10.05.2019 Beograd

VideoIntervju Jovo Bakić: Ovaj režim neće pasti na izborima

Intervju Jovo Bakić: Ovaj režim neće pasti na izborima Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Na Dan pobede nad fašizmom autor knjige Evropska krajnja desnica 1945-2018. (Clio, 2019) kaže da je fašizam pobeđen, ali je krajnja desnica (fašizam je samo jedan od njenih oblika) prisutna i u 21. veku, a kapitalizam i oligarhijske strukture zakonomerno je proizvode

Razgovarala: Anđelka Cvijić

 

 

Slučaj je hteo da se ovaj intervju pred čitaocima Novog magazina nađe upravo na Dan pobede nad fašizmom, kada je činom potpisivanja kapitulacije nacističke Nemačke ceo svet odahnuo u nadi da se užasi koje je preživeo tokom Drugog svetskog rata nikad više neće ponoviti. I da će se o fašizmu govoriti kao o ideologiji zla, a o desničarskim pokretima koji nose i njegov predznak kao o nečemu prevaziđenom i prezrenom.

Svedoci smo, međutim, da se u 21. veku, nažalost, sve češće govori o ponovnoj, potencijalnoj opasnosti od fašizma i desničarskih pokreta, i to ne jedino u Evropi, a da su reči fašizam, fašista, fašistički... danas postale neizostavni deo javnog diskursa u Srbiji, kojim se aktuelna vlast obraća ne samo opoziciji već maltene svakome ko misli drugačije od nje. Pritom mnogi iz vladajuće strukture, koji to papagajski ponavljaju, zapravo i ne znaju prava značenja tih pojmova.

Otud, baš na Dan pobede, i ovaj intervju sa sociologom dr Jovom Bakićem, docentom na Odeljenju sociologije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji upravo ovih dana objavljuje knjigu pod naslovom Evropska krajnja desnica 1945-2018.

Delo koje objavljuje beogradski Clio u svojoj sjajnoj biblioteci Agora nastalo je, kako u predgovoru piše autor, kao plod višegodišnjeg istraživanja krajnje desnice u starim evropskim oligarhijama od 1945. do danas. Čitanjem ove knjige čitalac će uvideti da nije nimalo neobično što Bakić kaže da se na srpsko-hrvatskom govornom području do ovoga trenutka slična studija nije pojavila. Međutim, “s obzirom na sociološko-istorijski pristup primenjen u ovom istraživanju, ovakve studije su retke i na stranim jezicima, pošto se najčešće pojedinačno piše o istorijskom razvoju nacionalnih krajnjih desnica, odnosno prave se uporedna, ali neretko neistorična istraživanja sinhronog tipa”.

U dosadašnjem naučnom radu Jovo Bakić se i inače posvetio proučavanju ideja i ideologija, etničkih grupa i nacija, sociologije politike, odnosa društva i politike, što je neminovno vodilo ka ovakvoj jedinstvenoj knjizi o Evropskoj krajnjoj desnici 1945-2018. Samo neki delovi iz njenog sadržaja koje smo izdvojili pokazuju koliko je reč o studiozno pripremljenom, verodostojnom i ubedljivom delu, koje ne samo da govori o fašizmu nego ozbiljno upozorava na nesreću koju je on jednom već doneo ljudskoj civilizaciji. A to su teme – Krajnja desnica: ekstremni i radikalni desničari, Demagogija ili populizam?, Od ekstremne ka radikalnoj desnici, Desničarska radikalizacija neoliberala, Konzervativizam i radikalna desnica... Upravo o tome koliko se zaista zna o fašizmu, šta je on doneo i šta u još radikalnijem vidu on može doneti, razgovaramo sa dr Bakićem.

 

Danas je Dan pobede. Nije li ironija da na ovaj dan razgovaramo o fašizmu u Evropi i svetu?

Fašizam je pobeđen, ali krajnja desnica – fašizam je samo jedan od njenih oblika – pojavila se još u drugoj polovini 19. veka (1789-1914), pa je očekivano da u nekom obliku bude prisutna i u 21. veku. Kapitalizam i oligarhijske strukture zakonomerno proizvode krajnju desnicu.

 

Šta je uslovilo ponovno rađanje krajnje desnice posle Drugog svetskog rata?

