06.07.2017 Beograd

VideoIntervju Vladimir Arsenijević: U Srbiji vlada duboka politička bolest

Intervju Vladimir Arsenijević: U Srbiji vlada duboka politička bolest Foto: Zoran Raš
Naša zanesenost sopstvenom stvarnošću jedna je vrsta oboljenja. Samo 200 kilometara dalje može se dogoditi kataklizma, ali pošto to nije deo naše lokalizovane realnosti, nije razlog za diskusiju, a svaki ludak koji bupne nešto u Skupštini iz nas cedi ogromnu dozu energije

 

Razgovarala: Jelka Jovanović

 

Književnik Vladimir Arsenijević i njegova ekipa, koju u prvom redu čini koleginica Ana Pejović, krajem juna su “preturili” 9. regionalni Festival književnosti Krokodil. Uspešno, kao i uvek na otvorenom na platou ispred Muzeja istorije Jugoslavije, pred za knjigu impresivnom publikom. No, iako je reč o uglednom piscu, najmlađem dobitniku Ninove nagrade (1994, Potpalublje), zbog angažovanosti koja daleko prevazilazi okvire književnosti najmanje razgovaramo o njegovim knjigama, a intervju započinjemo jednom njegovom impresijom od pre tri godine (Vreme): “Ja danas više nemam zabluda kao nekada – znam da sam u ovom društvu apsolutno nereprezentovan i utemeljujem dodatno svoju poziciju na margini. Već mi je pedeseta godina i nema šanse da se ovde bilo šta značajnije promeni tokom ostatka mog života, to mi je danas već sasvim jasno. U tom smislu, misija ostaje na generacijama koje dolaze ako budu imale snage da se ne podaju stvarnosti olako kao generacije stasale devedesetih, da ne žive i umiru u ime onih koji tu stvarnost kontrolišu zarad sopstvenih interesa već da je sami preobražavaju i čine boljom.”

 

*Prošle godine, u jeku protesta Inicijative “Ne da(vi)mo Beograd”, Festival je imao i književni protest, jednu debatu posvetio je novim građanskim pokretima u regionu. Jesu li to ti novi mladi ljudi?

Prošle godine smo predstavili proteste Šarena revolucija iz Skoplja, Pravo na grad iz Zagreba i Ne da(vi)mo Beograd jer smo imali osećaj, koji nas i dalje u izvesnoj meri inspiriše, da je tim talasom demonstracija koje smo videli prvi put stvorena senzibilitetska veza u regionu i prvi put su u većoj meri angažovani mladi ljudi, za koje se od 2000. naovamo činilo da su se politički pasivizovali do granica jedne vrste idiotizma. Da su se rasplinuli po društvenim mrežama u ćaskajućoj realnosti, koja ne obavezuje na neku vrstu društvenog angažmana i gde se mnogo trošimo na jalovo komentarisanje

 

*Unutar grupe istomišljenika?

Da, taj problem mikrosvetova izražen je baš na društvenim mrežama. Festivalu Krokodil, sem debatnih programa, nije svojstven iskorak kakav smo napravili, ali u skladu sa rastućim nabojem u društvima u regionu zahvaljujući tim demonstracijama, posvetili smo deo vremena tom fenomenu i porazgovarali sa aktivistima tih organizacija.

 

*I kakav je utisak? Čini se da je Ne da(vi)mo Beograd u defanzivi.

Tako se čini, ali teško je proceniti šta se događa u društvu, ne zato što vlada tišina nego suprotno – vlada jedan veliki šum u kojem je teško razdvojiti ono što je “smol tok” politički u koji se svi upuštamo, neprestano debatujemo; stalno smo u jednoj vrsti tenzije spram političkih događaja koja često jeste opravdana, ali imam utisak da smo podlegli jednoj vrsti mizerabilizma, gde apsolutno sve bojimo crnim bojama i sama naša promišljanja zasnovana su spram naših političkih simpatija. Često nas to onemogućava da razdvajamo bitno od nebitnog i sve se čini razlogom za diskusiju.

