitu Zaharove i ostalim “izuzetno važnim” pratećim segmentima celokupnog događaja toliko toga je već rečeno i napisano, da nema potrebe da se nešto dodaje.
Nema sumnje da će se o sporazumu još mnogo pisati i pričati, međutim, jedno je izvesno, u nedelji koja je usledila nakon potpisivanja sporazuma u Vašingtonu stiče se utisak da se Brisel trgao iz stanja letargije i da Lajčak želi da se pregovori vrate pod okrilje EU. Posle sedam godina od potpisivanja Briselskog sporazuma, opet se razgovaralo o formiranju Zajednice srpskih opština (ZSO), što je inače potpisano i garantovano u Briselu, a još uvek se ništa na tome ne radi.

Očigledno da je agilnost Trampa dala podsticaj i administraciji EU, kojoj bi u ovom trenutku bilo od izuzetnog značaja da se nametne kao kredibilan moderator u raspetljavanju srpsko-albanskog Gordijevog čvora.

Autor je predsednik Saveta za strateške politike

autor: Dragan Šutanovac izvor: NM
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side