Intervju Jelena Jovanović Simić: Nije trebalo da korona iznenadi svet
02.04.2020 Beograd

Intervju Jelena Jovanović Simić: Nije trebalo da korona iznenadi svet

Intervju Jelena Jovanović Simić: Nije trebalo da korona iznenadi svet Foto: Privatna arhiva
Sadašnji način života, sa intenzivnim transferom ljudi i ekonomskom razmenom životnih namirnica, ne ostavlja prostor za ideje da će neka visokozarazna bolest koja se pojavi u udaljenom kraju sveta biti brzo lokalizovana, da će se “to dešavati nekom drugom”, kaže za Novi magazin istoričarka medicine Jelena Jovanović Simić, kustoskinja Odseka istorije medicine pri Muzeju nauke i tehnike u Beogradu

Razgovarao: Svetozar Raković

 

Dr Jelena Jovanović Simić je istoričarka medicine i kustoskinja Odseka istorije medicine pri Muzeju nauke i tehnike u Beogradu. Naša sagovornica spada u veoma retke poznavaoce medicinske prošlosti Srbije koja, koliko god bila “siromašnija” u poređenju s medicinskim istorijama zemalja razvijenog Zapada, ne oskudeva u iskustvima sa epidemijama opakih bolesti kao što su kuga, tifus, kolera, protiv kojih se borila sama, ali i uz inostranu pomoć. Pri tome, malo je poznato da je Jugoslavija bila sedma po redu država sveta koja je proizvodila penicilin. Sa druge strane, u biću naroda na ovim prostorima još je prilično jaka tradicija tzv. narodne medicine.

Aktuelna pandemija koronavirusa uzdrmala je socijalni, ekonomski i zdravstveni sistem globalnog savremenog sveta. Koliko juče činilo se da su masovne smrtonosne epidemije deo prošlosti, a danas postaje očigledno da je to bila zabluda ne samo običnih građana već i političkih i ekonomskih elita, čak i u najbogatijim državama.

*Da li je taj “sićušni, nevidljivi neprijatelj” iznenadio i medicinsku i farmaceutsku profesiju?

Nedovoljna pripremljenost zdravstvenih sistema svih država za prevenciju i borbu sa epidemijom govori u prilog “iznenađenju”. A ne bi trebalo da ga bude, bar ne u ovolikoj meri jer su nakon pandemije sarsa 2003, koja je bila prva pandemija u 21. veku, u stručnim medicinskim časopisima objavljeni radovi u kojima se upozoravalo na opasnost od mutacije koronavirusa i na mogućnost pandemijskog širenja oboljenja izazvanih novim tipovima virusa u budućnosti.

Sadašnji način života, sa intenzivnim transferom ljudi i ekonomskom razmenom životnih namirnica, ne ostavlja prostor za ideje da će neka visokozarazna bolest koja se pojavi u udaljenom kraju sveta biti brzo lokalizovana, da će se “to dešavati nekom drugom”.

Sa druge strane, za ozbiljno shvatanje i prihvatanje novih saznanja, odnosno njihovo uvođenje u praksu, medicini je oduvek trebalo izvesno vreme. Na primeru tragične epidemije tifusa u Srbiji 1914/1915. videlo se da su neobaveštenost, neverica i posledično nepreduzimanje preventivnih mera veoma skupi. Naime, o otkriću francuskog naučnika Šarla Nikola iz 1909. – da prouzrokovača pegavog tifusa, nepoznatog do 1916, prenosi bela vaš – pisano je od maja do oktobra 1913. u sveskama Narodnog zdravlja, dodatku našeg prvog i tada jedinog stručnog medicinskog lista Srpskog arhiva za celokupno lekarstvo. Ništa, međutim, nije bilo preduzeto u cilju razvijanja strategije depedikulacije (uništavanja vašiju) iako se epidemija pegavog tifusa pojavila te godine tokom Drugog balkanskog rata.

*Svetska zdravstvena organizacija nedavno je upozorila da smrtonosni virus treba napasti sinhronizovanom globalnom akcijom. Ima li u novijoj istoriji primera zajedničke međunarodne borbe protiv pandemijske bolesti?

