08.11.2018 Beograd

VideoIntervju Ljubiša Jovanović: Kultura mora biti i u Ustavu

Intervju Ljubiša Jovanović: Kultura mora biti i u Ustavu Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Jedna od naših najvećih zabluda, grešaka u kodu našeg društva, jeste olako puštanje mladih; čak i u umetničkim krugovima kada neko nadaren ode kao da svim lakne, “ratosiljali smo ga se”, misle. I ne zovu ga više, kaže poznati flautista i jedan od osnivača BUNT-a, profesor Ljubiša Jovanović

Razgovarale: Nadežda Gaće i Jelka Jovanović

 

 

Šesti festival BUNT – Beogradske Umetničke Nove Teritorije – okončan je, a već se razmišlja o sedmom. Pobuna beogradskih umetnika nastala je, kako za Novi magazin kaže jedan od osnivača profesor Fakulteta muzičke umetnosti i flautista svetskog glasa Ljubiša Jovanović, u trenutku kada je nestajala nada za muziku. “To je bilo leto 2013, kada je likvidiran i Jugokoncert. Definitivno. Kad je Zoran Erić kao selektor BEMUS-a podneo ostavku i kada se činilo da BEMUS-a možda više neće biti. I kada smo mi razumeli poruku da više neće postojati niko ko će sistematski organizovati koncerte i da će svako morati da se snađe kako zna i ume.”

 

*Imate li ideju otkuda taj obračun sa umetnošću?

Generalno, to je stav društva prema muzici i prema kulturi uopšte. Nekako se činilo da mi koji nešto sviramo više nismo potrebni i od tog trenutka je za muzičare koji žive ovde krenulo čudno vreme – možete svirati, ali dobrovoljno i dobrotvorno. Niko vam ne nudi honorar za ono što radite, čime je urušen profesionalizam.

To što Filharmonija ima sredstva za dovođenje dirigenata i solista nama ne znači mnogo jer sem muzičara Filharmonije malo ko odavde nastupa, Kolarčeva zadužbina pravi svoje internacionalne koncerte, svi ostali koncerti su na dobrotvornoj bazi. A ljudi moraju da sviraju jer im trebaju reference, a i potrebno im je da se iskažu; ovo je, rekao bih, voluntarizam – možete svirati, ali za svoje društvo iz ćoška.

 

*BUNT je društvo vrhunskih muzičara. Ne konkurišete ni za projektno sufinansiranje. Zašto?

Jesmo, društvo smo i ne konkurišemo više ni kod Ministarstva kulture ni kod Grada Beograda. Za prvi BUNT dobili smo nagradu Grada za izuzetan događaj tokom sezone i nadali smo se da će to biti ulaznica za projekte, javljali smo se, ali na nivou Grada ni pet para nismo dobili. Jednom smo dobili od Ministarstva kulture 500.000 dinara, a onda smo redovno odbijani.

Ne kukamo mi za parama, u pitanju je kompleksniji odnos odgovornosti politike, a ne radi se samo o sadašnjoj ili bivšoj vlasti nego generalno. Političari intelektualce doživljavaju kao neprijatelje jer je svaki pravi intelektualac široko obrazovan i ima fini emotivan svet u sebi koji prati društvena događanja. Dakle, on ne može biti u koaliciji sa bilo kojom vrstom politike. Mi svi živimo u društvima koja su daleko od savršenih, a intelektualac je taj koji želi da ono što poseduje uloži u bolje društvo. Nema pravog umetnika ni intelektualca koji može biti zadovoljan društvom, bilo kojim. Ni ovde, ni u Americi, ni bilo gde u Evropi...

 

*Ali, ovde je specifično. Simbolična su izdvajanja iz budžeta za kulturu, kulturnu politiku i život, što je dugoročno specifikum društva.

To je tačno. Samo da se prisetim – u doba Nade Popović Perišić izdvajanja za kulturu su bila 2,8, sada su 0,62 odsto. Ali ključni greh politike je što kroz obrazovanje ne podstiče kulturu, interesovanje za kulturu. Nivoom obrazovanja podstiču se kulturna potraživanja nacije, a ako mi kroz sistem obrazovanja ne gajimo odnos prema istinskim kulturnim vrednostima, nećemo imati ni publiku. To proističe jedno iz drugog.

