08.02.2019 Beograd

VideoIntervju Milena Dragićević Šešić: Mene slučajni ministar ne može da ponizi

Intervju Milena Dragićević Šešić: Mene slučajni ministar ne može da ponizi Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Verujem da se promena mora ostvariti i da će do nje doći. Nadam se i da ću ja to doživeti. A borba za društvenu promenu i promenu vrednosti daje smisao mom životu, kaže profesorka FDU Milena Dragićević Šešić u razgovoru sa Anđelkom Cvijić

Da li su devedesete godine prošlog veka otišle u “bezdan zaborava” i ima li smisla pisanje o njima danas, pitanja su koja u uvodu u svoju najnoviju knjigu “Umetnost i kultura otpora” postavlja Milena Dragićević Šešić, redovna profesorka Menadžmenta u kulturi i Teorije medija Fakulteta dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu.

Pišući ovu knjigu i prikupljajući materijal za nju, profesorka Dragićević Šešić verovatno nije slutila da će se devedesete godine bunta protiv represije u Miloševićevoj Srbiji, u nešto drugačijem obliku, ponoviti u zimu 2019. i oživeti proteste – kojima su umetnici onda dali, i sada daju svoj ogroman doprinos – protiv populističke politike nove vlasti, manipulacije medijima, ponovnih podela na “patriote” i “izdajnike”, govora primitivizma i, što je najopasnije, zlokobnih naznaka fašizacije srpskog društva. 

Knjigu su objavili Institut za pozorište, film, radio i televiziju, Fakultet dramskih umetnosti i izdavačka kuća Clio iz Beograda.

Milena Dragićević Šešić je i šefica Unesko katedre za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti, profesorka na Evropskoj diplomi kulturnog menadžmenta (Brisel), gost predavač na univerzitetima u Evropi i Sjedinjenim Državama i profesor po pozivu na brojnim univerzitetima širom sveta. Objavila je veliki broj knjiga koje su prevedene na mnoge strane jezike.

 

*Kada umetnik izlazi iz ateljea i kreće da stvara ulični performans?

U svojoj knjizi dajem pregled umetničkih akcija koje su se dešavale tokom devedesetih, kada su ratovi, kolone izbeglica i “raseljenih”, nacionalizam i opšta društvena beda nametnuli zahtev umetnicima da uđu u jasno socijalno-političko polje i da svojom umetnošću deluju. Umetnici, dakle, već odavno nisu zadovoljni samo time da njihov rad služi za “ukras” društvenoj eliti – oni žele da njihov rad bude deo javnosti, da učestvuju u aktuelnim društvenim dijalozima, da provociraju, podstiču i na razmišljanje i na delovanje. Naravno da se neće svaki umetnik odlučiti da izađe na ulicu i radi ulične performanse; ali oni koji osete da mogu i da treba da uspostave kontakt sa širim krugom građanstva, sa onima koji nikada neće ući u galerijski prostor, za njih će ulica biti važna scena delovanja.

 

*Šta je za vas taj “duh ulice” koji polako osvaja sve veći broj gradova u Srbiji?

Kao i u svim karnevalima, učesnici protesta deo su svih generacija i svih socijalnih struktura stanovništva, sem onih najsiromašnijih i najobespravljenijih koji nemaju snage za individualni dolazak – otuda njima vlast lako manipuliše i upotrebljava ih u organizovanim protestima. Na proteste se ide i porodično i u grupama prijatelja, ali i ako izađete sami sretnete komšije, poznanike – tako da je retko videti baš nekoga da je sam – a razdragana atmosfera ponese i neznance da se priključe jedni drugima. Duh ulice jeste duh građanskog zajedništva i radosti, to nije duh pompeznih javnih proslava već prijateljskih razgovora, uzbuđenja i iznenađenja kojih nema u javnim ceremonijama.

 

*U čemu vidite razliku između protesta 96-97. i danas?

Nikada građani koji protestuju nisu bili “individualniji”, nikada išli više zajedno, a suštinski u mnogo kolona. Niko više ne uzvikuje “svi, svi, svi...” Niko i ne diže tri prsta u masi... Hoda se sa stavom, sopstvenim – ide se da se kaže – nema straha, hoćemo promene, hoćemo državu koju zaslužujemo...

