Intervju Miodrag Majić: Pišem zbog nepodnošljive teskobe
18.05.2019 Beograd

VideoIntervju Miodrag Majić: Pišem zbog nepodnošljive teskobe

Intervju Miodrag Majić: Pišem zbog nepodnošljive teskobe Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Može li sudija postati književnik i kako se na to gleda u Srbiji, za čitaoce Novog magazina otkriva autor zbirke priča "U ime naroda" i romana "Deca zla", koji su u samo mesec dana obeležili proleće u Beogradu..

Razgovarao: Dragan Stošić

 

 U samo mesec dana jedan sudija uplivao je u vode književnosti sa čak dva naslova – zbirkom priča U ime naroda (lyceum iuris) i romanom Deca zla (Vulkan), što u zemlji skribomanije (danas bi svi da pišu, najčešće romane) i nije neko čudo, da dva rečena naslova nisu podigla priličnu prašinu i među čitaocima i kod kritike (postojala ona u Srbiji ili ne). Deca zla, po brzini i količini prodaje (dosad odštampano oko 6.000 kopija) nesporno spadaju u uspešnije naslove srpske književnosti u poslednjoj deceniji, čemu je svakako pomogla i magija imena sudije Majića, koja kruži (ne baš kao bauk) Srbijom. On je mudar, on je hrabar (a nije Floyd) – moglo bi se i tako pevati, da nismo zaglavljeni u vreme rijalitija u kojem se takve osobine prodaju za sitne pare.

Miodrag Majić (Beograd, 1969), moglo bi se reći, nije odlutao u bescenje. Sudija Apelacionog suda u Beogradu od 2010, diplomirani pravnik postao je deceniju i po ranije na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta. Između je (2003) magistrirao (Ratni zločin u međunarodnom krivičnom pravu), a potom (2008) i doktorirao krivično pravo, specijalizujući se za međunarodno-krivičnopravnu oblast (Pravni fakultet BU). Povremeni predavač na fakultetu na kojem je stekao svoja profesionalna zvanja, izlagao je na mnogobrojnim domaćim i međunarodnim stručnim skupovima posvećenim krivičnom i međunarodnom krivičnom pravu, kao i pitanjima sudske organizacije, nezavisnosti i ljudskih prava (SAD, Kanada, Holandija, Nemačka, Grčka, Hrvatska, Poljska, Rumunija...) Godine 2009. Vlada Republike Srbije odredila ga je za zastupnika RS pred Međunarodnim krivičnim sudom i predstavnika RS u Skupštini država članica ovog suda. Od 1996. do 2000. bio je stručni saradnik Komiteta za prikupljanje podataka o ratnim zločinima izvršenim na teritoriji prethodne Jugoslavije...

Već desetak godina Majić redovno objavljuje tekstove na svom blogu, u kojima otvoreno govori o korupciji, nepotizmu i političkim pritiscima u pravosuđu.

 

*Sudija, “glumac”, bloger, književnik... Kako se do toga dolazi?

Verovatno samo prateći unutrašnje glasove, nemire, potrebu da se reaguje na ovo što nam se događa... Potreba za pisanjem kod mene se pojavila u trenutku kad sam shvatio da je teskoba zbog svega što doživljavam i vidim kao sudija, ali i kao građanin, postala nepodnošljiva. Imao sam potrebu da pošaljem tu poruku u boci, ne znajući zapravo ni da li će ona uopšte do nekog doći. Ispostavilo se, međutim, da je mnogo onih kojima je takva poruka bila potrebna. E sad, naravno, činjenica je da je za sve te aktivnosti potrebno i mnogo vremena. Sve manje spavam i sve više pišem.

 

*Slučajno, zahvaljujući još uvek nedefinisanoj izdavačkoj industriji u Srbiji, pred čitaoce izlazite gotovo istovremeno s kratkom prozom i romanom... Promovišete obe knjige po Srbiji. Iz dosadašnjeg iskustva, kako vas ljudi prepoznaju – kao sudiju ili kao književnika?

Ja sam bio i ostao na prvom mestu sudija i verujem da me većina ljudi tako i prepoznaje. Interesantno je, međutim, posmatrati reakcije na to što se, naročito u konzervativnoj sredini, jedan sudija osmelio da iskorači najpre u javnost, a zatim i u književnost, koju nikako ne povezujemo sa ovim poslom. Međutim, raduje me da su odgovori listom pozitivni i da me čitaoci mahom bodre da ne odustanem. A odustati svakako neću.

