27.05.2019 Beograd

VideoIntervju Vladan Kuzmanović: Država je uvek imala otpor prema Univerzitetu

Intervju Vladan Kuzmanović: Država je uvek imala otpor prema Univerzitetu Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Danas se vrlo često dešava da prilikom donošenja zakona, Univerzitet to saznaje među poslednjima

Razgovarao: Mijat Lakićević;

 

 

Ovih dana Beogradski univerzitet je u centru pažnje, nažalost ne baš u pozitivnom kontekstu, kako se to kaže. Ali, ako bismo uzeli da je ta afera sa doktoratom ministra finansija Siniše Malog samo jedan njegov ružan san, kakav je uloga visokih škola u Srbiji danas, da li je uticaj Univerziteta u društvu danas dovoljno velik, tačnije adekvatan onome što bi trebalo da bude. To je bila tema razgovora sa Vladanom Kuzmanovićem, dekanom beogradskog Građevinskog fakulteta.

 

Kakav je, po vašem mišljenju, generalno odnos između Univerziteta i društva danas u Srbiji?

Mi kao Građevinski fakultet, a mislim da je raspoloženje na celom Univerzitetu manje-više takvo, nismo zadovoljni položajem Univerziteta u društvu. Koliko je to nasleđe nekih prošlih vremena, koliko su prethodne garniture rektorskog kolegijuma tome doprinele, a koliko je današnja politika, država, ministarstva, neosetljiva i na potrebe i na predloge Univerziteta, to možda nije lako reći. Ali, u svakom slučaju, u današnje vreme se vrlo često dešava, prilikom donošenja zakona, recimo, da to Univerzitet saznaje među poslednjima. Dakle, kad je već proces u završnoj fazi, kada malo može da se utiče, kad može samo nešto malo da se popravi. Umesto da Univerzitet od početka bude uključen u izradu zakona, da budemo među onima koji predlažu, sagledavaju koncepciju tog zakona i daju mu strateške okvire.

 

Imate li u vidu nešto konkretno?

Evo, uzmimo najnoviji zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti. Univerzitet je posredno, privatnim vezama, dobio neke materijale, kada je njegova izrada u nadležnom ministarstvu već uveliko bila odmakla. Moglo je mnogo brže da se dođe do mnogo boljeg rešenja, kojim bi i država i naučna zajednica bili zadovoljni. Generalno, iako se mora priznati da su državni sekretari ili pomoćnici ministara, pogotovo u visokom obrazovanju, često naše kolege s fakulteta, dnevna politika po pravilu pobeđuje, pa se glas Univerziteta ne čuje.

 

Ovo što ste govorili više je odnos države i Univerziteta. A kakav je odnos sa društvom u celini?

Mnogo bolje sarađujemo. Sa javnim preduzećima, s privatnim kompanijama imamo mnogo bolju saradnju nego direktno s ministarstvima. Građevinski fakultet se pojavljuje u ulozi stručne kontrole, nadzora u izvođenju objekta, u fazi projektovanja, naši profesori kao konsultanti... Jesmo uključeni u sve najvažnije objekte koji se u Srbiji grade.

 

Nekad se mnogo govorilo o potrebi tešnje saradnje između nauke i privrede, naročito kroz naučnoistraživački rad, kakvo je danas tu stanje?

Saradnja privrede i visokog obrazovanja zavisi od mogućnosti privrede. Privreda mora da bude razvijena, snabdevena visokim tehnologijama osposobljenim da prihvate istraživanja koje univerziteti i fakulteti sprovode. Ako je privreda slaba, ako nemate firme koje imaju visoku tehnologiju, onda nije moguće ni primeniti to čime se nauka bavi. Sa druge strane, nauka mora da oseti potrebe privrede i da onda radi na takvim naučnoistraživačkim projektima, na rešenjima koja će pomoći našoj današnjoj privredi. Recimo, mi smo kao fakultet uključeni u Savet za zelenu izgradnju, gde se primenjuju nove tehnologije, potencira energetska efikasnost, upotreba savremenih materijala i slično.

 

Koliko ima naučnoistraživačkog rada u privredi, u samim preduzećima, ili se saradnja ogleda u tome što firme od fakulteta traže određene usluge?

Uglavnom traže naše usluge. Nema danas tako velikih firmi koje sebi mogu da dopuste da imaju neki naučnoistraživački centar u svom sastavu, to je prosto luksuz. Ranije je, recimo, Energoprojekt imao stručni savet, imale su velike firme poput Komgrapa, Trudbenika, svoje laboratorije, gde su vršili neka ispitivanja. Svaka firma je imala ponekog doktora nauka. Danas toga nema. Kada organizujemo, na primer, neke kongrese i simpozijume, vrlo malo ljudi nam dođe iz privrede iako imaju teme, imaju odlične projekte, mogli bi da napišu radove koji bi bili interesantni za publiku, za istraživače, profesore sa raznoraznih fakulteta. Možda su oni izgubili interes za to, ali čini mi se da je još veći problem što poslovodstvo nema sluha da pošalje te ljude dva-tri dana na Zlatibor ili Palić, da oni predstave to što su radili. Mi se sada trudimo da animiramo svoje kolege koji imaju dobre reference, dobre projekte, da ne bude da se istraživanja i dobre stvari rade samo na fakultetu.