Demonstracije 96/7. bile su krik jednog izmučenog društva, društva u potpunoj anomiji... Društva kojem su oteli dostojanstvo, pravo da misli, da dela. Kome su čak, brutalno i direktno, oteli sopstvene glasove. Danas građani idu zajedno, a samo je jedno važno – jasno staviti do znanja vlasti, vlasti koja misli da sve može i da joj je sve, baš sve dozvoljeno, da nećemo dati da nam se oduzme država i odvoji od nas samih, da nam se oduzme javni, i sve pretvori u privatni interes, da se pretvorimo u građane na lizing. Nećemo slaviti posao od 200 evra i gazdu koji je došao u Srbiju jer tu može sve – čak i da dobije od nas samih više novca za “kao” zapošljavanje radnika od onoga što je uložio, iz našeg budžeta. Da nepotizam i korupcija postanu norma, da se ruše putevi u izgradnji, da ginu radnici na gradilištima, da se izbacuju ustanove kulture iz prostora koje su koristile po 50 godina, a da im se ne da drugi javni prostor koji već godinama stoji prazan...

Da, protestujem i zbog Grafičkog kolektiva, i zbog oduzetog novobeogradskog kampusa Univerziteta umetnosti, i zbog Akademskog društva “Branko Krsmanović”, i Balkanske 4, i svih onih ustanova kulture i galerija u unutrašnjosti koje nestaju jedna za drugom, i zarobljenog Studija B koji plaćamo našim novcem, i svih onih nepostojećih medija i tzv. kulturnih organizacija koje su osnovane tek pred konkurs da bi na njemu dobile novac.

Beogradski amfiteatar postao je Beograd na vodi, Beograd ultimativnog poniženja SVIH struka... Ima li struke koja nije digla glas protiv takvog uništavanja grada? Gradonačelnik protiv koga su i čiju su smenu tražile desetine hiljada građana zbog brutalnog rušenja u Hercegovačkoj – postaje ministar finansija... Lažni doktorati postaju norma, a “vikend naučnici” pravilo. Mediji su nam oduzeti lažnim privatizacijama, preprodajama... Postaju megafon jednog čoveka i njegovih aspiracija.

Predsednik države gostuje na svim televizijama koje raspiruju mržnju protiv sopstvenih građana, uvodi i podržava jezik mržnje. Tako sve što su uveli u javni život, poput fantomki, a što performansi protesta kasnije koriste kao parodiju i ironiju, zloupotrebljavaju u cilju zastrašivanja – “gledajte te koji protestuju – zamislite, nose fantomke, nose vešala”... Pa fantomke su korišćene u Hercegovačkoj – pa nikom ništa – a to nije bio performans već brutalni akt... Laži poput “opozicija poziva na linč, silovanje, nasilje” reči su koje odjekuju medijskim sistemom – a reči izgovorene na medijima imaju veću težinu i značaj od reči koje građani bez političke moći i njenih instrumenata govore na protestima...

Savetnica predsednika Republike šalje uputstva urednicima i novinarima... Akti prebijanja novinara ostaju nekažnjeni... Toliko je razloga za proteste, da neću ponavljati sve ono što su tako precizno i jasno napisali profesori sociologije već ću samo reći da se sa svim konstatacijama slažem.

 

*Zašto je toliko dugo bilo potrebno “eliti znanja” da se oglasi?

Upravo ta činjenica da su protesti građanski stav, a ne organizovana politika opozicije ili neke određene grupacije, zahtevala je da se u njima učestvuje baš tako – građanski, pojedinačno, pa na neki način i anonimno. Međutim, tek kada je vlast besprimernim sredstvima krenula na građane koji protestuju, među kojima su bili univerzitetski profesori, ali kao pojedinci, postalo je neophodno pokazati vlastima da postojimo baš tako, kao misleća bića koja neće dozvoliti da se vlast, zloupotrebom države i svih institucija, obračunava sa javnošću, ukida demokratiju, ukida sve ono što su temeljna ljudska prava – od prava na pobunu, prava na udruživanje, prava na obrazovanje, prava na informisanje do prava na rad dostojan čoveka...