 

*U zbirci priča (najpre isprobanih na blogu) U ime naroda, nalaze se satirični “zapisi čiji su glavni junaci uplašene i korumpirane sudije, birokratizovani i nesposobni tužioci i omnipotentni i beskrupulozni predstavnici izvršne vlasti”. Deo kritike i publike u tome je prepoznao domanovićevsko-nušićevsko obračunavanje s pravosudnim sistemom. Kao sudija Apelacionog suda, vi mu ipak pripadate. Stvara li vam to probleme, i kakve?

Pitanje je šta ko od nas smatra problemom. Odavno sam navikao na nasrtaje političara, pa i onih delova pravosuđa koji su se stavili u otvorenu ili prikrivenu službu određenih političkih nomenklatura. Napadaju me GONGO udruženja, ali zašto bih se sekirao? Ona su s tim ciljem i osnovana. Povremeno me kolege izbegavaju iz straha da i na njih ne pređe virus bivstvovanja u nemilosti suverena. No, dokle god znam da radim i govorim ono u šta verujem, ne osećam da imam problem. Jedini pravi problem čovek ima, prema mom dubokom uverenju, kada živi i postupa u neskladu sa sobom. Od toga se oboleva, najpre duhovno, a zatim i fizički! Pritom, raduje me što sve više građana to što radim prepoznaje kao znak da za pravosuđe ipak ima nade.

 

*Roman Deca zla smešten je u isti milje, uz dodatak konkretnog zločina koji pokreće celu priču. Ima li tu iskustvenih stvari?

Svakako da ima. Više od dvadeset godina sam u pravosuđu i dosad sam imao prilike da upoznam njegovo lice i naličje. Likovi u mojoj priči su arhetipski u ovoj sredini, ali sa ipak dovoljno osobenosti koje ih, nadam se, čine zanimljivima i onima koji se sa ovakvim modelima ne sreću prvi put. No, fikciju ipak ne treba poistovećivati sa dokumentarnim štivom. Zato sam u više navrata rekao da bi bilo pogrešno posmatrati Decu zla kao kakav poludokumentarni uradak. Ipak je reč o beletristici – trileru koji je napisao, uslovno rečeno, dobar poznavalac prilika u koje su smeštene njegove stranice.

 

*U romanu se na neki način razračunavate i sa ratovima 1990-ih, konkretnije sa silovanjima u Bosni? Ima li tu faktografije, budući da ste se profesionalno bavili ratnim zločinima, ili ste se prepustili fikciji?

Nukleus ove priče jeste jedan slučaj u kojem sam sudio. Reč je o slučaju o kojem sam, uprkos činjenici da je opšte uverenje da sudije krivičari oguglaju na sve strahote, dugo razmišljao, a i danas još uvek ponekad razmišljam. Ipak, kao što sam nagovestio, mnogo toga je i izmaštano. Ipak, mislim da je, uopšteno posmatrano, za dobru priču manje bitno šta je u njoj plod stvarnosti, a šta fikcije. Mislim da je najvažnije da ona natera ljude na razmišljanje, a po svemu sudeći, ova priča je pokrenula većinu dosadašnjih čitalaca.

 

*Deca zla na kraju izgledaju kao čaša vode – dopola puna (prazna), hoću da kažem, ima i optimizma i pesimizma?

Kao i naš svakodnevni život. Ima i nade i razloga da se ne nadamo. Drago mi je što je najveći broj čitalaca koji mi se obratio uspeo da dokuči i te skrivene ravni romana koje sam svesno posejao, ostavljajući ih samo za one pažljivije i zahtevnije ljubitelje pisane reči. Jer, kao što ćete videti, Deca zla su samo u jednoj ravni whodunit triler. Tema romana je, barem meni tako izgleda, znatno složenija.

 

*Triler nije česta, bolje reći čista, pojava u srpskoj književnosti. I sada odjedanput dva priloga vredna pažnje – najpre krajem 2018, geopolitički triler o korporacijskoj kontroli sveta Pre nego što bude kasno Dušana Miklje, i sada početkom 2019. vaša Deca zla, slika i prilika korumpiranog društva u kojem trenutno živimo? Mislite li da je to forma koja može imati i osvešćujuće dejstvo na čitaoce?

