Intervju Slobodan Beljanski, advokat: Lice ove države su nasilje i glupost
23.07.2020 Beograd

Intervju Slobodan Beljanski, advokat: Lice ove države su nasilje i glupost

Intervju Slobodan Beljanski, advokat: Lice ove države su nasilje i glupost Foto: Privatna arhiva
Pročitajte ovaj intervju. Saznaćete zašto vrhunskom srpskom pravniku Srbija liči na selo Stepančikovo iz istoimene novele Fjodora Dostojevskog, a i još ponešto.

Razgovarao: Mijat Lakićević

 

Za Slobodana Beljanskog se lako može upotrebiti stara novinarska floskula da je sagovornik koga ne treba posebno predstavljati. Ipak, nije zgoreg podsetiti da je Beljanski, koji se advokaturom bavi od 1969, tri puta uzastopno biran za predsednika Advokatske komore Vojvodine (1998-2007), kao i da je u dva mandata bio član Upravnog odbora Međunarodne unije advokata i njen predstavnik za Srbiju. Bio je predsednik Udruženja za krivično pravo i kriminologiju Vojvodine, glavni i odgovorni urednik časopisa za pravnu teoriju i praksu Glasnik AKV, član redakcije Revije za kriminologiju i krivično pravo, član Saveta Arhiva za društvene i pravne nauke i član Etičkog komiteta Udruženja pravnika Srbije. Jedan je od osnivača Nezavisnog društva novinara Vojvodine, član je Društva književnika Vojvodine. Bio je prvi predsednik Saveta za borbu protiv korupcije (2001-2002), kao i član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije (2010-2013). Autor je više knjiga, među njima i: Poetika prava – politika filozofije, Pravo i iluzija, Hronika uzaludnog otpora...

Kako vi kao čovek koji se već decenijama profesionalno bavi pravom gledate na postupanje najpre policije, a onda i sudskih organa prema demonstrantima tokom nedavnih protesta?

Deo policije demonstrirao je brutalnost, a deo pravosuđa pokornost. Često jedno proizlazi iz drugoga. Sud u Dimitrovgradu osudio je na tri godine zatvora čoveka koji se po povratku iz inostranstva usled neobaveštenosti nije podvrgao samoizolaciji. Ta brutalnost očigledno je proistekla iz pokornosti. Najnoviji događaji samo su dokaz više u prilog uverenju da su izvršna vlast i značajni segmenti sudske vlasti uveliko kompromitovani. Tome je, pre svega, uzrok odsustvo nezavisnosti, a potom u dobroj meri i puka obest u sprezi s moralnom tupošću i profesionalnom nesposobnošću. Za vreme vanrednog stanja, na primer, Vlada je uredbama regulisala suđenja putem Skajpa ili sasvim besmislen način primene principa ne bis i idem. Iako je time izvršna vlast zadirala u sudsku, sudovi su joj se bez pogovora povinovali.

Da li je to ponašanje bilo ekscesno ili je, zapravo, potvrdilo odnos države prema građanima?

Nema tu ničeg ekscesnog. Ovo što se pogrešno smatra naličjem, u stvari je pravo lice. Lice ove države jesu i nasilje i glupost u pokušajima njegovog prikrivanja ili pravdanja. I neprekidna muka sa demokratijom! Vlast se naprosto takmiči u veštini kako se parlamentarne demokratije otvoreno ne odreći, ali je uspešno izigrati.

Odnos države prema građanima izraz je odnosa institucija prema državnoj vlasti. Bezakonje se rađa iz dva naizgled suprotna osećanja: superiornosti i servilnosti. Kažem naizgled zbog toga što jedno osećanje potpomaže drugo. Puzeći se penje do fotelje, koja se čuva dodvoravanjem.

Naša je kob što to ovde uspeva i što, u relativno kratkoj istoriji moderne države, živimo pod teretom neke vrste političke alhemije – verovanja u magijske prednosti porekla, povesti, istorijskih zasluga, srodnosti ili prijateljstava među narodima. Pritom uglavnom izmišljenih ili umišljenih. Otuda smo našli oslonac u despotijama u kojima se sistematski guše slobode i prava građana.

Dakle, sa stanovišta prava, u kakvoj državi mi živimo? To jest, da preciziram, ako se država od bande razlikuje po tome što (se) vlada po zakonima, gde biste svrstali Srbiju?

Pošli ste od pretpostavke da se radi o dve oveštale suprotnosti. Nažalost, moraću da ih približim: postoje i mafijaške države. Srbija je zaostalo i u osnovi primitivno društvo. Takva joj je i vlast. Vlada se uz pomoć ucena, opsena i lakovernosti. A sada vidimo, i uz pomoć batine.

