Intervju Jelena Zorić: Ne dam da me svojataju
19.06.2020 Beograd

VideoIntervju Jelena Zorić: Ne dam da me svojataju

Intervju Jelena Zorić: Ne dam da me svojataju Foto: Novi magazin/Đurađ Šimić
Jelena Zorić je novinarka. S velikim N; ne zbog toga što radi kao reporterka na TV N1, mada je i to važno, već što je tokom godina rada u resoru poznatom kao “crna hronika” stekla ugled pouzdane novinarke koja ne plasira neproverene informacije, a uz to precizno i jasno locira i objasni problem.

Kao deo tima N1 koji je izveštavao tokom vanrednog stanja zbog koronavirusa, Jelena Zorić je i dobitnica Danasove nagrade “Staša Marinković”, koja je prvi put u istoriji dodeljena kolektivu. O koroni i drugim pričama razgovarali smo sa Jelenom Zorić između dve premijere – emisije o aferi “Jovanjica”, emitovanoj u ponedeljak uveče i aferi “Krušik”, emitovanoj u utorak. Serijal je zaokružen u sredu podsećanjem na aferu “Helikopter”, koja je samo formalno zatvorena, ali nikada razrešena.

*Šta razlikuje izveštavanje u vanrednom stanju od onog u redovnom, mada je vaš dijapazon po definiciji vanredan?

Da, stalno izveštavam o vanrednim situacijama, međutim u vanrednom stanju je specifično to što novinari svaku informaciju moraju proveriti iz minimum tri izvora. Prirodno, to nam stanje nalaže da prvenstveno prenosimo zvanične informacije, a kad imamo nezvanične, da budemo još pažljiviji. I to je, pored ostalog, bila otežavajuća okolnost, posebno kad su izvori u strahu ili kad se dva izvora ne poklapaju. Tada je još teže doći do istine i odobrenja, s obzirom na to da je sve podređeno prevenciji virusa, lečenju ljudi i niko od nadležnih ne razmišlja kako će novinari predstaviti priču. Recimo, na zahteve da uđemo u bolnice prvo su nam odgovarali odmah, ali odobrenje nismo dobijali, sami lekari nisu bili voljni da stanu pred kamere, doslovce su nam govorili: “Mi još ne znamo sa čim smo se suočili, a vi biste još da nam šaljete novinare!”... Imali smo razumevanja i sačekali, TV N1 je želela da gledaocima predstavi situaciju kakva jeste, sa čime se još suočavaju, virus možda jeste oslabio, ali nije nestao, kako kažu virusolozi.

*Utisak je da vam je najviše prijao razgovor sa doktorkom Anom Gligić, poznatom po epidemiji velikih boginja.

Sa doktorkom Anom Gligić, međunarodno priznatim virusologom, imali smo razgovor na početku epidemije i pri kraju vanrednog stanja. Svi su se odmah setili epidemije velikih boginja, mi mlađi znamo to vreme preko filma “Variola vera” i setila sam se da sam u Vremenu čitala delove knjige u kojima se pominjala doktorka Gligić kao izuzetno hrabra osoba. Nekako sam došla do njenog broja telefona, kontaktirala je, prvo je rekla da nije sigurna da bi u tom godinama ponovo htela medijski da se eksponira, ali bio je veliki izazov. I sve što je gospođa doktorka Ana Gligić rekla na početku vanrednog stanja, bukvalno se tako i dešavalo. Mene su tokom čitavog vanrednog stanja ljudi zvali da pitaju šta kaže doktorka ili su stalno iznova gledali taj intervju.

*Šta je bilo najteže sem onih nekoliko sati u kompletnoj opremi?

Bilo je teško, snimatelji i ja smo u toj opremi shvatili koliko možemo da se oznojimo. U KBC Zvezdara nismo bili u skafanderu nego u nekim ogrtačima, pončo, kažu; snimatelj Ivan Žugić snimao je 70 minuta neprekidno iz pokreta s kompletnom opremom, i kada je skinuo rukavicu bukvalno je iscurio decilitar znoja. Drugi, takođe snimateljski majstor Aleksandar Cvrtkotić bio je sa mnom u Zemunu; gotovo četiri sata je nosio kompletnu opremu, čak dve kamere, s povremenim pauzama. Čitavu smenu izneli smo s njima. Televizija je slika i snimatelji su radili izvanredan posao, imala sam sreću da budem deo njihovog tima i zabeleže ono što govorim s lekarima.

*Kako se mlad čovek opredeli da radi crnu hroniku? Ja nikad nisam ni pomislila na tako nešto.