Uveren sam da može. Najpre, čini se da je u književnosti već učinjeno mnogo nepravde prema trilerima i krimićima. Obično čitaoci, a posebno stručnjaci, ovaj oblik stvaralaštva smatraju apriorno manje vrednim, gotovo petparačkim štivom. Nikad se nisam slagao s takvim podelama. Kao i u svim drugim žanrovima, trilera i krimi-romana ima sjajnih, dobrih, loših i očajnih. Svakoga ko smatra da je lako napisati dobar, a naročito sjajan triler, pozivam da to učini i videće koliko je to đavolski teško.

Međutim, zbog svoje zanimljivosti triler je često pogodan format za neopaženo saopštavanje većih istina. To su sjajno uočili Skandinavci i njihovi poznati predstavnici poput Maj Ševal i Pera Valea ili kasnije Stiga Lašona, koji su kroz ovu formu otvarali veća socijalna pitanja. I prve reakcije na Decu zla potvrđuju ovu hipotezu. Zainteresovani pričom, i verovatno uljuljkani uverenjem da je to samo triler, čitaoci nesvesno prihvataju i čišćenje nezaceljenih rana iz naše ne tako davne prošlosti.

 

*Koliko vam je u konačnoj realizaciji Dece zla pomogao Siniša Pavić, bivši sudija, a sada jedan od najpoznatijih scenarista u TV i filmskoj industriji?

Neopisivo! Uvek ću s velikim zadovoljstvom i zahvalnošću istaći ime gospodina Pavića. Bio je jedan od prvih koji je pročitao rukopis i koji me je, iako se uopšte nismo poznavali, osokolio tvrdeći da mu se tekst izuzetno dopao i da će imati uspeh kod čitalaca. Znate li šta to znači za nekoga ko prvi put u ovom obliku izlazi u javnost? To je neprocenjiva pomoć. Ovakav potez našeg proslavljenog pisca predstavljao je za mene podsticaj koji vam u trenucima kad ste još uvek puni sumnje dâ onu dozu kerozina koja vam omogući da s manje zebnje letite do još uvek nepoznatog odredišta. Malo je ljudi koji vam danas, ne tražeći bilo kakvu protivuslugu, pruže takvu pomoć.

 

*U nekoliko meseci vaš roman je doživeo čak tri izdanja. Znači li to da su i pisci i izdavači u Srbiji shvatili da se bestseler naslovi, osim u ljubavnim ljigama i rijaliti plastificiranom svetu, mogu potražiti i u ozbiljnijoj književnosti?

Ispraviću vas sa zadovoljstvom. Doživeo je već pet izdanja, s tendencijom i nekoliko narednih! Pre objavljivanja čuo sam mnogo priča ozbiljnih izdavača o tome koliko je teško danas dopreti do čitalaca i kako su višestruka izdanja, naročito novih autora, izuzetna retkost. Ipak, i tada sam verovao u ovu priču. U nju je, srećom, poverovala i moja urednica Marija Radić, koja je na promociji i istakla da je rukopis prihvatila kad je shvatila da konačno imamo priču. Čini se da su se ljudi uželeli uzbudljivosti i zanimljivosti u romanu i da je za ovakvim žanrom kod nas zaista postojala potreba. Pored toga, kao što sam više puta istakao, mislim da nema nijednog dobrog razloga zbog kojeg bismo, uprkos obilju materijala na domaćem prostoru, trilere tražili samo među američkim i skandinavskim piscima. Kao i u domaćem filmu, domaći čitaoci verovatno najviše uživaju u domaćem romanu, naravno kad uspe da im pruži dovoljno razloga za zadovoljstvo.

 

*Hoćete li nastaviti život advokata Nikole Bobića?

U nekom trenutku verovatno. Međutim, nisam siguran da će se to dogoditi već u narednom romanu. Mislim da će se on baviti sasvim drugačiji herojem, jednim delom i da bi se izbegla direktna poređenja dva nastavka. Pored toga, mislim da je Nikolu potrebno i malo odmoriti od svega što je preživeo u priči. Ali, kao što rekoh, vratiće se on onda kad mu se, kao u svakom dobrom trileru, budemo najmanje nadali.

