15.11.2018 Beograd

VideoIntervju Ivan Vejvoda: Mir ima visoku cenu

Intervju Ivan Vejvoda: Mir ima visoku cenu Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Kako do dogovora Beograda i Prištine, šta je poručeno sa obeležavanja 100. godišnjice primirja u Prvom svetskom ratu, o stanju u Evropi i Americi, za Novi magazin govori Ivan Vejvoda

Razgovarali Nadežda Gaće i Andrej Zarević

 

 

Evropa je posle krvave istorije platila visoku cenu mira – države su se odrekle dela suvereniteta zarad bolje budućnosti bez sukoba. Sada su tu cenu platile i Makedonija i Grčka, dok Beograd i Priština i dalje pregovaraju, u nadi da će naći prihvatljivo rešenje za koje je ubijeni premijer Srbije Zoran Đinđić znao da je ključno ne samo za evropske integracije već i za demokratske reforme, kaže Ivan Vejvoda, direktor evropskog projekta u Institutu humanističkih nauka u Beču.

 

U Parizu je obeleženo 100 godina od potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu. Kako ste vi doživeli taj dan?

Treba da kažemo da je to veoma važno podsećanje na istoriju kontinenta, pa i globalno. To je bio rat, kako se naziva, koji je trebalo da okonča sve ratove. Znamo kako se to završilo, pa smo ušli u još jedan svetski rat 20-ak godina kasnije. Najbitnije je da se setimo kolika je cena rata i nacionalizma i pokušaja pojedinih jačih država da prevladaju nad drugima i da svoje interese nametnu drugima. Sto godina kasnije vidimo da je svet izuzetno i sve više međuzavisan u svakom pogledu i da nijedan problem ne možemo da rešimo sami. Govor predsednika Francuske Makrona na neki način rezimirao je sve te pouke iz ratova. Dovoljno je samo pogledati broj žrtava u Prvom i Drugom svetskom ratu i shvatiti da je osnovni cilj savremene politike da pokuša da se izbegne rat. Ideja jedinstvene Evrope, ili ujedinjene Evropa, ili EU upravo je nastala iz tog saznanja: zar je potrebno da se međusobno ubijamo svakih 20-ak godina, zar nema drugog načina da rešimo razmirice. Ali pokušaj da se to prevaziđe jeste jedino moguć ukoliko se to saznanje i to sećanje na žrtve i na krvoproliće ugradi u ustanove. Onda je moguće u tim ustanovama posredovati između sukobljenih legitimnih interesa i da iz toga proizađe mirno rešenje, da se nađu neki zajednički momenti, kompromisi. To je ono što se najkraće naziva deljenje suverenosti. Da se jedan deo svoje suverenosti da u jedan zajednički skup, uniju koja omogućava da se izbegnu velike razmirice koje vode u nasilje i sukobe. To ni u kom slučaju ne znači da države ili narodi odustaju od svoje suverenosti. Jednostavno, zbog većeg dobra, opšteg dobra, zbog boljitka, shvataju da nešto moraju da podele sa drugima i u tom smislu mir ima visoku cenu, a ta cena je upravo saznanje da nismo sami na svetu i da ne možemo sami da rešavamo globalne i regionalne izazove. I mislim da je to poruka iz Pariza.

 

Od susreta Aleksandra Vučića sa Angelom Merkel u Parizu mnogo se očekivalo. Da li je došlo do drugačijeg razumevanja, s obzirom na raniji čvrst stav Nemačke oko ideja razgraničenja?

Pre svega, veoma je važno da je došlo do tog susreta, ali teško je da sudimo jer zaista ne znamo o čemu se razgovaralo. Vidimo da su obe strane dale značaj tom susretu. Uopšteno rečeno, sve strane, mislim pre svega na Beograd i Prištinu, znaju da, ma koliko je značajno, i jeste vrlo značajno to što su pokazali političku volju i inicijativu ne samo da razgovaraju nego da pokušaju da dođu do nekakvog rešenja spora, da rešenja nema bez učešća svih onih koji su najvažniji akteri u našem regionu, tu pre svega mislimo na EU, zatim na najvažnije zemlje u EU, na Nemačku i Francusku, zatim SAD i Rusiju. U vreme Vlade Zorana Đinđića on je bio inicijator rešavanja spora oko Kosova i treba naglasiti da je on shvatao da je to spor koji mora da se reši, da Srbiji nema bržeg napretka ka demokratskim reformama i evropskim integracijama bez rešavanja tog spora. On je tada i privatno i javno govorio da mu je jasno da moraju i SAD, i EU, i Rusija da se saglase s tim.

