Intervju Vesna Stanojević: Ženama se u Srbiji ne veruje
25.02.2018 Beograd

VideoIntervju Vesna Stanojević: Ženama se u Srbiji ne veruje

Intervju Vesna Stanojević: Ženama se u Srbiji ne veruje Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
U Srbiji se ženama malo veruje generalno, da ne kažem ne veruje im se uopšte, žene se uvek dovode u neki peti položaj i sumnja se u njihove sposobnosti. Kad čujem ono “ma pusti žene”, meni pozli, mi ne kažemo “ma pusti muškarce” iako sam ja, kao i verovatno većina žena, često poželela to da kažem. Ali ne mogu jer su oni većina koja odlučuje, kaže Vesna Stanojević u razgovoru sa Jelkom Jovanović i Nadeždom Gaće

Koordinatorka sigurnih kuća Vesna Stanojević za mnoge je najveće iznenađenje na listi “Aleksandar Vučić – zato što volimo Beograd” za predstojeće beogradske izbore. Prosto, mnogima je nezamisliva u političkoj ulozi, pa su se odmah razvile teorije o tome šta je tražila, šta je dobila... No, kao što je kod mnogih izazvalo nevericu njeno uključivanje u politiku i vrlo visoko četvrto mesto među kandidatima/kinjama za odbornike/ice, za nju je reakcija okoline, bliže i dalje, bila iznenađujuća. Tim iznenađenjem i počinje razgovor za Novi magazin, potpuno netipičan, bar kad je reč o predizbornim intervjuima.

 

*Jeste li vi uopšte shvatili značaj pojavljivanja na listi i to da ste iznenađenje?

U početku apsolutno ne. Kad su me pozvali da se uključim u tu listu mislila sam da treba samo da pomognem kad se budu rešavala neka pitanja vezana za nasilje nad ženama i decom. To radim dugi niz godina i s tim iskustvom, sigurna sam, mogu da dam doprinos i to sam tako videla.

Posle nekog vremena, kad sam shvatila da sam visoko rangirana i da se od mene očekuju neke promene i predlozi, bila sam i sama iznenađena. I uplašena. Nisam to očekivala, ali brzo sam se prilagodila i snašla; ja sam disciplinovana i ako sam nešto prihvatila, uradiću – ako nešto ne mogu da uradim neću prihvatiti, to su moji životni stavovi.

I angažovala sam se u kampanji onoliko koliko se od mene očekivalo.

 

*I kakva je kampanja?

Naporna, ali mislim da sam je savladala.

 

*Kako su tekli ti razgovori i zbog čega ste uopšte prihvatili kandidaturu?

Prosto su me pozvali, a prihvatila sam, kažem, jer mislim da ću tako moći nešto konkretno da uradim. Vi se sećate koliko smo puta dosad razgovarali, koliko puta sam neke stvari predlagala, o tome se pisalo i pričalo, ali ništa se nije pomeralo, ništa se nije dešavalo, sve se završavalo na pričama. Recimo, prošle godine je stupio na snagu Zakon o sprečavaju nasilja nad ženama i nasilja u prodici, on ima dobra rešenja, ali – ponoviću ko zna koji put –sve to nije dovoljno, negde se stvari rešavaju u skladu sa zakonom, negde u nekom kraju niko ne reaguje na nasilje, bez obzira na to što zakon propisuje da mora da reaguje. Onda se zapitaš: “Pa dobro, da li se zakon jednako odnosi na sve ili samo na neke?”

 

*Govorite o službama?

Da, o službama, o institucijama. Ja sam se i plašila da taj zakon neće imati primenu u malim mestima u kojima se svi znaju, prijatelji, komšije, drugovi, i da će biti važniji taj komšijski odnos nego zakon koji kaže da se nasilnik iseli iz kuće, da se proceni rizik, izrekne zabrana prilaska... Međutim, to se ne dešava i on nastavlja da se ponaša kako se ponašao, žena i deca trpe. I tu sam sebe videla kao nekog ko iz iskustva može da predloži rešenja jer je meni strašno što kod nas o nasilju i rešenjima pričaju ljudi koji se s nasiljem nikada nisu sreli.