 

*Od polovine 1990-ih aktivni ste u pravosudnom sistemu SRJ, SCG i Srbije. Možete li porediti devedesete i dvehiljadite. Šta je različito, a šta isto?

Devedesete su u svemu, pa i u pravosuđu, bile godine ratnog raspada, ali i godine nade da ćemo, kad sve to ludilo jednom stane, uspeti da izgradimo pristojno društvo, pa i pravosuđe. Nasuprot ovom periodu, dvehiljadite su donele promene, ali i veliko razočaranje. Shvatili smo da su koreni razgradnje sistema daleko dublji i da je bilo naivno očekivati da će ih biti moguće savladati prostom promenom društvenog predznaka. Preko otomanskog i komunističkog nasleđa mi smo samo prebacili providnu, i rekao bih prividnu, zastavu demokratije, verujući da će se ispod nje stvari same od sebe promeniti. Naravno da su korupcija, nepotizmi, primitivizmi i sklonost ka autoritarnom modelu ubrzo izvirili ispod te opsene. Bojim se da na sadašnjem stadijumu naše normativno uređenje ni blizu ne prati stvarno stanje svesti i potrebe većine građana i da se to vidi na svakom koraku. Zato se demokratske institucije, pa time i sud, koriste kao Potemkinove kulise ispred kojih se odvija pretpolitičko društveno organizovanje, još uvek vođa gladnih masa.

 

*Vaše recentno delovanje u Srbiji svrstava vas u protivnike aktuelnog režima. Šta konkretno mislite da treba da se menja kako bismo konačno uplovili u vode organizovane države?

Nikada sebe nisam primarno posmatrao kao pristalicu ili protivnika bilo kog režima. Kao sudija to ne bih ni smeo da budem, čak i kad bih smatrao prihvatljivim svrstavanje uz bilo kakav oblik kolektivne svesti. Međutim, to me ne sprečava da kritikujem pojave koje smatram pogubnim za demokratsko društvo, bez obzira na to s koje strane dolaze. Oni koji me bolje poznaju znaju da sam se tako ponašao i u ranijim političkim ciklusima, samo su društvene mreže bile manje prisutne i bilo je teže dopreti do javnosti nego danas.

Što se potrebnih promena tiče, postoji jedan zajednički imenitelj. Potrebna je izgradnja institucija. Dakle, sve ili uglavom sve suprotno onom što se danas čini. Naše institucije su temeljno razgrađivane i taj put će biti veoma težak i dug, ali ne i nemoguć.

 

*Gde je, konačno, budućnost Srbije?

Kao što sam rekao – u izgradnji razrušenih institucija i odustajanju od ideje da je bilo koji pojedinac vredan dugotrajnog poverenja i divljenja. Dakle, potrebna je potpuna promena paradigme. Ali ne samo to. Budućnost je u obrazovanju, knjigama, vraćanju lepim manirima, proverenim vrednostima i jednoj prirodnoj postavci koju smo takođe napustili. Moramo ponovo početi da učimo decu, ali i da se međusobno podsećamo da državom moraju rukovoditi najbolji, a ne najgori, najobrazovaniji, a ne najnepismeniji, najpošteniji, a ne najkorumpiraniji. Stvari su zapravo jednostavne, ali ih dugo kretanje pogrešnim smerom učini teže vidljivim.

 

*A gde budućnost sveta?

U razumevanju da je nedostatak empatije redovno vodio svetskim kataklizmama i shvatanju da se sreća, bogatstvo i perspektive minornog dela populacije ne mogu bez posledica dugoročno temeljiti na nesreći, siromaštvu i besperspektivnosti ogromnog broja ljudi. Postoji prirodni poredak, koji nije uvek vidljiv, ali koji se, jednom kad ga ozbiljnije narušimo, iznova uspostavlja na dramatičan način kažnjavajući nas zbog toga što smo pomislili da smo iznad njega. Dovoljno je podsetiti se svetskih ratova i propadanja civilizacija, koji su uglavnom bili posledica nezauzdanih pohlepa i nerazumevanja prirodne mere, koju je u svemu potrebno uviđati i iznova uspostavljati.

 

 


Pogledajte intervju:

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side