 

Amerikanci kažu nema crvenih linija i da to mora biti predlog Albanaca i Srba, pojedine evropske zemlje imaju razumevanja za to, Rusija kaže – podržaćemo sve što Srbiji odgovara, govori se o nijansama stava Merkel. Govori li to da će do nekog dogovora možda doći, a stalno visi da ipak postoji neki papir koji ukazuje šta će Srbija prihvatiti, a šta neće?

Niko izvan užeg kruga ne zna tačno šta je predmet pregovora. U nekadašnjim izraelsko-palestinskim pregovorima dugo nismo znali da postoji proces u Norveškoj, tzv. Oslo proces. Te stvari se uglavnom u tajnosti rade, dok nisu sazrele okolnosti da se izađe pred javnost. Mi ne znamo o čemu se tačno pregovara.

 

Jeste li vi čuli za takav papir?

Ja nisam čuo da takav papir postoji. Bio sam u Berlinu pre četiri dana i bio je jedan panel o ulozi EU i Nemačke o pitanjima Zapadnog Balkana. Tu je predstavnik ministarstva spoljnih poslova Nemačke opet jasno rekao da su oni protiv svakog oblika razgraničenja i pomeranja granica, da su kao i svi zainteresovani da se to reši jer svaka ozbiljna vlada mora da nastoji da reši otvorena pitanja. Ne želimo kao građani da imamo situaciju kao na Kipru, gde 45 godina ne mogu da nađu rešenje, ma koliko su često bili blizu tom rešenju. U osnovi postoje dva stava. S jedne strane podstiču se dve strane da rade na iznalaženju rešenja – tu nijedna strana neće dobiti ono što želi, moraće da se nađe neko srednje rešenje, ma kakvo bilo, ali to je upravo ta visoka cena mira. Od nekih stvari morate odustati da biste za postizanje dugoročnog mira mogli da nađete jemstvo. I drugi stav je onaj koji kaže: pa ipak nisu sva rešenja moguća, i tu je Nemačka ključni akter, da ne govorimo o predstavnicima društva, civilnih organizacija koje su takođe veoma jasno izašle sa suprotstavljanjem mogućnosti razgraničenja – deo javnog mnjenja ovde u Srbiji, među Srbima na Kosovu i samih Albanaca na Kosovu koji većinom nisu za ono što je predsednik Tači predložio. Sigurno je, i to je veoma važno, da bez podrške Nemačke, koja je ključni partner za ceo region u svakom pogledu – ekonomskom, investicionom, političkom, bezbednosnom –tog rešenja neće biti. Kolika je fleksibilnost Nemačke, od toga će umnogome zavisiti šta dve strane ponude kao svoj zajednički predlog. Šta će to biti, sada je zaista teško reći.

 

Teško je poverovati da će Vučić i Tači zajedno podneti neki predlog. Verovatnije je da neko sa strane napravi predlog?

