12.04.2018 Beograd

VideoIntervju Lazar Bodroža: Država postaje neka vrsta interesne grupe

Intervju Lazar Bodroža: Država postaje neka vrsta interesne grupe Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Kako biti filmski stvaralac kada danas svi mobilnim telefonima snimaju filmove

Razgovarao: Mijat Lakićević

 

Oni koji su je Novi magazin pratili od samog početka sigurno se sećaju Lazara Bodrože i njegovih ilustracija. Život nas je posle, što se kaže, rastavio, ali evo sad nas je ponovo sastavio nakon što je naš nekadašnji saradnik, a sadašnji sagovornik, napravio više nego zapaženi film “Ederlezi rajzing”. Razgovor smo ipak počeli od onoga što je Bodrožino osnovno ili, tačnije, zanimanje od kojeg još uvek živi – advertajzinga.

 

Koliko umetnik u advertajzingu može da spoji lepo sa korisnim, tj. svoju potrebu da se umetnički izrazi s potrebom nekog menadžera da plasira svoj proizvod?

U suštini mnogo. Tu nema pravila. Naš studio Metaklinika počeo je da radi još pre 10 godina za kulturu i nevladine organizacije, pa su nas onda pre 3-4 godine prepoznali klijenti iz velikog biznisa, korporacija, koji su hteli baš tu neku vrstu svežeg pristupa, neću da kažem neformalnog nego svežeg pristupa dizajnu koji smo mi tada gajili kao neki svoj rukopis. I onda nekad dođete u situaciju da se mnogo lakše nađete i snađete s nekim korporativnim klijentima, koji bi trebalo da su mnogo rigidniji, nego s nekim klijentima iz oblasti kulture. Koliko god da su korporacije piramidalno složene i koliko god su institucije u kulturi neformalne, na kraju sve zavisi od kontakta s ljudima i šta vi u toj komunikaciji izvučete. Mislim da su dizajneri neka vrsta psihijatara amatera koji treba da dokuče šta su nečije potrebe i problemi i da onda to vizualizuju, ne samo da odgovore na projektni zadatak. Jer, često su projektni zadaci samo formalni tekstualni zapis, čisto da kažu da su ga napravili kao neku vrstu brifa, a vi u stvari do tog projektnog zadatka dođete u razgovoru s njima i kroz neku preliminarnu saradnju.

 

Kakvo je tržište na kojem se Metaklinika nalazi?

Kada smo osnovali firmu, to je bio “hajlajt” advertajzinga u Srbiji, od tada je tržište neprekidno u blagom opadanju, uz povremene oscilacije. Ali to razdoblje, kada su se dešavala raznorazna ludila, kad su bili dobri budžeti, sada je prošlo. Tržište advertajzinga ušlo je u mnogo jasnije tokove, formiralo se i formalizovalo, ali samim tim ima i manje posla. Sa druge strane – mi funkcionišemo, 60 odsto naših klijenata je iz zemlje, a 40 odsto iz inostranstva. Klijenti sa zapada sve više se otvaraju prema ideji da rade sa studijima koji nisu sa zapada. U tom smislu možda nam ekonomska kriza ide naruku jer se ne bi toliko interesovali za neka, uslovno rečeno, jeftinija tržišta ili egzotičnija tržišta, da stvar prosto nije krenula malo nizbrdo. Dakle, na domaćem tržištu trpimo zbog ekonomske krize, koja ovde nikad nije ni prestajala, nikad nije ni počela, uvek je bila, to je konstanta, a sa druge strane mislim da je ekonomska kriza i dovela neke klijente u ove naše pasivne krajeve.

 

Kako ste se, s obzirom na to iskustvo, snašli na filmu?

Pravljenje filma je u pretprodukciji i postprodukciji slično ovome što inače radim. Razlika se javlja u momentu snimanja, gde sve funkcioniše po nekim drugim principima – dvanaestočasovno snimanje, rad u grupi kao nekoj vrsti plemena gde ti “menadžerišeš” vreme i vodiš neku veliku ekipu. Film ima tu lepu odliku da su ljudi “na setu” uglavnom motivisani jer se tu prosto oseća velika potrošnja novca u realnom vremenu i da to vreme onda mora maksimalno da se iskoristi.

