Intervju Srđan Valjarević: Očaj ovde dugo stanuje
06.08.2020 Beograd

VideoIntervju Srđan Valjarević: Očaj ovde dugo stanuje

Intervju Srđan Valjarević: Očaj ovde dugo stanuje Foto: Novi magazin/Đurađ Šimić
Kad se o jednom delu života laže, to se uvek završi kao ozbiljan poremećaj. To je život u Srbiji, ozbiljan poremećaj. Od jedne katastrofe do druge, nove katastrofe. Odatle i ova vlast u Srbiji sada, ona je sada samo kazna za sve nas koji živimo ovde.

Razgovarala: Anđelka Cvijić
 

 


Roman sam završio i biće objavljen ove jeseni, do kraja godine sigurno. Radni naslov je Dom zdravlja, a mislim da će tako i ostati, odgovor je jednog od naših najpoznatijih i najčitanijih pisaca Srđana Valjarevića na pitanje kada će čitaoce obradovati novom knjigom. Pitanje je sasvim umesno, budući da se Valjarević od romana Komo, objavljenog 2006, sasvim povukao iz javnosti i iz kulturnog života, i tek odnedavno počeo da se javlja intervjuima i nagoveštajima da ćemo uskoro imati priliku da pročitamo neko njegovo novo delo. U međuvremenu knjige koje je objavio do 2006. doživele su nova izdanja, a neke od njih, pre svega Komo, postale su kultne i već godinama su u vrhu čitanosti.

Srđan Valjarević (Beograd, 1967) piše prozu i poeziju. Srpsku književnost osvežio je već svojom prvom knjigom List na korici hleba (1990), a potom su usledile Džo Frejzer i 49 pesama (1992), Ljudi za stolom (1994), Zimski dnevnik (1995), Džo Frejzer i 49 (+24) pesama (1996), Dnevnik druge zime (2005) i najzad Komo (2006). Potvrda njihovih vrednosti dobijena je i nagradama “Bilјana Jovanović”, “Kulturkontakt Austria, Beč”, “Gorki list”, “Stevan Sremac”…Knjige su mu prevođene na engleski, španski, nemački, francuski, italijanski, švedski, ukrajinski, bugarski, albanski, makedonski, slovenački i kineski jezik.

Ne samo u našu već i u evropsku savremenu književnu scenu Valjarević je uneo okrepljujući dah koji je odmah očarao ne samo mlade čitaoce već i one probirljivije, starije, koji pojavu novog pisca obično prate sumnjičavošću. Ono čime je i njih pridobio jesu samo naizgled jednostavne osobine, a zapravo ih je najteže autentično osvojiti. To su neposrednost, emotivnost, spontanost i nenametljivo-mudra i upečatljiva poruka koju obično zaboravljamo. A to je da je život, koliko god ga svako smatrao jedinstveno i samo svojim, u stvari podjednako i težak i lak, i da se u njemu ne razlikujemo toliko kao što mislimo, tražeći i očekujući od njega uvek isto – bliskost sa drugima, osećanja, empatiju, otvorenost za različitost i iskrenost. Da je tako, možda najtačnije govori jedna lapidarna ocena, zabeležena na nekom od internet književnih foruma, a koja kaže: “Valjarević mi prija za svako raspoloženje i godišnje doba.”

Bez velike patetike, ali ne bez tegobe i sete, moglo bi se reći da Srđan Valjarević pripada generaciji na kojoj stoji pečat – “izgubljena” u surovim igrama u bivšoj SFRJ, političkim a posle i ratnim, u kojima je stasavala. Knjige ovog pisca to najbolje pokazuju, a to raspoloženje osećalo se i u sada već antologijskoj seriji tekstova o Gojku i Dobrili koje je u nedeljnom broju dnevnog lista Danas objavljivao od 1997. do 2002. Došlo je drugo vreme, a toj generaciji, nažalost i mlađim koje dolaze, glavni junaci ondašnjeg užasa ponovo “kroje kapu” i truju dušu. Reklo bi se da bi baš zato Valjarevićeva nova knjiga sledećim naraštajima umela da pruži nadu da sanjaju i veruju, a starije da podseti da tako nešto još postoji i da nije sve dobro i časno potonulo. Upravo o tim raspoloženjima i vremenu iza i ispred nas za Novi magazin razgovaramo sa ovim sjajnim piscem.

*Posle stvaralačke pauze koja je trajala više od deset godina, sada se pojavljujete pred čitaocima s novim romanom. Imate li tremu?

Nemam tremu, nemam ni neko posebno uzbuđenje, mnogo toga se promenilo u životu, ta pauza je bila iznuđena u jednom trenutku, ali mi nije smetalo. Na kraju, tako sam odabrao, nisam mnogo pisao i nije mi se objavljivalo, nije mi bilo do toga, i pauza je prijala kao i svaka druga promena, sad treba samo nastavim da pišem i objavljujem.