Sa druge strane, moram da kažem, na umetnicima, na intelektualcima je podjednako velika odgovornost. Oni ne smeju da se ponašaju po principu “dajte nam pare i videćete šta ćemo uraditi!”. Ne, oni svojim kvalitetom moraju da opravdaju te pare. Politika i kultura moraju biti u balansu, ali to kod nas nije moguće jer su svi kriterijumi poljuljani.

 

*Stalno govorimo o kulturnom identitetu, a nemoguć je bez kulturnog nasleđa.

Upravo tako. Ali da bi bila temelj društva, nacionalna kultura mora biti ugrađena i u sam Ustav. U Nemačkoj je, na primer, poseban član o kulturi – i mi svojim vrednostima moramo da se izborimo, ne za pojedine privilegije ili privilegije pojedinaca nego da se kultura ugradi u Ustav kao ključna za nacionalni i kulturni identitet. Kod nas se nacionalni identitet vezuje isključivo za herojstva, za rat, gusle, a ne za ključne stvari koje bi nas dovele do toga da budemo jednaki sa velikim nacijama.

 

*Pominjete velika imena naše muzike kao što se Vesna Stanković, koja ima blistavu karijeru u Austriji. Mladi odlaze, ali svi vole da dođu ovde.

Jedna od naših najvećih zabluda, grešaka u kodu našeg društva, jeste olako puštanje mladih, čak i u umetničkim krugovima kada neko nadaren ode kao da svim lakne “ratosiljali smo ga se”, misle. I ne zovu ga...

 

*Hoćete da kažete da ovo društvo ne podnosi uspeh?

Smatram da je tako, s velikanima se opraštamo tek kad odu zauvek, onda shvatimo da su bili velikani; dok su radili i bili tu nailazili su na svakom koraku na opore komentare, ružne i opake reči. To je kod nas običaj. I svako ko je svesno odlučio ovde da ostane unapred se pomirio s tim da se ne može biti prorok u Srbiji. Za onog ko je rešio da ostane lakše je ako ima dovoljno drugih oslonaca, kao što je porodica, posvećenje tome što radi do kraja.

 

*Zašto država ne bi, na kraju, u najboljem smislu i muzičke talente koristila kao promotere?

Znate, često mi napolju kažu “jao, vi ste strašno talentovani” i pitaju za naše velike kompozitore. Ja im kažem od Mokranjca do novih velikih imena, a oni nikada nisu čuli...

 

*A kada čuju muziku?

Kad čuju muziku kažu da je fenomenalna. Pamtim u Parizu koncert u katedrali, Rahmanjinov, Mocart i onda dođe Mokranjac. Najveće ovacije, ali niko ne zna da je on iz Srbije. Mi kao država nikada nismo promovisali svoje stvaralaštvo u kulturi. Ivo Pogorelić i Nemanja Radulović svojim talentom i radom zakoračili su sami na veliki scenu, mada je Nemanja ovde učio kod Dejana Mihajlovića, a Pogorelića je stara Jugoslavija poslala u Moskvu.

Nemojte pogrešno da razumete; ovde se u negativnom kontekstu pričalo da je turneja Filharmonije napravljena sredstvima države, Ministarstva kulture. Pa? Koštalo je milion evra! Neka, to jeste svrha i cilj države – da promoviše ono najbolje što ima. Ali, imamo još toga, hajde i to da promovišemo, da se ne zaustavimo na jednoj turneji. Mađarska je tu odličan primer – imala je snage da promoviše Bartoka, a uz njega svaki drugi mađarski kompozitor u svetu unapred je promovisan kao sunarodnik velikana.

Mi sada vidimo da Miha Mihajlović ima veliki uspeh u Nemačkoj, orkestri sviraju njegova dela tamo i svi se čude, a normalno je da se tako nešto prepozna i da država stane iza takvih ljudi. Tu su Ivana Stefanović, Zoran Erić, hajde da ih svi promovišemo.

 

*Isidora Žabeljan je doživela veliki uspeh.

Zahvaljujući velikoj ličnoj borbi, ličnoj i porodičnoj,  i posvećenosti cilju, došla je do velikih menadžera i izdavača. Ali mi kao pojedinci i društvo treba da stanemo iza takvih ljudi i ciljeva. Imamo ogromna tržišta tih zemalja s kojima imamo prijateljske odnose. Lično sam u situaciji da sarađujem sa Kinom, pet puta sam gostovao tamo i svake godine idem u sve veće dvorane, dogodine bi trebalo da povedem i sve svoje studente. Pri čemu su Kinezi spremni da celoj mojoj klasi plate boravak i pola svake avionske karte. A ja ne njima mogu ništa garantovati...