 

*Koji je vaš komentar izjave ministra prosvete da među članovima akademske zajednice koji podržavaju proteste nema ozbiljnih imena?

Nije prvi put da vlasti ponižavaju akademsku zajednicu. Oni je pre svega ponižavaju ignorisanjem, postavljanjem nestručnjaka na ključna mesta, ismevanjem njenih zahteva i stavova. Akademska zajednica je rekla šta misli o doktoratima brojnih osoba bliskih vlasti – sve one su ili ostale na svojim mestima, poput ministra policije, ili su napredovale, poput ministra finansija. Dakle, za našu vlast su takvi lažni stručnjaci ozbiljni i ozbiljna imena.

Veliki deo kulturne javnosti, među kojima i Univerzitet umetnosti, protestovao je i tražio smenu Ivone Jevtić, gradske sekretarke za kulturu, zbog zloupotrebe institucije javnog konkursa, a ona nakon toga ne samo što nije smenjena već napreduje na poziciju koja zahteva veliko stručno znanje i muzeološko iskustvo – poziciju direktorke Muzeja Nikola Tesla.

Dakle, ministar prosvete nije uradio ništa što nije u skladu sa stavovima i praksom Vlade – imenovati i nagrađivati poslušne, a prezirati one koji misle svojom glavom; ucenjivati direktore i dekane novcem koji očekuju od države i koji bi trebalo da sistemski dobiju, pa na liste onih koji daju podršku vlasti stavljaju sve one koji od volje, tj. od novca te vlasti zavise, jadno je kao politika.

Stidela sam se gledajući potpisnike Vučićeve kampanje za predsednika Republike, a još više njihovih bilborda u kampanji za gradonačelnika Beograda. Ultimativno javno poniženje njih samih. Stoga mene neko ko je slučajno ministar, ko se nikada nije bavio ni naukom ni visokim obrazovanjem – ne može da ponizi... A da podnese ostavku? Pa zašto bi – on je ovim dobio poen više u Vladi – “To majstore!” – jer je ponižavanje svih onih koji su “opozicija” i pridobijanje na svoju stranu svim sredstvima onih koji drugačije misle, ultimativni zadatak članova Vlade.

 

*Kako kao profesorka gledate na istorijski neutemeljen revizionizam?

Mislim da je istorijska nauka ona pred kojom su najveći zadaci baš zato što se istorijom bave svi – od političara koji dižu spomenike i našim i svetskim diktatorima (od ruskih do azerbejdžanskih) do amatera koji s ponekim pročitanim dokumentom misle da su shvatili istinu. Zahtevi za rehabilitaciju, bilo sudski bilo publicistički, sve su brojniji i sve strašniji jer unose konfuziju u javno mnjenje, vređaju žrtve... Ljotić, Nedić, Kalabić, o Draži Mihailoviću da i ne govorim, uprkos potomcima u Vraniću i muzejskim postavkama koje čuvaju sećanje na zločine – to sve kao da je postalo deo jedne nove, “patriotske” kulture sećanja – u kojoj je potrebno negirati negativnu prošlost...

Upravo stoga su umetnici počeli da se bave ovim pitanjima jer kad neće nauka – “Ko je odgovoran? Ja sam odgovoran”, naslov je veoma važnog rada Mrđana Bajića iz devedesetih koji opet postaje aktuelan.

 

*Šta danas znači hrabrost?

Za svaku osobu postoji drugačija mera hrabrosti. Mi profesori univerziteta ne moramo baš biti mnogo hrabri da bismo govorili šta mislimo – nećemo dobiti mesta u upravnim odborima, projekte, novac – ali niko nam ne može oduzeti radno mesto (Šešeljev/Vučićev zakon iz 1998. to je, doduše, mogao). Velika je hrabrost potrebna ljudima u unutrašnjosti zemlje da izađu na ulice. Tamo gde se svi znaju i gde, baš onako kako nam to stalno demonstrira Palma, da li će vaša deca dobiti posao ili ići u inostranstvo, da li ćete dobiti dve ili 10.000 dinara, zavisi samo i ultimativno od NJEGOVE volje i procene... pa onda, da li možeš da odbiješ da cupkaš u kolu u grčkom moru ili kod kuće, svejedno?

