Ivan Vejvoda: Žaba i demokratija
07.03.2013 Beograd

Ivan Vejvoda: Žaba i demokratija

Ivan Vejvoda: Žaba i demokratija
Razumeo je svet, bio u dosluhu sa vremenom i kao filozof i praktičar, a nadasve kao lider, zbog toga su ga odlikovali odlučnost, posvećenost i istrajnost u rešavanju problema. Ići u susret problemu bilo je od suštinskog značaja, a ne čekati da problem dođe tebi kad više nema resursa za njegovo rešavanje.

Zoran Đinđić bi te 2002-2003. dolazio u premijerski kabinet i na sastancima redovno ponavljao: moramo hašku obavezu ispuniti i kosovsko pitanje rešiti što je pre moguće jer u suprotnom ceo proces demokratizacije i modernizacije Srbije biva ozbiljno usporen i osujećen.

Na jednom od poslednjih sastanaka nekih nedelju dana pre tragičnog 12. marta sa predstavnicima nemačke Fridrih Ebert fondacije govorio je i objašnjavao sagovornicima kako intenzivno već duže vremena čita knjige o istoriji Srbije u poslednja dva veka i zaključuje da kad god je država trebalo da napravi ozbiljan demokratski iskorak, neko je potezao pitanje Kosova i kočio ili osujećivao proces demokratizacije.

Zoran Đinđić je bio duboko zabrinut vremenom koje je Srbija izgubila 1990-ih i ne samo 1990-ih, te potrebom da se izgubljeno vreme što pre nadoknadi. Mirna pobeda protiv Miloševićevog režima izvojevana od građana-birača i demokratskih snaga na izborima 24. septembra i odbranjena 5. oktobra 2000. pred Skupštinom u Beogradu otvorila je mogućnost da Srbija uhvati korak sa vremenom, sa svojim okruženjem, Evropom i svetom.

Žurilo mu se zbog građanki i građana, naroda, države i društva. Znao je da ne može doći da ozbiljnog pomaka u obnovi i procesu modernizacije Srbije dok je većina privrede u državnim rukama, te je privatizacija većine privrede bila stavljena kao prioritet, znajući pri tom da će u tom procesu biti problema i grešaka. Usmerio se na društveno-ekonomske promene, ali ubrzo uvideo da mora da preuzme i svu odgovornost za rešavanje institucionalno-političkih pitanja nasleđenih pogubnim posledicama Miloševićeve vladavine.

Shvatao je koliko je suštinski važna brzina rešavanja svih otvorenih pitanja zarad otvaranja puta ka sveukupnom rastu privrede, odnosno privlačenju stranih investicija i otvaranju novih radnih mesta, jer zemlja je bila uništena i zapuštena, ustanove urušene, te unutrašnje finansijske rezerve nepovratno potrošene.

Brzina je bila važna za početak demokratske političke reforme, za započinjanje dugotrajnog procesa stvaranja demokratske političke kulture. Otud njegovo putovanje autobusom po Srbiji i mnoštvo sastanaka u većim i manjim mestima diljem Srbije kako bi lično sa saradnicima čuo šta ljudi misle i potom preneo poruku da ljudi treba da se prenu, da lično preuzmu svoj deo odgovornosti za podizanje sebe i društva iz pepela, jer ni Evropa ni svet ne čekaju ni za koga, a brzina društveno-ekonomskih tokova u globalizovanom svetu malim zemljama nameće potrebu da se što pre prilagode i nađu svoje mesto i svoju specifičnu ulogu u globalnoj podeli rada, jer samo tako čuvaju svoje dostojanstvo, interes, kulturu i identitet – samo tako mogu da prežive.

Sami ne možemo, govorio je i često ponavljao da jedino nešto značimo, u privrednom i u smislu privlačenja mogućnih direktnih stranih investicija, samo kao region (balkansko poluostrvo) od pedeset miliona ljudi.

