11.08.2018 Beograd

Intervju Milena Minja Bogavac: Cenzura jača teatar, cenzora slabi

Intervju Milena Minja Bogavac: Cenzura jača teatar, cenzora slabi Foto: Ana Stojakov
Fraza “daske koje život znače” nepogrešivo je primenljiva na celokupan rad Milene Minje Bogavac, ali tu je i pisanje i aktivizam i mnogo toga još kreativnog. Ove godine je prvi put dobila Sterijinu nagradu za najbolji savremeni dramski tekst za “Jami distrikt”, predstava “Smrt fašizmu: O Ribarima i Slobodi” premijerno je izvedena 9. maja na Dan pobede, a pre samo mesec dana prihvatila je izazov da bude direktorka Šabačkog pozorišta. O svemu tome i još ponečemu s Minjom Bogavac razgovarala je Gordana Nonin

Milena Minja Bogavac ne bavi se samo dramskim pisanjem. Ona je i pozorišna rediteljka, scenaristkinja, književnica, aktivistkinja, srednjoškolska profesorka, slem pesnikinja... Pored svog osnovnog posla,koji je sada u Šabačkom pozorištu, radi i na Bitef festivalu, u omladinskoj organizaciji Centar E8, za Reflektor teatar, trupu Drama Mental Studio,kao i u srednjoj umetničkoj školi “Artimedia”. Objavila je roman “Ljubav se nosi u tri”, napisala je scenario za film “Pored mene”, koji će uskoro dobiti i svoj nastavak “Pored nas”.

Dobila je Prvu nagradu na Festivalu filmskog scenarija, a još pre deset godina, kada je dobila nagradu za dramsko stvaralaštvo “Borislav Mihajlović Mihiz”, u obrazloženju je istaknuto da se njen “dramski opus markantno izdvaja izuzetno bogatim senzibilitetom koji odražava duh vremena,ali i izvornom težnjom ka radikalnom izrazu koji odražava duh modernog teatra”. 

*Mesec dana ste direktorka Šabačkog pozorišta.Prihvatili ste, kažete, najveći izazov u životu. Koliko su izazovi važni, koliko odlučnost da se napravi korak ka promenama u životu, pozorištu, društvu uopšte?

Ne znaš šta možeš dok ne pokušaš. Kilometar počinje prvim korakom, samo je važno utvrditi da ne koračaš u provaliju. Dakle, ne treba bežati od izazova, ali treba razmisliti o svim mogućnostima: šta se dobija, šta gubi, šta je najbolja, a šta najgora opcija. U mom slučaju sa Šabačkim pozorištem izazov je došao u pravom trenutku. Imam trideset šest godina, a u profesionalnom pozorištu radim od svoje osamnaeste. Nije malo iskustva, a još imam mnogo energije; još me pokreće entuzijazam i još verujem u pozorište. I dalje na ono čuveno pitanje: može li pozorište išta da promeni, odgovaram sa: da, naravno, pozorište može da promeni svet! Godinama u javnosti nastupam kao oštra kritičarka pozorišnog mejnstrima, nebrojeno puta sam govorila o manama institucionalnog modela repertoarskih pozorišta, o radu pozorišnih uprava i nekompetentnosti ljudi koji se nalaze na odlučujućim pozicijama, posebno u onom segmentu koji se tiče poznavanja savremenih pozorišnih tendencija i hrabrosti potrebne da bi se stvari menjale.

I ko bih onda ja bila ako bih odbila priliku da sveto silno teoretisanje isprobam u praksi? U javnosti, vi biste me i dalje doživljavali kao umetnicu sklonu društvenom angažmanu. Za sebe samu, međutim, bila bih kukavica. Saznanje da nisam smela da napustim svoju zonu komfora ne bi se dobro odrazilo na moje pisanje, režije i moj pedagoški rad... Zato sam ovaj izazov morala da prihvatim. Uvek treba ići u susret stvarima koje te plaše, ali sa dignutim gardom i širom otvorenih očiju.

 

*Šabačko pozorište ima veliku tradiciju i učinak. Upravo je ovo pozorište imalo najviše igrajućih dana u Srbiji.

