Intervju Oliver Tošković: Često je potrebno samo malo dobre volje
31.03.2020 Beograd

Intervju Oliver Tošković: Često je potrebno samo malo dobre volje

Intervju Oliver Tošković: Često je potrebno samo malo dobre volje Foto: PrntScr / You Tube
Vlada je u ovoj situaciji čak reagovala i na vreme i verovatno prvi put za ovih osam godina poslušala savete stručnjaka, i mislim da smo svi toga svesni. Pa ako su već uradili većinu stvari kako treba, ne vidim u čemu je problem da preuzmu odgovornost za neke propuste i da za to ne optužuju druge ljude, kaže psiholog Oliver Tošković.

Razgovarala: Jelka Jovanović

Docent na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu Oliver Tošković stalni je saradnik Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju u Beogradu, gde je posvećen istraživačkom radu iz oblasti percepcije i eksperimentalne estetike. “Istraživanja u bilo kom domenu nauke pomažu nam da prvo bolje razumemo svet oko nas i u nama samima, a onda da na osnovu toga učinimo naš svakodnevni život kvalitetnijim. Istraživanje percepcije omogućava da shvatimo kako pomoću raznih čula saznajemo svet oko nas, kako se formira čitav jedan univerzum u našoj glavi i umu, sastavljen od opažaja, kako se i po kojim zakonitostima ti opažaji formiraju i ponašaju i kako oni menjaju naše svakodnevno ponašanje. Estetika, takođe, bar delimično zavisi od tih opažaja jer svako umetničko delo doživimo pre svega putem nekog od čula”, kaže Tošković za Novi magazin: “Sa druge strane, na osnovu tih saznanja možemo da poboljšamo saobraćaj, komunikaciju, da menjamo mašine i programe da nam budu više prilagođeni (user friendly), da pomažemo osobama koje imaju oštećenja u nekom od čula… No, to je sve za neko redovno stanje, a u vanrednom nam uglavnom pomažu da se bavimo nečim drugim i čekamo da sve ovo prođe. Naročito bavljenje istorijom lepote i ružnoće.”

*Vaše osnovno angažovanje je statistika u psihologiji, pa kako brojke smrti i katastrofe, s pretnjama nadležnih, deluju na ljude?

U toku kriznog stanja tačno i jasno informisanje veoma je važno u smirivanju pojedinca. Setite se koliko znači svakom od nas kad odemo kod lekara ili odvezemo auto kod majstora, pa nam oni kažu šta se dešava, nama ili autu. Sada svi čekamo da čujemo kako stvari stoje, šta se dešava sa epidemijom u svetu, šta se dešava kod nas… I to u toj meri da čak pristajemo i da gledamo predsednika svakog dana, više puta, nekoliko sati, samo da bismo saznali šta se dešava. Dakle, pravovremeno, tačno i jasno informisanje pomaže.

Sa druge strane, bombardovanje informacijama ume da bude štetno i da doprinese tome da se loše osećamo; kratke vesti jednom dnevno su korisne, ali ako slušamo vesti po ceo dan, mi se ne informišemo već preplavljujemo negativnim informacijama i izazivamo kod sebe loše raspoloženje. Zbog toga bi bilo dobro da svako od nas dozira količinu informacija, onoliko koliko je dovoljno da znamo šta se dešava. Pored toga, i mediji bi mogli da, pored dramatičnih vesti, dodaju i pozitivne informacije kojih sigurno ima jer, ma koliko usporili tempo, život nije stao.

*Prethodno pitanje je uvod za jednostavnije – kako ocenjujete komunikaciju nadležnih sa građanima Srbije? Od početnih “pošalica” do apokalipse. Kako se snaći u tome, posebno kad su u pitanju stariji, kojima je TV glavni izvor informacija?

Pored vrste informacija koje primamo i naše mogućnosti da se ograničimo u gledanju vesti i medija koji ih biraju, bitan je i način na koji se te vesti saopštavaju. Zamislite opet da odete kod lekara, sa zebnjom čekate rezultate, a on vam priča sat vremena o sebi, kako se on trudi, pa još počne da viče na vas da niste dobri… Takav lekar bi vas uznemirio, što ne bi bilo dobro za vaše zdravlje. Isto važi za zvaničnike, u doba krize, ali i inače; kada saopštavaju nešto njihov način treba da bude umirujući, ne uznemirujući.

