28.03.2019 Beograd

VideoIntervju Ivan Vejvoda: Javno mnjenje želi da se Kosovo reši

Intervju Ivan Vejvoda: Javno mnjenje želi da se Kosovo reši Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
O Bregzitu i budućnosti Evrope, o rešavanju kosovskog “čvora” i o uticaju Rusije sa Ivanom Vejvodom razgovarali su Nadežda Gaće i Mijat Lakićević

Kada smo pre godinu i po dana razgovarali sa Ivanom Vejvodom, predstavili smo ga kao čoveka koga je gotovo svaki premijer od 2000. naovamo želeo za ministra spoljnih poslova ili barem savetnika, ali on se posle ubistva Zorana Đinđića radije držao Maršalovog fonda, da bi poslednje dve godine bio direktor Evropskog projekta i stalni istraživač u Institutu humanističkih nauka u Beču. Od tada se kod Vejvode ništa nije promenilo, samo je situacija i u Evropi i na Balkanu postaja još “intenzivnija”.

 

Da počnemo od nečeg što na prvi pogled, izgleda, nema veze sa Srbijom, ali u stvari i te kako ima – od Bregzita. Kakav se rasplet u ovim pregovorima između Evropske unije i Velike Britanije, po vašem mišljenju, može očekivati?

Odluka Saveta Evropske unije značajna je utoliko što obe strane, i britanska i Evropska unija, shvataju da je veoma važno da se nađe način za “uredan izlazak” Velike Britanije iz Evropske unije. Bez obzira na rastući broj građana Velike Britanije koji žele da se ostane u Evropskoj uniji, nije izgledno da će biti referenduma, ali sve je otvoreno i može da dođe do iznenađujućih obrta. U svakom slučaju, treba pre svega sačekati odluku britanskog parlamenta ove nedelje. Da li će, naime, premijerka Tereza Mej dobiti većinu za svoj predlog Bregzita – što znači izlazak iz EU 22. maja, ili neće dobiti podršku, što znači izlazak 12. aprila. Međutim, sve je još uvek potpuno otvoreno, pa čak i izlazak Velike Britanije bez ikakvog dogovora. Ili mnogo manje verovatni scenariji: povlačenje člana 50, odnosno povlačenje odluke o izlasku; ili pak novi referendum.

Sa druge strane, jasno je da Bregzit potresa i Evropsku uniju. Biće posledica i po budžet EU i po bezbednost. Već se neko vreme razmatraju posebni ugovori o odnosima na planu bezbednosti i spoljnih poslova sa Evropskom unijom jer se svi slažu da Britanija mora da bude uključena u evropsku bezbednosnu politiku. Da li je članica ili nije, ona je nuklearna sila, ima važno geopolitičko mesto i to će sigurno biti dogovoreno u neko dogledno vreme. U ekonomskom smislu takođe. Evo jednog jednostavnog podatka – Britanija tokom zime iz Evrope 80 uvozi odsto voća i povrća. Da ne govorim sad generalno o dubini tih veza, i privrednih, i trgovinskih, i ostalih.

 

Kada se radi o posledicama Bregzita, kako je on delovao na odnos drugih zemalja prema EU?

Visoki zvaničnik jedne evropske zemlje članice rekao mi je pre godinu dana da nikada u Evropskoj uniji zemlje članice nisu bile jedinstvenije negoli oko pitanja Bregzita. Znači, to je zaista doživljeno kao udarac, niko nije očekivao pre 4-5 godina da bi moglo tako nešto da se desi, bez obzira na to što postoji taj čuveni član 50 u ugovoru iz Lisabona koji predviđa mogućnost izlaska. To je nagnalo druge članice da vide šta uopšte znači pokušaj izlaska iz Evropske unije, naime, koliko je to teško. Zato danas imamo veću podršku Uniji u zemljama članicama jer je Bregzit naprosto pokazao koliko je ta asocijacija značajna i koliko je važno biti njen član, bez obzira na sve teškoće.

 

I Evropljane je, kao da su Balkanci, ujedinio inat.

Možda, ali ima nešto dublje. Evropljani još dobro pamte ono što se desilo dvadesetih, tridesetih, četrdesetih godina prošlog veka, dva svetska rata, i odjednom su se prisetili šta znači nemati jedinstvenu Evropu. Odnosno, šta se može dogoditi ukoliko se Unija raspadne.

 

Kako ta situacija može da se odrazi na evropske izbore?

To će, prvo da kažem, verovatno biti najvažniji izbori za Evropski parlament koji su dosad održani. Zbog toga se očekuje i veća izlaznost, koja je bila vrlo niska, u pojedinim zemljama i svega 30 odsto.

Ono što je najvažnije, ne očekujem da će snage krajnje desnice, populisti, napraviti neku veliku promenu u parlamentu. Sigurno će dobiti veliki broj glasova, govori se i o nekih 25 odsto, što je daleko od zanemarljivog, ali neće im doneti premoć, mada će sigurno promeniti atmosferu u parlamentu. Neke države, poput Mađarske i Poljske, verovatno će u novu Evropsku komisiju poslati komesare koji imaju drugačije poglede na Evropu, bez obzira na to što ne iskazuju interes za izlazak iz EU, ali će tradicionalne partijske grupe, desni i levi centar, još uvek imati većinu.