Naše prilike odavno me podsećaju na novelu Dostojevskog o selu Stepančikovu. Glavnog junaka Fomu Fomiča Opiskina pripovedač opisuje kao ništavnog, beskorisnog i neobdarenog čoveka, uvredljivog, podozrivog i budalasto razmetljivog, punog žudnje za divljenjem, sklonog prenemaganju i hvalisanju, ali uz sve to i čoveka neizmerno i gotovo razdraženo samoljubivog. Uprkos tome, ili baš zahvaljujući tome, Foma je, kako veli pisac, uspeo da okupi gomilu idiota koji su ga obožavali i da zacari u spahiluku u kojem je bio samo neka vrsta posluge. Kao što vidite, sve je već poznato i davno predstavljeno. Od Cicerona do Benjamina. Ali ko će se ovde na njima učiti?

Tako je i naša jadna društvena skupina sabrala većinu koja je na vrh izgurala svog Fomu. Da se ne zavaravamo, ni suprotstavljena manjina ne oskudeva u Fomama. Više se ne treba čuditi što se na predvodnička mesta sasvim lako uspinju puki lakrdijaši. Ako su uz to gramzivi, bezobzirni, emocionalno nezreli, ponekad nasilni, eto vam današnje Srbije.

Zašto ćute pravni fakulteti. Retki su pravnici koji su digli glas protiv zloupotrebe ovlašćenja od državnih organa, odnosno protiv nasilja prema građanima.

Pravni fakulteti su heterogene ustanove. Teško je od brojnog nastavnog kadra, različitih uverenja i interesa, očekivati da deluje kao jedan tim. Njihova rukovodstva, međutim, vode računa da se ne zamere izvršnim vlastima. Bilo zbog sredstava, bilo zbog čuvanja akreditacija, bilo zbog ličnih ambicija. Neki od državnih fakulteta bili su rasadnici nacionalizma i sedišta desničarskih studentskih organizacija. Setite se podaničkog odnosa bivšeg dekana beogradskog Pravnog fakulteta prema Vučiću. Setite se trajanja i razvodnjavanja afere “Indeks”. Od njih se ne može očekivati nikakva akcija koja bi mogla biti ocenjena kao vrednosni sud u odnosu na aktuelna zbivanja, osim ako su afirmativna za režim. Od čelnika svojih fakulteta, čini mi se, studenti se neće naučiti pravnoj kulturi, slobodi i odvažnosti.

Postoji i dodatni razlog za njihovo ćutanje: svaka osuda podrazumevala bi ukazivanje na glavnog inspiratora naše anomije jer bezmalo da nema posla kojeg se predsednik ove države poduhvati niti reči koje u javnim nastupima izgovori, a da ne prekrši Ustav.

Da li je, po vašem mišljenju, izmenama zakona tužilaštvo formalno-pravno i praktično postalo deo izvršne vlasti, čime je oslabljena ona treća grana vlasti – sudska, odnosno pravosudna? Da li bi i šta na tom planu trebalo promeniti?

Nisu tome doprinele izmene zakona. Tužilaštvo je uvek bilo pod uticajem izvršne vlasti. Ustavom i zakonom je regulisano da se javni tužioci biraju na predlog Vlade i da je javno tužilaštvo samo samostalan, ali ne i nezavisan organ. Uzgred, poseban je problem što mu je i oskudni prerogativ samostalnosti pod znakom pitanja. Njegov status pravno nema, a faktički ne bi nikako smelo da ima doticaja sa sudskom granom vlasti. Naravno, to ne isključuje mogućnost da slab sudija ima respekt prema tužiočevim dispozicijama upravo zbog toga što ih pripisuje pritiscima odozgo.

Nešto bi očigledno trebalo menjati. Podržavam zalaganje koje potiče iz samog tužilaštva da se u predstojećim ustavnim promenama javnom tužilaštvu da nezavisnost.

Kako, po vašem mišljenju, funkcioniše sudstvo? Često se kaže da je sudstvo pod punom kontrolom politike, ali ipak neretko sudovi donose odluke koje govore da nije baš sasvim tako. Recimo, kao u slučaju “Jutka”. Sa druge strane, najnoviji primer sa demonstrantima pokazuje da se sudovi surovo obračunavaju sa svakim ko nije po volji aktuelnog režima.

Nisam sklon uopštavanju. Sudove i tužilaštva čine sudije i tužioci, među kojima ima časnih i sposobnih ljudi. Nevolja je što ove organe obeležavaju loši primeri, a ne ispravan rad. Pomenuli ste slučaj “Jutka”. Slučaj “Stefanović protiv NIN-a” daleko je poučniji. Umesto da nas brine to što Viši sud u Beogradu, u jednom od školskih primera medijskog prava, ne ume ili ne sme da primeni zakon, nas hrabri kada to pođe za rukom Apelacionom sudu. Evo dokle smo stigli! Danas nas više iznenađuje normalan nego nenormalan rad. To govori o ukorenjivanju nenormalnosti u kojoj se čak i uobičajena primena prava smatra podvigom. Vreme je da se neki novi Fuko pozabavi socijalnom patologijom, pa i istorijom političkih ludosti našeg doba. Srbija bi mu bila izdašan izvor podataka.