Drastične promene u nastupima naših zvaničnika verovatno su posledica njihove generalne sklonosti ekstremnim stavovima i dramatizaciji. Ideja smirivanja nacije i otklanjanja panike pretvorila se u ismevanje tada već proglašene pandemije. Nekoliko dana nakon toga uveli su vanredno stanje i policijski čas i počeli da govore kako smo neodgovorni. Slanje potpuno suprotnih poruka, bez objašnjenja, izvinjenja i priznavanja greške, zbunjuje ljude, neće biti sigurni da li da veruju zvaničnicima od pre nedelju dana ili danas, naročito što su to isti ti zvaničnici.

A kako se snaći u tome daleko je teže pitanje, mada se u tome mi snalazimo već nekih 30 godina, a naročito poslednjih osam, tako da verujem da je većina nas razvila neke mehanizme. Od toga da proveravamo informacije na mnogo strana do toga da smo počeli da verujemo u razne teorije zavere. Prvi način je dobar, a drugi ne jer nas uvodi u veću paniku. Verovatno je ponašanje zvaničnika u velikoj meri i doprinelo širenju teorija zavere jer je nepoverenje u institucije toliko, da ljudi počinju u sve da sumnjaju. Paranoja se iz Las Vegasa preselila u naše krajeve. Danas je ceo svet u istoj krizi, vidimo da slične mere preduzimaju sve države, da ono što pričaju predstavnici vlasti, pričaju i oni koji vlast kritikuju. U toj situaciji ne bi trebalo da postoji sumnja o tome treba li ostati u kući ili ne.
Bar je to jasna poruka.

*Šta nam posle prvog šoka, kolektivno i pojedinačno, sledi? Depresija, strah, kočoperenje... I kako se u četiri zida izboriti s tim navalama?

Verovatno sledi sve, a i više od toga, ali važno je da budemo svesni kako je sve to normalno. Normalno je kada vam se promeni način života da se osećate napeto, nervozno, depresivno… Normalno je da se uplašimo u situaciji pandemije. Ali šta god da nam se desi, važno je da to prepoznamo i držimo se stare krilatice iz mentalne higijene – svaka kriza je istovremeno rizik i šansa. Da je kriza rizik, to je svima verovatno jasno jer se često u krizama osećamo loše. Ali svaka kriza ima i drugu stranu, tera nas da razvijamo razne mehanizme kojima se borimo i tako unapređujemo sebe. Iz svake krize naučimo nešto novo o sebi i ljudima oko nas, savladamo nove veštine koje ćemo kasnije koristiti u životu.

Polazak u školu je kriza, ali smo se naučili da budemo sa drugima i da učimo. Adolescencija je kriza, ali smo se naučili da upoznajemo sebe i sazrimo. Posao je kriza, ali smo naučili kako da radimo sa drugima, koliko dobro umemo nešto da uradimo i da slobodan svet nije isto što i slobodno tržište. Brak je kriza, ali smo naučili kako da živimo s nekim ili bar koliko možemo da živimo s nekim. Dolazak dece je kriza, ali naučimo kako da o nekome brinemo. Ne bih baš da zvuči kao da hvalim krize – ...Good save the crisis... – ali sa jedne strane one nam zaista i pomažu da napredujemo. Bilo bi bolje kad bi bile blaže, ali to već ne možemo da biramo. Život je pun kriza, pa svakako naučimo da živimo.

*Suočili smo se i sa jednom krajnje neobičnom situacijom – apsolutnom getoizacijom, pa i demonizacijom starijih od 65 i povratnika iz inostranstva. Šta nam to može u budućnosti doneti, njima ponaosob, ali i nama kao društvu?