Šabačko pozorište je dobro pozorište, ali to ne znači da ne može da bude još bolje. Građani Šapca izdvajaju veliki procenat svog budžeta za kulturu: čak sedam odsto, što je više nego deset puta iznad državnog proseka. Ukoliko želimo da opravdamo ova ulaganja, nije dovoljno da budemo dobri. Treba da budemo najbolji!

Pozorišta u Srbiji – i ona dobra i ona lošija, zajednički pate od jedne vrste autizma. Nisu dovoljno povezana sa zajednicom u kojoj nastaju niti dovoljno otvorena prema svetu. Stiče se utisak da je pozorišna scena Srbije neka vrsta geta u kojemsmo sami svoja publika, sami svoja kritika i sami sebi dovoljni. Zato verujem da jedno pozorište treba posmatrati van konteksta pozorišne scene Srbije: taj kontekst mu nigde neće pobeći. Treba ga, najpre, posmatrati u kontekstu lokalne zajednice, ali i u širem kontekstu evropske kulturne scene. I to su promene koje ću pokušati da uvedem u Šabačko pozorište. Adresiraćemo lokalnu zajednicu hrabrije i otvorenije nego dosad. Sa druge strane, pokušaćemo da pratimo najmodernije evropsko pozorište i nećemo se plašiti novih pristupa i formata. To deluje ambiciozno, ali sam uverena da bez ambicije, nema ni uspeha.

 

*Nedavno je u Šapcu završena i manifestacija Pokreta Novi optimizam sa izložbom Koraksa i Petričića, tribinama o zajedničkom jeziku, slobodi medija, a u pozorištu je izvedena predstava za mlade “Stvar izbora: Zašto slušam Marčela”. Ta predstava je nedavno zabranjena za igranje u Vršcu. Koliko je važno izboritiseda nema cenzure u umetnosti?

Kada govorimo o predstavi “Stvar izbora” i drugim predstavama čija se izvođenja po Srbiji zabranjuju, mislim da je cenzura suviše ozbiljna reč. Prava reč je glupost... ili, ako vam se tako više sviđa,neznanje. Kada na upravničko mesta stavite stranački kadar koji se ne razume u umetnost i kulturu, svi potezi biće vođeni strahom. Pre svega strahom da će izgubiti svoje udobne fotelje, a zatim strahom da će naljutiti one koji su ih u te fotelje smestili. Sami najbolje znaju da su potpuno nekompetentni, pa znaju i da je mogućnost da u nečemu pogreše velika.

Međutim, ne znaju šta bi tačno mogla da bude ta greška. Oni čine sve što mogu da izbegnu nekakav skandal, pa zabranjuju sve ono što im se čini opasnim. Ne razumeju, međutim, da je jedini pravi skandal u kulturi upravo – zabrana, a dosadašnje iskustvo nam pokazuje da nisu u stanju ni da uče na greškama svojih kolega. Kada bi, recimo, pratili oblast kojom se bave, dosad bi shvatili da zabranama rade samo na svoju štetu. Ali, psssst! ... Bolje da im ovo ne kažemo,da ne bi ukapirali. Završiću citatom: “Teatar cenzura može samo da ojača, cenzora da oslabi.”

 

*Kako ste došli na ideju da pišete dramu o porodici Ribar? Gledajući predstavu u Novom Sadu u Firčijevom studiju, bila sam fascinirana otkrićem koliko je to dobro izabran primer koji mladima može da ukaže na vrednost borbe za sopstveneideale?

Stalno pričamo o tome da mladima nedostaju uzori, a istovremeno ništa ne činimo da im ukažemo ko bi ti uzori mogli da budu. Igrom slučaja, lično sam imala sreće da se s pričom o Braći Ribar i Slobodi Trajković upoznam rano, kao devojčica. “Kriva” je bila knjiga “Legenda o devojci Slobodi”,koju sam pronašla u porodičnoj biblioteci. Bila sam u onim godinama kada se smatra da je rano za čitanje ljubavnih romana, pa sam ovaj roman čitala krišom i ne znajući da između njegovih korica otkrivam mnogo više od romantično-ljubavnog zapleta: herojsku priču, antifašizam i vrednosti na kojima je nastala Jugoslavija. Tako je priča o porodici Ribar bila nešto sa čim sam odrastala i u dubini duše znala sam da će jednom doći momenat kada ću se ovom pričom pozabaviti ozbiljno, na umetnički i aktivistički relevantan način. Prosto, to je priča neverovatnog simboličkog potencijala. Da nije istina nego fikcija – činilo bi se pomalo neverovatnim kako se svi motivi u ovoj priči variraju i razrađuju, nepogrešivo – od početka do kraja.