Mnogi fašisti su preživeli poraz. Neki od njih su se preobratili u konzervativce ili liberale, ređe i u levičare, a neki su se pregrupisali, reorganizovali, osnivajući nove stranke i pišući revizionističke, relativističke i negacionističke spise o Drugom svetskom ratu i zločinima fašista. Osim toga, u hladnoratovskoj atmosferi, gde je komunizam predstavljao glavnog neprijatelja kapitalizma, tj. konzervativaca i liberala, pa i mnogih socijaldemokrata, antitotalitarizam, odnosno antikomunizam potisnuo je antifašizam s mesta hegemonog ideološkog diskursa.

 

Kako je moguće da prva stranka krajnje desnice u Evropi nakon rata bude baš u Francuskoj?

Krajnje desničarska organizacija s kraja 19. veka, Francuska akcija nastala u nacionalističkom antisemitskom žaru Drajfusove afere, bila je verovatno najuticajnija krajnje desničarska organizacija pre pojave italijanskog fašizma i nemačkog nacionalnog socijalizma. Maršal Peten, slavni vojskovođa u Prvom svetskom ratu, a izdajnik u Drugom, imao je mnogo poštovalaca, baš kao i Šarl Moras, vođa Francuske akcije. Obojica su nakon Drugog svetskog rata u dubokoj starosti umrli u zatvoru. Njihovi poštovaoci, poput mladog Žan-Marija le Pena, bili su ubeđeni u ispravnost njihovih ideja i političkog dela, kao i u nepravednost masovnog i žestokog obračuna sa saradnicima okupatora. Tokom Alžirskog rata (1954-62) francuski nacionalizam proključao je za ovom najfrancuskijom zemljom, pa je ubijeno i milion Alžiraca. Ovaj nacionalizam, uz masovno useljavanje francuskih kolonista iz Alžira, podmladio je redove krajnje desnice. Naposletku, kao reakcija na 1968, grupa oko Alena de Benoe osnovala je Novu desnicu, koja je zamenila biološki kulturnim rasizmom. Tako se, umesto nejednakosti rasa, počelo govoriti o nesravnjivosti kultura; umesto nadmoći jedne bele Evrope, reč je o ugroženosti hrišćanske Evrope. U oba slučaja krajnji desničari su protiv bastardizacije, tj. mešanja pripadnika različitih rasa, odnosno kultura, a iza kulture se neretko skriva rasa jer muslimanski useljenici se često razlikuju i bojom kože od evropskih urođenika. Naposletku, harizmatičnost, organizaciona umešnost i upornost Le Pena, te posledični izborni uspesi njegovog Nacionalnog fronta, uprkos sanitarnom kordonu kojim ga okružuju druge političke stranke, ne smeju se potceniti.

 

Krajem maja su izbori za Evropski parlament. Ankete javnog mnjenja potvrđuju da je krajnja desnica u usponu. Verujete li da će taj trend da ugrozi Evropsku uniju?

Evropska unija sama sebe ugrožava oligarhijskim ustrojstvom, a krajnja desnica to koristi kao jedan od glavnih aduta. Naravno, stranke ovog usmerenja zalažu se za jednu Evropu otadžbina ili Evropu nacija, pa EU u ovom obliku, ako se trend izbornog jačanja krajnje desnice pojača, ne bi mogla da postoji. No, svakako bi došlo do nekog oblika ksenofobičnog udruživanja u cilju pravljenja Evrope tvrđave.

 

Koliko je ekonomsko osiromašenje srednje klase uticalo na jačanje krajnje desnice na Zapadu?

Ona nije osiromašila u apsolutnom smislu, ali njeni mlađi pripadnici suočavaju se, prvi put posle Drugog svetskog rata, s nemogućnošću popravljanja svog položaja u odnosu na prethodnu generaciju. Starije generacije plaše se pak da im starost neće biti socijalno bezbedna. Reč je o relativnom nazadovanju u odnosu na sve bogatiju elitu. Sve to, uz relativno napredovanje pripadnika srednjih slojeva u Kini i Indiji, što se ogleda i u geopolitičkom jačanju ovih dveju zemalja, unosi nemir i nesigurnost u evropsku srednju klasu. Utoliko su i tradicionalno krajnjoj desnici skloni pripadnici nižih srednjih slojeva prijemčivi za nacionalnu i socijalnu demagogiju krajnje desnice.

