12.04.2019 Beograd

Nikola Barović: Presuda kasni od dana pobune JSO

Nikola Barović: Presuda kasni od dana pobune JSO
Koliki je ledeni breg zločina, ispod i iznad površine, ne zna se. Presudom su obuhvaćeni samo oni čija se imena utvrđena, a ima još mnogo krivaca, kao i u drugim ubistvima devedesetih

Presuda je izrečena na bazi onoga što se nalazi u spisima i što je na sudu izvedeno kao dokaz, osuđeni su svi oni koji su prema izvedenim dokazima učestvovali u ubistvu Slavka Ćuruvije, koji su bili optuženi i zna im se ime i prezime, kaže za Novi magazin pravni zastupnik Branke Prpe, Ćuruvijine tadašnje supruge.

“Kolika je dubina ledenog brega, ispod i iznad ovih koji su dokazano u lancu ubica, ne znamo, mogu samo da podsetim na analogiju s masakrom na Ibarskoj magistrali, kad je ubijeno četiri funkcionera SPO, kad je u prvom igrokaz-postupku bilo četvoro optuženih, pa 12, pa 16, u drugim postupcima do 20 i pitanje koliko ih još ima, a verovatno nikada neće biti optuženi. Ovde su optužena i osuđena njih četvorica, niko od njih nije nevin, sud je našao da su krivi i jesu krivi jer su učestvovali u ubistvu, u streljanju Slavka Ćuruvije”, objašnjava Barović.

 

*Od ubistva je prošlo 20 godina. Kako to tumačite?

Osuđujuća presuda kasni najmanje od novembra 2001, kad je Jedinica za specijalne operacije (JSO) izašla pred Sava centar navodno zbog kupusa i braće Banovića, a stvarno zbog toga što je tog dana na predlog Dragoljuba Todorovića i Danice Drašković, čiji je bio punomoćnik, pokrenut istražni postupak protiv Ulemeka, poznatijeg kao Legija, zbog višestrukog ubistva. I oni su bili na auto-putu sve dok nije nađeno takozvano solomonsko rešenje da se istraga otvori za višestruko ubistvo, a da se ne odredi pritvor. Kad je Ulemek izašao iz zgrade Okružnog suda, jedinica se povukla.

Tog dana se već kasnilo sa presudom za ubistvo Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića, masakr na Ibarskoj magistrali i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi.

 

*Kažete za četvoricu osuđenih postoje spisi i dokazi, pominjete Državnu bezbednost i JSO…

Jedinica za specijalne operacije je sastavni deo Državne bezbednosti u to vreme, jedna kuća, ista institucija.

 

*Govorimo o egzekucijama, uključujući ubistvo premijera Đinđića, i u tim postupcima nemamo nalogodavca, ličnosti koje su rukovodile i tom Državnom bezbednošću i JSO.

U ovom postupku je izvršen, kako se to kaže, uvid u spise o ubistvu Stambolića i pokušaju ubistva Draškovića i u izreci tih presuda, u radnjama izvršenja navodi se da su učinjene po nalogu Slobodana Miloševića. U tim postupcima je utvrđeno da je nalogodavac Milošević, tako je ostalo i u optužnici, pa je postupak protiv njega izdvojen jer je već bio u Hagu i nije svojom voljom izbegao suđenje. U drugim postupcima nema zapisnika kao što je zapisnik od 11. aprila 2003. godine u kojem se izrikom kaže da je Milošević tražio da se uklone Ivan Stambolić i Vuk Drašković.

Reči mnogo govore, žargon u političkoj policiji jer DB je politička policija, kad nekog prate je “objekt” – a onda se objekt ukloni. To nije ljudsko biće i nije ubistvo nego tehnička radnja, to je na tragu reči “konačno rešenje” raznih nacionalnih pitanja. Taj rečnik dovoljno govori o tome zašto je svako od pripadnika političke policije, sad se zove BIA, na pitanje da li su čuli za neko protivzakonito delo, odgovarao sa “ne” iako postoje presude za Đinđića, Stambolića i Ibarsku.

 

*Ocene prvostepene presude su različite, od toga da je istorijska do toga što kasni.

