28.06.2012 Beograd

Milko Đurovski, nesuđena šesta Zvezdina zvezda

Milko Đurovski, nesuđena šesta Zvezdina zvezda
Bio je jedan od najtalentovanijih fudbalera na prostorima "one" Jugoslavije. Svi su ga već videli kao šestu Zvezdinu zvezdu, a on se obreo u Partizanu i tako potvrdio svoj imidž nestašnog dečaka. U ispovesti za Novi magazin otkriva malo poznate stvari iz privatnog života i karijere

“Zvali su me Milko nemirko, ili Milko nestaško. Mnogi su mislili da sam nepouzdan, neradnik a ja sam zapravo samo zahvaljujući svojoj upornosti i radu uspeo. Naravno, bio sam verovatno malo i talentovan, mada su me na prvom treningu u Zvezdi otpisali kao netalentovanog”, počinje svoju ispovest fudbalska legenda Milko Đurovski.

U Beograd je iz rodnog Tetova došao sa 12 godina. Stariji brat Boško već je bio u Zvezdi, a Milko je samo upornošću i radom uspeo da natera Milovana Đorića da mu pruži šansu i iskoristio ju je.

“Kod Đorića se radilo i hvala mu na tome. Zahvaljujući njegovom drilu postao sam igrač, i ne samo ja, već i Boško, kao i Radovanović, Đurović, da ne nabrajam dalje jer ću nekoga sigurno zaboraviti. Kao omladinci bili smo superiorni i mnogi od nas su dobili šansu i u prvom timu i uglavnom je iskoristili”, tvrdi Đurovski.

Svoj raskošni talenat najavio je već sa 16 godina na turneji po Južnoj Americi. Izvanrednom igrom protiv Vaska de Game najavio je svoj raskošni talenat, a definitivno fudbalsku klasu potvrdio u revanš utakmici Kupa evropskih šampiona protiv Banjika iz Ostrave.

“Prvu utakmicu izgubio smo sa 3:1 i mnogi su pomislili da je to kraj. Međutim, mi fudbaleri nismo tako mislili, odigrali smo izvanrednu utakmicu, pobedili smo sa 3:0, ja sam namestio prva dva gola i mislim da mi je to najbolja utakmica u crveno-belom dresu”.

Odlične igre, po pravilu, pružao je i u susretima sa večitim rivalom Partizanom i zbog toga je ne malo iznenađenje bila odluka o "prebegu" kod komšija.

“Nije to bio prebeg. Svi koji su bili malo bolje upućeni, tačnije oni koji su odlučivali, znali su šta se događa. Da je htela Zvezda je mogla da me zadrži isto kao što su godinu dana ranije zadržali Boška. Ali, procena je bila da im on treba. Nisam ja imao nikakve posebne zahteve kao što se u to vreme pričalo, tražio sam "samo" stan. U to vreme ja sam bio jedini prvotimac koji je bio bez stana. Kako je ko došao u klub dobijao je ključeve od stana, a ja čekao, čekao i nisam dočekao. U Partizanu su to znali i dali mi krov nad glavom. Oni su bili srećni, ja takođe, a ni u Zvezdi nisu bili nesrećni što sam otišao. Kada sa ove distance razmišljam o tome mislim da smo u tom transferu zaista svi profitirali”, iskren je.

Sam dolazak u Humsku nije bio nimalo lak i jednostavan. Godinu dana pre Partizan je već bio sve dogovorio sa Darkom Pančevim. Odveli su ga i u sigurnu kuću u Prag, ali su se u Zvezdi dosetili kako da im doskoče. Darkova tadašnja verenica poslala je telegram da je Darkov otac teško bolestan, a pošto je sleteo u Skoplje sačekali su ga ljudi iz Zvezde i ostala je istorija. Da se to ne bi ponovilo Đurovski je takođe bio sklonjen na istu adresu i nije mogao ni u toalet bez pratnje.

“Digla se velika, a bespotrebna frka oko toga. Ljudi u Partizanu (Zečević, Vukotić, Bjeković...) bili su sumnjičavi, verovatno i zbog slučaja Pančev, i nisu mi verovali. Sećam se da sam po povratku iz Praga otišao u Zvezdu da se pozdravim sa Džajićem i Cvetkovićem. Mogli su i tada, a nisu, da mi ponude bar iste uslove kao Partizan. Naravno, ne bih promenio odluku, ali... Otišao sam posle toga kod jednog prijatelja, a da to nisam prijavio ljudima iz Partizana, i nastade frka. Jurili su me po celom gradu, a kada sam stigao u baštu restorana na Partizanovom stadionu bilo je oduševljenje kao da je stigao Mesi”, priseća se Đurovski.

Te 1986. godine Partizan je doveo još dvojicu reprezentativaca  - Fadilja Vokrija i Srećka Kataneca - ali je dolazak Đurovskog bio, ne samo medijski, najatraktivniji.

“Jeste bila velika frka, ali ništa opasno. Susretao sam se s navijačima Zvezde koji su mi prebacivali da sam izdajica, prodana duša i slično, ali mi niko nije pretio, fizički me napao. Partizanov jug me je odmah prihvatio, postao sam njihov ljubimac, malo možda i zbog toga da napakoste zvezdašima, a malo zato što su primetili da igram punom snagom na svakoj utakmici, pa i protiv "moje" Zvezde. Zapravo, mislim da su mi mečevi u derbijima, bilo da sam nosio crveno-beli ili crno-beli dres, bili među najboljima u karijeri. Ali, bila su to druga vremena, nisam imao probleme kakve je, nažalost, imao Vladimir Stojković”. Otac mu je navijao za Zvezdu, stariji brat Boško takođe, pa je bilo normalno da i on bude zvezdaš. Međutim, u Partizanu je proveo četiri veoma lepe godine. Ne samo da su ga navijači lepo primili, već je u dresu Partizana pružio i najbolje igre.