 

Kakav je pozicija umetnika u ovom vremenu eksplozije informaciono-komunikacionih tehnologija?

Mislim da je intermedijalnost u kojoj živimo, internet, ulazak smartfona, malih kompjutera, u masovnu upotrebu i konzumiranje multumedijalnog sadržaja preko telefona, mislim da je to u stvari bila prekretnica. To je iznedrilo jedan novi medij koji u sebi sublimira sve medije i apsolutno je najuticajniji. Kao posledicu imamo činjenicu da su se sve umetnosti za još jedan stepen više muzealizovale. Kad kažem muzealizovale, mislim još više otišle u pravcu muzeja, nečega što je specijalni događaj. Bioskop, koji je ranije bio neka vrsta pučke zabave, sad je ipak postao mesto na koje se odlazak planira i gde se ne ide da bi se prosto ubilo vreme. Sa druge strane, liberalizovala se proizvodnja sadržaja, sad svi proizvode sadržaj i distribuiraju ga preko socijalnih mreža, što je na neki način oslobodilo umetnike, ali je i devalviralo njihov status zato što oni više nisu elita koja jedina proizvodi neku vrstu sadržaja – pisci, slikari, filmski umetnici – nego sad svako apsolutno može da proizvodi sadržaj.

 

Da li je to dobro ili loše po umetnike?

Mislim da je prosto postalo mnogo zahtevnije. Jedini filmovi koji imaju neku prođu u bioskopu su komedije, gde vi prosto uđete da se smejete sa drugim ljudima jer to ne možete kod kuće, kao i ti veliki filmovi, raspadi sveta, 3D veliki filmovi, superheroji, to ipak ne može da se doživi u punoj meri na kućnom ekranu. Ali sad su kućni ekrani toliko dobri da manje-više gomila drugih žanrova koji su se ranije “po difoltu” gledali u bioskopu, poput trilera, može da se gleda u kući. Celo nezavisno filmsko stvaralaštvo, gde i mi pripadamo, u suštini je pomereno u taj “houm entertejnment”, u tu kućnu zabavu – “blurej”, DVD, DVD na zahtev. U suštini, svi mediji su opstali, ali su se potrebe ljudi promenile. Vi sad u Beogradu imate više bioskopskih sala nego što ih je bilo osamdesetih, koje se smatraju zlatnim dobom kulture, ali se one uglavnom nalaze u tržnim centrima jer to i jesu potrebe ljudi. Oni hoće da se parkiraju ihoće naćos ikoka kolu, isve to na jednom mestu, to su potrebe ljudi. Kao i u izdavaštvu. Mislim da u Beogradu ima više knjižara nego što ih je ikad bilo. I tamo gde ih nikad nije bilo. Dakle, ne može se reći da sad ima manje sadržaja nego pre 10-20-30 godina, naprotiv, sad ima mnogo više sadržaja i ima vrlo kvalitetnih stvari. Zato je sada ključno pitanje kako privući ljudsku pažnju.

 

Kako je došlo do toga da radite taj film, jeste li ga vi izabrali ili je film izabrao vas?

U suštini sam ga ja izabrao. Sedeli smo Dimitrije Vojinov i ja i razmišljali šta bismo mogli zajedno da radimo i onda je on došao sa idejom da se radi ta priča Zorana Neškovića “Predveče se nikako ne može”. Kad mi je on to predložio, odreagovao sam kao i većina ljudi koja je kasnije, tokom priprema, reagovala na našu ideju – onako, sa blagom skepsom: može li to da se izvede – ali onda se to nekako zapatilo i počelo da se razvija, tako da je ceo poduhvat, ako tako mogu da kažem, i u smislu produkcije i kada je reč o autorima, izveden u krugu prijatelja. Može se reći da je ovaj film u celini proizvod domaće inteligencije.

 

Šta je za vas kao autora bilo najvažnije da iz te priče dođe do gledaoca?

