30.08.2019 Beograd

VideoIntervju Vigor Majić: Moramo verovati svojoj deci

Intervju Vigor Majić: Moramo verovati svojoj deci Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Ministar Danilo Ž. Marković je hteo da u paketu ugasi Petnicu, Matematičku gimnaziju i Školu za muzičke talente u Ćupriji. Bile su to sulude ideje, ali nekako smo se izborili. Posle je bilo ministara koji su nam ukidali finansiranje, bilo je i onih koji su hteli da nas priključe privatnim univerzitetima... Bilo je toga uvek u nekoj meri, ne mislim da su to individualne težnje, više psihološki pritisak jer je Petnica štrčala, radila s mladim pametnim ljudima sa uspešnim karijerama, pa je to smetalo onima koji su na pozicije došli politički

Razgovarale: Jelka Jovanović i Nadežda Gaće

 

Istraživačka stanica Petnica pre četrdeset godina počela je kao mali kamp i radila u skromnim uslovima, postojala je navika među mladim ljudima i nastavnicima da ne postoji visok standard. Bilo je to vreme kad su postojali i izviđači i gorani, a deca su bila spremna da spavaju i u šatorima iako to u Petnici nisu morali. Bile su to skromne godine, nismo imali ni opremu ni uslove, ali deci koja su dolazila iz cele Jugoslavije najveći interes je bio da čuju i saznaju nešto što nisu mogli u školi, čiji je program ponekad kasnio i 20, 30 godina za promenama koje su se odvijale u svetu.

Ovako direktor Petnice Vigor Majić za Novi magazin objašnjava nastanak i prvu deceniju Istraživačke stanice čiji su dometi već dugo poznati i van granica ovih prostora, i nastavlja: “Osamdesetih su načinjeni mnogi prodori u nauci, ulaze u upotrebu personalni računari, tu su novi rezultati u istraživanju svemira, biologiji, genetici... Sve je to učenicima bilo privlačno, trudili smo se da obuhvatimo te teme, damo im novosti kao što je teorija haosa u matematici. Teme su privlačile decu i nastavnike, dolazili su mladi ljudi koji su čitali sve što su mogli da nađu iz knjiga, nije bilo interneta i želeli su da uživo čuju novine od ljudi koji su se time bavili. Tada su rasprave u Petnici mnogo duže trajale nego sama predavanja, ostajalo se do duboko u noć.”

 

*Šta ste već tada izvukli kao najvažniji zaključak?

Model fleksibilnog obrazovanja, liberalnog pristupa u kojem možete razgovarati, šetati s teme na temu, kombinovati teme, poštovati vitalna interesovanja učesnika. Shvatili smo da u betonizovani sistem škole, koji je odbijao sve reforme, treba ugraditi nove elemente. No, kao i u mnogim drugim zemljama, niko se nije usuđivao da dirne u strukturu škole, da razmišlja o tome da nastava ne mora da se odvija kroz odeljenja u kojima su svi istog uzrasta, po fiksnim časovima, da fiksna ocena bude model, fiksna školska godina...

Shvatili smo da sve može bez toga, da čas treba da traje dok ima interesovanja, da treba da se ukrštaju pitanja učenika sa znanjima sagovornika, da deca rade i trude se, ne očekujući ocenu, pa ni diplomu. Elementi klasične škole su upitni i pitali smo se može li se zameniti, a onda smo uvideli koliko je sistem rigidan, apsolutno ne dozvoljava zadiranje u temelje, reforme su se završavale na školskim programima, ali nisu se mogli dovoditi u pitanje učionica, ocena, čas, razred, to je bio tabu.

Tada smo shvatili da je Petnica vredna kao eksperiment, isprobavanje bitno drugačijeg načina rada i da samo zbog toga taj sistem treba negovati i razvijati, sačuvati taj način rada. Tada smo i formulisali strategiju, naš profil. Osamdesetih smo mnogo istraživali, kontaktirali sa svetom koliko je bilo moguće, probali da “ukrademo” iskustva onih koji su mnogo duže radili i bili ugledni. Bilo je entuzijazma svih koji su uključeni u programe, i nastavnika, i dece, škola, roditelja...