 

*Koliko je Skupština Beograda mesto za to? Ili možda jeste, ako pretpostavimo da je stanje u rubnim opštinama, ali i u nekim krajevima gradskih opština, slično kao u tim manjim mestima u Srbiji?

Iskreno, ne znam da li je gradska Skupština pravo mesto, videćemo. A te rubne opštine jesu slične drugim sredinama u Srbiji, Mladenovac je sličniji Topoli nego Starom gradu, i tu se ljudi poznaju, odnosi su drugarski, bez zameranja, pa je pitanje jesu li spremni uopšte da menjaju odnos prema nasilju.

Sad obilazimo neka mesta, bila sam u Obrenovcu, idem u Surčin, pričamo sa ženama o nasilju, one ga prepoznaju, govore, ali sam sigurna da tu nasilja i ima zaista, a o tome ne govore.

 

*Zbog čega, kako istraživanja pokazuju, sve više mladih devojaka ne prepoznaje nasilje i uopšte mladi imaju sve više tolerancije za nasilje?

Tako smo ih vaspitali, time što pričamo i što pokazujemo.

 

*To je jasno, ali u nekim ranijim vremenima, za koja se danas često kaže da su bila mračna, drugačije smo odgajani.

Vi ste drugačije odgajani, a vaše drugarice, da li su i one? Ja sam vaspitana tako kao i vi jer je moja majka kad sam imala 12 godina rešila da se razvede. U maloj sredini, kad to nije bio običaj, i sigurna sam da su joj svi zamerali što “pravi problem”, a ima dvoje dece!

Ja sam time dobila jasnu poruku od majke, tu sam poruku prenela i svojim ćerkama, ženama s kojima se srećem, ljudima oko sebe jer i danas mislim da je bolji dobar razvod nego loš brak. Tako ja mislim, a većina žena koja dođe kod nas u Savetovalište, kaže: “Ali, znate, ja sam prva u mojoj porodici koja se razvodi i to je velika sramota za nas.”

Sramota je u tradicionalnoj, srpskoj, patrijarhalnoj porodici, a ne treba da bude sramota nego rešenje koje će i okolina i društvo prihvatiti kao razumno.

 

*Uticaj crkve je veliki poslednjih deceniju-dve. Koliko je promocija tradicionalnih, da ne kažemo konzervativnih vrednosti, moćna?

Ja sam vernica, ali umerena, nisam neko koga će bilo ko na položaju u društvu crkvi, politici, ubediti u nešto u šta ne veruje. Dakle, mislim da se crkva previše meša, posebno u ovaj deo života koji se odnosi na rađanje iako na to nema pravo, ali očito im neko daje pravo.

 

*Čini se da ključno postaje nametanja krivice ženama zbog pada nataliteta, a tu je crkva vrlo aktivna.

Veliki sam protivnik vezivanja problema nataliteta za žene, to je strašno, jezivo – govoriš o natalitetu, a ne pitaš se kako te porodice od kojih očekuješ decu žive. U redu je kad neko voli decu i ima mogućnosti, pa ima mnogo dece, ali ne možeš one koji nemaju posao i kuću terati da rađaju. Kako će i gde da odgajaju dete? Treba li da rađamo decu željnu svega ili željenu decu koja će odrasti u srećne ljude?

Uostalom, rađanje treba da bude izbor žene i muškarca, para, ne može o tome da odlučuje ni političar ni sveštenik i ko im daje pravo da se mešaju? Opet ću pomenuti Stefana, koji se ubio zato što je bio tako strašno siromašan. A takve dece ima koliko hoćete u ovoj zemlji, pa hajde da se udružimo da im pomognemo, da imaju struju, patike, kompjuter, a ne da teramo ljude da rađaju isto toliko siromašnu i nesrećnu decu.

 

*Koliko su mediji, posebno tiražni i gledani, “zaslužni” za sliku žene kao objekta, trpeljive...

Objektivno, mediji su zaslužni za skoro sve. Mladi se, na nesreću, uče iz medija, ne mislim samo na te farme, zadruge, parove već i na druge formate koji nam promiču. I ne samo na televizije već i na novine jer ćete u njima, sa izuzetkom Danasa i Politike, dnevno sve saznati. O tome niko ne govori, a svi pričamo o nasilju, strašno je mnogo vršnjačkog nasilja.