Ako bismo mogli da uopštimo ovu temu, čini li vam se da sudstvo ne štiti slobodu pojedinca nego slobodu vlasti – od odgovornosti? Vidite li tu neku “konstrukcijsku” grešku u našem pravno-političkom sistemu?

Sistem, ma koliko bio dobro postavljen, ruše slabi karakteri. I uz idealne norme savest je uvek poslednja instanca. Naše pravosuđe nije pokleklo zbog loših zakona već zbog pogrešnog načina na koji čak i dobre zakone loše sprovode onesposobljeni ili potkupljeni akteri. Ono što opravdano smatramo greškom u sistemu, a zapravo je temelj njegove konstrukcije, jeste činjenica da vlast takve aktere uzgaja, promoviše i trpi. Dugo pamtim, ali se ne sećam da nam je na vlasti ikada bila takva komparserija opakih mediokriteta.

U sredini kakva je naša, skrupulozan čovek se mora osećati kao stranac. 

Uprkos tome i uprkos formalno ubedljivoj pobedi na izborima, kao da su strah i nesigurnost vlasti povećani, dok su građani oslobođeni straha jer su uvideli da ništa više nemaju da izgube osim svojih okova? Da li je pojačana represija odraz tog straha?

I u ovakvoj vlasti svakako ima onih koji su svesni činjenice da se njihovoj samovolji u unutrašnjoj politici više neće gledati kroz prste u spoljašnjoj. Nepovoljni izveštaji o ljudskim pravima, slobodi medija, parlamentarnoj demokratiji, nezavisnosti sudstva ili napretku u pristupnim pregovorima uopšte sustižu jedan drugog. I dalje se, međutim, povlači niz pogrešnih poteza. Jedan od poslednjih je, ako se ne varam, svrstavanje u red zemalja koje su podržale kinesku represiji nad Ujgurima.

Na svu sreću, rast moći ima hazardersku crtu: uvećava rizike. Pogotovo ako je zasnovan na prividu. Obmanama se, za razliku od širenja gole represije i straha, teško može upravljati na duže staze.

Očekujete li da će snaga građanskog otpora u narednim mesecima jačati, odnosno oblici pobune dobijati na raznovrsnosti, ili mislite da će vlast uspeti da pacifikuje nezadovoljstvo ljudi?

Vlast ni sada nije pacifikovala nezadovoljstvo nego je veštim manevrima uspela da jednako nezadovoljnima isprlja i ogadi njihov vlastiti protest. Nadam se da joj naredni put to neće uspeti. Ali i da će se iz brojnih pogrešnih poteza liberalno orijentisanih demonstranata, pogotovo mešanja sa svim i svakakvim, izvući pouke. Ovako sve pomalo liči na onog Pekićevog Arsenija Njegovana, koji se, misleći da se protestuje protiv banaka, obreo i u martovskim demonstracijama 1941. i u junskim 1968.

S tim u vezi, čini li vam se da su sve te akcije “metropolizovane”, tj. usmerene i ograničene na nekoliko velikih gradova – Beograd, Novi Sad, Niš, a da je tzv. provincija marginalizovana?

Nezadovoljni građani nemaju zasad dovoljnu snagu ni u metropolama, pa je nerealno očekivati da i to malo moći teritorijalno rasipaju. Provincija je po prirodi stvari na margini. Što je ne sprečava da zaplovi na istom talasu.

Konačno, kako gledate na najnoviju građansku inicijativu – Skupštinu slobodne Srbije? Šta očekujete od nje ili, pre svega, koje opasnosti vidite na putu da ona postane ozbiljna politička alternativa?

Pre bih rekao da se radi o virtuelnoj skupštini u neslobodnoj Srbiji. U odsustvu sposobne opozicije svaka je građanska inicijativa dobrodošla. Ipak, skeptičan sam. Ko će i po kakvom kriterijumu birati članove, odlučivati o zastupljenosti konkurentskih programa ili formulisati stavove? Ako se krenulo s namerom da se stvori politička alternativa, a ne ostane samo na nivou didaktičkog debatnog kluba, na putu će se svakako isprečiti obaveza da takva skupština okupi predstavnike različitih i često nepomirljivih ideja. Manifestacioni karakter oduzeće joj političku ubojitost. Ne znam da li je igde obrazovana skupština u senci, i da je, ako je takvih slučajeva i bilo, doprinela promenama. Pozorište ne svrgava naopaku vlast.

Ali, ukoliko i simbolična skupština proklamuje racionalan i na realnosti zasnovan odnos prema Kosovu, susedima, genocidu u Srebrenici, i učešću Srbije u ratovima, a distancira se od pokreta koji direktno vode njenoj fašizaciji i od metanisanja pred Rusijom, Kinom i Srpskom pravoslavnom crkvom, biće to dovoljno da opravda svoje postojanje. Nažalost, mogućnost da se to dogodi, po svemu sudeći, iluzorna je.
 

autor: IG izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
E-pretplata
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side