Pandemija sarsa je primer međunarodne saradnje koja je dala dobar rezultat. Akciju je koordinirala Svetska zdravstvena organizacija u saradnji sa Globalnom mrežom za upozorenje i odgovor na epidemiju (Global Outbreak Alert & Response Network) i njenim partnerima koje čini 115 nacionalnih zdravstvenih službi, akademskih institucija, tehničkih institucija i pojedinaca.

*Kakva su ranija domaća iskustva sa epidemijama?

Tokom poslednje epidemije kuge u Srbiji, koja je bila importovana iz Turske 1837, akcijom suzbijanja epidemije rukovodio je austrijski stručnjak, direktor Zemunskog karantina dr Karlo Nađ u saradnji sa Avramom Petronijevićem, koji je bio postavljen za državnog komesara za suzbijanje kuge. Nađ je sa grupom karantinskih službenika u Srbiju došao po zahtevu koji je austrijskoj vladi uputio knez Miloš Obrenović čim je dobio vesti da se epidemija iz Turske približava srpskoj granici.

Zahvaljujući brzom delovanju i strogim, beskompromisnim merama kao što su potpuno zatvaranje granice prema Turskoj, uspostavljanje privremenih karantina i četvorostrukog sanitarnog kordona oko zaraženih mesta, spaljivanje svog pokućstva u domovima obolelih i smrtna kazna za prekršioce zdravstvenih naredbi, epidemija je odnela daleko manje života nego prethodna iz 1814. Knez Miloš je kao dobar domaćin vodio brigu o narodu, ali je bio i mudar političar – znao je da Srbiji predstoji borba za potpunu samostalnost, a za nju su bili potrebni ljudi, zdravi ljudi koji će plaćati porez (jer rat košta) i nositi pušku kada dođe vreme. Razumljivo je da je Austrija upućivanjem stručne pomoći Srbiji štitila svoju granicu.

Već pomenuta epidemija tifusa, zapravo istovremena pojava epidemija tri vrste tifusa – trbušnog, pegavog i povratne groznice iz 1914/1915. – takođe je primer zajedničkog rada inostranih i domaćih stručnjaka. Srpska vlada je januara 1915. formirala Državni odbor za suzbijanje zaraznih bolesti, ali je ubrzo postalo jasno da bez inostrane pomoći neće biti moguće staviti epidemiju pod kontrolu. Zato je vlada uputila molbe za pomoć savezničkim zemljama. Prva se odazvala Velika Britanija, koja je poslala vojnomedicinsku misiju pod nazivom Britanska vojna bolnica priključena srpskim armijama (The British Military Hospital attached to the Serbian Armies), koja je imala specijalni zadatak da izvrši analizu epidemije, napravi plan i preduzme njeno suzbijanje. Delatnost upravo ove misije, uz saradnju srpskih institucija, kao i medicinskih misija koje su došle iz Francuske, SAD, Rusije i drugih zemalja, ključno je doprinela brzom suzbijanju epidemije. Međutim, epidemija je dotle, tokom šest meseci koliko je trajala, odnela oko 135.000 života.

*Uprkos tome što se pouzdano zna da sve opasnije virusne zaraze potiču od životinja, pojedini epidemiolozi smatraju da su epidemije posledica ljudskih aktivnosti. Koliko tradicija, kultura, poslovanje i stil života utiču na zdravstvenu kulturu građana?

Upravo sve to, pored zakonske regulative i kontrole njenog sprovođenja, utiče na uobličavanje zdravstvene kulture jednog društva. Zdravstveno prosvećivanje koje podrazumeva kako iskorenjivanje po zdravlje rđavih običaja i navika tako i edukaciju građanstva o važnim zdravstvenim pitanjima, nikada ne gubi na aktuelnosti. Menjaju se, uglavnom, samo ciljni problemi i metodi rada.