Lola, Jurica i Sloboda Trajković su ne samo istinski heroji već i heroji s kojima je lako poistovetiti se ako si mlad, pametan i zaljubljen u život. Između njih i današnjih mladih, međutim, postoji i ogromna razlika: oni su bili politički obrazovani, znali su sve o društvu i istorijskom trenutku u kojemžive, pa su bili spremni i da daju svoje živote za slobodu. Sa druge strane, mladi su danas politički nepismeni i ta je pojava osnovna meta u koju naša predstava gađa. Osnovna ideja je važnost društveno-političkog obrazovanja mladih. To je predstava o nama. O našoj zbunjenosti koja nas čini opasno pogodnim za razne vidove manipulacije

 

*Otkrijte nam kako je bilo raditi na samoj predstavi. To je još jedna predstava koja nije imala unapred napisan tekst. Koliko su mlađi glumci znali o Ivi i Jurici Ribar i o Slobodi Trajković?

Ovo je procesna, dokumentarna predstava. Nastajala je šest meseci, od čega supisanje teksta i postavljanje scena trajalisamo mesec dana. Ostalih pet posvetili smo edukaciji. Naš stručni saradnik bio je istoričar Srđan Milošević, a osim Srđana razgovarali smo sa velikim brojem stručnjaka i stručnjakinja iz oblasti istorije, politikologije, sociologije i prava... Pored razgovora sa ekspertima, sastajali smo se i sa piscima, novinarima i umetnicima zainteresovanim za antifašizam, ali i s prijateljima porodice Ribar. Naš cilj nije bio samo da napravimo predstavu već i da mapiramo ko su naši saveznici i saveznice u antifašističkoj borbi danas.

Okupljeni oko iste ideje, bili smo spremni da se obratimo široj zajednici, pri čemu je predstava samo jedan segment svega što smo uradili. Tokom rada na predstavi snimili smo dokumentarni film “Mogućnost pobune”, miniserijal sa definicijama osnovnih antifašističkih pojmova, organizovali smo projekcije filmova o Loli Ribaru, ciklus javnih predavanja i tribina o antifašizmu... Učestvovali smo u pripremi programa za obeležavanje godišnjice rođenja Koče Popovića i pripremili program za 102. godišnjicu rođenja Ive Lole Ribara. Mladi glumci u početku nisu znali mnogo o porodici Ribar, ali su još manje znali o tome zašto je ova priča važna danas. Zato se naš edukativni proces bazirao na političkom opismenjavanju: da bismo razumeli zašto je Ivo Lola bio heroj, bilo je potrebno da naučimo bar deo onoga što je on znao. Uverena sam da smo u tome uspeli, ali se nadam da se naše samoobrazovanje neće zaustaviti na igranju ove predstave.

Volela bih da se ova “Mala škola antifašizma” nastavi u raznim oblicima i pravcima, pri čemu je predstava samo jedan način da u ovu temu uputimo veći broj mladih ljudi.

 

*Kako su i mogli znati više kada njih nema u udžbenicima istorije, a tabla sa imenom Ulice Ive Lole Ribara zvanično je skinuta. To bi u uređenijim društvima bio i jeste skandal.

Ovde treba reći da procesi istorijskog revizionizma nisu samo “lokalni specijalitet”. Njima su pogođena i uređenija društva, mada se kod nas ipak otišlo korak dalje: brišemo sećanje na istinske heroje, ne zato što smo otkrili nešto što baca drugu svetlost na njihove biografije već zato što nas nervira činjenica da smo upropastili sve ono za šta su se oni borili. Tragedija narodnih heroja utoliko je veća: Ivo Lola je narodni heroj koji je ostao bez svog naroda. On je ostao heroj, ali mi nismo ostali oni koji bi znali da cene njegovo herojstvo. Kao Zagrepčanin iz Beograda i Beograđanin iz Zagreba – bio je istinski simbol jugoslovenske omladine. Sa raspadom Jugoslavije, međutim, ispostavilo se da je u Zagrebu nedovoljno Hrvat, a u Beogradu nedovoljno Srbin. Sa obe strane zamera mu se što je bio komunista, mada je potpuno nejasno šta je tu bilo toliko pogrešno. Bio je mladić koji se borio za svoje ideale, bio je antifašista i pacifista. Pušku je uzeo tek kada više nije bilo drugih načina borbe.