Nisam ni ja sebe tako videla, nekada sam maštala da ću biti novinarka spoljnopolitičke rubrike, prvenstveno sam želela da radim u štampi, za mene je štampa najlepši deo novinarstva i radila sam u lokalnim novinama u Vršcu. Imala sam zadovoljstvo da učim posao od fantastičnih lokalnih novinara kao što je Biserka Mikša, pa Remus Avramesku... Njega sam oponašala... Bio je dopisnik za RTS, prvi novinar koji je izveštavao iz Rumunije za vreme revolucije. Gledala sam kako se vraća s terena iz Temišvara potpuno izubijan i nosi tu sliku da dospe do sveta. Gledajući Remusa Avrameskua videla sam šta je pravo novinarstvo. Od radio-novinara, sada mog prijatelja Sretka Marjanova, Srećka kako ga svi u Vršcu znaju, naučila sam koliko rečenica mora da bude koncizna i jednostavna, takva da je svi razumeju. Biserka Nikša, koja je dobila brojne nagrade za reportažu, naučila me je kako da doprem do ljudi... Ne bih htela da zaboravim Vukana Milivojevića, jednog od najboljih novinara u Vršcu, bio je disident, proveo je deset godina u zatvoru u vreme komunizma. Kada je izašao, nije se popravio...

*Nije se “pokvario” u zatvoru?

Nije se pokvario, govorio je “uvek misli svojom glavom” i “bolje zatvor… nego da postaneš nečiji aktivista”. To je bio ogroman uticaj na mladu osobu i želela sam da budem novinarka. Kad sam došla u Beograd želela sam da radim na Studiju B, ali njihovi resursi su bili popunjeni, Aleksandar Timofejev je rekao da im jedino fali crna hronika: “Niko to neće da radi!” Ja sam rekla: “Ja ću.” Fudbal da su mi ponudili da pratim, pratila bih, pa biste danas imali sportskog novinara. Toliko sam želela da budem novinarka...

U crnoj hronici je najveći izazov da budete dobro informisani, da imate dobre izvore, od toga zavisi hoćete li imati priču. Druga stvar je da budete brzi i da kompletan privatni život podredite poslu. Svejedno da li je tri ujutru ili po podne, priča se dešava i ništa ne sme da vas zaustavi na putu do priče. Desi se neka eksplozija, neko je ubijen, ja zaista ne mogu da organizujem takva snimanja, meni ne mogu da jave kada će to biti... Morate da verujete velikom broju ljudi koji vam daju informacije i morate da pazite, ne smete da povredite nečija prava radi ekskluzive... Nikada na Studiju B nije pušten snimak mrtve ili unesrećene osobe, sem ako ta osoba nije želela da da izjavu, nikada sahrana... Nikada nisam rekla ime i pokazala lik, osim ako se nije radilo o ljudima tipa Darko Šarić, čije su ime svi pisali. Morate da pazite, ali svaka priča može da se uradi tako da pratite sve stavke novinarske etike. Mogu vam reći i da su kolege koje na terenu prate crnu hroniku izuzetni novinari, mnogo su mi pomogli.

*Pitali ste Dragoljuba Simonovića, optuženog za paljenje kuće našeg kolege Milana Jovanovića, da li je zadovoljan podrškom. On, nasmejan, bahato odgovara da je podrška mnogo veća. Kako ste se tada osećali?

Nisam uplašena, ne osećam čak ni neku vrstu odbojnosti; meni je najvažnije da je gospodin to rekao, da je kamera to zabeležila i da su gledaoci videli. I vi ste gledateljka i posebno mi je drago da to gledaoci pamte. U ovoj zemlji svi vole da svojataju novinare, pogotovo ako nešto zanimljivo urade, i toga se najviše čuvam. Samo sam novinarka televizije N1 i svi novinari N1 i TV N1 su samo svoji. To znači nezavisni novinari. Meni je fantastično kad čujem od prijatelja “jao, svi su se naljutili na vas”, to znači da odlično radimo, kad su svi političari nezadovoljni, gledaoci su zadovoljni. Želim da televizija N1 bude dugo vidljiva, da gledaoci imaju priliku da nas dugo gledaju, da budemo baš ovakvi, da svi imaju pravo da govore i da zabranjuju spotove svih strana. I da bude još više takvih televizija...

*A štampe što se tiče, kod nas uvek ima mesta...

Mogu vam reći da je ponuda za Novi magazin najprimamljivija od svih koje sam dobila. O tome vam govori i činjenica da sam prvi put pristala da dam intervju i video, a da to nije N1 i svojevremeno Studio B.

autor: J.J. izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side