“Teško vreme za matore, prijatelju moj...” Kada ste u situaciji pretnje, a ono što vas ugrožava nije direktno opipljivo, onda je pronalaženje nekog opipljivog protivnika zgodno. Ali pitanje je – zgodno za koga? Svakako nije zgodno za te ljude koji se implicitno, ali nekad i eksplicitno proglašavaju neprijateljima, onima koji nas ugrožavaju. Zgodno je za vlast, za one koji su odgovorni za nešto jer na takav način sa sebe spiraju odgovornost. Danas je jasno da je virus glavni krivac za pandemiju. Naravno, ulogu u tome imaju i manje ili više adekvatne i manje ili više zakasnele reakcije vlasti. Ali krivci za širenje epidemije svakako ne mogu da budu oni koji obolevaju, naročito ne tako da se sva krivica svali na njih.

Naravno da je važno da svi pratimo uputstva i pridržavamo se mera koje krizni štab donosi jer nepridržavanje pravila ugrožava sve nas i pomaže širenju epidemije. U toj situaciji svakoga će nervirati zašto neko ne poštuje pravila jer, sa jedne strane, doprinosi širenju problema, a sa druge nas frustrira – ne možemo i mi to, a hteli bismo! Ali i pored toga, moramo imati u vidu i druge potrebe tih ljudi. Zamislite samo nekoga ko je ostao bez posla i bez stana u inostranstvu ili nekoga ko nema dovoljno novca da plati medicinsku negu u stranoj državi. Zamislite da ste vi na mestu te osobe i šta biste tada radili. Sasvim je prirodno da odete kući. Ima li među tim ljudima i nekoga ko zloupotrebljava situaciju? Verovatno da ima. Ali zbog tih ljudi proglašavati sve one koji dolaze u Srbiju “problemom” nikako nije u redu i ne bi smelo da se radi, naročito ne predsednici države i Vlade.

Svemu tome doprinosi drama u nastupima zvaničnika, osuđujući ton, vikanje, unošenje panike u ono što bi trebalo da bude jednostavno informisanje stanovništva i smirivanje situacije. Zadatak svih nas, a naročito ljudi koji su deo vlasti, jeste da brinemo o drugima, o svima, a ne da ih optužujemo, okrivljujemo i svaljujemo odgovornost na njih. A naročito ne bi smela Vlada na taj način da svoj deo odgovornosti prebaci na te ljude. Naša vlada je u ovoj situaciji čak reagovala i na vreme i verovatno prvi put za ovih osam godina poslušala savete stručnjaka i mislim da smo svi toga svesni. Pa ako su već uradili većinu stvari kako treba, ne vidim u čemu je problem da preuzmu odgovornost za neke propuste i da za to ne optužuju druge ljude! Naročito jer mi ne znamo zašto ti ljudi krše preporuke, a daleko je verovatnije da ih većina to radi iz nužde, a ne iz čiste obesti ili inata.

Pored svega toga, u nekim predsednikovim nastupima stičemo utisak da on ne optužuje samo ljude koji dolaze iz inostranstva i penzionere već sve nas. Kao da mu mi ne valjamo. To je isto kao kada nastavnik ne ume nešto da objasni, pa govori da su studenti loši, ili kao programer koji ne ume da završi kod, pa mu je kriv računar… Ako smatrate da je loše u ovoj situaciji da ljudi sede po kafićima, zatvorite kafiće, a nemojte optuživati ljude što sede u kafićima jer kada ostavite kafiće da rade, šaljete poruku da je u redu tamo popiti kafu. Zbog čega bi kafići radili ako tamo niko ne sedi? Odluke i mere donose predstavnici vlasti, to je njihov posao i oni su prevashodno odgovorni za to. Ako nekome narod nije dovoljno dobar, onda ne treba da bude predsednik tom narodu nego treba da radi nešto drugo ili da bude predsednik nekom drugom narodu koji mu odgovara. U suprotnom ta se osoba ponaša kao da je über alles.

*Ova kriza se napadno poredi sa oslobodilačkim ratovima i bombardovanjem 99. No, za razliku od ratova koji traže udruživanje, ovde je potrebna atomizacija. Kako se izboriti sa te dve potpuno oprečne poruke?