Bio je hrabar, pametan, pobunjen, obrazovan, ambiciozan i pun duha. Bio je mlad, lep, nežan, veran, divan brat i dobar drug. To, izgleda, nisu vrednosti koje prepoznaju naše nove nacionalističke kulture, u kojima obrazovanje služi da mlade spremi za tržište rada. Brišući ga iz istorije, apsolutno priznajemo svoj civilizacijski pad!

 

*Predstava o Ribarima važna je danas kada smo postali društvo u kojem prevladava sve ono protiv čega se borio Ivo Lola. U katalogu su i navedene njegove reči iz “Apela omladini” 1936: “Ostvarimo jedinstvo živih, da ne bismo – u zajedničkim grobovimaostvarili jednakost mrtvih”.

Za samo dvadeset sedam godina Ivo Lola je uspeo da iza sebe ostavi ozbiljan opus političkih misli. Pisao je govore, eseje, pisma, proglase i letke koji govore o njegovoj erudiciji,ali i o velikom spisateljskom daru. Pre rata jasno je video kuda vodi hitlerizam i nadao se da ima načina da, u antiratnoj akciji, ujedini omladinu svih zemalja. “Bez nas se ne može voditi nijedan rat”, pisao je, upozoravajući vršnjake na činjenicu da su baš oni najodgovorniji za istorijski rasplet događaja.

Danas mladi žive bez ovog osećaja odgovornosti. Za stanje u društvu krivimo starije, a oni prihvataju krivicu jer ni sami ne veruju da je bilo kakva promena moguća. Zato smo inertno i duboko infantilno društvo iako imamo najstarije stanovništvo u Evropi. Ovde te smatraju mladim do tvoje četrdesete. Posle te polako otpišu jer je tvoje vreme prošlo i sad je, misle, “već kasno da nešto uradiš”. To je začarani krug koji jedna generacija mora da prekine. Navijam za generaciju mojih glumaca, rođenih početkom devedesetih. Nemam za to neki racionalan razlog, samo navijam da se promena što pre desi!

 

*Koliko vam znači samo pisanje? Koliko pozorište?

Za mene je pisanje jednako mišljenje. Ne umem da mislim ako ne pišem. Svet mi je jasan samo onda kada ga stavim na papir... Rečenice su mi potrebne da uvidim veze između pojmova, fenomena, njihovih uzroka, povoda i posledica. Pisanje je moj način da uspostavim nekakav red u svetu koji mi veoma često deluje haotično. Pisanje je, takođe, i moja psihoterapija. Ono je način da svaki životni poraz preinačim u pobedu jer uvek pišem o stvarima koje me bole i uvek iznova otkrivam da sve što zapišem –manje boli.

Od svake životne traume na kraju imam tekst,i zadovoljstvo zbog pošteno napisanog teksta čini da osećaj frustriranosti padne u drugi plan. Pisanje je moja stalna racionalizacija. Napisati znači razumeti, čak i to da ništa ne razumeš.

Pozorište je moja omiljena igračka, moja strast, moj poligon za revoluciju, za komunikaciju, za zajedništvo... Vrlo mi je teško da pozorište odvojim od pisanja jer su za mene to stvari koje se prirodno nadopunjuju, rastu jedna iz druge, jedna drugu hrane, a obe se jedu, u smislu da mi daju energiju da živim i osećaj da sam zaista živa. Kada kažem da najviše na svetu volim pozorište, to ne znači da pisanje volim manje. Samo pisanje je ponekad teško, a pozorište je uglavnom – divno. Pisanje i pozorište čine ceo moj život.

 

Poetika stvaralaštva

*Lordan Zafranović je pričao o određenim “trafo-stanicama” koje su Mirko Kovač i on primenjivali radeći na scenarijima za filmove. U poslednje dve predstave radili ste na komadima koji nemaju završen tekst već se konačna verzija rađa sa predstavom. Opišite nam detaljnije taj rad i zašto je on, u svetlu današnjeg pozorišta, bitan?