 

Šta se desilo s levicom? Jesu li, kako smatraju neki ekonomisti, neoliberalizam i globalizacija glavni razlozi što je ućutala?

Shvativši da industrijsko radništvo neće postati većina, kao što je Marks pogrešno predviđao, već da se, štaviše, njegov udeo smanjuje u društvenoj strukturi, socijalna demokratija je izdala proletarijat. Okrenula se srednjim slojevima, dok su komunističke partije na zapadu Evrope nestajale nakon propasti istočnoevropskog socijalizma, a sindikati gubili članstvo i moć. Neoliberalizmom vođena i pravdana globalizacija, gde kapital beži u zemlje s nižim porezima, a političari glavnom sposobnošću smatraju udvaranje kapitalistima, zarazila je i socijalnu demokratiju. Levičari se, pošto je čitav ideološko-politički spektar pomeren oštro udesno nakon pada Berlinskog zida, nalaze u dubokoj defanzivi, što je otvorilo prostor kapitalističkom divljanju (dok je postojao strah od socijalističke revolucije, pristajali su na državu socijalnog staranja, a danas je ona samo lepa uspomena).

 

Glasaju li radnici sve više za radikalnu desnicu zbog svega toga, a ne za socijaldemokrate i komuniste?

Komunisti su gotovo nestali, socijaldemokrati su ih izdali, a stranke krajnje desnice su, naročito od polovine 1990-ih, kad su shvatile da je socijalizam mrtav, antikomunizam (koji je pravdao njihovo postojanje tokom Hladnog rata) i neoliberalizam (kojim su zamenili negdašnji korporativizam počev od druge polovine 1970-ih) sve više dopunjavali šovinističkom socijalnom politikom (welfare chauvinism), tj. zalaganjem za održanje države socijalnog staranja, ali za Nas, nikako ne i za razne useljene nevoljnike.

 

Evropska desnica dobija na popularnosti jer insistira na temama kao što su migrantska kriza i islamofobija. Koliko jedno i drugo objektivno ugrožavaju EU?

Nije to glavni problem EU. Manjak radne snage nadoknađuje se useljavanjem. Problem je što su usta vodećih političara EU puna demokratije, a nje ni u tragovima nema. Oligarhijska priroda EU sve je ogoljenija, a na nju demagoški ukazuju i krajnji desničari, dok se tobože zalažu zaistinsku demokratiju, koja bi u najboljem slučaju bila etnokratija, a u najgorem – autoritaran sistem s demokratskim pravdanjem.

 

Svedoci smo i sve radikalnijeg populizma na desnici. Koliko on doprinosi jačanju evroskepticizma?

Pojam populizma u sebi sadrži prećutan prezir prema populusu, tj. narodu. On je u sociološkom smislu bezvredan. Uvek treba videti koji društveni slojevi i iz kojih razloga više od proseka pristaju uz neku politiku, a ne svoditi sve na neki beslovesni i izmanipulisani puk.

 

Spominjete ruske oligarhe iza kojih stoji režim Vladimira Putina, a koji su glavni izvor finansiranja evropske krajnje desnice. Političke igre postaju sve opasnije po svet, verujete li da će krajnja desnica na kraju dovesti do novog rata?

Jačanje autoritarnog i ksenofobičnog nacionalizma nasilje čini verovatnijim. To nasilje prevashodno je usmereno protiv unutrašnjeg neprijatelja, npr. domaćih muslimana, Roma i drugih manjina, ali nisu isključeni ni imperijalistički, pa ni ratovi s takmacima. No, treba podsetiti da smo i u proteklim decenijama bili svedoci različitih imperijalističkih agresija. Drugim rečima, Horkhajmerovo upozorenje i dalje važi: ko ne želi da govori o kapitalizmu, treba da ćuti o fašizmu.

 

Kažete da se takvom scenariju mogu suprotstaviti samo svesne i dobro organizovane društvene snage, ali da su one u ovom trenutku tek u zametku i u dubokoj defanzivi. Gde su glasovi vrhunskih intelektualaca koji bi trebalo da ih podrže?

Intelektualci neretko izdaju svoj poziv obaveštenog posmatrača i kritičara društva, pa pravdaju imperijalističke agresije širom sveta (francuski novi filozofi u tome nipošto nisu usamljeni) ili nacionalistička divljanja (srpski, hrvatski i bošnjački intelektualci su nam najpoznatiji, ali ni oni u tome nisu usamljeni), ili se naprosto prodaju svakoj vlasti koja ih želi.