Možda je dosadna metafora, ali mislim da je bio bombardovan Irak i izginuli su silni ljudi, a ovamo je prdnuo Velja Ilić u Skupštini i svi su o tome pričali. Ta naša zanesenost našom stvarnošću i davanje prevelike važnosti njoj jedna je vrsta oboljenja. Samo 200 kilometara dalje od nas može se dogoditi kataklizma, ali pošto to nije deo naše male, lokalizovane realnosti nije razlog za diskusiju, a svaki ludak koji bupne nešto u Skupštini, svaki loše izgovoreni helikopter iz nas cede ogromnu dozu energije. I to je ono što daje veliku snagu trenutnim političkim elitama, a mi znamo ko su, šta su, odakle dolaze.

No, ne vidi se jasna definicija nekog drugačijeg modela. Interesantni primeri od kojih bi moglo da se uči su nastanak Podemosa u Španiji, pa i Sizire, koliko god ona razočarala upravo one koji su je najviše podržavali, na kraju i mali zaokret ulevo koji se događa u Evropi, uravnoteženje političkih snaga u Velikoj Britaniji, gde laburisti ponovo stupaju na scenu nešto jače… Međutim, to nema reprezente u Srbiji. Politička klasa je podložna politikantstvu, gde se oni uvek ophode jedni prema drugima, ne postoje jasne ideološke granice nego ukoliko politički protivnik napravi zaokret ulevo, bez obzira na ideološke premise, ovaj drugi će napraviti zaokret udesno jer misli da će tako lakše da se dodvori biračima.

I tako dobijate paradokse; ne garantujem da činjenica da imamo gej premijerku garantuje svetlu budućnost, ali je neobično, ona je jedna vrsta fenomena; ali imate te druge ljude za koje biste mogli da glasate uz sve njihove manjkavosti i nedostatke, koji se grle sa ultradesničarima, i neke neprincipijelne koalicije; opet se dodiruju i igraju košarku sa ljudima s kojima ne bi trebalo ni kafu popiti. Sve je to jedna duboka politička bolest koja vlada u Srbiji i teško je reći u tom stanju kuda idemo. Ja sam odlučio da ne apstiniram, moj generalni stav je da treba biti angažovan, ali taj donji nivo politike koji zovemo dnevno toliko je prljav da tu čovek nema šta da traži. Moja politička borba je, ne bih da zvuči pompezno, kroz te platforme koje smo sami izgradili kao što je Udruženje Krokodil, tu usmeravam svoju energiju i koncentraciju. Dobar primer je program Jezici i nacionalizmi, Deklaracija o zajedničkom jeziku, kojim smo se u čitavom regionu bavili protekle dve godine.

 

 

Pogledajte prvi deo intervjua --->>>

Play

 

*Kao što su i ratovali!

Da, kao što su uspešno i ratovali na ta dva ista jezika. Identitetsko foliranje naših javnosti da nismo celoviti ako ne stavimo jarbol od 500 metara sa zastavom koja se vijori ili nekakav krst na brdu iznad grada, ako nemamo sve te insignije, grbove i himne, pa tako i jezike, kao da nam nekako oštećuje suverenitet. A mi u Udruženju Krokodil upravo radimo sa četiri zemlje nemačkog govornog područja – Švajcarska, Lihtenštajn, Austrija i Nemačka – na njihovom zajedničkom nastupu na Sajmu knjiga u Beogradu ove godine, gde će se predstaviti jezik, a ne zemlja, i gde će se svi autori, od Nemačke sa 80 miliona stanovnika i Lihtenštajna sa 10.000, predstaviti kao autori jedne iste književnosti. Tuga je što zbog te provincijalne surevnjivosti trpimo nemerljivu štetu. Možda je i poznatiji primer uspešnosti latinoamerička književnost, koja se uprkos svim problemima koji tamo vladaju, konsenzusima, odrekla tih nacionalnih surevnjivosti i prikazala književnost jednog ogromnog kontinenta. To je donelo 30 godina dominacije latinoameričke književnosti na svetskom tržištu, a mi u Lajpcigu ili Minhenu postavimo te svoje jedva vidljive štandiće tamo negde pored toaleta jer, kao zemljice sa ruba Evrope koje retko ko i razlikuje, nismo u stanju da platimo više. I predstavljamo te dosadne, provincijalne književnosti, ali kada bismo udružili snage u jedinstvenu književnost jezika imali bismo više šanse i na evropskom i na svetskom tržištu, delovali bismo bolje, uverljivije. U današnjem evropskom kontekstu jezik kojim govori 20 miliona ljudi nije zanemarljiva pojava.