Nakon donošenja prvog sistemskog zdravstvenog zakona u Srbiji 1881, decenije su morale da prođu dok se, na primer, nije iskorenio običaj celivanja pokojnika i držanje opela nad otvorenim sandukom. Još u drugoj deceniji 20. veka, u vreme kada je u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca na temelju teških iskustava stradanja stanovništva od zaraznih bolesti tokom Prvog svetskog rata razvijana mreža preventivno-medicinskih ustanova (prvi put zbog toga što takve ustanove nisu postojale u zemljama koje su ušle u njen sastav), konstatovano je da je zdravstvena kultura merilo kulture jednog naroda.

*Zbog epidemije u Srbiji i nekim drugim državama uvedeno je vanredno stanje s merama kao što su prinudna izolacija, socijalna distance i zabrana kretanja. Kakve su mere na našim prostorima preduzimane povodom neke ranije masovne zaraze?

Prinudna izolacija osoba sumnjivih na zarazu veoma je stara mera. Poznato je da je sprovođena u karantinima, koji su od 14. veka uspostavljani radi zaštite od širenja epidemije kuge. Srbija je u periodu od 1829. do 1836. izgradila sanitetski kordon koji je opasivao celu granicu ka Turskoj, a duž njega na važnim putevima bili su podignuti karantini. U njima su zadržavani putnici od jednog do čak 85 dana, u zavisnosti od toga da li je u blizini granice postojalo epidemijsko žarište. Sva roba, svaka stvar koja je ulazila u zemlju podvrgavana je dezinfekciji.

Takozvani Karantinski sanitet bio je najvažnije odeljenje zdravstvene službe i postojao je do pred kraj 19. veka.

U 20. veku, posebno u njegovoj drugoj polovini, nakon uvođenja antibiotika i sveobuhvatne aktivne imunizacije stanovništva u medicinsku praksu, izgledalo je da su karantini u Evropi institucije prošlosti.

Međutim, da borba s karantinskim bolestima nije bila završena, videlo se i na primeru epidemije velikih boginja, koja je u Jugoslaviji izbila 1972. Zbog nedovoljnog nivoa kolektivnog imuniteta – u Jugoslaviji od 1930. nije bilo velikih boginja, ali su postojali zakonski propisi o grupacijama stanovništva koje se obavezno zaštićuju vakcinacijom, a koji ipak nisu dosledno poštovani – bolest se veoma brzo širila. Uspostavljeni su privremeni karantini, kojih je bilo četiri tipa: karantini zdravstvenih ustanova; karantini u posebnim objektima (hotelski/pansionski); karantini čitavog naselja i kućni karantini. Svi su bili pod policijskim nadzorom, s najstrožom zabranom ulaska i izlaska. U njima su sprovođeni obavezna vakcinacija i revakcinacija svih lica u karantinu, svakodnevna zdravstvena kontrola, izolacija u slučaju pojave variole. Glavna protivepidemijska mera bila je masovna vakcinacija stanovništva.

*Uprkos ogromnom napretku nauke, medicine i farmacije, u dobrom delu stanovništva Srbije i danas je prilično popularna tzv. narodna medicina, čak i neke srednjovekovne “recepture”. Kako to objasniti?

Poznato je da se u kriznim situacijama, kada su rukovođeni strahom od nepoznatog, ljudi često ponašaju neracionalno. Prakse takozvane narodne medicine, koje su u vreme osmanske vladavine našim prostorima bile gotovo jedino i zastupljene u borbi sa raznim bolestima, ostale su aktuelne do današnjih dana. S jedne strane, uzrok bi se, dakle, mogao potražiti u duboko ukorenjenim narodnim običajima, a sa druge strane u nemogućnosti današnjeg zdravstvenog sistema da u potpunosti odgovori na zdravstvene potrebe stanovništva, kao što su dugo čekanje na prijem kod lekara i na vršenje medicinskih procedura, česta uskraćenost za detaljna lekarska objašnjenja i drugo.

*Učestale su stručne prognoze da će posledice ove pandemije biti najteže od Drugog svetskog rata. Istorijski, koje su epidemije u Srbiji bile najteže u pogledu smrtnosti, te u socijalnom, ekonomskom i političkom smislu?