Pazite, mi imamo dete od devet godina koje se ubilo. Dete se obesilo! Ne mogu da shvatim toliki očaj koji je dete naterao da stavi sebi konopac oko vrata i obesi se. Ili onaj dečko pre nekoliko godina u Molu, koji od rođenja nije ima struju u kući, nije imao novac za autobusku kartu do škole. I šta smo uradili, šta su mediji uradili. Pisali dan, dva. I uz to prenosili sve iz tih rijalitija. Ja ne znam ko su ljudi koji se tamo produciraju, ali Srbija ih zna, znaju ih mladi i to su stvari koje će nam se tek obiti o glavu kroz nekoliko godina.

 

*Vaše visoko četvrto mesto kaže da ćete sigurno biti u Skupštini. Na šta ćete se fokusirati kao odbornica?

Dvadeset i nekoliko godina radim sa ženama i decom koje su žrtve nasilja, nameravam da nastavim to da radim i da se to na neki način proširi.

Ima mnogo socijalnih problema koji nisu toliko aktuelni koliko je poslednjih godina aktuelno nasilje, ali ima mnogo problema koje treba rešavati na način na koji to zaslužuju. Pre svega mislim na mlade devojke koje na vreme treba da shvate šta je nasilje, a ne onda kad uđu u zajednicu, deca se rode, stvari iskomplikuju. Mnogo je starijih koji trpe nasilje, roditelja koji trpe nasilje svoje dece; treba pomoći ljudima sa invaliditetom, deci sa ulice, mnogo je dece prosjaka na ulicama.

Mnogo žena se nama obrati za pomoć sa željom da budu smeštene u Sigurnu kuću, a ne možemo sve da ih smestimo jer je Sigurna kuća mesto za žene i decu koji su trpeli nasilje, to je naša ciljna grupa, ali šta ćemo s tim ženama koje su izbačene na ulicu. Tu nisu u pitanju samo muževi, ima socijalnih problema, ostavinskih procesa koji se toliko komplikuju, da te žene zbog stresa menjaju ponašanje, pojave se i bolesti. Moramo i te probleme da rešavamo, ne mogu ljudi da budu na ulici. Moramo da rešavamo i pitanje Kumodraške ulice, Prihvatilišta za odrasle, godinama se priča o proširenju kapaciteta, ti ljudi moraju negde da budu smešteni, pogotovo zimi.

Mnogo sam problema nabrojala, mora se raditi na svemu i to vrlo transparentno, da se kaže šta je urađeno, šta nije i zašto. Ja mogu mnogo stvari da iniciram, ali sama ne mogu da uradim ništa, a ako to bude radio tim ljudi koji hoće da realizuje ono što obeća u kampanji – to je za mene bitno – onda ću moći da uradim možda i više nego što očekujem.

 

*Nabrajate praktično sve ugrožene grupe.

Da, jer su to sve veliki problemi.

Veoma je važno, s obzirom na ono što radim i s obzirom na moje godine, da ono što kažem danas – sutra uradim i obavestim javnost o tome. Sve mora biti javno, recimo, ako se desi da se smanje socijalna davanja mora se objasniti zašto se uzima baš od ljudi koji ionako nemaju i kome se dodaje ta “ušteda”. Osećam da imam snage da se borim s tim i da, hajde tako da kažem, budem ona koja će za milimetar pomeriti Sizifov kamen.

 

*Vi niste članica SNS-a, šta ako pri preuzimanju mandata bude razgovora o, nazovimo to tako, solidarnom ponašanju odbornika pošto stranačka disciplina za vas ne važi?

Ja nikada nisam bila članica neke stranke, čak ni komunista u ona vremena kad je to bilo poželjno; nemam ni danas ambicija da budem članica. Ono što sam radila, što radim i što ću raditi i sutra, vezano je za mene lično i za ljude s kojima radim.

Nisam ja osoba za te razgovore koje pominjete.

 

*Ima na društvenim mrežama komentara tipa – dobiće još jednu sigurnu kuću. Imate li dovoljno kapaciteta?