*Koliko je ta pauza, prožeta ćutanjem, uticala na vaš pogled na književnost? Koliko ste se vi svesno promenili, a koliko ste dozvolili da vas promeni vreme u kojem živimo?

Sve to što je, kako kažete, bilo prožeto ćutanjem, jeste zapravo život koji se živi van literature, smenjuju se dobre i loše stvari, teški i neprijatni periodi života i oni prijatniji, i tu uvek bude dovoljno onoga što me prvo udalji, a onda i vrati u ovo čime se bavim, u umetnost, u literaturu. Mora onda da bude sve drugačije, to je normalno, sigurno da se mnogo toga promenilo, a onda i svesno, naravno, ne mogu da pišem isto, i to stalno moram da menjam. Tako mi je uzbudljivije.

*Jeste li razmišljali da ćutanje prekinete objavljivanjem zbirke pesama? Poetičnost i emocije su ionako odlika vaše proze. Ili je posle surovosti u ratu koji je rasturio Jugoslaviju sve teže pisati pesme?

Mislim da poezija trpi sve što se dešava, možda ponekad treba malo vremena da se život svari, ali je sigurno da je poezija otporna i zato mnogo veća od bilo čega. I pripada nekom drugom prostoru, izvan opštih tema. Mene ipak sada više zanima da pišem o onome što najbolje znam, na način za koji mislim da je najbolji za to, i to je sada ipak nekakva proza.

*Jeste li jugonostalgični? Šta za vas znači pojam jugonostalgije?

Nisam jugonostalgičan, Jugoslavija kakva je bila u mojoj glavi, ili je i dalje tu, svejedno, mislim da nikada stvarno nije ni postojala. Mogu biti sentimentalan jedino prema nekoj takvoj Jugoslaviji, ovom zajedničkom jeziku i svemu onome što čini tu Jugoslaviju koja je u mojoj glavi.

*Koji je mit vezan za nju, a koji se ne može osporiti?

Mnogo je više onih koji se ipak mogu osporiti, ali je onakva Jugoslavija, kakva god da je bila, sa svim manama i nedostacima, bila država s kojom se ova i ovakva Srbija ne može porediti.

*Poraz koji je doživela u tom ratu Srbija i dalje ne priznaje. I nije toliko sporno nepriznavanje poraza koliko je zastrašujuće kontinuirano zataškavanje zločina u kojem je učestvovala. Šta se time postiže?

Ništa se ne postiže, naprotiv, lagati o nečemu trideset godina može ostaviti samo posledice i to mi ovde sve vreme živimo. Sve paranoje i histerije, a bogme i psihoze dolaze odatle, kad se nešto prećutkuje ili se o nečemu laže. Ovo drugo je još gore, naravno. Kad se o jednom delu života laže, to se uvek završi kao ozbiljan poremećaj. To je život u Srbiji, ozbiljan poremećaj. Od jedne katastrofe do druge, nove katastrofe. Odatle i ova vlast u Srbiji sada, ona je samo kazna za sve nas koji živimo ovde. Zbog previše propuštenih prilika, zbog previše proseravanja, zbog svega. To je kazna. I ova vlast i ovakva opozicija. Živimo između dve nevolje: jedne koja je organizovana i druge koje je neorganizavana.

*Dokle se može prećutkivati krivica za srpske zločine – Sarajevo, Srebrenica, Vukovar, zločini nad Albancima sa Kosova…?

Koliko se dugo čovek može praviti glup, ili lud, ili da spava? Dokle god može, sigurno, tvrdoglav može do smrti. Ako su za premijerku ove države pobijeni ljudi u Srebrenici samo jedan nesporazum, je li to ona glupa ili se pravi luda svejedno je, to je toliko bezobrazno i sramotno, da je kazna neizbežna. I ako je to kazna u vidu nje kao premijerke ili ove vlasti onda je još i dobro ako se na tome završi. A ova vlast može da bude mnogo gora nego što je sada. Po svemu gora. Sposobna je za to.

*Zar se neprihvatanjem krivice i okrivljavanjem drugih za ono što smo činili ne ruši stereotip o srpskoj plemenitosti i viteštvu kojim se hrane generacije?

Uvek postoje drugi koji su krivi, to je nepresušni izvor za izgovore, i neki odavde, koji žive odmah tu, pored, sutra postanu ti drugi. Sutra ja mogu da postanem taj drugi, ili vi, ili bilo ko. To proseravanje o izneveravanju i izdajama nekakvih ciljeva i ideja kojih zapravo i nema, koje ne postoje, koje su potpune izmišljotine, nacionalističke ili kakve god već, pa za to se može optužiti bilo ko.