Onda su došle devedesete, radikalan, drastičan preokret u zemlji koji niko nije očekivao. Petnica je radila u kontinuitetu, zahvaljujući, prvo, tome što je još postojao jedan broj ljudi i u državnoj administraciji koji je prepoznao da je to nešto dobro i da mu treba pomagati. Ali bilo je i onih koji su smatrali da sve treba ošišati na istu frizuru i da sve što je inovativno i drugačije, što štrči, nije dobro.

Teško nam je bilo da komuniciramo sa svetom, ali i u vreme sankcija uspeli smo neke učenike da pošaljemo na kampove u druge zemlje, a sami smo uveli niz novih tema i programa. Postali smo svesni i da nam odlaze dobri stručnjaci i neke oblasti ostaju nepokrivene i da ne možemo o svemu pričati kompetentno. Jugoslavija je bila velika zemlja, a mi smo, jednostavno, postali mala zemlja iz koje se mnogo odlazi.

 

*Šta se dešava posle pada izolacije, posle 2000?

Petnica se revitalizovala, oživela, ponovo smo uspostavili međunarodnu saradnju, počeli mnogo intenzivnije da koristimo internet kao kanal kojim možemo da kompenzujemo nedostatak stručnjaka nekih profila.

Ali u to vreme ubrzano su se počeli menjati političari i prioriteti, svake dve godine bili su novi ministri prosvete i nauke i shvatili smo zašto je bitno da budemo nezavisna organizacija, ne državna; razlog nije ideološki nego pragmatičan – da biste mogli inovativno da razmišljate i planirate akcije i novine koje zahtevaju godine rada, ne smete biti robovi stalnog menjanja prioriteta u politici. To su bile godine kada nam je nuđeno da postanemo državna institucija jer ćemo tako imati ozbiljniju podršku, ali uspeli smo to da izbegnemo. Vreme će pokazati jesmo li dobro odlučili, verujem da jesmo.

Poslednje decenije smo, prošireni, ušli u program Vlade Srbije za razvoj naučne infrastrukture, iskorišćen je kredit Evropske investicione banke, Petnica je tri puta fizički proširena, izgrađeni su novi kapaciteti, nabavljena nova oprema, dostigli smo nivo standarda najboljih institucija ove vrste s kojima smo se poredili. Ranije smo imali dobre metode i sadržaj rada, a smeštaj i opremu improvizovane, sada smo rame uz rame s njima.

Prvi dokaz je dolazak univerziteta Dekart iz Pariza u Petnicu 2011. s molbom da mi obavimo kompletnu nastavu njihovim studenima iz bionauka. Mi smo imali opremu i kapacitete, a njima je to bilo jeftinije ovde nego da ih vode po evropskim univerzitetima. Ostali su pet godina u Petnici i za to vreme izgradili kapacitete koji su im bili potrebni. Pristali su i da se radi na engleskom jeziku! Bila je to intenzivna blok-nastava od nekoliko nedelja i ostali su nam dobri kontakti sa studentima i profesorima.

Nas je to oslobodilo kompleksa male zemlje, saznali smo da smo svetski dobro kotirana institucija i da možemo hrabrije da nastupamo. To je potvrđeno kad nam je vodeća škola za talente iz Izraela dovela kompletan nastavni kadar na obuku kako se radi eksperimentalni rad sa učenicima, što nam je bio neverovatan kompliment, kao i kada su Rusi tražili da održimo predavanje o radu Petnice kao jedini stranci na Sveruskoj konferenciji o projektno-istraživačkom radu učenika srednjih škola.

Posle su dolazili Kinezi, Japanci. Slovenci i Hrvati dolaze svake godine. Znamo mi sve propuste, muke, probleme, ali kažu nam da idemo korak napred.

 

*Pomenuli ste političke pritiske. Kad su bili najveći i najjači?