Te identitetske politike nanele su mnogo smrti i bola i možda je jezik put izlečenja. Mi nastavljamo da radimo dalje, nijedna politička elita nije rekla “ej, ovi ljudi su u pravu”, nismo ni mislili da će do toga doći, ali neprestano se mora stvarati jedna vrsta energije, tim političkim bezumnostima suprotstavljati nešto što je zasnovano na zdravom razumu. Istina staje u jednu rečenicu – naši jezici su isti zato što je stepen razumljivosti vrlo visok, možda bi naši političari voleli da je drugačije…

 

*Po stepenu razumljivosti Vranjanci bi pre mogli da traže svoj jezik! Šalim se, naravno.

Ne, zapravo se ne šalite, divota tih regionalizama, činjenica da i po vertikalama i po horizontalama imamo toliko varijeteta, daje bogatstvo tom jeziku. Ta četiri standarda osnovna su podela koja se dalje raslojava u neverovatno bogatstvo koje bi većina nas trebalo da ume da koristi. A šta mi radimo? Pitamo čija je knjiga ako hrvatski autor napiše na bosanskoj varijanti, nas interesuju ti nametnuti identiteti. Ja stalno dajem primer Borisa Dežulovića i njegove priče “Smrt” iz zbirke “Poglavnikova baterija”, koja opisuje dobro poznate tragične okolnosti 1941. u Kragujevcu i napisana je na najčistijem srpskom jeziku, ekavicom, i to večito pitanje na koje niko ne zna odgovor – u čiju bi antologiju ide, hrvatsku ili srpsku. Miku Antića je nemoguće raditi u Hrvatskoj, on je strani pisac, nemoguće je raditi ekavsku fazu Ive Andrića, da ne govorim kakvo je stanje u lektirama svuda u regionu.

Decom se manipuliše u BiH; pod pretpostavkom da govore različite jezike, uče ih različitim verzijama istorije i gledaju jedni druge s nepoverenjem, a opet izađu i igraju se zajedno jer su komšije i govore istim jezikom. Pa opet, jedni odu pre podne u školu, drugi posle podne, u okviru užasavajućeg projekta pod benignim nazivom “dvije škole pod istim krovom”. Posle toga za 30, 40 godina opet je moguć rat po etničkim osnovama.

 

*Jeste li zapazili da su deca u dva grada iz takve “dvije škole” tražila da bude jedna?

Da, i deca i roditelji, onda je bio neki fejk njuz na društvenim mrežama, navodna izjava nekog roditelja “pa zar smo zato ginuli da bi nam se djeca danas družila?”, ali niko nije razumeo humor, ljudi su ozbiljno komentarisali. Ogromna me tuga uhvatila kad sam shvatio u kakvom montipajtonovskom kontekstu živimo, nama se najveći apsurd učini bliskim stvarnosti zato što zapravo i jeste. To nije pitanje samo Bosne i Hercegovine, svuda je to, ali moram da kažem da smo mi upravo sa Deklaracijom i programom “Jezici i nacionalizmi” imali toliko dirljivih momenata, mnogo ljudi zna šta se događa, kakvoj su manipulaciji izloženi i traže način da se nešto promeni. Ali teško je razmontirati tu državu u složiti je po malo normalnijim osnovama koji nisu jedino etnički. Ljudi samo prilikom tragedija kao što je smrt deteta zbog problema sa pasošem shvate koliko je strašno to što se događa i jedinstveni BH-identitet nadraste te nacionalne. Potrebno je davati mladim ljudima priliku da pored zvaničnog narativa čuju i druge poglede na prošlost, stvarnost, budućnost, da oni stvore realnost koju mi nismo uspeli.

 

Krokodil je…

*Zašto krokodil?

To je skraćenica –književno regionalno okupljanje koje otklanja dosadu i letargiju. Ujedno, to je i naša definicija, oslonili smo se na dobre primere regionalnog književnog povezivanja u kojem smo moja koleginica Ana i ja učestvovali kroz izdavačku kuću Rende, a kasnije V.B.Z. koji je bio prva regionalna izdavačka platforma. U vreme dok smo vodili rende u Hrvatskoj je bio aktivan festival FAK, festival A književnosti, koji je bio putujući i nastupali su autori iz čitavog regiona tužno podeljenog granicama, ali koji je objedinjen jedinstvenim jezikom koji zovemo na četiri različita načina, ali ne prevodimo jedni drugima knjige, ne titlujemo filmove i uživamo u činjenici da postoji jedna šira zona od te koja je omeđena nacionalnim granicama.