*I gde smo onda, posle tri decenije? Isti ljudi koji su nas poveli u rat i sada su vlast u Srbiji. Prisustvujemo tinjajućem održavanju tenzija sa susedima, ponovnom upiranju prsta u njih i svet za koji se tvrdi da nas ne voli. Otkud tolika sklonost jadikovkama o svetskoj nepravdi prema nama?

Gde smo posle tri decenije? U čabru totalnom. Do guše. Znate li šta je čabar? To je ono nezamislivo najsmrdljivije mesto u koje se smešta onaj vazduh kad se prdne. Tu smo. Između dve katastrofe. Između ove vlasti koja je kazna i ove opozicije koja je samo skup mrtvih puvala, bez snage za bilo šta. Eto, tu smo. S nadom da će se izroditi neka nova opozicija. Odakle, pojma nemam. I sa idejom čiji je sadržaj isti kao pre dvadeset godina: daj samo da se ova vlast skloni. Tako je bilo i pre dvadeset godina i završilo se katastrofom. I tada su na pobedničkoj bini stajali ljudi koji se nisu mogli povezati nikako, ni u čemu, i to je trajalo tri godine, i ubijen je najbolji među njima, pa je sledeće godine zapaljena džamija, pa su posle pet godina zapaljene ambasade, pa je onda i došla ova kazna, ova sadašnja vlast. Potpuno zasluženo.

*Nedavne demonstracije u Beogradu i drugim gradovima Srbije bile su spontani bunt ljudi koji žele poštovanje osnovnih premisa slobode. Taj bunt ugušen je silom kakva se skoro ne pamti kod nas. Ispostavlja se da je sloboda (medija, drugačijeg mišljenja od zvaničnog…) za vlast preskupa da bi je dala…

Ovi protesti su bili čisti, reagovalo se posle još jedne u nizu glupih izjava predsednika države da bismo mogli opet u karantin, i ta je poruka bila jasna: teraj se više u kurac! Posle pobede nad virusom, posle svega, novih izbora, fudbalskih utakmica, masovnog odlaska Srba na more u Grčku, posle svega toga, hajde sad svi u kuću na tri dana. Bilo je lepo videti ove proteste, kao u vesternima, svega je bilo, vašar, stajao sam jedno veče pored dve lezbijke, a ispred dvojica momaka u crnim majicama na kojima je pisalo “Večna ljubav za Rusiju”. Pa onda suzavci na sve strane, pa onda plaćena paravojska koja prebija ljude. I džaba. Sve se vratilo na svoje posle nekoliko dana. Ali kad je vlast sklona histeriji i panici više od građana, a tako je sada, to samo govori o slabosti i nemoći. I nema nikog da ih potera, i to je čabar o kojem smo pričali.

*Svedoci smo manipulativnih laži koje dolaze od samog vrha vlasti. Istovremeno smo i svedoci da su ljudi podložniji verovanju u njih. Zašto je lakše verovati u laž nego u istinu?

Zato što je očaj jedna velika laž. Da bih ja poverovao, odabrao i prepoznao istinu, moram prvo izaći iz očaja, moram ga prepoznati i izaći iz njega, je li tako? Moram odabrati nešto drugo osim svog očaja. A ovde očaj dugo stanuje.

*Posle intervjua koji ste dali listu Vreme, predsednik Aleksandar Vučić je našao za shodno da se “pozabavi” vašim stavovima. Jeste li možda bili počastvovani?

Bilo mi je drago kad je uzeo novine i zacrveneo se i sa gađenjem ih spustio na sto, bilo mi je drago, tačno, ali sam osetio i neku bliskost s predsednikom države, i čak me je malo i dirnulo to jer mi se učinilo da sam ja njemu gadan više nego što je on meni. Tako da je to bilo pomalo i dirljivo.

*Doduše, predsednik omalovažava ovih dana i lekare koji se bore za istinu o stanju zaraženih covidom-19. Peticiju “Ujedinjeni protiv covida” za smenu Kriznog štaba potpisalo je više od 2.700 lekara, a zahtevu se pridružilo i više od 300 umetnika. Za predsednika peticija lekara ne znači ništa jer “oni nisu uspešni”. Kako biste u doba korone ocenili ovakvo nipodaštavanje jedne profesije?

Ovde ne pričamo samo o jednom čoveku već o ovoj vlasti, koja jeste domet ovog društva sada ili rezultat svih nas, i sva nipodaštavanja, omalovažavanja, izrugivanja, dolaze iz svih nataloženih laži koje su se “primile” u društvo. Diletantizam je već ukorenjen u svemu, u umetnosti isto, tako da ovde i nije reč samo o lekarima nego o svakome, o svima koji nešto odgovorno rade ili odgovorno i pošteno žive.

*Čini li vam se ponekad da kolektivno živimo u neprekidnom rijalitiju, menjajući stvarnost za iluziju?