 

*Druga polovina karte?

Jeste. Ja ne znam imaju li deca taj novac. Lično sam bio u sličnoj situaciji – sve mi je bilo plaćeno u Kini da držim master klas, samo da obezbedim prevoz. Odbijen sam na konkursu glatko. Kako za 12 studenata da garantujem?

 

*Pričate to prilično staloženo iako jeste problem.

Problem je i ja imam potrebu da ga kažem, ali nisam ogorčen, nisam besan, nisam nesrećan. Živim svoj život sa muzikom, divan, beskrajno lep. Svakog dana van nastave i koncerata ja sam nekoliko sati sa svojim instrumentom, zahvaljujući tome još me zovu da sviram van granica. Ja sam zadovoljan, ostvaren čovek, ali to ne znači da ću se pomiriti sa situacijom kakva jeste. Naprotiv, želim da se borim do poslednje kapi krvi i znoja za bolji status umetnosti u ovom društvu jer ga smatram strahovito narušenim.

 

*Znate li koliko druge zemlje u regionu izdvajaju?

Znao sam, ali ne pamtim više te brojke, znam da mi izdvajamo najmanje, svi su iznad jednog procenta, neki se bliže dvojci, Slovenija, na primer.

 

*Ali stalno nam izmiče ta neka kulturna platforma, nikako da je definišemo!

Ne krije se dobro samo u jednom pravcu, smeru, mi imamo ozbiljne umetnike kao što je Bora Dugić u etnomuzici, kao što je Bilja Krstić, ona je za mene velika umetnica, pa zašto to ne razvijamo intenzivnije? Umetnost nije elitizam, kako se često pogrešno kaže, ona mora biti potreba. Znate li da u razvijenim društvima roditelji daju decu da uče neki instrument amaterski da bi kasnije mogli da uživaju u operi, koncertu, džezu, oni svoju decu vaspitavaju tako, a država mora aktivno da učestvuje u tome.

 

*Kroz obrazovanje?

Da, ali država uvek svesno nešto čini ili ne čini. Mi se zadržavamo na privrednom rastu, sada je IT bitan, ali napor države mora biti inkorporiran u sve sfere. Političari su obavezni da sredstva uspešnih privrednika usmere i u obrazovanje, i u kulturu, u umetnost.

 

*Jer bez umetnosti društvo nije humano?

Tako je, to je premisa civilizacije u kojoj živimo.

 

*Posvećeni ste deci inače, a radite i sa Dečijom filharmonijom. Kako vidite mlade danas?

Meni je taj rad sa decom možda i najvažniji; kad pred vas stane stotinu dece, morate im objasniti suštinu muzike. Nisu tu dovoljni samo ljubav i znanje, mora da se otvori neki prozor; imam san da kroz taj prozor ulazi jedan snop svetlosti i sve nas obuhvata. Ta deca znaju kad dođu na probu da se neće ponašati kao u školi ili na ulici već kao mladi umetnici. I to mi je najveći ideal; da gradimo takav svet, da ta deca šire takav svet. Ne možete shvatiti šta znači kad vam, kao pre neko veče, dođu mladi klarinetista i njegova majka i kažu da je njegov san da svira u Dečijoj filharmoniji.

Ili kad stigne poziv kao iz Sarajeva: tamo dolazi dirigent Hora bečkih dečaka, čuo je za nas, pogledao snimak i želi da Dečija filharmonija bude deo projekta koji radi. Šta može lepše da se desi.

 

*Osnovali ste i Kamaratu?

Da, bilo je 25 godina moga rada, skoro dve decenije u Filharmoniji i moj prijatelj flautista Emanuel Paji iz Pariza, jedan od najvećih muzičara današnjice, želeo je da dođe i svira na mom jubileju, sam i sa mnom. I obećao je da će doći i Silvija Karedu, koja je danas solo-flautistkinja Bečke filharmonije. Odem u orkestar i kažem ko dolazi – divno, kažu, sviraćemo zajedno. Tri nedelje pred koncert javljaju mi iz Filharmonije da imaju druge obaveze.

