Politička slika Srbije: Taknuto, maknuto do – pata
26.09.2020 Beograd

Politička slika Srbije: Taknuto, maknuto do – pata

Politička slika Srbije: Taknuto, maknuto do – pata Foto: Beta/Nova stranka
U Srbiji i pored turbulentnih događanja i “najistorijskijih poseta”, gotovo da već godinama nema promena; jedina politička tema je za Vučića ili protiv njega, i u njenoj senci promiču i užasi poput nekažnjenog prebijanja u Novom Sadu, mafijaška ubistva, ekocid u Boru i Smederevu, pa i izuzetno značajni medijski i opozicioni nalazi o milionskim malverzacijama moćnika.

Piše: Jelka Jovanović




Šta je politička tema danas u Srbiji, a da nije bila pre pet, tri, godinu dana, pa i čitavu deceniju? Na isti ili sličan način, sa istim ili sličnim akterima.

Kosovo, pa i posle volšebnog Vašingtonskog sporazuma kojim je Srbija preuzela i čudne međunarodne obaveze poput preseljenja svoje ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim, pa i ovonedeljne posete izaslanika i posrednika američkog predsednika Donalda Trampa u pregovorima Kosova i Srbije Ričarda Grenela sa (privrednom) svitom?

Ili je to skup (ostataka) opozicije na poziv bivšeg predsednika Srbije i Demokratske stranke Borisa Tadića i njihov nemušti dogovor o nenapadanju?
Protesti građanskih udruženja zbog zagađenja vazduha u Boru i Smederevu, vode u Zrenjaninu i seče stabala u Beogradu, uz ostali urbicid?

Ili to što Srbija puna tri meseca posle redovnih, čak pomereno redovnih, u smislu termina, parlamentarnih izbora, na kojima su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i koalicija koju vodi njegova Srpska napredna stranka osvojili nadmoćnu većinu, veću od dvotrećinske, s kojom mogu da izglasaju sve što požele, pa i da Srbija nije na zemlji nego na Marsu, skupa sa svojim srcem Kosovom. Uz nesumnjivu spremnost i saglasnost potencijalnih partnera ili bez njih. To uključuje i ustavne izmene, posebno one koje podugo već čekaju, a vezane su za reformu pravosuđa i vladavinu prava, pošto je to oblast u kojoj Srbija najviše i najbolnije stagnira, pa i nazaduje.

Ili je politička tema rastuće nasilje na ulicama srpskih gradova, ne samo obračuni tzv. crnogorskih klanova u Beogradu i traljave, da ne kažemo zakočene istrage u kojima se ne zna ko ih koči, tužilaštvo ili policija, i za čije babe zdravlje, odnosno u čiju korist.

U tom korpusu je i godinu dana duga istraga protiv uzbunjivača iz Krušika Aleksandra Obradovića, koji je čitavu tu dugu godinu suspendovan – prvo čudnovato hapšen – pa podvrgnut navodnom postupku kao navodni špijun i uništitelj namenske industrije Srbije, a nijedan od navoda koji su proistekli na osnovu podataka koje je prikupio i dao medijima, a potvrdile ih čak i neke državne institucije poput DRI, nije u istrazi. Ili bar ni najupućenija javnost ne zna da takva istraga postoji, kao što ne zna ni eventualne dokaze o Obradovićevoj špijunaži. Ne samo javnost nego ni on sam i njegov branilac.

Opet, ili su politička tema afere vezane za Telekom, akcionarsko društvo u pretežnom državnom vlasništvu koje, sumnjaju i neki članovi Saveta za borbu protiv korupcije, parama građana (akcionara, što malih, što kao kolektiva, odnosno svih građana/ki) pravi haos na virtuelnom, elektronskom i medijskom tržištu, grupišući nacionalne i kablovske televizije i operatere. Plus Kurir i sve njegove ispostave. Suprotno zakonima o konkurenciji i medijima, primerice. I na kreditima koji jednom moraju da se vrate. Iz budžeta, kako se to kaže, odnosno novčanika svih “vlasnika”.

Napokon, da li je legitimna politička tema višemesečna izborno-sudska farsa u Šapcu? Farsa zbog činjenice da Upravni sud, kao poslovična vila na Bojani, poništi sve ili bar ubedljivu većinu onog što Gradska izborna komisija utvrdi na osnovu prigovora i dokaza, sve ne bi li poslednji grad u Srbiji koji odoleva naprednjačkoj vlasti postao njen?

