Postizborne dileme: Bojkotom ka – diktaturi
14.07.2020 Beograd

Postizborne dileme: Bojkotom ka – diktaturi

Postizborne dileme: Bojkotom ka – diktaturi Foto: Beta/Milan Obradović
Ako se bojkot opravdava nepostojanjem uslova da se vodi uspešna izborna kampanja, onda je i parola o uspehu bojkota samo propaganda bez oslonca u realnosti; ili je navodni uspeh kampanje bojkota dokaz da se i izborna kampanja može voditi i pod Vučićevom medijskom dominacijom. Pošto ne može oboje, neizbežan je osećaj da SzS manipuliše koliko može, baš kao i SNS. Razlika je, izgleda, samo u mogućnostima.

Piše: Mladen Mrdalj




Rezultati “korona-izbora” pokrenuli su proces konsolidacije opozicije oko Dragana Đilasa i Vuka Jeremića. Aleksandar Vučić neće mirno čekati ishod. Interakcija ta dva impulsa u postojećem međunarodnom političkom, ekonomskom i epidemiološkom kontekstu guraće Srbiju u dalji autoritarizam. Ukoliko se ništa ne promeni, izbori 2024. će verovatno ličiti na beloruske: biće pod čvrstom administrativnom kontrolom vlasti. Jedino okretanje Zapada protiv Vučića može sprečiti klizanje ka nekom obliku diktature, pošto opozicija ne pokazuje nameru ili sposobnost da poverenje građana mobiliše konkretnim antisistemskim planovima već i dalje igra na negativnu kampanju po sistemu “što gore, to bolje”.

Propast izboraške opozicije ima mnogo veći značaj nego što se to čini na prvi pogled. Bojkotaška opozicija je (zlu)rado zaključila da neuspeh izboraša da pređu cenzus od tri odsto dokazuje ispravnost bojkota. Međutim, za razliku od bojkotaša, izboraši su jasno definisali kriterijume svog uspeha – ulazak u Skupštinu – pa je njihov neuspeh bio lako prepoznatljiv. Bojkotaši su pak nudili razne procente izlaznosti kao merilo uspeha bojkota, izbegavajući razgovor o logičkoj vezi između te dve stvari. Izbegavali su i da objasne kakav to “spoljni pritisak” očekuju nakon maglovito definisanog uspeha bojkota. Što su bojkotaši lukavije izbegavali razgovor o merilu uspeha i konkretnoj strategiji nakon bojkota, to su više podsećali na naprednjačko licemerje.

MERA NE/USPEHA: U sličnom maniru nastavili su i nakon izbora kroz vučićolike parole o “nesumnjivom uspehu bojkota”, mada se ne zna zašto bi se uspeh bojkota definisao izlaznošću. Đilas tvrdi da je izlaznost tek 42 odsto iako je i CRTA procenila izlaznost na 49 odsto – a bez nepravilnosti na 45. Dozvolimo da pad izlaznosti na državnom nivou sa 56 procenata iz 2016. na 48 (ili čak i na 42) odražava aktivnu podršku Savezu za Srbiju usled “uspešne” bojkotaške kampanje. Kako se onda bojkot opravdava nepostojanjem uslova da se vodi uspešna izborna kampanja? Ili je parola o uspehu bojkota samo propaganda bez oslonca u realnosti, ili je navodni uspeh kampanje bojkota dokaz da se izborna kampanja može voditi i pod Vučićevom medijskom dominacijom. Pošto ne može oboje, neizbežan je osećaj da SzS manipuliše koliko može, baš kao i SNS.

Razlika je, izgleda, samo u mogućnostima.

Mantra opozicije o medijskom mraku može objasniti dominaciju SNS-a u nekim delovima Srbije (istočna i južna, kod starijih i neobrazovanijih, prema istraživanju BIRODI-ja iz 2019), ali ne i u Beogradu. Nikola Jovanović, šef SzS u beogradskoj Skupštini, proglasio je “uspeh bojkota” u Beogradu zbog izlaznosti od 35 odsto.