Ministar Danilo Ž. Marković hteo je u paketu da ugasi Petnicu. Matematičku gimnaziju i Školu za muzičke talente u Ćupriji, bile su to sulude ideje, ali nekako smo se izborili s tim. Posle je bilo ministara koji su nam ukidali finansiranje, bilo je ministara koji su hteli da nas priključe privatnim univerzitetima... Bilo je toga uvek u nekoj meri, ne mislim da su individualne težnje, ništa sinhronizovano, više psihološki pritisak jer je Petnica štrčala, radila sa mladim pametnim ljudima, dobrim đacima i studentima, sa uspešnim karijerama, pa je to smetalo onima koji su na pozicije došli politički. Vremenom sam shvatio da se inteligentni ministri, bez obzira na ideološki program i orijentaciju, neće odricati nečega što je uspešno, pokušaće da ga pridobiju, da sebe prikažu kroz uspehe, ali Petica ima težinu javne podrške, kroz nju je prošlo 50.000 učenika, 6.000 predavača na 3.500 programa. Deca, škole i roditelji znaju šta se u Petnici radi, spontano je postala brend.

 

*Kad se u pretragu ubaci Petnica, jedna od najčešćih reči koja se vezuje za nju je elitizam, često u negativnom kontekstu. Otkud taj strah?

Tog straha ima i u drugim zemljama, meni je bilo šokantno kada sam devedesetih prvi put čuo da je u francuskim školama teško osnovati sekcije za talentovane i specijalističke škole jer su to smatrali elitizmom!

Postoji tu neka dvoličnost: ne vidimo problem u elitizmu kad su u pitaju sport, estrada, zabava, ali u nauci da. Tu se ne radi o eliti rođenjem i plemenskom pripadnošću, što je na našim prostorima važan faktor, nego o elitnosti za koju se neko bori radom i rezultatom i na vrhu je samo dok se trudi. Takvu elitnost zarađenu radom imate i u privredi i u drugim oblastima i treba da imamo mnogo elita. Lično verujem da je svako dete talentovano za više stvari, a najveći deo njih ne stigne da se oproba. Ko zna koliko ima Đokovića koji nikada nisu stigli do reketa, skijaša koji nikada nisu stali na skije… U svim oblastima treba da stvaramo uslove da se talenti ispolje. Mala smo zemlja i dragocen nam je svaki pojedinac koji može nešto da postigne.

 

*Kažete ipak da mladi postaju opsednuti takmičenjem, odriču se mnogih stvari važnih za celovit razvoj i sazrevanje. Deluje kao da govorite o sportistima koji su svojevrsno belo roblje, a ne o naučnom potencijalu. Ima paralele?

U godinama krize uspostavljen je neformalni konsenzus između roditelja, škola, političara i medija da svaki uspeh dece koji je vanserijski treba kovati u zvezde. Nasuprot tome, stoji samo – pedagoški interes, ali pedagozi ćute, pa čim deca pokažu prvi uspehe forsiraju ih, guraju u tu oblast, ne razmišljajući o tome da oni mogu da menjaju interesovanja, da bi u nekoj drugoj oblasti možda bili i bolji. I, najvažnije, da deca imaju i druge potrebe. Možda neko ko je dobar na olimpijadama iz matematike jedne godine poželi da se bavi muzikom, da putuje, da se zaljubi... Da iskusi druge stvari. No, deca su pod velikim pritiskom, takmičenja se doživljavaju kao oblik patriotizma, a da se ne lažemo – nismo mi mnogo uspešni. Objektivni pokazatelji nisu naročiti, ima mnogo medalja, ali malo se zna o tome da se medalje dodeljuju masovno; prvih 50 dobijaju zlatnu medalju, drugih 50 ili 70 srebrnu; imati zlatnu medalju ne znači biti najbolji, možete biti i na 47. mestu. Što je dobro, ali daleko od najboljeg. Ipak, deca se obasipaju nagradama i drže samo na tom polju.

 

*Zaustavlja se ukupan razvoj ličnosti?