U Beogradu da, nađemo privremeno mesta čak i za one žene koje nisu naša prva ciljna grupa. To nije mesto gde se samo prespava, jede i kupa; tu se mnogo radi sa ženama i decom, psihoterapija, pravni saveti, sve što je potrebno da pre svega same žene shvate šta je za njih najbolje. I ona je ta koja mora da kaže: “Ja hoću to i to”.

Ali ne, nema potrebe sada za proširenjem kapaciteta. Nisam nikakva obećanja dobila, ni sa kim nisam ni pričala niti to očekujem.

Uostalom, šta bi to neko mogao meni danas da ponudi? Nisam u godinama kad mi je potrebna karijera, ali mogu da pomognem, pre svega da predložim odgovarajuća rešenja.

 

*Kako zamišljate svoj dan u parlamentu Beograda?

Pravo da vam kažem – nikako, ne znam kako to funkcioniše sa funkcijama. Nemam pojma treba li ujutru u 9 sati da dođem i ostanem do 9 uveče. Ako je tako, ja to ne mogu.

 

*Zbog Sigurne kuće i savetovališta?

Naravno.

 

*To je mnogo posla za jednu osobu.

Videćemo kako će to da izgleda, kada se održavaju i koliko dugo te sednice, ja nikada nisam bila na funkcijama i ništa ne znam o tome. Posle izbora, ako naša lista pobedi, videću kako mogu svoje vreme da preraspodelim da budem i u Sigurnoj kući i u Savetovalištu i u Skupštini.

Važno je da nastavim da radim ovo što sam radila, mnogo se žena vezuje za mene, na hiljade žena je prošlo kroz našu kuću i Savetovalište i ja sam neko kome one veruju i ja mnogo verujem u njih; verujem u svaku ženu koja nam se obrati, znam da su joj mogućnosti mnogo veće nego šanse koje je imala u životu i treba joj omogućiti da pokaže koliko vredi. A vredi mnogo.

Znate, kad pričamo o svemu ovome stalno mi je na umu da kažem i ovo – nije samo nasilje u pitanju, ja imam mnogo primedbi na rodnu ne/ravnopravnost u Srbiji, ženama se ovde malo veruje generalno, da ne kažem ne veruje im se uopšte, žene se uvek dovode u neki peti položaj i sumnja se u njihove sposobnosti. Kad čujem ono “ma pusti žene”, meni pozli, mi ne kažemo “ma pusti muškarce” iako sam ja, kao i verovatno većina žena, često poželela to kažem. Ali, ne mogu jer su oni većina koja odlučuje.

 

Kao “hendikepirane”

*Jeste li razmišljali o privilegovanom zapošljavanju žena koje su prošle kroz sigurnu kuću?

Pre nekoliko godina to smo pokušavali s Nacionalnom službom za zapošljavanje, a oni su mogli to da obezbede samo ako ih stave u grupu, tako da kažem, hendikepiranih. To nismo mogli da prihvatimo.

Ali, preko Privredne komore Srbije, Dunav osiguranja i drugih velikih korporacija zaposlili smo mnogo žena, mnogo ih je angažovano na naplatnim rampama na auto-putu zahvaljujući ministarki saobraćaja.

One su zadovoljne time, a nadam se da ću tu funkciju koja me očekuje moći da iskoristim da se obezbedi prioritet pri zapošljavanju žena sa decom koje su zbog nasilja napustile svoje domove, samo morate shvatiti da je tu važno i pitanje bezbednosti – nađu ih nasilnici na poslu, prete, prave probleme.

 

*A institucije, gde su?

To upravo hoću da kažem – već smo pominjali zakon i obaveze institucijama socijalnih službi, policije, tužilaštva da reaguju.

 

Bez poziva drugih

*Za one koji se pitaju otkud Vesna tu, da li biste prihvatili da budete kandidatkinja da vas je zvala neka druga stranka, opozicija?

Nikad me niko nije pozvao. Da li bih prihvatila da me je neka druga stranka pozvala – ne znam, ali da me je pozvala određena, možda i bih. Svako od nas ima svoje favorite, ali stranaka je mnogo, ogromnu većinu nikada ne bih prihvatila.

 

 

Pogledajte inrevju ----

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side