Dve stvari. Jedna je dramska, druga je produkciona, estetska. Dramski mi je bilo zanimljivo da se što više distanciram od realizma ili naturalizma koji je dominantan stilski izraz, pogotovo u domaćem filmu, ali i uopšte u evropskom art hausu danas, i da u nekom potpuno apstraktnom, distanciranom maniru, u nekom “seting univerzumu”, ispričam vrlo bazičnu melodramsku priču. Neki će reći biblijsku, neki će reći fundamentalnu, ali to je priča o muško-ženskom odnosu. Sa druge strane, cilj mi je bio, a to je bila i produkciona ideja, da napravimo vizuelno što ekspresivniji film. Pod jedan, to je nešto što se meni sviđa, a pod dva, to može da ljude privuče filmu kad vide trejler i kažu: “U, ovo je nešto dobro”.

 

Bizarna priča – bizarno pitanje: koliki je bio budžet filma?

Budžet filma se vodi na 500.000 dolara, to je zvaničan budžet, ali u živo potrošenom novcu to je nekih trista hiljada evra. Kad strancima kažemo i petsto hiljada dolara, oni nam se smeju, ali bar se smeju sa dobrom namerom.

 

Kako ste našli novac za film?

Inicijalna sredstva dobili smo od Filmskog centra Srbije. Na kraju će se ispostaviti da je taj novac bio trećina budžeta, ali je inicijalno bio bitan, ako ništa, da bi nas drugi ljudi shvatili ozbiljno. Trećina budžeta bile su neke privatne investicije i trećina budžeta je učešće većine autora u filmu.

 

Šta znači privatne investicije?

Investicija samog producenta i imali smo nekoliko privatnih investitora koji su dali novac kao pojedinci.

 

A vaše investicije su odricanje od honorara?

Trećina je naše učešće kao autora, u smislu ulaganja sopstvenog vremena.

 

Očekujete li da vam se to vrati?

Mislim da će što se tiče “živih investicija” film izaći na nulu. Videćemo, tržište je u tom smislu surovo, ali već smo prodali film u Americi, ne mogu još da kažem kome, ali će biti zvučno ime, kao i u Tajvanu i Hongkongu. Još uvek čekamo velika tržišta u Aziji i Evropi. Plasman je ipak relativno spor proces, ali ta vrsta prodaje filma funkcioniše i do godinu i po, dve otkad se film pojavi. Film će ići i u bioskopsku distribuciju, ali zbog američkih distributera koji uslovljavaju početak svetske distribucije, što je prirodno, trebalo bi da krene tek početkom 2019. godine. Tada će biti na repertoaru i u Srbiji.

 

Festivali?

U Briselu 11. aprila imamo internacionalnu premijeru, na International fantasy fun festivalu, koji je jedan od najvećih festivala u svetu za tu vrstu filma. Bićemo i u Beču na Lets see festivalu, to je smotra filmova iz centralno-istočne Evrope. Zatim film krajem maja ide u Brazil. I u regionu će biti prikazivan preko leta, u Sloveniji, Hrvatskoj. To su stvari koje su već praktično dogovorene, oko nekih se još pregovara.

 

Kad je već bilo reči o bizarnosti, film ima još neke malo neobične elemente: kompanija koja lansira svemirski brod je jugoslovenska, a kosmodrom je sovjetski Bajkonur. Kakav je vaš stav o politički angažovanom filmu?

Ne volim preterano umetnost koja je primarno politička. U stvari, meni je političnost u umetnosti zanimljiva i čak je podržavam, ali retka su mi umetnička dela koja su izrazito politična, a koja su preživela zub vremena. U filmskoj umetnosti to je, na primer, Kosta Gavras, njegovi “Z” ili “Amen”, ali u svima njima postoji izuzetno jak dramski aspekt. Često je društvena angažovanost način umetnika da ih ljudi shvataju ozbiljno i da budu bitni. Mislim da ljudi često pribegavaju tome ne zato što iskreno imaju želju da nešto kažu o politici i političkom stanju nego zato što se prosto očekuje od umetnika da bude socijalno relevantan. Mislim da u autorskom filmu postoji potreba za političnošću, dok recimo u nekim žanrovskim formama filma, gde i naš u izvesnoj meri spada, pošto je ovo kao neki art žanrovski film, to opterećenje ne postoji. U našem filmu postoji taj “buke” nekog komunizma i socijalizma, pošto svet iz kojeg glavni lik potiče, u kojem se on nalazi, predstavlja rigidnu socijalističku budućnost ili tako nešto. Mi smo to stavili kao neku vrstu oblande, više estetske, da bismo ljude uveli u konvenciju naučne fantastike koja posle prerasta u melodramu. Veoma mi je drago da su taj aspekt ljudi prihvatili onako kako smo mi želeli, dakle kao fasadu, a da su se mnogo bitnija socijalna i politička pitanja otvorila iz same radnje filma i samih scena, iz odnosa glavnih junaka, čak i nekih seksualnih scena.

