14.11.2019 Beograd

VideoIntervju Olga Manojlović Pintar: Kako je izgubljena bitka za Jugoslaviju

Intervju Olga Manojlović Pintar: Kako je izgubljena bitka za Jugoslaviju Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Pozicije s kojih su nastupali španski borci osamdesetih bile su pozicije ljudi koji su shvatali da u trenucima kad je već došlo do dekadencije socijalizma jedino što je moglo da revitalizuje ideju levice bila je upravo demokratizacija partije i otvaranje širokog prostora za debate, nikako dogmatizacija i represivne mere, kaže Olga Manojlović Pintar. Debate, dodaje, nema ni danas, a javni govor je pretvoren u kafanski, posle kojeg sledi kafanska tuča

Razgovarala: Jelka Jovanović

 

Šta su proslavljeni španski borci i istaknuti komunisti osamdesetih poručivali Predsedništvu CK SKJ, odnosno rukovodstvu Saveza komunista Jugoslavije, kao i da li bi uvažavanje njihovih zahteva moglo da spreči tragičan raspad Jugoslavije? Kao istoričarka koja se rukovodi činjenicama, Olga Manojlović Pintar ne odgovara na ovo pitanje u svojoj novoj knjizi “Poslednja bitka: Španski borci i jugoslovenska kriza osamdesetih”, ali mnoštvom podataka, a pre svega priređenim stenografskim beleškama sa dva razgovora u Predsedništvu CK SKJ, kao i pismom koje je Udruženje jugoslovenskih španskih boraca poslalo Centralnom komitetu sa svoje skupštine u Sarajevu 1984, te slikom tadašnje federacije, omogućava čitaocima da bar razmisle o tome šta je moglo biti drugačije.

 

*Ipak, šta možemo danas da prepoznamo kao posledicu odbijanja inicijative španskih boraca?

Jedan od razloga zbog čega sam odabrala ovu temu jeste i činjenica da sam veoma dobro upoznata s radom Udruženja španski borci 1936-39, koje čuva tradiciju jugoslovenskih dobrovoljaca Španske republikanske vojske i bez obzira na to što je to malo udruženje i okuplja potomke, poštovaoce i istomišljenike španskih boraca, organizuje čitav niz aktivnosti kojima našu sredinu snažno povezuje sa svetom i razrađuje ideale levice koji su u potpunosti dekonstruisani u našoj sredini.

Udruženje je pre nekoliko godina prvi put uspelo da organizuje debatu o stenografskim beleškama dva sastanka koja su vođena u Predsedništvu CK SKJ, u kojima su učestvovali, s jedne strane, predstavnici Predsedništva, a sa druge strane članovi Upravnog odbora Udruženja jugoslovenskih španskih boraca. Razgovori su inicirani time što su “španci” posle svoje skupštine održane te orvelovske 1984. uputili pismo CK SKJ u kojem su saopštili da je jugoslovenska kriza dostigla svoje vrhunce, da je ekonomska kriza i kriza političkog života veoma snažna i predložili da se održi vanredni kongres SKJ na kojem bi se o tim problemima razgovaralo.

Takođe su predložili da se izdvoje odgovorni za situaciju u kojoj se država našla i u kojoj je bilo jasno da su centrifugalne sile postajale sve snažnije.

Bilo je grešaka koje je trebalo jasno imenovati, kao što je zaduženost zemlje. To je vreme posle smrti Josipa Broza Tita, kada vlada Milke Planinc izlazi sa procenom od 19 milijardi koje zemlja duguje, dobijenom posle dugog sabiranja mnogih dugova – pošto su se na svim nivoima zaduživali. Leta 1982. Planinc je upozorila na zahteve kreditora i mogućnost da se država nađe u stanju moratorijuma. U to vreme sklopljen je pakt s međunarodnim bankama o reprogramu dugovanja, pod uslovom da se donese plan oporavka. Formirana je Krajgerova komisija, koja je definisala Dugoročni program ekonomske stabilizacije. Tim dokumentom Vlada je pokušala da uspostavi jugoslovensko tržište i uključi ga u šire tokove, a to su činile sve vlade do poslednje, sa Antom Markovićem na čelu.