 

Da li je na Zapadu drugačije, ili u Sloveniji, recimo?

Slično je i u Sloveniji. Na pravom Zapadu, u zapadnoj Evropi, na konferencijama se često prikazuju naučnoistraživački radovi koje je finansirala njihova privreda. Ali to je drugi svet. Recimo, ETH iz Ciriha, čuveni univerzitet, ima godišnji budžet od milijardu evra za istraživanja. To su uglavnom projekti koje oni rade za potrebe privrede. A naš budžet je nekih pet, šest miliona evra godišnje. Od toga jedan deo dobijamo od Ministarstva nauke, a deo su naši sopstveni prihodi. Nažalost, država ne plaća više od 20-25 odsto naših materijalnih troškova – za struju, vodu, grejanje i ostale komunalije.

 

To važi za sve fakultete na Beogradskom univerzitetu?

Da, država godišnje pokriva najviše četvrtinu naših materijalnih troškova. A državni smo fakulteti.

 

A plate?

Redovni profesor sa četrdeset godina radnog staža na Građevinskom fakultetu nikada nije imao ni hiljadu maraka ni hiljadu evra. Ako neko zarađuje više, onda je to iz sopstvenih sredstava. Na fakultetima koji imaju veliki broj studenata, poput Pravnog ili Ekonomskog, drugačija je situacija. Ali za naš budžet, ako treba da dodamo iz sopstvenih sredstava za plate, to je veliki izdatak. A pri tom moramo da ulažemo u laboratorije, u opremu, instalacije kako bismo mogli da radimo istraživanja, tako da za plate ne ostane mnogo.

 

Od ukupnih troškova Građevinskog fakulteta, koliko daje država, a koliko vi sami zaradite, bilo od studenata, bilo od projekata?

Kad se sve skupi, država pokriva manje od polovine naših rashoda.

 

Jesu li za mali uticaj visokog obrazovanja pre svega krivi sami profesori koji su se, uljuljkani udobnošću svoje pozicije, povlačili iz društvenog života?

Pozicija profesora na fakultetu omogućava možda neki status u društvu, ali čini mi se da profesori fakulteta sami o sebi nemaju takvo mišljenje. Možda ih više društvo tako doživljava. Položaj Univerziteta možda jeste vremenom nekako oslabio, ali, sa druge strane, evo ja sam 25 godina na fakultetu, nisam siguran da je uticaj naučnoistraživačke javnosti bio veći. Nekako je uvek država imala, ne mogu da kažem otpor prema Univerzitetu, ali... Hajde da napravimo paralelu, Srpska akademija nauka je još na višem nivou nego što je Univerzitet u Beogradu, pa, složićemo se, ni ona nema neki uticaj niti na globalnu politiku niti na neka rešenja koja se u državi usvajaju. Ako je to tako, onda nije prirodno očekivati ni da Univerzitet ima neku mnogo značajniju ulogu.

 

Vi ste angažovani i Privrednoj komori Srbije, kakve utiske nosite iz te sfere?

Svakako je najupečatljivije to da mi danas gotovo da nemamo građevinsku industriju. Mi smo imali gigante koji su zapošljavali desetine hiljada ljudi. Mislim na Trudbenik, Komgrap, PIM, Rad, itd., velike građevinske firme koje sad praktično više ne postoje, Mostogradnja jedva preživljava zahvaljujući tome što se praktično na državnom nivou ugovori neki posao, nije bitno da li sa Kinezima ili nekim drugim. Gde se ove naše kompanije pojavljuju kao podizvođači. I onda nemaju reference, pa ni na nekim narednim poslovima ne mogu da konkurišu jer nemaju reference. Svi vam gledaju reference otprilike unazad pet godina. Problem je što naša država zakonima nije propisala takav postupak kod tendera da mogu i naše firme da se jave na posao. Tako da je sad moguće da strana firma osnuje kompaniju u Srbiji, ima direktora i dvoje-troje zaposlenih, a vuče reference iz zemlje matice. Više puta smo na taj problem ukazivali Ministarstvu, i mi i kolege iz Energoprojekta, iz Mostogradnje koji su članovi Upravnog odbora Privredne komore građevinske industrije Srbije, i da moraju građevinske kompanije da se dovedu u ravnopravan položaj, ali ništa nismo uspeli. A neophodno je da se naše građevinske kompanije osnaže.

 

Sve češće se čuje da nema građevinskih radnika. Kakav je vaš uvid?