Konformizam je mnoge (javne intelektualce) uljuljkao – meni je dobro, pa čak, meni i nije dobro, ali može da bude gore – ĆUTI! I to mnogi govore sebi, nalazeći kao opravdanje “ni oni drugi nisu bolji, setite se...”, pa se navede poneki događaj zloupotrebe prethodne vlasti. Hrabrost je stoga danas javno biti PROTIV postojećeg sistema, odbiti poklon, odbiti nagradu, odbiti direktorsku funkciju ako je uslovljena vašim pojavljivanjem na bilbordu u znak podrške onima koji su “dali novac”...

 

*Etiketiranje je postalo sastavni deo javnog diskursa, govor mržnje je zagospodario. U kojoj je meri to opasno po društvo?

Etiketiranje je užasno opasno jer osobe tako stvarno postanu deo “liste za odstrel” i vlasti, ali i pojedinaca koji ih, iz različitih razloga, mrze, a misle da će ostati nekažnjeni jer je vlast jasno rekla da su ti novinari ili ti političari – takvi i takvi... Otuda su napadi na novinare i opozicione političare brojni – a njihovo kažnjavanje postaje normalno – to da su samo opozicioni poslanici u Skupštini kažnjavani zbog govora mržnje paradoks je po sebi.

Mnogo strože treba da se kažnjava vlast koja upotrebljava govor mržnje jer vlast ima moć. Pa onda taj jadan izgovor da se tolerišu reči mržnje iskazane van mikrofona! Kada je jedna od poslanica pokreta Dosta je bilo! opsovala van mikrofona, tome je dat ogroman medijski prostor. A govor mržnje opozicije znak je, u stvari, nemoći opozicije i obično se i desi u trenucima frustracije da što god kazali nema nikakvog značaja jer vođenje javnih politika zasnovanih na činjenicama i istraživanjima jednostavno ne postoji.

 

*Svi zameraju Evropskoj uniji da previše ćuti na sve što se dešava u Srbiji…

Zameram Evropskoj uniji što ćuti na sve ono što se dešava u Mađarskoj, Poljskoj, Danskoj... Tako da me ne čudi što ne samo da ćuti već i podržava, iz svojih ekonomskih interesa, ono što se dešava u Srbiji. Od besprimerne privatizacije medija, koja na takav način nije sprovedena nigde u Evropi – potpuni nestanak regionalnih i lokalnih medija – do govora mržnje koji se na njima dešava.

 

 

*Mislite li da je prošlogodišnji Sajam knjiga na kojem su promovisani ratni zločinci kulminacija politizacije kulture?

Sajam knjiga je svojevrsna paradigma društva. On ima svoju strukturu, svoj centralni plato i svoje periferije... Periferije bede (mali privatni izdavači) i periferije moći – medijske kuće koje promovišu najstrašnije vrednosti šovinizma, mržnje... Politički kič i estradni kič udruženi zajedno kao devedesetih godina na Pinku i Palmi sada su objedinjeni javnom ustanovom Beogradskog sajma, na čijem je čelu univerzitetski profesor koji u odbranu demokratije kaže da i Sajam mora da bude demokratski i da omogući da se čuju svi glasovi. Glasovi ratnih zločinaca NE SMEJU da se čuju u javnim prostorima kulture. Makar da to bude specifična razlika... ne može se zabranjivati reč – ali ne može se koristiti lokalni kulturni centar da u njemu govori osuđeni ratni zločinac. Ne sme se koristiti ni platforma Sajma knjiga za to. Ima dovoljno prostora na kojima Šešelj i drugi mogu da šire jezik mržnje – ostavite prostore kulture – kulturi!

 

*Verujete li u promenu?

Verujem, naravno, inače bih se verovatno i ja pridružila reci koja odlazi iz zemlje. Samo iz zgrade u kojoj sam odrasla tačno 50 odsto mojih vršnjaka je otišlo iz zemlje u raznim trenucima kriza. Svi vrhunski obrazovani, lekari, arhitekte, treneri... Dakle, verujem da se promena mora ostvariti i da će do nje doći. Nadam se i da ću ja to doživeti. A borba za društvenu promenu i promenu vrednosti daje smisao mom životu.

 

Pogledajte intervju --

 

 

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side