To je vreme kada se javljaju prve ideje o otklonu od socijalističke privrede i samoupravnog sistema, kriptoliberalne ideje koje počivaju na tvrdnji da samoupravni sistem u sebi zapravo nosi klice propasti.

Njihova inicijativa, ma koliko iza nje stajali nesporno najugledniji članovi CK SKJ, ljudi sa dugim transnacionalnim iskustvom borbe protiv fašizma, dočekana je nažalost, po mom mišljenju, potpuno pogrešno. U tom razgovoru oni su tretirani kao bilo koji drugi oponenti jugoslovenskog socijalizma u tom periodu i gotovo da nije postojala razlika u načinu na koji su razgovarali sa “špancima” i načina na koji su osuđivali prikrivene, ali i deklarisane nacionaliste i desničare.

 

*U tom periodu imamo, kao što i sami kažete, pojavu – kako se kasnije pokazalo – velikih nacionalista, no u pismu španskih boraca, izuzev ekonomskog dela, pojavljuje se i zahtev za poštovanjem slobode javne reči, umetničkog izraza, čak i kroz konkretne slučajeve kao što su Đogo i Šešelj, što im je zamereno kao nacionalizam. Da li moguće da je krem Ju-levice bio nacionalistički?

Pozicije sa kojih su nastupali u prvom redu Danilo Lekić i Gojko Nikoliš, ali i Lazar Udovički i mnogi drugi, bile su pozicije ljudi koji su shvatali da u trenucima kad je već došlo do dekadencije socijalizma jedino što je moglo da revitalizuje ideju levice bila je upravo demokratizacija partije i otvaranje širokog prostora za debate, nikako dogmatizacija i represivne mere. U tome je i suština njihovih ideja, da se umesto represijom i direktnom osudom umetničkog stvaralaštva odgovori na sasvim drugi način. Došlo je do paradoksa da – zalaganjem za osnovne principe demokratije, umetničkog stvaralaštva i nužnost opozicije dogmatskim stavovima – španski borci brane ljude koji su kasnije, kao što znamo, devedesetih postali grobari te Jugoslavije.

Nažalost, čini mi se da je bila velika greška CK SKJ to odbacivanje ljudi koji su sve vreme pokušavali da nađu delatni odgovor na krizu u kojoj su se našli država i društvo, kao i čitava istočna Evropa u tom trenutku, ali nisu naišli na razumevanje.

 

*Ako bismo povukli nekakvu paralelu sa današnjim vremenom, “španci” su tražili dijalog, a vlast je umesto dijaloga imala svoja rešenja?

U formalnom smislu to možda jeste tako, mada nema nikakve sličnosti između ondašnje vlasti i sadašnjih političkih elita i partija koje su na vlasti u svim postjugoslovenskim državama. Postoji, istina, na ovim prostorima politička kultura koja zazire od debate. Ta debata nužno ne mora da proizvede konsenzus, ali mora da proizvede atmosferu unutar koje demokratski principi postaju delatni, a ne doživljeni kao principi dekonstrukcije i uništenja jednog društva.

U tom smislu, kad se vratimo na razgovore iz osamdesetih, kada čitamo stenografske beleške, u načinu na koji su ključni ljudi partije u tom trenutku (Ali Šukrija, Mitja Ribičić i Dragoslav Marković) razgovarali sa “špancima”, vidimo zašto su u javni prostor tako snažno prodrle ideje desnice i nacionalizma.

 

*Jedna od stvari s kojima se decenijama suočavamo jeste revizionizam, posebno revizija Drugog svetskog rata. Španski borci su elementarni deo antifašističke borbe, počeli su je u Španiji, nastavili ovde, četvorica su vodili proleterske brigade u oslobađanju zemlje... Zbog čega smo u raljama revizionizma?

Ovo što ste rekli za “špance” podsetilo me je na izjavu engleskog istoričara Erika Hobsbauma, koji je zapisao “španski građanski rat je za moju generaciju bio Ilijada”, a dodala bih, svi ti ljudi koji su izašli iz tog rata zapravo su bili odiseji, koji su suštinski doveli do pobede nad fašizmom 1945. Čitavih pola veka je u Evropi i svetu vladalo uverenje da je fašizam pobeđen.