 

I ranije sporadično spominjanu, reč fašizam u Srbiji vlast danas promoviše kao neizostavni deo javnog diskursa. Kolika je opasnost tog olakog etiketiranja?

Opasnost je velika, kao i od prečestog pominjanja demokratije ili nekada socijalizma. Naime, preterano rabljenje obesmišljava, banalizuje i relativizuje pojam jer ako je sve fašizam, onda on nije rđav.

 

Ne čini li vam se da se iza stalnog nazivanja političkih protivnika fašistima, zapravo, nalazi neznanje o tome šta je uopšte fašizam?

Naravno. Nema fašizma bez zalaganja za jednostranačko korporativno ili staleško uređenje, upotrebu uniformisanih partijskih odreda i masovnog nasilja protiv političkih protivnika i manjina. Zbog toga današnje izborno uspešne stranke krajnje desnice valja nazivati radikalnim, a ne ekstremnim ili fašističkim (u kriznim trenucima mogu se ekstremizovati, pa i fašizovati).

 

Rekli ste nedavno da ova vlast ima idealnu opoziciju i ova opozicija ima idealnu vlast. Šta ste pod tim mislili?

Ako pogledate vođe Saveza za Srbiju, onda je jasno da je, sa izuzetkom jednog radikalnog desničara, uglavnom reč o ljudima koji su tokom prethodnih decenija izgubili poverenje, ali se nadaju da će građani pasti u očajanje vladavinom ovog uistinu užasnog autoritarno-mafijaškog režima i vratiti ih na vlast. Režim pak navija da to bude jedina opozicija jer se nada da birači neće zaboraviti koliko su oni bili loši dok su vladali (otuda i stalna podsećanja na žute lopove iako su ovi napredni na vlasti već sedam godina). U oba slučaja reč je o oligarhiji koja decenijama vlada opljačkanim, ostarelim i ojađenim društvom.

 

Kakva su iskustva s levicom i desnicom u Srbiji unazad par decenija?

Levicu nemamo. Pogledajte npr. Socijalističku partiju i Pokret socijalista. Zar levičarska stranka podržava ovakav Zakon o radu? Zar je levičarima bitniji strani investitor od prava radnika? Levičar svakako jeste kritičar imperijalizma, ali ne sme samo to da bude.

 

Učestvovali ste u istraživanjima srpske krajnje desnice. Do kojih ste rezultata došli?

Najbitnije i najopasnije su veze ovih grupa s vlašću, mafijom, delovima bezbednosnih službi i navijačkim grupama. Naime, sraslost svega pomenutog stvorila je autoritarno-mafijaški režim, koji se u nekom trenutku može desničarski radikalizovati, pa i ekstremizovati.

 

Šta preovlađuje u političkom životu Srbije: populizam ili demagogija?

Uvek je reč o demagogiji jer u svakom društvu koje pokušava, bar na rečima, da se uspostavi na ideji narodnog suvereniteta, tj. da bude demokratsko, političari pribegavaju demagogiji kako bi se dodvorili najvećem broju birača. To je jedini način da osvoje vlast. Ovu legitimaciju potom koriste bilo za autoritarnu bilo za oligarhijsku organizaciju vlasti u okviru kapitalističkog društveno-ekonomskog sistema, što pokazuje da je reč o demagogiji, a ne o iskrenoj privrženosti demokratskom idealu suverenog naroda.

 

Verujete li u građanski protest koji se širi po srpskim gradovima i traje već mesecima? Verujete li u dijalog vlasti i nosilaca protesta? Možete li predvideti kako će se ova situacija razrešiti?

Građani zarobljene Republike Srbije moraju da se bore protiv autoritarno-mafijaškog režima. Dijalog s njim nije moguć. Da jeste, valjda bi ga bilo u proteklih sedam godina. Ovaj režim neće pasti na izborima jer mafija nikada dobrovoljno ne odlazi. Potrudimo se, onoliko koliko to od nas zavisi, a od građana uvek manje zavisi nego od takvog režima, da ne bude previše krvi u trenucima njegovog pada.

 

Pogledajte intervju -

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
Belex eng
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side