Tako je. I ukida im se slobodno vreme. Roditeljski nagon da detetu ispuni svaki trenutak, sa tezom da ne bude na ulici, štetan je, čak destruktivan. Moramo imati poverenja u decu, moramo im ostaviti slobodno vreme da odluče šta će da rade, ako hoće da bleje, kako se danas kaže, ili vise na video-igrici ili da probaju da piju pivo – neka ih, moraju mnogo toga da probaju u životu.

 

*Živimo u vremenu kad se izgubilo poverenje i u druge ljude i u institucije i kao da se izgubio entuzijazam. Kako i zašto?

Zatrovali smo se paranojom, kroz masovne medije se forsiraju problemi, kriminal, nasilje, beda, grdni problemi i nevolje i prosečan roditelj ima utisak da je opasnosti mnogo više nego kad su oni bili mladi i ima paničnu želju da zaštiti dete. A danas je podjednako bezbedno ići auto-stopom kao nekada, nedavno je dečko išao sam na putovanje u Jermeniju i Azerbejdžan, sve je sam organizovano uz, naravno, ogroman strah roditelja.

Strah se širi kroz medije i stvara utisak opasnosti.

 

*Ali lične slobode nema ako se ne oslobodiš straha!

Naravno. Strahovi su normalna pojava i čovek uči da se s njima nosi, da razvija odbrambene mehanizme koji su važni za ceo život koji sledi. I mislim da uvek kad govorimo o novim nastavnim sadržajima i programima moramo da vodimo računa o opštem psihološkom sazrevanju deteta, pedagoškim aspektima, onome što zovemo vaspitavanjem, a sve ga manje ima. Pravo na izbor, na slobodu, na preuzimanje rizika veoma je važno u sazrevanju; ne možemo decu držati pod staklenim zvonom, čuvati ih od svega, tako ćemo ih uništiti.

 

*Mnogo se govori o odlasku mladih koji bi trebalo da budu naša budućnost?

Znate šta, ljudi odlaze iz svih malih zemalja, čak i visokorazvijenih, Britanija se žali da im odlaze sjajni stručnjaci, dobijaju mnogo veće plate da umesto fizike ili hemije u zemlji predaju engleski jezik u arapskom svetu. Samo zbog toga što su odrasli na engleskom jeziku dobijaju dvostruko veće plate kao nastavnici ili čak guvernante. I Nemačka gubi stručnjake, da ne govorim o zemljama tranzicije u Istočnoj Evropi i bivšoj Jugoslaviji.

Sa druge strane, za malu zemlju odlazak može imati i pozitivne efekte, dragoceno je ako mnogo mladih ljudi upozna druge sisteme, drugi način života, drugu kulturu. Izrael je dugo imao praksu da na državnim univerzitetima ne može da se zaposli niko ko nije nekoliko godina proveo na univerzitetu u svetu bolje kotiranom od onog na koji želi da se zaposli u zemlji. Na taj način su osiguravali da im se vraćaju ljudi koji donose nova znanja, nove tehnologije, nove veze, nove projekte i mislim da bi kod nas ta praksa bila velika podrška u poboljšanju kvaliteta rada. Ali mislim da i tu postoje unutrašnji otpori na samim institutima, gde su ljudi zauzeli pozicije i plaše se da će doći neko mlad ko zna više od njih, bolje, drugačije, nove metode rada i da će ih pokazati i kompromitovati njihovu sposobnost.

Spremni smo da se javno saglasimo da je povratak važan, ali se zapravo plašimo povratka, posebno u institucijama u koje ti mladi treba da se vrate. Kamo sreće kad bismo mogli da kompletne generacije mladih ljudi pošaljemo u inostranstvo, ne u disko-klubove, mada može i to, ali da vide način života, kako se ljudi organizuju, kako se ponašaju jedni prema drugima, prema svom gradu, prema institucijama, prema životnoj sredini. Mnoge kulturne vrednosti bi se tako obojile, ojačale.