Osamdesetih godina o kojima govorimo neke od epizoda Drugog svetskog rata i antifašističke borbe otvorene su na jedan drugačiji način i, nažalost, mnoge nacionalističke, desničarske partije i intelektualni krugovi iskoristili su te epizode da, zapravo, izvrše inicijalnu reviziju istorije. Ta kontroverzna pitanja koja su otvarana trebalo je da popune jugoslovenski istorijski mozaik. Ona su, međutim, apsolutizovana i na osnovu njih su postajale dominantne priče o jugoslovenskim istoriografskim falsifikatima.

Danas se, međutim, revizija vrši iz još jednog dodatog razloga; sve što se dešavalo u ratovima devedesetih pravda se tako što se vraća u period Drugog svetskog rata, grade se virtuelni kontinuiteti i ponovo se izvajaju epizode koje su u istoriografiji jasno definisane i u ranijim godinama, pa i u nekim novijim istraživanjima. One se ponovo apsolutizuju i na taj način gradi lažna slika prošlosti i konsekventno pravdaju gospodari ratova devedesetih. Kako bi se opravdali nacionalistički zahtevi i političke koncepcije bazirane na idejama širenja državnih teritorija, reaktuelizuje se u Drugi svetski rat i na taj način vrše novi istoriografski falsifikat i legitimišu današnje kriminalne političke strukture.

 

*Obračun sa istorijom?

Danas vladajuće političke elite pokušavaju da izgrade nove istorijske narative, tvrdeći da su u vreme Jugoslavije konstruisane lažne ideološki definisane istoriografske istine. Obračunavaju se s njima, zapravo se obračunavaju sa savremenim političkim protivnicima, po njih veoma opasnim, a u budućnosti veoma izvesnim novim političkim protivnicima koji će se sigurno pojaviti u dogledno vreme.

 

*Ovih dana svedoci smo dve inicijative, jedna je da se Stari železnički most koji su digli nacisti 1942, a od rušenja ga spasao učitelj Zarić uoči oslobađanja Beograda i ostavio da služi do danas, demontira i premesti “na suvo”, u park. U neposrednoj blizini je Staro sajmište, koje će bit memorijal. Međutim, preko tog mosta su dovožene žrtve. Da li je i to faktički revizionizam?

Jeste. Beograd koji se nalazi na ušću dveju reka verovatno je evropski glavni grad s najmanje mostova. Činjenica da vlast jedan od tih malobrojnih mostova, koji je vrlo važan za funkcionisanje grada, pokušava da dekonstruiše i prebaci “na suvo” najbolji je pokazatelj suštine ove vlasti, koja umesto da gradi mostove – uništava ih. Ivo Andrić je u svom čuvenom eseju “Mostovi” na divan način rekao: “Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova”.Suština mosta je da spaja obale i spaja ljude, a evo na simboličnom nivou vidimo da je suština ove vlasti da te ljude razdvaja.

U tom smislu upravo činjenica da bi do kraja decembra trebalo da bude izglasan novi zakon o memorijalu na Starom sajmištu pokazuje ključni problem. Umesto da to novo mesto sećanja stvori drugačiji odnos prema prošlosti, omogući da se teško nasleđe prošlosti, iskustvo logora na teritoriji Beograda u kojem su desetine hiljada ljudi izgubile živote, inkorporira u javni prostor grada i upravo preko tog mosta učini dostupnim građanima Beograda – jer to je najdirektniji prostor gde je dostupan – vlast rešava da ga ukloni. Ta činjenica jasno govori o velikoj opasnosti da i novi memorijal postane prazna floskula, forma koja se, umesto da suštinski uvede društvo u proces suočavanja sa prošlošću i preko toga u proces demokratizacije, svodi na gradnju nečega što će vlast legitimisati pred nekim međunarodnim institucijama, ali ne i proizvesti nešto što je njegova suština – ozdravljenje društva.

 

*Kraj 20. i početak 21. veka označili su i u celoj Evropi, pa i u svetu, pad levice, njeno rastakanje, pretvaranje u neke druge oblike. Istovremeno je izražen rast desnice u najgorem obliku, ideje koje se mogu nazvati fašističkim. Istoričari kažu da društvo ima ciklično kretanje, liče li narastajući nacionalizam i ksenofobija u Evropi na taj ciklus smena i kako se može završiti?