Ja tako živim pedeset tri godine. I ako sam, a nisam, deo nekakvog kolektiva, ne mogu da se žalim. Mogu da vam citiram jednu rečenicu iz romana “Braća Karamazovi” u koju verujem: “Svi smo svima za sve krivi.”

*Tako uspavani, odučavamo se od slobodnog mišljenja. Jeste li nekad razmišljali otkud ta sklonost čoveka ka poniznosti? Nemoguće da je u pitanju samo i jedino strah od autoriteta?

Mislim da nije samo to, tu postoji i snishodljivost, i cena toga je skupa. Jer, u početku vas povede to da je lako lagati, i sebe i sve druge, i to se posle skupo plati. To se tako i zove, volja bez inteligencije. To da je u stvari teško lagati i da je mnogo lakše govoriti istinu, to svi na kraju saznaju.

*U tom rijalitiju, nažalost, ponovo na aparatima junački održavamo nacionalizam iako se on na sva usta poriče. Zašto uvek iznova živimo iste priče?

To se radi već trideset godina, iznova se hrani nacionalizam i održava se svežom krvlju, novim mladim ljudima.

*Prisustvujemo očiglednoj regresiji kolektivne svesti. Umesto da širimo percepciju ka civilizacijskim vrednostima, mi regrediramo, dopuštajući prošlosti da nas zarobi. Evo, uskoro će na Savskom trgu biti postavljen glomazni spomenik Stefanu Nemanji, visok cela 23 metra! Stručnjaci ocenjuju da će to biti ruglo Beograda. Otkud ta želja vlasti da sve što je lepo pretvori u ružno?

Nema ova vlast nikakvu želju, ničeg tu nema, rekao sam malopre, to je volja bez inteligencije, to je samoodržanje tupavih. Ako se ikad podigne još i taj megajarbol, to će biti vrhunac. To je rezultat tog potpunog očaja. Mnogo bi bilo poštenije da se podigne nešto u zahvalnost Turskoj i Austrougarskoj što su nam ostavili Kalemegdan i Zemun, na primer. To neće moći lako da se upropasti.

*Ovih su dana najavljene promene imena beogradskih ulica, dobijenih po toponimima bivše SFRJ. Neće više biti Porečke, Hvarske, Mostarske, Bosanske, Splitske, Ljubljanske, Celjske... Zamenik gradonačelnika kaže da je to pitanje reciprociteta jer nije normalno da nijedan grad u bivšim republikama nema Beogradsku ulicu, osim Podgorice i Skoplja. Ne liči li to na osvetu loših đaka?

To je potpuno odsustvo bilo kakvog mišljenja, samo se obavlja posao oko pohranjivanja nacionalizma. Ti ljudi samo rade svoj posao, to su ljudi koji se na isti način tako posle i brane, ni za šta nismo krivi, radili smo samo svoj posao. Kad ne postoji nikakva odgovornost, nikakve konsekvence za ono što se radi, i kad se to takođe prihvati i dugo traje, onda se može. Istorija ovog grada nije istorija Srba u ovom gradu već svih koji su u njemu živeli, i poznatih i nepoznatih, i priznatih i anonimnih, a na kraju, to i ne moraju da budu samo ljudi već i biljke i životinje, i njih je bilo, a ima ih i dalje u ovom gradu. I onda je i ova sad akcija potpuno u skladu sa spomenicima i jarbolima. Nerazumno, ali ta gramzivost, da se vlada što više i gde god se može ipak je urušavanje ove vlasti.

*Podsećajući na kosmopolitski duh Beograda, istoričarka Dubravka Stojanović se tim povodom zapitala kako će se osećati stanovnici Beograda čija nacionalnost nije srpska. Kako se vi osećate kao Beograđanin?

Osim te činjenice da sam rođen u ovom gradu, nemam drugi odnos ili osećanje prema njemu.

*Vaš roman Komo govori o jednoj izgubljenoj generaciji. Ako nastavimo ovim rakovim hodom unazad, koliko ćemo još izgubljenih generacija imati?

Sve. Ako se ovako nastavi, onda će sve biti izgubljene.

*Jesu li nam emocije presahle, saosećanje se ugušilo pred svim ovim dešavanjima?

Ne mislim da je tako. Ne može se dugo živeti zagledan u sebe, to je sigurno. Tako se umire. Neko buđenje je neminovno, to je sigurno, kad-tad.

*Šta na to sada kažu junaci vaše kolumne “Gojko i Dobrila”? Kako oni vide budućnost?

Oni su 2002. otišli iz Srbije i vratili se ove godine. Pišem u Nedeljniku te priče. Bili su u Švajcarskoj, radili su tamo, izginuše od posla, dobili su invalidske penzije i sad žive na Konjarniku. Kako vide budućnost? Ko još ovde gleda u budućnost?!


 

autor: IG izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side