 

Da ostanemo još malo u politici. Kako vidite današnju Srbiju?

Mislim da je ona bolja nego što zaslužujemo. Mislim da se ljudi mnogo žale. Stvar jeste loša, ali sa druge strane, gledajući kako se ljudi generalno ophode prema društvu i zajednici, mislim da bi ovo gde se sada Srbija nalazi moglo da bude još mnogo gore. Tako da sam neka vrsta bizarnog pesimiste. Generalno se mnogo više brinem za državu nego za narod. Mislim da je srpski narod, i svi narodi koji ovde žive, žilav i da će svašta preživeti, a da država prosto polako nestaje i postaje neka vrsta interesne grupe.

 

Hoće li možda sledeći projekat biti iz te sfere?

Mislim da nam je ideja da se u sledećem projektu držimo univerzuma sličnog ovom koji smo postavili. Meni je inače ideja, i to govorim kao neki poluaforizam, da napravim tri filma u životu kako bih mogao da imam retrospektivu u Kinoteci, u Kosovskoj 11, ono kad vam tamo puste film u četiri, šest i u osam. Onda ove starije gospođe, koje nemaju šta da rade, dođu i kupe kartu za 150 dinara u četiri, ali ih puste da ostanu i na sledećim projekcijama. Mislim da nam je svima cilj da ostanemo zabeleženi u nekoj arhivi, otrgnuti od zaborava. No, da se vratim na pitanje, voleo bih, dakle, da se moji naredni filmovi zbivaju u nekom sličnom univerzumu, ne u smislu građenja univerzuma, kao u slučaju “Star wors”, gde je svako svakome rođak, šurnjaja, otac, nego nekog labavog univerzuma gde nije do kraja jasno kako funkcioniše svet u kojem se ti ljudi nalaze, ali se ipak vide neki njegovi obrisi. To je ideja, još uvek maglovita. Ne bih se bavio srpskom realnošću pošto to živim ito je već dovoljno.

 

Ako birate univerzum, znači li to da birate najšire moguće granice. Je li to iz neke elementarne potrebe za slobodom ili šta?

Moj cilj je da sebi postavim što tvrđe granice i onda da u tim granicama budem što slobodniji, po toj vertikali. Daću egzaktan primer – produkciju samog filma. Mi smo imali skučen okvir – to nije bio mali studio, ali je prostor bio ograničen i imali smo predodređenu gomilu stvari, ali smo onda u tim okvirima mogli da radimo šta god nam padne na pamet. Sebe smo u startu ograničili da bi na kraju ispao takav proizvod i da bi izgledao tako kao što izgleda, mnogi ljudi kažu holivudski, vizuelno različit od drugih filmova. Mislim da se do slobode najbolje dođe kad se čovek nekako usmeri i ograniči. Tek tada možeš da konzumiraš slobodu koju si za sebe osvojio.

 

Sloboda u granicama unapred postavljenih pravila – to prilično liči na liberalizam. Vrlo neobično za umetnika u Srbiji.

To je načelo kojeg se najviše držim. Sve moje slabosti vezane su za leva ubeđenja, tu mi je podsvest, a ovde je racio, što se tiče ideološkog opredeljenja. Ja sam, naravno kao i svi Srbi, kad dođe prvi u mesecu liberalno orijentisan, kako se približava trideseti postajem sve veći socijalista i tako ukrug. Sloboda je teško pitanje, njome se mnogo manipuliše. Ljudi sami manipulišu tim pojmom, sami sebe zavaravaju. A da ne govorimo šire.

 


Pogledajte intervju---

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Festival Srpske Trpeze
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
Belex2018
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side