Od početka pregovora, koji su otvoreni dok je predsednik bio Boris Tadić, čini mi se marta 2011, tadašnja visoka predstavnica Ketrin Ešton rekla je da to, iznalaženje rešenja, mora da bude svojina vas koji pregovarate – Beograda i Prištine. Ne možemo mi vama da namećemo jer ako vam se to ne dopadne nakon par godina, možete da kažete – to nam je bilo nametnuto i ne želimo to. Zato je veoma važan taj momenat i zato je važna politička volja koju iskazuju predsednik Vučić i Tači, bez obzira na to šta mislili o tome kako oni postupaju. A onda je, i to je veoma važno, zaista potrebna pomoć sa strane jer je to veoma kompleksno pitanje. Nivo angažovanje Evrope kada je reč o odnosima i razgovorima Beograda i Prištine treba da bude mnogo veći, u smislu da pomogne sa predlozima, da ostane takozvana svojina pregovara između dva glavna aktera, ali je uvek dobro, čak neophodno, imati pomoć prijatelja koji sugeriše ovakvo ili onakvo dodatno rešenje. To pregovarači mogu da prihvate ili ne moraju, ali mislim da moraju da osete ne samo deklarativno “molimo vas, pregovarajte i nađite rešenje”, to nije dovoljno. Mora da se ima i nekakva, rekao bih, tehnička pomoć u tome da se nađu sva neophodna rešenja za taj pravno obavezujući dogovor. Imali smo Bečke pregovore sa Ahtisarijem, gde ima mnogo rešenja. Naravno, oni se nazivaju propalim, ali tu ima mnogo elemenata, i to su razni ljudi i u zemlji i izvan zemlje rekli, oko zaštite i prava crkve, oko prava Srba. Uostalom, položaj koji imaju predstavnici Srba u parlamentu Kosova jedno je od tih rešenja – imaju veću težinu nego pojedinačno po glasovima. Ima niz takvih stvari i mora da se obezbede bezbednost, socijalna, ekonomska i sva druga prava za te ljude. To sve mora da se napiše ekspertski i da ima vrlo konkretne garancije u koje će ljudi verovati kad to vide. Nije pitanje, znate neki kažu treba jednostavno Srbija da prizna nezavisnost Kosova, možda je to u nekom vremenu idealno rešenje, ali to nije realno rešenje. Nema tog srpskog lidera koji će na hladno, da tako kažem, da prizna nezavisnost Kosova. Ima rešenje neke vrste “razgraničenja”, ali se i govori o mnoštvu drugih mogućih rešenja. Premijer Zoran Đinđić je u ranu 2003. izašao sa nekih četiri-pet mogućih scenarija. Verovatno neke kombinacije tih scenarija postoje i danas, ali s obzirom na to da je to jedno obuhvatno rešenje, znači ne samo priznanje ili da se povuče neka granica nego tu je sve ono što znamo – energetika, vodosnabdevanje, srpska svojina na Kosovu, prava Srba na Kosovu, tu su garancije za pravoslavnu crkvu, tu su razni ekonomski i drugi ugovori i tu je onda, naravno, pitanje bezbednosti regiona, odnosno kakav efekat razna predložena rešenja imaju u regionu, pitanje takozvanog domino efekta ili ne.

 

Makedonija je jasno odlučila: EU i NATO. I međunarodna zajednica joj u tome veoma pomaže. Zbog čega se misli da bi to razgraničenje ugrozilo Makedoniju ili BiH?

Kad ste pomenuli Makedoniju, mora se reći da je to veoma značajan istorijski iskorak koji su napravili lideri Grčke i Makedonije da reše svoj istorijski spor. To treba svesrdno pozdraviti. Zarad dobrobiti svojih naroda i država i evropske bezbednosti i mira, odlučili su da plate tu “visoku” cenu za mir, da odustanu od svojih maksimalističkih zahteva i da se dogovore oko imena i drugih stvari i da Makedonija uđe u NATO i nastavi svoj evropski put koji je bio blokiran 10 godina. Strahovi postoje, opravdani su, to je percepcija ljudi pre svega u Makedoniji i BiH da to može da dovede do lančanih reakcija, gde bi drugi tražili odvajanje albanskog dela Makedonije ili Republike Srpske.

 

Koje su garancije da se izbegne domino efekat?

Treba stalno ponavljati da je Bosna suverena država čiji državni integritet niko od vlada u regionu ne dovodi u pitanje niti će iko ikada dovoditi. To što neki poput Milorada Dodika zagovaraju secesiju, nije dovoljno da se to desi. To je politička retorika. Za dogovor kakav nastoje Beograd i Priština da nađu, potrebno je dvoje. U ovom slučaju oni su iskazali političku volju da nađu rešenje. Ne znamo tačno u kom pravcu idu, ali su shvatili da nema boljitka, nema napretka, u ovom slučaju ka EU, a ja uvek dodajem i ka demokratskim reformama i jačanju ustanova vladavine prava i slobode medija, bez tog dogovora. Uvek lideri mogu da se sakriju iza činjenica da imaju neko veliko pitanje koje nisu rešili, a to pitanje može, kao na Kipru, da se odlaže i da imate status kvo koji sprečava druge stvari. Zato u potpisu ili kad dođe do dogovora tu mora da bude obuhvatna deklaracija u kojoj se svi akteri obavezuju da pod jednakim uslovima sve ostaje isto, da se ne izaziva pokušaj secesije kod drugih.

 

Zbog čega se pitanje otvaranja pregovora Makedonije i Albanije odlaže za nove izbore u Evropskom parlamentu?