Počev od 13. veka, pa sve do pomenute epidemije iz 1837, Srbiju su u svakom veku pogađale epidemije kuge. Odnele su veliki broj života, čak toliko da su brojna sela bila sasvim opustela. Posledično, bile su praćene epidemijama gladi i opštim slabljenjem naroda u svakom smislu – ekonomskom, kulturnom, takođe i u pogledu njegovog odbrambenog potencijala.

Osim kuge, narod je teško stradao u epidemijama velikih boginja i kolere. U 19. veku, nakon uvođenja obavezne vakcinacije i revakcinacije protiv velikih boginja i rigoroznih zakonskih mera za njihovo sprovođenje (zabrane školovanja, venčavanja, prijema u službu nevakcinisanih lica) stope obolevanja i umiranja počele su da opadaju, ali se bolest i dalje javljala u epidemijama manjih razmera zato što je i tada u narodu bilo otpora prema vakcinaciji.

Borba protiv kolere, koja je takođe odnosila veliki broj žrtava, bila je isto tako teška i neizvesna jer se dugo nije znalo kako bolest nastaje, kako se širi, a naravno, ni kako bi trebalo da se leči. Otkriće britanskog lekara Džona Snoua iz 1848, upravo tokom treće pandemije kolere, da bolest prouzrokuje sitna čestica “kontagion”, koja se nalazi u kontaminiranoj vodi, te da kod obolelog biva prvo napadnut sistem organa za varenje, nije bilo široko prihvaćeno u medicinskim krugovima.

*Usled brige i borbe protiv virusa usledila su podsećanja na epidemiju velikih boginja u Srbiji 1972, kada je ta opaka bolest odnela 35 života, a obolelo 175 ljudi. Naslućuje se da bi posledice epidemije korone mogle biti znatno teže, pa su i državne mere znatno radikalnije. Znači li to da kao građani, institucije i celo društvo nismo izvukli prave pouke iz epidemije od pre pola veka?

Stiče se takav utisak, pri čemu naša zemlja nije izuzetak. Novembra 1972. u Jugoslaviji, u Primoštenu, održan je naučni skup na kojem je izvršena sveobuhvatna i detaljna evaluacija svih aspekata epidemije velikih boginja. Kritički je sagledana čitava situacija, markirane su slabosti zdravstvenog sistema i predložene mere koje bi trebalo da se sprovedu u cilju efikasnije borbe protiv karantinskih bolesti u budućnosti.

Neke od tih mera aktuelno zvuče i u današnjoj situaciji epidemije COVID-19, a to su, na primer, one koje se odnose na pravovremeno obezbeđenje rezervi sredstava za specifičnu zaštitu, hemioprofilaksu, dijagnostiku i lečenje; zatim na unapređenje službi za brzu laboratorijsku dijagnostiku karantinskih bolesti; potom na sistematsku obuku zdravstvenih radnika za borbu protiv karantinskih bolesti i plansko i sistematsko zdravstveno vaspitanje stanovništva.

*Široj javnosti je malo poznato da je posle Drugog svetskog rata Jugoslavija bila sedma država u svetu u kojoj se proizvodio penicilin. Šta je to značilo za medicinske potencijale Jugoslavije i Srbije?

Zbog izrazito lošeg zdravstvenog stanja stanovništva, Agencija Ujedinjenih nacija za pomoć i obnovu (UNRA) kupila je 1948. kao poklon Jugoslaviji jednu fabriku penicilina u Kanadi. Jugoslovenski penicilin proizveden je već 1949, a maja 1950. odobreno je stavljanje leka u promet. To je omogućilo znatno efikasniju borbu protiv masovnih zaraznih bolesti koje su bile najveći zdravstveni problem u periodu obnove zemlje.


NAJSMRTONOSNIJE ZARAZE U ISTORIJI

“Atinska kuga”: Od epidemije tifusne salmonele, 430 godina pre nove ere, smrtno je stradao svaki treći stanovnik Atine i okoline, a procene su da je ukupno umrlo između 75.000 i 100.000 ljudi.