Hteli smo da pravimo dinamičan, zabavan književni festival koji će imati regionalnu definiciju i privlačiće publiku. Krokodil sada svake večeri ima oko hiljadu ljudi u publici, što je jedna vrsta fenomena.

 

*Krokodil ima i evropsku dimenziju, ne samo zato što su nam partneri mahom iz Evrope nego i po programu. Koliko se Evropa danas razlikuje od one iz 2009. kad ste počeli?

Radimo taj godišnji projekat beogradska debata o Evropi i smatram da je važno raspravljati o tome. Nas je oduvek vređala ta priča o ulasku i izlasku i svakako da treba razlikovati tu evropsku zajednicu od Evrope, nije Evropa samo ono mesto gde rastu gotičke katedrale i gde su ulice čiste. Nažalost ili na sreću, Evropa ima čitav niz varijanata i sve su one jednako evropske.

Ali, od 2009. naovamo evropske samosvest se survala, počeci ekonomske krize bili su 2008, nakon nje je usledio potres u Briselu, ogorčenost birokratizacijom i, kao jagoda na torti, ta izbeglička kriza koja je podstakla nacionalizme, surevnjivost. Ja sam iznenađen koliko mediji u naše ime iznova izmišljaju realnost, kad da nikada nije bilo izbeglica u Evropi dok se nisu pojavile iz Sirije, priča o Lampeduzi traje toliko dugo, ništa se novo nije dogodilo. Na kraju i to pitanje brojeva je nametnuto, u malenom Jordanu ili Libanu je po 2,5 miliona izbeglica, toliko ih je u kampovima na rubu Turske, a u Nemačku je ušlo 800.000, o čemu onda pričamo? Desničari, koji imaju bolji kontakt sa svojom bazom vešto su to iskoristili da podstaknu ksenofobiju…

 

*Teorija i praksa krvi i tla?

Tako je, vratili smo se najgorim atavističkim teorijama za koje smo mislili da su zakopane. Mi politički naivni smo verovali da smo mi na Balkanu devedesetih skrenuli i kaskamo u svojim zabludama, dok svet ide drugde u bolju stvarnost, ali samo malo te hemije sve promeni; malo podignete nesigurnost, spustite ovo, podesite ono i ponavljaju se isti procesi i narativi.

 

*Ispada da smo mi nekakva avangarda, ne baš dobra.

Na tužan način se ispostavilo tako.

 

 

Mediji

*Lako je saglasiti se vama da je dnevna politika prizemna, ali u vašim rečima čujem i kritiku moje profesije. Kako sagledavate ulogu medija danas?

Gledano sa strane, stiče se utisak da su se novinari olako prodali, pa i ono malo iskrenog novinarstva koje možemo da proberemo u tom moru šunda nekako brzo biva ućutkano ili do te mere marginalizovano da ne nalazi put do velikog broja čitalaca i gledalaca, i tu se opet svodimo na mikrosvetove. Sa druge strane, osuđeni smo na talas lažnih manipulativnih vesti, gde je teško probiti se do suštine; u prilog tome govore svi vozovi sa ikonama koji idu ka severu Kosova i kojekakva teatralizacija koja se odvija na politici čija je uloga, zapravo, samo da skrene pažnju sa istinski važnih pitanja.

Ne znam na koji bismo način došli makar do situacije koju smo imali devedesetih godina, kad smo živeli u laži podeljenih svetova. Ona nije dobro završila po nas, ali je makar davala dozu osećaja da je sačuvana trunka normalnosti u tom užasu koji se oko nas odvijao. Ma koliko je ubistveni užas promovisan kroz režimske medije, tokom čitave te decenije imali smo s druge strane Vreme, B92, Našu Borbu, nešto što je davalo razloga verovanju da postoji nukleus nečega što bi moglo da se razvije u medije koji odgovaraju onome kako zamišljamo normalno društvo. Da se ne vraćam ponovo na te dosadne priče o šestim oktobrima i zašto se nisu dogodili, imam utisak da bi ljudi koji rade u medijima morali sa nešto više dostojanstva da brane ono što su prerogativi profesiji.

 

Pogledajte drugi deo intervjua ---->>>

Play

 

 

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
online izdanje
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side