To je veoma važno pitanje i to govori o međuzavisnosti u kojoj živimo. Treba reći da je svet u veoma ozbiljnoj krizi. Suočava se s velikim izazovima, rastom nacionalizma, krajnje desnice, pa i fašizma i manifestacija fašizma sa obe strane Atlantika. Oni koji se bore protiv narastanja tih mračnih dinamika, tendencija i sila, boje se da se, ukoliko se otvore vrata Makedoniji i Albaniji da počnu pregovore, vidi kao mogućnost da snage desnice, recimo u Francuskoj, za predstojeće parlamentarne izbore EU u maju sledeće godine to upotrebe kao argument protiv proevropljana. Da kažu, eto vidite, ovi šire EU. To vam doslovno govore ljudi kad im vi kažete – pa zar nisu Makedonija i Albanija zaslužili da počnu pregovore – a oni kažu: vi ne shvatate, to može stranka Marin le Pen da iskoristi da kaže kako Evropa srlja u ambis zato što prima zemlje koje još nisu spremne. Pretpostavlja se da će Makedonija i Albanija dobiti otvaranje pregovora u junu, što će se, bar se očekuje, objaviti tek posle evropskih izbora. Mi nismo u raljama Štefice Cvek nego smo u raljama svekolikog evropskog okruženja kojem želimo da se pridružimo i u tom smislu i mi moramo da imamo razumevanja, kao što mi Evropljanima pokušavamo da objasnimo da moraju da imaju razumevanja šta će biti posledice ukoliko oni ne budu aktivni u uključivanju ovih država i mnogo ozbiljnijem jačanju procesa evropskih integracija.

 

Verujete li da je predsednik Aleksandar Vučić jasno opredeljen za EU i za rešavanje kosovskog pitanja?

Meni se čini da to jeste upravo tako i to stalno ponavljaju oni koji su zaduženi za te poslove, i to treba sasvim jasno reći, i onda treba dodati da ne moramo da se složimo uvek s načinom na koji se odvija retorika oko rešavanja pre svega tog pitanja Beograda i Prištine. Mislim da je u interesu Srbije da se rešenje nađe što pre, ma koliko teško ono bilo. To treba stalno ponavljati, ali nije nimalo lako, što smo jasno videli na grčko-makedonskom slučaju. Politička volja ili liderstvo tu je neophodno. Ono što takođe treba dodati i jednako je važno – veoma je bitno da se demokratske reforme, da se jačanje vladavina prava, da se nezavisnost pravosuđa, moraju mnogo intenzivnije odvijati jer to je, kao što znamo, ne samo iz nove strategije EU, osnovno merilo dinamike kretanja ka Evropi – uređenje društva u kojem postoji jasna podela vlasti, teže i ravnoteže između ustanova. Mislim da tu veoma sporo ide s nekim stvarima i da će to biti jedno od merila koje EU i njene države prate, a koje je od izuzetnog značaja za građane i građanke ove države

 

Ali zar to nije paradoks? S jedne strane kažete da postoji volja da se reši pitanje Kosova, koje je u osnovi evrointegracija, a sa druge strane na ostalim poljima nema napredovanja i mediji naklonjeni predsedniku i vladajućoj stranci predvode antievropsku propagandu?

Blago rečeno, to jeste paradoks da imamo tabloide koji mute vodu i stvaraju konfuziju kod javnog mnjenja da će nas NATO napasti sutra ili da postoje različite zavere. Mi nemamo sve relevantne informacije o tome, ali NATO nas sigurno neće napasti. Imamo intenzivno saradnju naše armije sa NATO, imamo 10 puta više vežbi s njima nego sa bilo kim drugim, i to je ono što govori o evroatlantskoj integraciji. A tabloidi su tu, ne znam tačno zašto, da li da zadovolje krajnju u desnicu u zemlji ili nešto drugo... Zaista ne razumem. Tabloidi postoje svugde i svugde traže senzacionalne vesti, i to prodaju, i to diže tiraž novina sigurno, ali u najmanju ruku ne pomaže slici naše zemlje u zemljama koje su relevantne za naše integracije.

 

Postoji li veliki uticaj Rusije i zbog čega je nad Srbijom na neki način ruska kapa?