Tačno, imamo problem i s radnicima. Za Beograd na vodi “uvozili su” radnike iz Turske mislim, pa ih neko u tom lancu nije u nekom trenutku platio, pa je nastao problem. Taj odliv radne snage koji prati Rumuniju, Bugarsku, uveliko se dešava i kod nas.

 

A kako su plaćeni građevinski inženjeri?

Zavisi, naravno, od firme, ali početna plata inženjera pripravnika je 500-600 evra, što je dobra startna pozicija, sa mogućnošću da već na narednim projektima kroz godinu, dve napreduje i da ta plata bude veća.

 

Odlaze li diplomci?

Podjednako, ima mnogo onih koji odlaze, ali i mnogo onih koji ostaju. Nama od onih koji završe osnovne studije svega pet odsto ne upiše master studije, ali zato imamo mnogo onih koji petu godinu master studija studiraju iz radnog odnosa. Znači, zaposle se posle četvrte godine jer posle četiri godine oni su diplomirani inženjeri građevinarstva, i master studije, koje kod nas traju godinu dana, studiraju iz radnog odnosa.

 

A kakvi su brucoši, često se mnogi žale na nedovoljno znanje onih koji upisuju fakultete.

U svakoj generaciji, tako je bilo ranije, tako je i danas, imate kod nas na fakultetu 10 do 15 odsto onih koji su briljantni, koji gde god da upišu završiće i biće perfektni stručnjaci. Imate one, recimo, njih dvadesetak odsto, koji na fakultet zalutaju, koji upišu fakultet da bi imali markicu za prevoz, smeštaj u domu itd. E sad, ona sredina, onih 50-60 odsto, to je zapravo nama ciljna grupa, da od tih prosečnih srednjoškolaca koji kod nas dođu napravimo što boljeg inženjera. To je izazov.

 

I kakvi su ti prosečni?

Mi ne možemo da izmislimo druge đake. Ali postoji i manjak interesovanja kod tih đaka i nešto slabije obrazovanje. Kad bismo davali zadatke kao što smo davali pre 20 ili 30 godina, sigurno bi procenat uspešnosti na polaganjima bio manji. Ali to je manje važno. Koncept je važan. Mi imamo strategiju razvoja građevinarstva koju su Amerikanci radili 2007-2008. godine, to je za nas friško, kao da je juče pravljeno. I oni imaju iste probleme. I oni sad sagledavaju šta njihov inženjer u 21. veku treba da zna. I to je vrlo interesantno. Nekad se učilo sve ono što jednom inženjeru za 40 ili 50 godina njegove karijere može da padne pod ruku da radi, da projektuje, da izvodi. Međutim, sad je zaista pitanje treba li to da bude tako. S jedne strane, tehnologije se brzo menjaju, a sa druge, nema svaki inženjer priliku da radi sve. Otud, prema novom konceptu i u Evropi i u Americi, student treba da nauči ono što će mu koristiti, recimo, u prvih pet godina profesionalne karijere, kad će imati nekog mentora, starijeg kolegu u birou. Sve ono što će mu eventualno jednog dana zatrebati on treba da stekne kroz permanentno usavršavanje, na kojem se posebno insistira. Dakle – celoživotno obrazovanje. Prosto je nemoguće sad u 21. veku da nekoga za pet godina naučite sve što će mu trebati narednih 50 godina. A i ako ga naučite, verovatno će zaboraviti kroz dve, tri ili pet godina. Dakle, koncept je da mi mladim inženjerima damo dobre osnove, kako mi volimo da kažemo široko akademsko obrazovanje, da mogu da se sutradan u privredi uhvate ukoštac s praktično svim izazovima, a da istovremeno dobiju znanja i veštine koje će im biti najpotrebnije u prvih pet godina bavljenja profesijom.

 

U Srbiji ima sedam državnih građevinskih fakulteta: Subotica, Novi Sad, Beograd, Niš, Priština, koji je u Kosovskoj Mitrovici, Novi Pazar i odskoro u Kraljevu. Postoji i jedan privatni , ali on je za graditeljski menadžment. Treba li Srbiji toliko građevinskih fakulteta?

Zanimljivo je kako je nastao taj u Kraljevu. Obrazloženje je bilo da je tamo bio zemljotres, pa im trebaju građevinski inženjeri. Mi smo smatrali da je to potpuno nepotrebno i nismo hteli ni na koji način da se uključimo u njegovo otvaranje iako su nas zvali.

Ne bih da kažem nešto loše, ali da bi se podigao kvalitet studija mora da postoji neka koncentracija. Ne može svaki grad sa preko 50.000 stanovnika da otvori fakultet. Bilo koji, ne građevinski ili mašinski. A bez kvaliteta nema ni ugleda profesora ni uticaja univerziteta u društvu.

 

Pogledajte intervju:


izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side