Ako znamo da je izlaznost 2018. bila 51 odsto i ako ovaj pad od 16 odsto potpuno pripišemo kampanji SzS-a, zaključak o stagnaciji njihove podrške među Beograđanima je neizbežan jer su i pre dve godine imali toliku podršku, a vrlo verovatno i veću. Građani naprosto osećaju da isti duh autoritarizma i manipulacije provejava i u vlasti i u opoziciji.

Reakcije iz inostranstva pokazuju besmisao merenja uspeha bojkota izlaznošću. Iako je jedna grupacija u Evropskom parlamentu osudila izbore u Srbiji kao nedemokratske, Vučić se vrlo brzo našao u Briselu, pozvan je u Vašington i primljen je u Moskvi. Čestitke su došle iz Mađarske i Poljske. Iz ostalih država EU izostale su čestitke, ali i osude. Spolja, dakle, legitimitet njegove vlasti nije uzdrman. Hrvatski izbori na kojima je izlaznost bila manja nego u Srbiji su kraj priče o nelegitimnosti. Ostaje ključno pitanje – gde je rast unutrašnjeg otpora?

Građani Srbije su se uvek bunili protiv bahate vlasti, što pokazuju sve pobede opozicije od 1996. Vladajuće partije su svoje bahatosti pravdale teškim međunarodnim položajem (DS je pretio “sankcijama i bombardovanjem” ako glasamo za SNS). Sve do 2012. opozicionim partijama išlo je u prilog to što nikada nisu (samostalno) vladale, pa je negativna kampanja uz maglovita obećanja davala nadu kritičnoj masi glasača. Osećaj da je sistem truo (epizoda “beli listići”) pojačao se nakon uspeha SNS-a 2012. Videlo se da partokratija jača sa svakom smenom vlasti, umesto da slabi. Zato kritična masa glasača izgleda smatra da se ne isplati borba za promenu. Previše se rizikuje zameranjem SNS-u, premalo se dobija novom smenom vlasti. Emigracija je postala jeftinije rešenje. Apstinencija i opozicioni aktivizam odlike su luksuznog društvenog položaja. Racionalan izbor kritičnog broja onih koji ne emigriraju je da nađu mesto u Vučićevom sistemu.

Pošto SzS ne može mobilisati apstinente uopštenim frazama i negativnom kampanjom, a nema snage da preotme glasače SNS-a, Đilas i Jeremić moraju jačati partijske infrastrukture na račun osiromašene opozicije (i bojkotaške i izboraške). Opozicija je sada ostala bez budžetskog finansiranja. Njena stagnacija (i moguća odmazda vlasti) obeshrabruju domaće investitore da ulože novac protiv Vučića. Opozicione aktivnosti do 2024. će zato zavisiti od Đilasa i Jeremića, koji jedini imaju novac. Zašto bi oni dali i jedan dinar u opozicione aktivnosti, ako bi jedan dodatni glas osvojen tim aktivnostima morao da se deli sa drugim članovima SzS-a?

OTIMANJE O GLASAČE: Otimanje o glasače opozicije vodi u njihov sukob. Signali u tom pravcu su i nemušte najave o prerastanju SzS-a u novi opozicioni blok, bez ikakvog objašnjenja zašto SzS više nije dobar format. U tom smislu, tvrde u SzS-u, novi blok ne bi bio otvoren za izboraške partije, ali se ne spominje njihovo članstvo. Namera je očigledna – uklanjanje konkurentskih opozicionih lidera i preuzimanje njihovog članstva i partijskih operativaca. Ovo se odnosi i na Dveri. Pošto će u tome biti konkurencija, a trebaju jedan drugom, najavljeni novi opozicioni blok će najverovatnije biti njihov labavi duopol dok ne podele kontrolu nad opozicijom i ne dočekaju dovoljno veliko pogoršanje stanja u Srbiji koje bi im otvorilo šansu da obore Vučića.

Poslednje vesti o sukobu Jeremića i njegovog ambicioznog potpredsednika Nikole Jovanovića ukazuju da je konkurencija sa Đilasom već počela. Ukoliko je vest tačna, uklapa se u glasine o bliskosti Đilasa i Jovanovića, koji je postao šef odbornika SzS-a u Beogradu Đilasovom podrškom. Ukoliko vest nije tačna već ju je, recimo, proturio SNS, logično je da je to urađeno na osnovu procene da postoji plodno tlo za sejanje razdora. Pošto SNS zloupotrebljava službe bezbednosti, Vučić sigurno ima dobru mapu opozicije.