Relevantne vlasti i osobe u Rusiji već davno, od pada Berlinskog zida, znaju gde ovaj region pripada, ne samo geografski nego geopolitički. Ceo region jasno je opredeljen za evropske integracije i sve zemlje su za ulazak u NATO, ostaju jedino dve zemlje koje nisu – to su Srbija i BiH, koja je nominalno opredeljena za NATO, uz neslaganja unutar rukovodstva BiH. I tu apsolutno nema nikakvih nedoumica i dovoljno je pogledati nivo odnosa, koliko je relevantan odnos EU – Balkan i Rusija – Balkan. Rusija, čini mi se, nastoji da pokaže slabost Zapada, slabost EU, slabost NATO i “nesposobnost” Evropske unije da integriše ove zemlje i time stvara nedoumice kod dela javnosti koji je naklonjen Rusiji i pokušava u stvari da, ne da spreči jer nema sprečavanja, ove zemlje će jednog dana biti članice EU, ali da uspori, da iskomplikuje i da time održi neke svoje karte i uticaj. Videli smo na primeru Grčke, gde se slično pokušavalo. Grčka je članica Evropske unije i NATO, ali ipak, s obzirom na ova nastojanje Makedonije da postane članica NATO, učinili su sve da to uspore i spreče. Nisu uspeli jer nekakva glavna smernica je da se ide prema Zapadu, i tu je Srbija kao najveća zemlja u našem zaista malom regionu viđena ili shvaćena kao tačka gde mogu da urade te stvari. Ono što je tu najznačajnije jeste da iz svih anketa javnog mnjenja vidimo da posle pitanja “ volite li Rusiju”, gde veliki broj ljudi, zavisno od anketa 70-75 odsto, odgovara pozitivno, ali svako sledeće pitanje je uslovno rečeno okrenuto Zapadu. Gde biste želeli da živite – na Zapadu, gde želite da šaljete svoju decu ako želite da studiraju ili da rade – na Zapad. Nažalost, to govori takozvano glasanje nogama – ljudi odlaze uglavnom na Zapad, ljudi koji traže bolji život ili mladi koji ne vide mogućnost za brzi napredak u karijeri, ne idu u Rusiju nego u zemlje koje su severno ili zapadno od nas.

 

Ima li Evropa sada snage da izađe iz krize. S obzirom na oslabljenu poziciju nemačke kancelarke Merkel, može li Francuska da izvuče Evropu?

Mislim da će i Francuska i Nemačka izvući Evropu. Teže i sporije nego što se očekivalo jer se mislilo da će biti ozbiljnih reformi na nivou evropskih institucija, pre svega u evrozoni. Mnogo toga neće biti ostvareno u kratkom roku. Čini mi se da se posle referenduma u Velikoj Britaniji, nakon pobede Trampa, dogodilo nešto što nije neočekivano, ali je nekima možda paradoksalno, da je podrška EU znatno pojačana u svim državama Evrope zato što su odjednom, nakon veoma dugog i mirnog perioda blagostanja i napretka, ljudi shvatili i postavili sebi pitanje – zar smo suočeni sa mogućnošću da nemamo Evropu i da nemamo sva ta preimućstva koja imamo, a koja je EU omogućila. Evropa će se održati. Trenutak je, ne treba to nipošto umanjiti ili potceniti, zaista težak, prelomni, tektonski poremećaji se događaju, Evropa je okrenuta sebi u situaciji kada se svet radikalno menja, a on je definitivno multipolaran. Ukoliko je ozbiljna oko svog očuvanja, ključnih vrednosti slobode, demokratije i prava, odnosno liberalno-demokratskog poretka u svetu od kojeg svi zavise, Evropa mora mnogo ozbiljnije da razmotri svoju ulogu u svetu. Nije dovoljno da se bavi sobom i svojim reformama nego mora da ima i globalnu, stratešku svest o tome. I tu se vraćamo na Balkan. Ukoliko Evropa nije kadra da integriše ovaj region od 18 miliona ljudi, teško će biti kadra da ima bilo kakvu ulogu u nekim ozbiljnijim krizama. Zato se i govori o Nemačkoj, za koju su postojala očekivanja o bržim i ozbiljnijim reformama u EU posle pobede Angele Merkel na poslednjim izborima. Vidimo koliko je teško tada bilo formiranje vlade, koliko je neuspeha bilo, koliko se sa ovim nedavnim lokalnim izborima oseća da je Nemačka izgubila onu auru, onu vrstu, u pozitivnom smislu, liderske pozicije koju je imala.

 

Hoće li Merkel izgurati svoj mandat?

Očekujem da će izgurati svoj mandat, ali niko nema kristalnu kuglu. Ukoliko ne bude nekih dramatičnih promena, mislim da će ona nastojati u svom političkom liderskom stilu da napravi tu tranziciju ka post-Merkel eri što mirnijom.

