Ispovest: Kad vreme klizi...
03.05.2020 Beograd

Ispovest: Kad vreme klizi...

Ispovest: Kad vreme klizi... Foto: Privatna arhiva
Pred čitaocima je beleška žene koja se posle devet godina od izlečenja karcinoma ponovo susrela sa opakom bolešću. Posle decembarske operacije, ovih dana je ponovo imala intervenciju na Institutu za onkologiju i radiologiju, odmah nakon što se ova renomirana ustanova izborila s nevoljom koja hara svetom, koronavirusom.

Tekst i fotografije: Vesna Miletić
 


Novembra prošle godine dijagnostikovan mi je rak. Drugi po redu. Prvi sam preživela 2011. i više od osam godina živela sam kao da sam ponovo rođena. Često sam govorila da ako mi se pojavi recidiv ili drugi karcinom, ne želim živeti i boriti se.

No, dogodio se uprkos svim redovnim kontrolama i nije bio vezan za prvi.
Šok, otrežnjenje i želja za borbom, sled prisutan kod većine onkoloških pacijenata. Bilo je tako i kod mene, ali ovog puta mnogo teže jer sam povratnik i poprilično istrošena.

VELIKA PODRŠKA: Stoički sam izdržala operaciju krajem decembra na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije, gde su mi velika podrška bili dr Marko Jevrić, dr Branka Radmanović, medicinski tehničar Dule, sestre Jadranka, Ana, Marija...
Januara sam zbog praćenja više bila na Institutu nego kod kuće, a već sam u februaru počela s hemoterapijom u Dnevnoj onkološkoj bolnici u Vranju. A onda se desila korona i sve ono što je donela ova pošast.

Mere mi nisu teško pale jer sam već bila u izolaciji. Nisu mi nedostajali kafići, izlasci, šetnje. Stvorila sam svoj svet, a u njemu su bili samo ljudi koji mi mnogo znače.

U jeku pandemije desio mi se problem s ranom. Bila sam na stalnoj vezi sa svojim lekarima Jevrićem i Radmanovićevom. Usledila su dva odlaska pod punom “ratnom opremom” za Beograd, a slike pustog auto-puta i glavnog grada zauvek će mi biti urezane u sećanje.

Konzilijum odlučuje da moram hitno na novu operaciju. I brzo bi se desila, da korona nije ušla na Institut za onkologiju i radiologiju. Desilo se ono što nije smelo, i to u zdravstvenoj ustanovi u kojoj se leče najteži pacijenti.

Dobijam poruku od dr Jevrića da ću biti blagovremeno obaveštena o datumu operacije i da se moram testirati na koronu. Više strahujem za njih nego za sebe jer znam da nisam pozitivna. To je jače od mene zato što znam da za dr Jevrića i dr Radmanović – koja mi je jednom prilikom toplim zagrljajem vratila veru u život i osmeh – nisam broj.

Nisu ni oni za mene već naša prva borbena linija, ljudi koji imaju porodice, ljudi koji se bore za naše živote. U stalnom smo kontaktu i preko Vibera dobijam instrukcije šta da radim s ranom, kojih se striktno pridržavam.

A vreme neumitno prolazi, klizi...

Osećanja mi stalno osciliraju od straha do ravnodušnosti i potpune nemoći, što je najgore.

POZIV: Drugog dana Uskrsa dobijam poziv za prijem na Institut. Ako ništa drugo, znam šta treba poneti i kako se ponašati, s tim što sam dodatno naoružana maskama, rukavicama, dezinfekcionim sredstvima i vizirom. Narednog dana sam ispred Instituta, a red je prilično dugačak. Samo po pet pacijenata mogu ući, i to bez pratioca, što znači da lične stvari moram nositi sama. Nisu baš lake, ali nemam izbora.

Foto: Vesna Miletić

Posmatram ljude oko sebe i ne primećujem nervozu i strah jer se oni koji čekaju bore s karcinomom. Prolazim prvu strogu trijažu, uz obaveznu potvrdu da sam negativna na koronavirus. Sledi druga, u amfiteatru, gde odgovaram na pitanja vezana za svoje kretanje u poslednjih nekoliko nedelja, kontakte, uz obavezno merenje temperature. Prolazim i to, a onda odlazim na treći sprat, odeljenje hirurgije, gde je sablasno prazno.

Svi su u skafanderima, ali se nekako prepoznajemo i smejemo. Drago mi je što su dobro, što nisu posustali i što ih ne napušta vedar duh.

U sobama u kojima je obično po osam pacijentkinja sada smo samo nas dve. Nenadano dolazi u posetu i direktorka Instituta prof. dr Danica Grajičić, koja nas ljubazno pita kako smo i uverava da je sve u redu. Interesantno, na koronu više i ne pomišljam jer sam već koncentrisana na operaciju koja mi je zakazana za naredni dan.

Maska se mora nositi kad pacijent izlazi iz sobe i nenamerno sam prekršila to pravilo, zbog čega sam dobila ukor od sestre. Na sam dan operacije procedura je ista. Dobijamo premedikaciju, a onda u operacionu salu, odnosno, vasionski brod.

Anestetičar je vrcavog duha i pita me gde želim da putujem, a anesteziološkinja, koja pilotira, kako kaže, prelepa je žena s toplim očima. Pored mene su moji anđeli čuvari dr Jevrić i dr Radmanović. Znam da sam u sigurnim rukama i ne strahujem od leta, koji je trajao oko dva sata.

Po izlasku svi su tu, brinu i besprekorno vode računa o nama. Uveče sam već na nogama, a narednog dana dobijam otpust. Pakujem se, pomaže mi tehničar Dule. Čak mi i nosi stvari do garderobe, gde se presvlačim, i prati me do izlaza, ispred kojeg čekaju pacijenti.

Želim da ga zagrlim, izljubim, ne samo njega već i celo medicinsko osoblje s mojim dr Markom Jevrićem i mojom dr Brankom Radmanović. No, moram poštovati mere socijalne distance, ali kada opet odem, jer je neophodno, sigurno ću to učiniti.

To je najmanje što mogu uraditi za one koji nam spasavaju živote, u uslovima kada ništa nije normalno. A ako i potraju mere socijalne distance, grliću ih očima, što sam naučila tokom pandemije.

Dubok naklon i veliko hvala prvoj borbenoj liniji!!!

*Ceo broj nedeljnika možete besplatno pročitati OVDE


 

autor: IG izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side