Dobro, kažem, ne predajući se, uzmem telefon, okrenem prijatelje, kažem o čemu se radi i da ne želim da sviram sam. Kako sam, kažu oni i dođe 70 muzičara. Morali smo nekako da se nazovemo, pa smo postali Kamerata serbica, posle smo se i zvanično registrovali. Pai je bio toliko oduševljen, da je otišao u radnju i svakom od nas kupio poklon. Sedamdeset poklona je stiglo na scenu na generalnoj probi, svakom je lično dao poklon. A Filharmonija je dan pre održala koncert za muzičku omladinu.

Nekoliko meseci kasnije zove me Kranjčević – otkazao mu Orkestar Radio Beograda koncert sa solo-čelistom i koncert-majstorom Bečke filharmonije. “Sram me da im otkažem”, kaže i pita može li društvo još jednom da se skupi. Kažem: “Može!” I mi 2005. napravimo koncert sa tim ljudima koji su toliko bili oduševljeni da su u drugom delu seli i svirali sa Kameratom. Koncert-majstor Bečke filharmonije Rajner Honek vodio je koncert.

Onda stigne prst sudbine; organizator koncerta Pavarotija u Beogradu došao je da nas čuje i hteo je da sviramo s Pavarotijem. I svirali smo. Onda smo se registrovali. Posle je došao Aškenazi da svira s nama, svirali smo u dvorani Berlinske filharmonije, Paji je svirao s nama delo Zorana Erića. E, to je ta promocija srpskog stvaralaštva! Maja Špengler je u istoj dvorani tom prilikom svirala “Bagatele” Milana Mihajlovića.

 

*Ako se vratimo u današnju stvarnost, sledi pitanje – hoće li Srbija dobiti zgradu opere?

Ja se nadam, podržavam iz sve snage, nadam se da će postojati koncertna dvorana koja će pripadati svim umetnicima. Nadam se iako ćemo biti poslednji u regionu koji smo napravili koncertnu dvoranu, Crna Gora završava svoju, Makedonija je dobila fenomenalnu dvoranu, svi drugi je već imaju. Moj san je da radim i funkcionalnom prostoru Fakulteta muzičkih umetnosti.

Da ne mislim tako i da se ne nadam, odavno bih bio van Beograda i Srbije. Ali ja svoju zemlju volim, pripadam joj i borim se za ideale. Pri tome ne želim da se bilo šta zaustavlja na malim interesima. Evo, pratim ovo oko maglovitog pojma kreativne industrije, to se brzo pretvara u novu interesnu sferu, svi na kulturnoj sceni vidimo čije se skulpture postavljaju, čiji komadi izvode, ko ulazi u upravne odbore. Dobro, hajde da vidimo i nešto drugo iz toga.

Ali, opet, pogledajte – ove godine smo bili smo u baš dobrom društvu. Mislim na BUNT. Od Ministarstva nisu dobili novac ni LP duo, Kolegium muzikum, Sveti Đorđe, Matamorfozis, ni Skovran – sve ljudi koje poštujemo. Bilo bi me nekako sramota da smo mi dobili, a oni nisu i ugodno se osećamo u tom društvu. Otuda i moja odluka da više ne konkurišemo, sada smo smešteni u društvo koje nam prija. Pa pogledajte LP duo, kakvi sjajni ljudi koji nas divno predstavljaju – morali bismo da ih pitamo kolike honorare dobijaju tamo i da im još toliko damo!

Ali, razumete, ni BUNT ne treba da bude jedini festival, mi podržavamo BEMUS, bio je odličan; neka rade ljudi koji imaju šta da kažu.

 

*Nemoguće je završiti razgovor bez pitanja o neodobrenim kandidaturama muzičkih stvaralaca za SANU? Jeste li čitali pismo Despića, koji zbog odbijanja tih kandidatura neće da učestvuje u izbornom procesu?

Jesam, čitao sam, nezamislivo mi je da je za stvaralaštvo u kulturi taj krug zatvoren. Ne sviđa mi se ako je pismo neovlašćeno dospelo do javnosti, ali Despić zna šta govori. Ja pratim i šta govori predsednik SANU Vlada Kostić, on pošteno i hrabro govori istinu iza koje stoji i dobro je što to čini.

Ali siguran sam da predloženi kandidati za muzičku umetnost zaslužuju svoje mesto u SANU


 

 

 

Pogledajte intervju --

 

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
Belex2018
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side