Ostajem pri tome da je to zakašnjenje od 19 godina. Presuda pomaže utoliko što je lakše porodici Savka Ćuruvije, što se tiče Srbije teško da sada pomaže onoliko koliko je mogla pomoći pre novembra 2001. Da je postupak pokrenut pre tog novembra i da su u tom prvom postupku za Ibarsku svi optuženi pritvoreni, sigurno ne bi došlo do marta 2003. – da premijer bude ubijen.

Propušteno je vreme i brzina u delovanju. Znate, da su Vujkić i Kosmajac ostali posle 20. oktobra 1944. u Beogradu kao šefovi policije, ne bi Josip Broz Tito sačekao Novu 1945. godinu.

Ono što nije urađeno posle 5. oktobra jeste da se politička policija – jer oni nisu bezbednost države, šta će veći dokaz od razaranja Jugoslavije! – ni delom nije promenjena, njihova pozicija nije promenjena, ceo mehanizam je i dalje ostao na raspolaganju i samo je pitanje onoga ko njima upravlja hoće li ponovo biti na istim zadacima kao što je bio zadatak ubistva Slavka Ćuruvije.

 

*Uključeni ste u mnoge društvene procese. Šta u budućnosti, posle ove presude, mogu da očekuju novinari, javnost, građani?

Šta očekuje vaš kolega Milan Jovanović…

 

*Ništa još, prvooptuženi Simonović danas nije došao na suđenje.

Jovanoviću je spaljena kuća i jedva je sam preživeo. Šta može da se očekuje u društvu u kojem u Brusu šetaju opanke, na periferiji Beograda spaljuju kuće novinarima koji slučajem prežive? To je društvo koje više nema snage da izaziva oružani konflikt, ali ima mogućnost delovanja na način paravojnih formacija.

 

*Rekli ste društvo, verovatno mislite na one koji odlučuju?

Onima koji su ratovali devedesetih ne da okolni svet da isto rade danas, ali način vladanja, način kontrolisanja društva isti je kao paravojne formacije devedesetih, pokazuje to Brus, Žitorađa, druga mesta.

Pa i ovo čekanje od 20 godina.

 

Pravo na žalbe i dalji postupak

*Ko ima pravo žalbe na presudu i koliko će trajati taj postupak?

Pravo da se žale imaju optuženi, njihovi branioci i tužilac. I prema prvim reakcijama jasno je da će se svi žaliti. Najbrže, najoptimističnije što se može očekivati jeste da do kraja ove godine bude zakazana sednica Apelacionog suda i da Sud odluči da li će potvrditi presudu, promeniti je ili možda vratiti suđenje na ponovni postupak – zbog onih NN nalogodavaca i izvršilaca.

 

*Da li je to jedini razlog za ponavljanje postupka. Pratili ste suđenje, šta biste izdvojili kao sporne stvari u postupku?

Presuda je utemeljena na spisima, na dokazima i na saslušanim svedocima. Najvažniji svedoci su Dragan Kecman i Branka Prpa. Delom je presuda utemeljena i na osnovu načina na koji su se optuženi branili.

Zapravo, nema spornih stvari, zahvaljujući kriminalisti Kecmanu i radniku Mobtela Dejanu Anđelkoviću, koji je dao kasete s podacima baznih stanica. I gospođi Branki Prpi. Zahvaljujući Kecmanu utvrđene su lokacije i ko je učestvovao u ubistvu Slavka Ćuruvije, ne svi nego oni koji su se dozivali u vreme ubistva, svi su registrovani na trakama Mobtela. Nije sporno da ova četvorica prvostepeno osuđenih jesu učesnici, saizvršioci u ubistvu. Oni koji se nisu dozivali telefonima u tom trenutku ostali su u zoni magle.

Tako je utvrđeno ono što je ključno, a da je korišćen čitav mehanizam policije, vidi se iz toga što je u toku bombardovanja bilo pokrenuto celo Deveto odeljenje da prati jednog čoveka, koji je novinar i sve što radi je javno, a trenutku bombardovanja više i nema novine jer je od jeseni 1998. krenula akcija da se ta kuća uništi.

Najavu smrtne presude Ćuruviji prvo je na jednoj sednici JUL-a izrekla njihova predsednica (Mirjana Marković), ponovljena je u Ekspres politici, i izvršena 11. aprila 1999.

autor: JJ izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side