Kako je epidemiološka situacija postala top politička, posebno je pitanje, pošto se i posle šest meseci epidemije koronavirusa ne zna ni približan broj inficiranih i preminulih – brojevi se kreću između zvaničnih nepouzdanih i nezvaničnih podjednako nepouzdanih, ali baš različitih, pošto se procene kreću jedan prema tri, odnosno bar još dva preminula na zvaničnih bezmalo osam stotina. No, ako se brojkama može osporiti “političnost”, smenama načelnika klinika na VMA koji su potpisali peticiju “Ujedinjeni protiv kovida” i još lekara/ki širom zemlje taj epitet ne manjka.

Nema sumnje da je sve pobrojano politička tema, i to jedna velika, sa nešto rukavaca, kao i godinama unazad. Sa jednim jasno definisanim akterom koji vuče sve konce i kontroliše sve institucije i mnoštvom akterčića koji ne mogu da mu priđu, pošto su sve polugice i poluge u njegovim rukama, uključujući pravosuđe.
Posebno posle pomenutih parlamentarnih i lokalnih izbora, koji su što snagom vlasti, što njenim mahinacijama, što slabošću opozicije, pa i bojkotom, političku scenu Srbije do kraja ogolili, ostavljajući na njoj samo navodnog Gulivera i navodne liliputančiće.

DOBAR POSAO, ALI ZA KOGA: Nema sumnje da u vreme kad ovaj tekst ide u štampu javnost najviše golica Grenelova skoro potvrda u Beogradu da će Tramp prihvatiti poziv srpskog kolege Aleksandra Vučića i rado posetiti Srbiju. Ne zna se pre ili posle Nobelove nagrade (koju možda dobije zajedno sa čelnicima Srba i kosovskih Albanaca čije je “masovno ubijanje” zaustavio, kako se navodi u jednom od objašnjenja, premda tog masovnog ubijanja nema već dve decenije). Svakako posle američkih izbora, ako bude opet predsednik (uzgred, već je intrigantno šta će domaćin ponuditi što već nije iskoristio za Putina, a da ne bude plagijat!). No, uz sve žaoke, poseta američkog predsednika bila bi dragocena za Srbiju, a i za region, kao što su dragoceni u Beogradu i Prištini overeni ekonomski ugovori, potpisani na osnovu Vašintonskog sporazuma. Posebno dolazak američke Međunarodne razvojne finansijske korporacije (DFC), čiji je direktor Adam Boler sa (još) premijerkom Anom Brnabić simbolično virtuelno otvorio kancelariju DFC u glavnom gradu Srbije.

“Tamo gde dođu Amerikanci, tamo gde Amerikanci hoće da investiraju, tamo gde je američka razvojna agencija, tamo ima budućnosti i to su dobri signali i simboli za takvu zemlju, za takav region. Mi smo ponosni što se u Beogradu otvara takva kancelarija i ponosni smo što će ti ljudi da gledaju i da brinu šta ćemo da uradimo”, izjavio je kao domaćin Vučić i ne treba sumnjati da bi bilo koji drugi domaćin u Srbiji ili bilo gde u regionu, pa i u svetu, isto rekao. A i podsetio bi na istoriju, svestan da Ambasada SAD svojim sjajnim spotovima to bolje radi, no...

Vučić je obećao da će Srbija potpisane obaveze ispunjavati, što je Grenelu bilo jasno i razumljivo, za razliku do većinske Srbije (nezavisno od političke orijentacije) koja ni treću sedmicu kasnije zapravo ne zna šta je sve obećano, izuzev naznačenih ekonomskih projekata, pre svega infrastrukture, a i eventualnih investicija ovde i tamo (Priština). I sem Tel Aviva, odnosno Jerusalima i Hezbolaha kao terorista, uz prava za LGBT svuda u svetu i prava manjina na Kosovu i u Srbiji.

Činjenica da će dolazak DFC dodatno poboljšati kreditni rejting Srbije nije zanemarljiva, posebno ako država bude morala još da se zadužuje, a moraće. Posebnu radost predsedniku koji već vidi puteve, pruge i vazdušne koridore koje spajaju Srbe i Albance, sve do Drača, čini činjenica da će kancelarijom DFC u Beogradu upravljati Džon Jovanović, Srbin poreklom, što je svakako savršen Grenelov marketing. Kao i najava da bi SAD i Srbija mogli zajedno da obnove zgradu Generalštaba stradalu tokom bombardovanja Srbije (SRJ) 1999.
Čisto politički u čitavoj priči je obećanje da će se s Prištinom i dalje pregovarati pod okriljem EU, ali i razgovarati na s radošću iščekivanim sastancima “s našim američkim prijateljima o svim ovim temama”.