Iako tvrdi da je tada bio zreo i kao igrač i kao čovek, u Partizanu se nisu baš slagali s njegovom procenom, pa su prihvatili prvu pravu ponudu. Milko je karijeru nastavio u holandskom Groningemu. A mogao je da bira: PSŽ, Sporting,..

“I danas me ljudi pitaju zašto nisam napravio bolju karijeru, a ja sam igrao za dva najbolja kluba u onoj Jugoslaviji, Groningen je te godine kada sam došao bio treći u Holandiji u konkurenciji. Bio je to najveći uspeh u istoriji kluba. Igrao sam za sve reprezentativne selekcije, osvojio bronzanu medalju na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu... Malo li je. Meni nije. Ja sam zadovoljan”.

Fudbalsku karijeru završio je u Sloveniji, gde i danas živi sa suprugom Andreom. U "deželi" je počeo i trenersku karijeru.

“Poslednji klub koji sam trenirao bio je Maribor. Znao sam u šta se upuštam, ali sam verovao u sebe i - pogrešne ljude. Čak me je i moj partizanovac Zlatko Zahović pustio niz vodu. Znam kako to funkcioniše i ne ljutim se ni na koga, samo znam da u Sloveniji više nikada neću raditi kao trener, osim možda u Olimpiji za koju sam emotivno vezan”, objašnjava.

Na pitanje ima li šanse da se opet vrati u Beograd, u Ljutice Bogdana ili Humsku, odgovara: ”Rado dolazim u Beograd, a čini mi se i da sam rado viđen gost na obe strane Topčiderskog brda. Naravno da bih rado trenirao i Zvezdu i Partizan, ali ja se nikada i nikome nisam nudio, niti ću to činiti. Pročitao sam, a potom i čuo od prijatelja da sam, kao, bio u kombinaciji za trenera Partizana. Mene niko nije zvao, a ukoliko poziv usledi rado ću razmotriti takvu opciju. Međutim, ne pitaju se samo ljudi koji vode klubove, pitam se i ja. Da, mnoge stvari bih uradio u interesu kluba, pustio bih čak i da igra fudbaler koji objektivno nema mesto u timu ako je to u interesu kluba jer ga baš na toj utakmici gleda neki važni menadžer, ali da igra dečko čiji je tata faca, e to neće moći. Da, kao vodim tim, a taktiku i sastav mi određuje neko drugi, takođe neće moći. Da igram dogovorene utakmice, ni to neće moći”, jasan je Đurovski.

Upravo zbog toga što je bio jasan i kao fudbaler i govorio svima u lice šta misli, a voleo je sve što vole mladi (izlasci do ranih jutarnjih sati, alkohol, cigarete,) nije voleo sudije (kaže da ih ne voli ni sada) Milko Đurovski nije postao šesta Zvezdina zvezda, nije dao jugoslovenskom fudbalu onoliko koliko je mogao. On ne žali. Mi, koji smo imali zadovoljstvo da ga gledamo, žalimo.

Ljubav je ljubav, ali...

Mlađi ljubitelji fudbala se verovatno ne sećaju, stariji možda i podsvesno potiskuju činjenicu da "prebezi" iz Zvezde u Partizan i obrnuto nisu bili retkost. Ljubav prema klubu jeste velika, ali ne i bezgranična. Motivi za prelazak bili su različiti: novac, status u klubu, svađa sa saigračima. Na spisku fudbalera koji su na "večitim" derbijima imali tu čast da tokom svoje karijere nose dresove obe ekipe nalaze se: Milivoje Đurđević (1 meč za Partizan, 9 mečeva za Zvezdu), Bela Palfi (4 za Partizan, 9 za Zvezdu), Jovan Jezerkić (6 za Zvezdu, 2 za Partizan), Božidar Drenovac (3 za Zvezdu, 4 za Partizan), Miomir Petrović (5 za Zvezdu, 3 za Partizan), Vasilije Šijaković (1 za Partizan, 1 za Zvezdu), Ranko Borozan (5 za Partizan, 3 za Zvezdu), Branko Zebec (14 za Partizan, 3 za Zvezdu), Velibor Vasović (11 za Partizan, 1 za Zvezdu), Milan Babić (1 za Zvezdu, 1 za Partizan), Milko Đurovski (8 za Zvezdu, 6 za Partizan), Goran Milojević (7 za Zvezdu, 7 za Partizan), Dejan Joksimović (2 za Zvezdu, 2 za Partizan), Gabrijel Kleo (2 za Zvezdu, 3 za Partizan), Vladimir Stojković (2 za Zvezdu, 5 za Partizan).

Pored ovih igrača, dres Crvene zvezde i Partizana  nosili su i sledeći igrači, ali oni nisu nastupali za oba rivala na "večitim" derbijima: Milovan Ćirić, Antun Rudinski, Radivoje Ognjanović, Zvezdan Čebinac, Vladimir Jocić, Petar Puača, Nikoslav Bjegović, Dalibor Škorić.

Kada su treneri u pitanju Milovan Ćirić, Gojko Zec, Aleksandar Tomašević, Velibor Vasović i Toma Savić sedeli su u različitim periodima svoje karijere na klupama oba večita rivala.

autor: Živa Vekecki izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (2) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 28.06.2012, 18:24h bjanka (1)

    Da li si siguran da je on pogresio?!

  • 28.06.2012, 13:58h slobodan (2)

    Njegova karijera bi bila duplo bolja u Zvezdi ali kada neko greši nema kajanja.

Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
Belex2018
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side