Odlazak neprekidno traje i nikad nećemo moći da ga zaustavimo, treba da razmišljamo kako ljude da vratimo na neko vreme; za neke bi bilo dovoljno da sedam dana budu ovde i prenose svoje znanje i iskustva, dovedu nove programe i kontakte. Nećemo ih vratiti pod pritiskom ni ugovorom već moramo da razmišljamo o dobroj atmosferi koja ih iznutra motiviše da učine nešto za zemlju u kojoj su odrasli i neke nove generacije. Danas možete držati predavanja i sa druge strane zemljine kugle, pisati tamo projekte i mislim da nismo iskoristili mogućnosti intelektualne dijaspore. Problem je disbalans između odlaska i njihovog angažovanja ovde, bez obaveze da ostave svoj posao i vrate se zauvek.

Te ljude ne treba učiti patriotizmu, oni jesu patriote, treba im dati priliku i mogućnosti, zvati ih.

 

*Živite i radite u Valjevu i kao da ne osećate izolovanost?

Ne. Znate, biti mala zemlja ima i prednosti; moje kolege u Rusiji dobijaju dobre plaćene poslove u unutrašnjosti, ali zbog ogromnog prostranstva oni ne mogu čak ni da organizuju ekskurzije za učenike, o dobrim kampovima da ne govorim. Kanada ima sličan problem iako ima velike fondove. A od nas se za osam sati stiže kolima do Beča, sa malo novca jeftinim letovima možete odleteti da vidite dobru izložbu, i to treba koristiti, širiti takav način razmišljanja. Idite osam dana na primorje, a preostali deo odmora idite u neki evropski grad, vidite dobru predstavu, koncert, izložbu i inficirajte se tom kulturom.

 

*Čini se da je Petnica uvek imala bolje odnose s nadležnima u nauci nego u prosveti?

To je normalno, u nizu tela zaduženih za nauku sede ljudi iz struke koji putuju po svetu, kontaktiraju kolege, vide šta se radi u drugim mestima, razmišljaju o budućnosti...

 

*A i mnogi su prošli Petnicu?

Jeste, danas ima mnogo petničara i s njima je lakše komunicirati. Obrazovanje je druga priča, nastavnici su kod nas uvek bili slabo plaćeni, to nije kritika trenutne ili prethodne vlasti, to stanje traje 30 godina i takvi ljudi sede i u ministarstvima. U raznim epohama, pod raznim ministrima više je bilo tih koji nisu bili u prilici da upoznaju svet, nove tehnike i metode rada.

 

 

 

Fondacija petničara

 

*Osnovali ste Fondaciju prijatelja Petnice. Može li vam pomoći?

Petničara i prijatelja Petnice, i bilo bi nam drago da se i vi priključite!

 

*Komunicirate li stalno s njima, jeste li u kontaktu, osećaju li potrebu da pomognu?

Sa delom komuniciramo, ali nismo mogli sa svima tehnički da održimo komunikaciju, to je posao za poseban tim, bili smo svesni toga od početka i moraćemo ga profesionalizovati. Ali, činjenica je da nema nijednog jačeg univerziteta u svetu gde nema nekoga iz Petnice, ima ljudi koji se bave neočekivanim stvarima, a imaju sjajne reference. Mnogi dolaze spremni da se uključe u rad, da održe predavanje. Često ne možemo da ih uključimo tako ad hoc, limitirani smo programima, ali lepa je to muka.

 

*Šta vam je najveći problem?

Finansiranje uvek, nemamo nijedan stabilan ugovor duži od godinu dana i stalno moramo da imamo sponzore koji jednokratno pomažu. Nadamo se da ćemo Fondaciju ojačati i tako postati nezavisni, ali to traje. Petica je ogromna i skupa, naš godišnji budžet je milion evra, ali neće nam deca obezbediti sredstva već donatori i nadamo se da će kompanije prepoznati značaj našeg rada i priključiti se Fondaciji. U Srbiji nema više mecena kao što je bio Luka Ćelović, trgovac koji je ogromna sredstva davao univerzitetu, o njemu sada imamo interesantnu izložbu. Danas nema takvih ljudi, skidam kapu Cepteru, koji je spasao jedno pozorište i napravio mali muzej, ali to je nedovoljno, moramo podstaći i druge. Samo, nećemo ako ne znamo da se odužimo velikanima. Mi danas ne poštujemo ni Milutina Milankovića, Luka Ćalović nema zahvalnicu Univerziteta.