Mislim da je globalno narastanje desnice veoma zabrinjavajuća tendencija. Činjenica je da novi lideri desnice veoma jasno ističu da se ne radi o fašističkim idejama, definišu se raznim drugim nazivima i pokušavaju da predstave u tom gotovo hipsterskom maniru. Imate pojavu Martina Sellnera u Austriji. Privlače mlade ljude i na deklarativnom nivou tvrde da nisu rasisti, ali njihova praksa je poput svega onoga što ovde rade Miša Vacić i Nova srpska desnica – izgovori se jedna floskula, a ono što je suština fašizma sprovodi se u delo kroz čitav niz aktivnosti.

Upravo podsećanje na priče o španskim borcima, kako na period njihovog ratovanja u Španiji, u Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji, tako i na priču iz 1984, nešto su što ima snagu, čini mi se, da pokrene drugačije tendencije u našem društvu, a i šire. Iskustva tih ljudi koja su internacionalna pokazuju nam da levica ne može da postoji u zatvorenom sistemu, da nju delatnom čini taj širi internacionalni, transnacionalni okvir i da je priča o “špancima” danas veoma potrebna.

 

*Koliko je bitan detalj da je Španija posle toliko decenija nedavno “spakovala” Franka u porodičnu grobnicu?

Vrlo je važno, i pored svih kontroverzi koje i danas postoje u Španiji, videli smo i ovim izborima, ali mislim da je urađena vrlo važna stvar, važan korak je napravljen. Dolina palih je strašan ideološki konstrukt i ovim premeštanjem Franka na pravi način se zagazilo u problematizovanje tog spomenika i pokazalo koliko je ideja o pomirenju ljudi koji su se u ratu borili na suprotnim stranama potpuno pogrešan politički koncept. Španija kroz velike uspone i padove ulazi već godinama u proces preispitivanja tog postfrankovskog perioda.

 

*Razdvajanje krivaca i žrtava?

Mislim da je to suština. Oni ne mogu biti identični, njih nije moguće miriti.

 

Govor govora

 

*Upozoravate na trivijalizaciju govora u javnom prostoru i politici, koja trivijalizuje i same politike i ideje. Odnosi li se to i na govor predsednika Srbije, koji kaže “baš me briga”, reči zbog kojih su nas izbacivali iz škole, da ne ponavljamo teške izraze za političke protivnike.

To je više od trivijalnog, bahato je, ne vodi se računa o posledicama izgovorenog i jedan političar sebi to ne sme da dopusti kad je društvo u stanju konstantnog ključanja. Sve je u jeziku i kada javni jezik izjednačite s kafanskim, više je nego jasno da će nastupiti kafanska tuča. Ako je predsedniku države dozvoljeno da se izražava na način na koji čini, zašto ne bi bilo i lideru desnice i svakom čoveku? Govor je, ne zaboravite, samo uvod u dela, a devedesetih smo videli da nije reč samo o kafanskoj tuči. Posledica su stotine hiljada mrtvih i raseljenih.

 

Pobednici svih poraza

 

*Zbog čega ovako dramatičan naslov?

Imala sam veliku dilemu kako da nazovem knjigu, počev od nekih opisnih naslova kao “dva razgovora u Predsedništvu CK SKJ”, ali shvatila sam da to neće na pravi način pokazati dramatiku tih godina i događaja. Pre razgovora sa sekretaricom Udruženja Verom Stojanović došla sam do ideje “poslednja borba”, a ona mi je rekla da je to suviše dramatično, pa sam preko njenog predloga “poslednja opomena”, a zahvaljujući Milu Petroviću, došla do “poslednje bitke”. Njihov čitav život bio je borba koja se zasnivala na antifašističkim idealima, a ovo može da se shvati i kao njihova poslednja politička i životna bitka, ali i kao poslednja bitka za Jugoslaviju.

Među španskim borcima bilo je levičara, anarhista, pa i staljinista, ali vezivala ih je ideja antifašizma. Nažalost, jugoslovenski španski borci u svojoj poslednjoj bici nisu pobedili, kao što nisu pobedili ni u Španiji – ali, kako je jedan španski pesnik rekao, oni su pobednici svih poraza – nisu odustajali od borbe ni u najtežim uslovima.

 

 

Pogledajte razgovor:

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side