  

 

Do kakvog bi pomeranja moglo doći u politici Nemačke kada bude izabran naslednik Angele Merkel?

Ukoliko to bude Anegret Kramp-Karenbauer, onda će to biti po scenariju kancelarke Merkel. Možemo da predvidimo da ona u jednom trenutku prepusti kancelarsku dužnost. Vrlo je teško reći šta će biti ako pobedi jedan od druga dva kandidata ili neki treći, koji može da se pojavi, to ne treba isključiti jer onda zaista može da dođe do eventualne liderske razmirice, i to može da izazove prevremene izbore. U svakom slučaju, cela Evropa će pomno pratiti tu situaciju. Ono gde ja mislim da Nemačka neće da se menja, s obzirom na njenu istoriju, ne samo Prvi i Drugi svetski rat, jeste da je Nemačka svoju sudbinu vezala za Evropu, za EU i da je, bez obzira na neke samostalne “izlete”, uvek radila u skladu sa interesima jedinstvene Evrope, odnosno EU, i da će u tom odnosu s Francuskom nastojati da ne talasa jer je taj savez Francuske i Nemačke kičma ne samo evropskog mirovnog projekta nego i EU, i tako će ostati.

 

Kako gledate na evropsko-ruske odnose?

Rusija je komšija Evrope i deo Evrope. Evropa, pa i NATO svesni su da moraju da imaju odnose sa Rusijom. Obnovljen je Savet NATO – Rusija. Ekonomski odnosi su i dalje intenzivni, trećina Evrope zavisi od ruskog gasa. Sve to govori o međuzavisnosti u svetu, pa i u ovom slučaju. Velike su rasprave oko gasovoda drugog Severnog toka. Veliki su pritisci poslovnih krugova zemalja koje trguju i investiraju u Rusiju. Tu su pre svega Nemačka i Italija, ali istovremeno postoji čvrsto jedinstvo Evrope u sankcijama prema Rusiji, tu nema razlike. Ima razlika u retorici kada neki lideri Evrope traže da se ukinu sankcije, ali kad dođe glasanje onda svi, bar zasad, glasaju za sankcije Rusiji zbog otimanja teritorija jedne suverene zemlje – Ukrajine i aneksiju Krimskog poluostrva. U pregovorima u Minsku ili u okviru četvorke Ukrajina, Nemačka i Francuska sa Rusijom, ili SAD i Rusije, nema napretka. Rat i sukobi i dalje traju svakog dana. Ima žrtava i činjenica da ugovori iz Minska 1 i 2 nalažu slobodne izbore koji nikako da se valjano održe, govori o tome da nismo blizu rešenja. Za Rusiju je Ukrajina važna kao što je i za EU, pa i SAD. Tako da je Ukrajina ozbiljan kamen spoticanja između Rusije i Evrope, ali je takođe bilo vrlo zanimljivo da je u Parizu, kada je stigao predsednik Putin i video predsednika Trampa koji se osmehnuo, Putin ga je otpozdravio uzdignutim palcem. To znači da postoje neke veze, neki dogovori. I kao što je u našem slučaju Beograda i Prištine važno je da se razgovara, a ne da se ide na druge načine rešavanja međusobnih razmirica. Mislim da ćemo neki duži period živeti u toj nerešenoj situaciju u Ukrajini i da će Evropa nastojati da održi nekakvu ravnotežu održavajući sankcije i time pritiskajući Rusiju da prihvati suverenost istoka Ukrajine, i da se rešenje nađe u okviru Ukrajine, a ne nekakvom secesijom istočnog dela Ukrajine.

 

Kako će se to odraziti na nas, hoće li Srbija morati da uvodi sankcije Rusiji pre završetka pristupnih pregovora, pre otvaranja poglavlja o spoljnoj politici ili kad bude ulazila u EU?

Daleko smo od toga i Evropa, bez obzira na to šta mi lično mislimo o tome, ima razumevanja za odnose koje imamo s Rusijom. Možda ne u svim segmentima, ali, budući da i oni imaju odnose i da se viđaju i razgovaraju, imaju mnogo intenzivnije ekonomske odnose sa Rusijom nego što mi imamo. To će biti tolerisano do nekog trenutka, ali taj trenutak još nije blizu.

 

Pogledajte intervju ---

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
credi agricole
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side