 

Priča o jednom Danku

 

Priča o Danku je sjajna; roditelji su ga sklonili od rata. Bio je osrednji učenik i jedino što ga je interesovalo bilo je da skuplja guštere raznih vrsta, na užas roditelja pravnika. Ali bio najbolji student, već tada je obišao pola sveta, bio na riskantnim misijama od Anda do Arktika i Pacifika. Doktorirao je u Japanu biologiju, a onda mu se dopala geologija, pa je i nju doktorirao u Japanu.

Stekao je slavu time što je otkrio da u tropskim pećinama na Pacifiku stalagmiti i stalaktiti nastaju delovanjem – bakterija. Biolozi nikada nisu hteli da se bave mrtvim stvarima i zaviruju u pećine, a geolozi nisu hteli da ih pitaju utiče li možda nešto živo na taj mrtvi svet. To su dve paradigme, dva koncepta koji se ne dodiruju, a on ih je spojio.

Onda je osnovao fondaciju za spas pacifičkih ostrva, koja je lično sva obišao. Na Maršalskim ostrvima je otkrio da deca uče po australijskim udžbenicima iako imaju svoj jezik i uradio im je prvi bukvar na njihovom jeziku, a zatim sufinansirao gomilu udžbenika. On je njihov Vuk Karadžić, dobio je orden, spasao im je kulturu.

 

Šangajska lista


*Kako tumačite aktuelnu priču “Šangajska lista”?

Sramota je što ranijih godina Beogradski univerzitet nije prepoznao ono što su mediji prepoznavali – da najveći deo tih poena stvara mali broj ljudi – pa uradio dve stvari: prvo da oni budu više prisutni i stvaraju nove generacije, a drugo, da se nađe još sličnih ljudi. Univerzitet je bio inertan, možda grešim, ali to je moj utisak. Ne možemo ništa zameriti predsedniku i ministru na tome što hoće da urade, to je interventna stvar, spasavanje davljenika jer univerzitet nije radio svoj posao. Zbog rejtinga koji nije nevažan.

Ali moramo imati strategiju, podsticati ljude koji stalno rade da produkuju više radova. Za mene je neshvatljivo da je matematički fakultet u Kragujevcu bolje rangiran nego beogradski, koji ima sigurno deset puta više ljudi i mnogo instituta. To je dobro za Kragujevac, ali pokazuje veliku slabost Beograda, šta njihovi ljudi produkuju. To važi za mnoge oblasti.

 

Otpori, otpori

 

*Govorili ste o razvoju Petice i inovativnosti u nastavi – da li je ikada postojala želja ili makar naznaka da se takav pristup ugradi u obrazovni sistem. To je model prema kojem rade Finska, Švedska...

Bilo je mnogo inicijativa sa različitih nivoa, od nastavnika, pa i državne administracije... Ništa od onoga što je rađeno u Petnici nismo izmislili, mi smo samo napravili dobar koktel sadržaja i načina rada, ali da biste promenili način rada morate mnogo raditi sa onima koji to treba da primene. Treba stvoriti i atmosferu u kojoj će to biti podržano! Kad razmišljam o tome ko bi pružio najveći otpor kad bi škola rešila da ima liberalan pristup obrazovanju, pitam se ko bi bio veći protivnik – rigidni nastavnici ili roditelji? To vam je kao kuknjava zbog zabrane fizičkog “vaspitavanja” dece šibom i šamarima.

Danas su i roditelji rastrzani između straha od budućnosti i mitskog žala za prošlošću koja je, navodno, bila bolja – a samo smo mi bili mlađi, pa nam je sve bilo lepše.

 

 

Pogledajte intervju:

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side