Uostalom, poslednja akcija Đilasove stranke (peticija za krivičnu prijavu protiv Kriznog štaba za epidemiju) urađena je pod firmom te stranke, a ne SzS-a. Đilas tu akciju nije poveo zbog vere u srpsko pravosuđe (inače bi sam podneo prijavu) već zato što je svako skupljanje potpisa, u stvari, kampanja, borba za dominaciju nad opozicijom je već počela. Beogradski izbori 2022. će biti praktična proba održivosti ovog “konkurentskog partnerstva”. Ključno, ko 2022. nametne svog čoveka (ili ženu) za predsedničkog kandidata, taj postaje centar opozicije.

Vučić, naravno, neće ovo gledati mirno. Ili će putem svojih tajkuna finansijski podržati izborašku opoziciju kako bi sprečio ukrupnjavanje opozicije pod Đilasom i Jeremićem, ili će menjati zakonodavstvo tako da oteža povratak SzS-a u Skupštinu (po ugledu na Belorusiju), ili će zloupotrebiti monopol sile i medijsku dominaciju da bi ih proganjao na druge načine, ili sve zajedno. U boljem slučaju krećemo se ka maskiranoj diktaturi, a u gorem ka otvorenoj.

Vučiću naruku ide nekoliko stvari. Prvo, njegova dominacija je tolika da se nezadovoljnicima u svim slojevima SNS-a ne isplati da se okreću protiv njega jer nemaju značajnu opoziciju u Skupštini kojoj bi se priklonili. Drugo, optimalno rešenje za neposlušne je neki vid mirnog sklanjanja (Hrkalović, Babić, možda i Stefanović), a ne eskalacija koja bi mogla biti medijski neugodna. Treće, SNS je spremio nova mlada lica za novi saziv Skupštine kojima će se u sledećih nekoliko godina dodatno anestezirati Vučićevi obožavaoci.

Pretnje po Vučićevu dominaciju i opozicione nade dolaze sa istih mesta: divljanje epidemije koje bi urušilo Vučićev lični kredibilitet i ekonomski sunovrat koji se očekuje na jesen. U tom slučaju Vučić bi bio primoran da pojačava pritisak na opoziciju i medije i jača autoritarnu prirodu režima.

Međunarodne okolnosti idu mu naruku. EU će tom autoritarnošću dobiti izgovor da ne uradi ono što i inače ne želi ili ne može da uradi – proširenje na Zapadni Balkan. Jak autoritarni blok unutar EU otežaće značajniji pritisak na Srbiju, dok Nemačka i neće biti zainteresovana da pomaže nacionalističku opoziciju koja Vučića najjače napada zbog njegove kosovske politike, baš tamo gde su nemačke nade u konačnu stabilizaciju regiona. Ukoliko Vučić, uz to, održi saradnju sa Rusijom i Kinom u okviru granica koje mu postave EU i SAD, on će mirno uživati svoju autokratsku stabilizaciju.

Trampova pobeda olakšala bi mu održavanje kosovskog status kvoa usled raskoraka između Berlina i Vašingtona. Ukoliko bi Bajden pobedio i, udružen sa Berlinom, dramatično podigao pritisak da se Kosovo prizna bez “korekcije granica”, Vučić bi imao problem. Priznanjem Kosova izgubio bi kritičnu masu glasača, a ujedno zbližio opoziciju sa Zapadom. Bajdenov liberalni Zapad bi mu nakratko dao odrešene ruke da diktatorskim metodama održi stabilnost – dok zastava Kosova uđe u UN. Zato Vučić ne sme priznati Kosovo, a jačanje pritisaka guralo bi ga ka diktaturi i zbližavanju sa Istokom. Lomljenje Srbije spolja bi se, tako, opet nametnulo kao lomljenje diktature jer opozicija nije bila sposobna da mobiliše kritičnu masu glasača konkretnom i uverljivom platformom.


*Autor je direktor Međunarodnog centra za studije uprave u Beogradu i profesor političkih nauka na International Burch University u Sarajevu
 

autor: IG izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side