U analizi koja će uslediti treba imati na umu Grenelev sud da je “Vučić iskren šta može, a šta ne može”, kao i da njega lično i administraciju SAD treba držati za reč, posebno u ekonomskim stvarima: “Političke teme će se naći na tom putu, ali kad ljudi budu imali dobro plaćene poslove tenzije i politička borba će se tada smanjiti. Predsednik Tramp se usmerio na ekonomiju, i naša posvećenost narodu Srbije je da ćemo uvek poštovati svoja obećanja. Uzbuđen sam oko ovoga, ovo je najveća delegacija iz SAD koju smo ikada doveli u Srbiju... Ali, ako se okrenemo političkim temama, mislim da onda činimo isto što su drugi radili 21 godinu, samo stavljali reči na papir, a ljudi Srbije ne bi osetili rezultate. Ja verujem, ako damo malo vremena, godinu dana recimo, zato smo odredili godinu dana da se obustave kampanje priznavanja i otpriznavanja Kosova, da pokažemo ljudina u Srbiji i na Kosovu da naše reči nešto znače. Očekujte od nas da otvaramo radna mesta, a političke teme će morati da sačekaju.”

Prve odjeke posete “najveće ikad američke delegacije Srbiji”, van onih koje veličaju vlast, sažeo je potpredsednik Narodne stranke Zdravko Ponoš kao utisak da Grenel “na proputovanja u vezi sa izbornom kampanjom Donalda Trampa, a to se može videti i kad se pogledaju njegove stanice”: “To nema veze sa odnosima Albanaca i Srba, pogotovo kad se vidi da se ovo proputovanje dešava uoči izbora u SAD.”

Slična euforija i kritika dočekale su i ispratile Grenela i na Kosovu, pošto dobar deo zvanične i nezvanične Prištine očekuje da im SAD isposluju zvanično priznanje Srbije.

SKUP KOD TADIĆA: Nasuprot nesumnjivim uspesima Vučića, sa kritičkim osvrtom ili bez njega, stoji slabašna opoziciona scena, kojoj je u postizbornom periodu najviše daha i duha daju nekoliko mladih ili bar nešto manje dugovečnih funkcionera, pre svih Marinika Tepić, Miroslav Aleksić i Pavle Grbović.

Ipak, na tragu uspeha crnogorske opozicije protiv tri decenije dugovečnog Mila Đukanovića, posle tzv. pakta o nenapadanju, i Tadić je došao na sličnu ideju, pa je prošle sedmice upriličio skup “na poziv” iz kojeg je proistekao takav dogovor. Onih koji su se odazvali, a među njima nije bilo najviđenijih čelnika, a direktno odbijanje stiglo je od vođe Dveri Boška Obradovića, svakako jednog od najagilnijih članova bojkotaškog, počivšeg Saveza sa Srbiju.

Ali, suprotno iskustvu SzS, pozivu se odazvao jedan od vođa Inicijative Ne davimo Beograd, što govori o njihovim neskrivenim političkim namerama (vrlo logičnim), ali i sazrevanju ideje među građanskim pokretima da je vreme za otvoreno političko delovanje – u saradnji s postojećim strankama, što je prvi veliki novitet.

Ovaj opozicioni kvazisamit opet je u javnosti nametnuo tezu o novim licima – pre svega kroz kritiku Borisa Tadića kao organizatora – ali i doneo dašak razumevanja koje zastupa očito novi lider Pokreta slobodnih građana mladi Pavle Grbović, koji se zalaže za kombinaciju “mladosti i iskustva” kao dobitnu.
Ono što se ne može spočitnuti opoziciji jeste makar i škrbava priprema za izbore koji nisu daleko kako sad izgleda – beogradski i predsednički s proleća 2022, a možda i vanredni parlamentarni. Zavisi od Vučićeve procene, dabome, što je samo jedna od potvrda političkog stanja u kojem je Srbija zaglavljena. Pitanje je, međutim, platforme na kojoj bi se eventualno nastupalo, i što se opozicije tiče, ali i vlasti – pošto joj svakako predstoje one davno najavljene teške odluke, posebno glede Kosova. Zaturanje te teme Vučiću je dosad dobro išlo, a pitanje je može li ubuduće. Sa druge strane, dosadašnja strategija i taktika opozicije “protiv Vučića” nije dala vidljive rezultate. Što je takoreći taknuto, maknuto, pa u pat.


 

autor: IG izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side