“Antoninijeva kuga”: Od 165. do 180. godine nove ere epidemija izazvana velikim boginjama koja je pogodila Rimsko carstvo odnela je približno pet miliona života.

“Justinijanova kuga”: Prva potvrđena epidemija kuge u istoriji u periodu od 541. do 750. usmrtila je između 30 i 50 miliona ljudi na prostoru od Egipta do Vizantije. Procenjuje se da je kuga ubila između četvrtine i polovine ljudske populacije u tada poznatom svetu.

“Crna smrt”: Između 1346. i 1350. od druge velike pandemije kuge širom Evrope umrlo je približno 50 miliona ljudi, što je, prema procenama istoričara, bila trećina stanovništva ondašnjeg “starog kontinenta”. “Crna smrt” je bila prva u nizu od najmanje 100 evropskih epidemija kuge koje su se periodično javljale do 19. veka i ubile ukupno više od 200 miliona ljudi.

“Mišja groznica”: Od 1545. do 1548. i ponovo 1576. hemoragična groznica sa bubrežnim sindromom ili “mišja groznica” usmrtila je desetine miliona ljudi. Najveća epidemija izbila je u Meksiku, gde je, prema različitim izvorima, od bolesti umrlo između pet i 15 miliona ljudi ili tada približno 80 odsto stanovništva te države.

Velike boginje: U medicinskoj literaturi navodi se da je bolest prvi opisao Teu Ćiu Fa 1122. p.n.e., a zatim Galen u 2. veku, a Razes u desetom. Abisinska vojska prenela je bolest na Arabijsko poluostrvo u 6. veku, Mavari su je uneli u Evropu tokom osvajanja Španije, a krstaški ratovi doprineli su njenom epidemijskom širenju. Ova veoma zarazna bolest, koju izazivaju dve vrste virusa variole, do 18. veka ubijala je svake godine više stotina hiljada stanovnika. U 20. veku od velikih boginja umrlo je između 300.000 i 500.000 ljudi. Planetarnim vakcinacijama virus je iskorenjen i ima ga samo u laboratorijama.

Kolera: Prva poznata pandemija ove opake bolesti trajala je od 1817. do 1823, a veruje se da je od tada do danas ubila više od četiri miliona ljudi širom sveta. Zabeleženo je sedam pandemija: 1816-1826, 1829-1851, 1852-1860, 1863-1875, 1881-1896, 1899-1923. i 1961-1970. Bolest je još aktivna, naročito u Aziji.

“Španska groznica”: Španski grip ili “Španska groznica” bila je jedna od najsmrtonosnijih pandemija u istoriji čovečanstva, koja je trajala od 1918. do 1920. i, prema različitim procenama, ubila između 20 i 100 miliona ljudi širom sveta. Sigurno je da je ova bolest odnela više života nego Prvi svetski rat.

Tuberkuloza: Bolest je prisutna od praistorije do danas. Skeletni ostaci pokazuju da je tuberkulozu imao praistorijski čovek (40. vek p. n. e.). Kao posebna, identifikovana je tek početkom 19. veka, a adekvatno lečenje omogućeno je tek s početkom lečenja antibiotikom 1942. godine. Svake godine od tuberkuloze umire dva miliona ljudi, što je čini najsmrtonosnijom zaraznom bolešću današnjice posle side.

Sida: Sida je polno prenosiva bolest, kao poslednji stadijum infekcije izazvane virusom HIV koji napada imuni sistem, zbog čega organizam nije u stanju da se brani ni od najmanjih infekcija. Prema podacima programa Ujedinjenih nacija i Svetske zdravstvene organizacije o HIV virusu i sidi, od pojave ovog oboljenja početkom 60-ih, zaključno sa 2008, od komplikacija povezanih sa sidom umrlo je približno 25 miliona ljudi. Prošle godine od bolesti vezanih za sidu u svetu je umrlo oko 770.000 ljudi, dok je 38 miliona bilo inficiranih virusom HIV-a.

*Ceo broj nedeljnika Novi magazin možete besplatno pročitati OVDE.

autor: IG izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side