Prisutnost “ratnog” diskursa i stalno pominjanje ratnog stanja može naterati ljude da ozbiljnije shvate situaciju, ali može izazvati i paniku i strah, naročito ako imamo u vidu analogiju s ratovima koje smo proživeli. Moj je utisak da ova vlast jedino tako ume da prenese poruku, da je to njihov način razmišljanja, njihov diskurs, da jednostavno ne umeju da komuniciraju s ljudima o ozbiljnosti situacije na drugi način osim da nas uplaše. Setite se koliko su nas kao decu nervirali roditelji kada su nam nešto zabranjivali uz viku, a nisu znali niti pokušavali da nam objasne zašto je to važno. To naša vlast radi jer ne ume drugačije, ne ume na smiren i pristojan način da prenese ozbiljnost situacije. Verovatno jer misli da mi nismo pristojna i razumna bića i da se s nama jedino može tako komunicirati. To je nipodaštavajući stav i svakako nije u redu.

A kad smo već u takvoj situaciji, s takvim porukama, gledajmo šta drugi rade, kako se, na primer, premijerka Novog Zelanda obraća svojoj naciji, kako se razne javne ličnosti obraćaju ljudima putem video-poruka koje snimaju i puštaju po mrežama. Slušajte svoje komšije i prijatelje. Naravno, slušajte ih telefonom ili preko terase jer je važno da ostanemo kod kuće. To što je važno da smo u ovome zajedno ne znači da moramo da budemo fizički jedni pored drugih, možemo da budemo zajedno u ideji da ostanemo svako u svojoj kući. “Sastajmo se na istom mestu...” u 20h svake večeri na terasama, prozorima i aplaudirajmo svima onima koji su pod pritiskom ovih dana, medicinskim radnicima, prodavcima, vozačima..., pa što da ne, i članovima Vlade jer “mi smo uvek zajedno...”

*Mladi i sredovečni, a i stariji sve češće, upućeni su na društvene mreže, kako se ponašati s virtuelnim prijateljima?

Ljudi nisu počeli da koriste društvene mreže u trenutku izbijanja krize, tako da imaju izgrađene mreže virtuelnih prijatelja i razrađene sisteme komunikacije s njima. Oni koji su to počeli da rade sada verovatno više vremena troše učeći razne opcije na aplikacijama i iskoristiće ovo vreme da u tome postanu veštiji, pa će produbiti svoju komunikaciju s virtuelnim prijateljima nakon krize. Jedino što ja mogu da dodam jeste da društvene mreže nisu zvaničan izvor pouzdanih informacija ni o čemu, pa ni o aktuelnoj pandemiji. Društvene mreže su za druženje i zabavu, u slučaju kompanija i stranaka za promociju, ali svakako ih ne treba shvatati preozbiljno. One omogućavaju druženje bez kontakta, što je idealno u trenutnoj situaciji, ali ako tamo tražimo vesti, upašćemo u rupu bez dna i sebe dovesti u stanje panike i paranoje.

Zamislite da ste lekar i pronađete lek, pa da li biste to prvo objavili u naučnom časopisu, prosledili farmaceutskoj kompaniji ili napisali na društvenim mrežama? Sigurno da ćete ga prvo testirati, proveriti, zaštititi svoj patent...

*Među nama su mnogi iz ugroženih grupa, zlostavljane žene i deca u zajedničkom karantinu, OSI, oboleli od retkih bolesti. Kako njima pomoći?

Ovaj intervju, kao ni društvene mreže sigurno neće pomoći takvim osobama. Teško mogu da pomognu i čitaoci ako nisu stručni u pružanju pomoći. Najbolje što možete da uradite jeste da, ako znate za neki takav slučaj, pozovete neki od sada već dovoljnih brojeva telefona i raspitate se kome da se obratite, kojoj službi. Pomoć je efikasna jedino ako je stručna, pa ako sami niste obučeni, onda je maksimum vaše pomoći da onog kome pomoć treba uputite na stručne službe. Naravno, ako je nekome potrebna nestručna pomoć, poput nabavke namirnica, tako možemo svi pomoći jedni drugima i ljudi to već uveliko rade. Svi smo videli veliki broj obaveštenja po zgradama u kojima se ostavljaju brojevi telefona i nudi se takva vrsta pomoći onima koji ne mogu da izađu u nabavku.

*Ceo broj nedeljnika Novi magazin pročitajte besplatno OVDE.

autor: IG izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side