Nisu u pitanju samo dve predstave već dramaturško-rediteljska praksa koju razvijam u poslednjih desetak godina. Najtačnije sam je artikulisala kroz saradnju sa Vojkanom Arsićem. Naša prva zajednička predstava “Muškarčine” bila je neka vrsta pokušaja da uspostavimo sopstveni metod koji smo nazvali: pozorište kao omladinski rad. Ovaj metod temelji se na izjednačavanju estetike i etike, ličnog i političkog, procesa i predstave, umetnosti i aktivizma. Ključne reči su dokumentarizam, edukacija i kolektivno autorstvo. Principe koje smo ustanovili u radu na “Muškarčinama” razvijamo i adaptiramo u svakoj sledećoj predstavi, pa je tako nastao čitav niz produkcija kojima je zajedničko i to da tekst nastaje zajedno s predstavom.

Ovo, samo po sebi, nije preterano inovativna praksa, ali se u svakom sledećem projektu trudim da joj priđem na neki drugačiji način, u zavisnosti od toga da li radim sa rediteljem ili sama režiram; da li režiram sama ili u tandemu; da li predstavu izvode mladi ljudi ili profesionalni izvođači; kakva je njena tema i u koji društveni kontekst treba da interveniše. To čime se bavim nije ni režija ni dramaturgija u tradicionalnom smislu, ali je i režija i dramaturgija u isto vreme. Recimo, kao da pišem u prostoru i režiram za tastaturom.

Kada počnem da radim, imam samo temu – ne i viziju kako predstava treba da izgleda. Potom okupljam saradnike i smišljam niz metodoloških igara, radionica i edukativnih sadržaja koji nam pomažu da temi priđemo iz što više uglova. Sve što se dogodi tokom procesa, marljivo beležim i snimam... sve dok, u jednom trenutku, ne osetim potrebu da napišem scenu. Na probu donosim scenu po scenu, sve ih postavljamo, tražeći jezik budućeg komada, ali sve do poslednje nedelje ne razmišljam o scenosledu. Zatim sledi period montaže i dopisivanja “vezova” između scena.

Glumci ovde nikada nisu samo izvođači već su i koautori: oni su na sceni u svoje ime, tekst nastaje od njihovih ličnih priča, zapažanja i improvizacija. Osim sa Vojkanom, ovu sam praksu razvila i u saradnji sa Jelenom Bogavac... pa više i ne radim s rediteljima koji za ovo nemaju sluha. Prosto: nije mi zanimljivo. Prošlo je vreme kada su dramaturzi radili sami za tastaturom... pozorište je kolektivni čin, pa takvo treba da bude i pisanje pozorišnih tekstova.

 

Poziv mladima u Omladinski klub Šabačkog pozorišta

*Pre nekoliko dana objavili ste poziv mladima da se učlane u Omladinski klub Šabačkog pozorišta. Ta otvorenost je možda jedini način da mladi talentovani ljudi osete šta znači timski rad, da vide stvari iznutra, osete da je to njihovo pozorište... Koliko je to važno u današnjem vremenu,kada im se nudi malo pravih civilizacijskih vrednosti?

Veoma verujem u mlade i mislim da u pozorištu nema važnijeg posla nego raditi s njima i za njih. U dugoročnom smislu, to znači ulagati u svoju buduću publiku, u buduće saradnike, u novu generaciju umetnika i ljude koji bi mogli da vode taj teatar u budućnosti. Omladinski klub vidim kao način da se pozorište podmladi i otvori za zajednicu, ali i kao način da se resursi kojima jedna institucija raspolaže najbolje iskoriste. Svako pozorište ima uslova da stipendira grupu mladih ljudi zainteresovanih za kulturu i,da se ja pitam,formiranje omladinskog kluba bilo bi obaveza za svaku budžetsku instituciju kulture. To na godišnjem nivou košta koliko jedna raskošna scenografija, ali za razliku od scenografije, koja se posle izvesnog vremena baca ili odlaže u fundus da tamo skuplja prašinu, ulaganje u mlade tek tada počinje da daje svoje pune rezultate... Bitno je samo da mladi znaju da kultura nije nešto dosadno, nebitno i strano. Ona je ono što naše živote čini lepšim i boljim. Ako to shvatite dok ste mladi, dokazano ćete stariti sporije!

 

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Festival Srpske Trpeze
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
credi agricole
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side