Moderan, demokratski politički lider kakav je bio predsednik Vlade Zoran Đinđić, sagledavao je svu dubinu problema i veličinu izazova s kojima se suočavaju srpska država i društvo, ali je istovremeno imao kristalno jasnu viziju puta kojim mora da se ide bez obzira na sve postojeće prepreke, ne osvrćući se da li će ga to koštati na sledećim izborima. Istinskog demokratskog lidera poput Zorana Đinđića veličina i teškoća problema nisu sputavali.

Pravednost, demokratske vrednosti, javnost, pluralizam, tolerancija, ljudska prava, bile su mu suštinske smernice. Ići ukorak sa vremenom ili čak korak ispred vremena.

Razumeo je svet, bio u dosluhu sa vremenom i kao filozof i praktičar, a nadasve kao lider, zato ga je odlikovala odlučnost, posvećenost i istrajnost u rešavanju problema. Ići u susret problemu (pojesti čuvenu žabu) bilo je od suštinskog značaja, a ne čekati da problem dođe tebi kad više nema resursa za njegovo rešavanje.

Svestan je bio koliko je teško breme predgrađanskog i komunističkog nasleđa: patrijarhalnost, autoritarnost, paternalizam, klijentelizam, palanački duh, odsustvo slobodnog pojedinca kao osnove društva.

Znao je da makar elementarni obrisi vladavine prava moraju što pre da se zapate i da ustanove društva, te sama država, moraju što pre da dobiju svoje čvrste temelje. Žilavost starog režima nije potcenjivao, suočavao se s tim na svakom koraku i pokušavao je taj režim da ga razgradi u hodu. Na kraju ga je pre deset godina zamah dugačkog repa umirućeg dinosaurusa/starog režima pokosio.

Bio je u punoj snazi, pun entuzijazma i spreman da uporedo rešava nagomilane probleme. Uhapsio je Slobodana Miloševića jer je želeo da pokaže da Srbija ume da odgovori na svoje međunarodne obaveze i da pravosuđe u ovom slučaju Ujedinjenih nacija mora da se poštuje.

Pokrenuo je početkom 2003. rešavanje kosovskog pitanja ne čekajući da to učini međunarodna zajednica, jer je opet znao da je to obaveza Srbije ako je ozbiljna u pogledu svoje budućnosti. Govorio je da ono mora da se rešava u trouglu Beograda, Prištine i međunarodne zajednice – evo tek danas smo možda tamo gde je Zoran Đinđić hteo da budemo pre deset godina. Išli smo puževim korakom dugo godina posle njegovog ubistva. Haška obaveza je ispunjena 2011. Nama se žurilo, a tranzicija, odnosno proces demokratizacije i modernizacije države, privrede i društva išao je sporo.

Srbija se zahvaljujući Zoranu Đinđiću počela naglo menjati, uneo je svojom pojavom i upečatljivom energijom snažan i zarazan demokratski duh. Nije imao vremena da pokaže za šta je sve bio sposoban.

Nije danas, deset godina docnije, sve isto kao što je bilo, ali je daleko od onog kako smo zamišljali i kako zamišljamo modernu, demokratsku, evropsku Srbiju. Nema ničeg jednostavnog ni brzog u procesu demokratskih promena, a pogotovo je teško u svekolikoj ekonomskoj krizi, stanju pada životnog standarda i neizvesnosti u svakodnevnom životu.

Jedini način da budemo verni hrabrosti, odlučnosti i istrajnosti demokratskog duha Zorana Đinđića jeste da svako od nas svakog dana makar i najmanjim činom doprinese promenama i jačanju pravednosti, slobodi i demokratiji, te da izabrane vlasti putem javnosti i postojećih ustanova države i društva činimo odgovornim za svoje postupke.

autor: Ivan Vejvoda izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 7.03.2013, 18:01h Pavle (3)

    Lepo je cuti da neko ovako govori o Zoranu Djindjicu. Treba samo napomenuti da kada je govorio o balkanskom trzistu, mislio je na jaku Srbiju kao lidera a nikako na obnavljanje Jugoslavije o cemu masta politicka elita u Srbiji koja ga je uklonila. Njegova velicina je upravo bila u tome sto nije bio elitista.

Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side