 

Govori se i da će nemačka kancelarka doći na Junkerovo mesto.

Ne verujem da će Merkel dati ostavku na svoje kancelarsko mesto u ovom trenutku. Mislim da je to negde i rekla, ali nisam sto odsto siguran. Ne verujem da će ona ići na Junkerovo ili Tuskovo mesto. Nikad ne reci nikad, zavisi da li će biti pritisaka na Angelu, ali ne očekujem da će se to desiti.

 

 

Može li francusko-nemačka osovina Makron – Merkel doprineti revitalizaciji ideje Evrope jer se čini da je Evropa, onim što se dešava u Americi, Rusiji, Kini, nekako skrajnuta?

To je definitivno činjenica. Evropa je, s jedne strane, svesna da mora da se uzdigne i da ima jači glas u svetu, ali nekako s reči na dela teško prelazi. Makron je svakako perjanica tih napora, međutim, figurativno rečeno, kad on izgovori jake reči i kad se okrene – iza sebe ne vidi nikoga. Ima donekle Nemačku, i to smo videli iz izjave nove šefice vladajuće nemačke stranke Anegret Kramp Karenbauer, koja je odgovorila na njegovo pismo upućeno građanima Evrope, ali to je daleko od onoga što je neophodno u ovom trenutku. Jer, Evropa polako, bez obzira na svoju ogromnu snagu, ekonomsku pre svega, gubi u toj dugoj globalnoj dinamici u odnosu na Kinu i druge sile. Stanovništvo joj se smanjuje, sada će, izlaskom Velike Britanije, dodatno izgubiti jedan svoj deo i čini mi se da, bez obzira na svest o potrebi povećanja uticaja Evrope u svetu, nema dovoljno akcije. To je glavni nedostatak.

 

Išinger je nedavno rekao: Evropo, probudi se.

Upravo o tome govorimo. Nije dovoljno reći da shvatamo unutrašnje i spoljne izazove u Evropi nego zaista mora nešto da se uradi da bi se evropski pristup ojačao. Naravno da se svi bave svojim domaćim problemima, takva je priroda politike, ali to nije dovoljno. I tu se Makron zaista izdvaja kao neko ko ne samo da shvata da mora da se prevaziđe nacionalni okvir nego i da mora da se dejstvuje. Naravno da je novi ugovor između Francuske i Nemačke u Ahenu, koji je zapravo obnova čuvenog Elizejskog dogovora između De Gola i Adenauera, nešto što je veoma važno. Tu oni na delu pokazuju da su svesni da mora da se ode dalje. Makron predlaže mnogo više. Nemci koče neke od francuskih predloga, sa drugima se slažu, ali mislim da nije dobro što ove dve zemlje nemaju potpuno jedinstven stav jer bi u tom slučaju mogli napraviti veći iskorak.

 

U tom kontekstu, kako tumačite to što je Orbanov Fides isključen iz asocijacije evropskih narodnih partija, gde je i Srpska napredna stranka?

Dugo se na to čekalo. Dugo je porodica partija desnog centra tolerisala razne krajnje desne izjave i aktivnosti Viktora Orbana. Mislim da je čašu prelila Orbanova izborna kampanja, kada je on predsednika Evropske komisije Junkera stavio na plakat uz Džordža Sorosa, koji je u tom viđenju krajnje desnice jedno strašilo sa antisemitskim podznakom. I onda su zaista mnoge članice te partijske porodice digle glas, njih dvanaest, iz raznih zemalja Evropske unije, i rekle: ovo više ne može. Sada mnogi kažu da je to prekasno, ali u real-političkom smislu mislim da bi, da nisu tako postupile, izgubile glasove na evropskim izborima. I Orban je morao da bude suspendovan. Znači, nije isključen, ali više ne sedi tamo i nema nikakvo glasačko pravo unutar te porodice, tako da to zbilja predstavlja veoma značajan politički trenutak u Evropi.

 

Srbija sve češće ispoljava nezadovoljstvo Evropom ili se, zapravo, radi o tome da ova vlast ne ispunjava stvari potrebne za Evropu?

Pre svega, Evropska unija je sa Bregzitom zaista suočena s najvećom krizom od svog nastanka. Unutrašnje prilike odvlače pažnju od drugih stvari i zato primećujemo da je manji interes za proširenje. Uostalom, to je najjasnije rekla francuska ministarka za Evropu Nikol Loazo, koja je ponovila Makronove reči da nema proširenja dok nema produbljenja odnosa u Evropskoj uniji. Moram da kažem da je to vezano i za onu Junkerovu izjavu pre sedam godina, kad je rekao: u toku mandata ove komisije nema proširenja. Sa druge strane, svi znamo da niko od zemalja kandidata nije spreman da uđe u EU niti će biti spreman bar do 2025. godine. I prema tome, žaliti se sad na Evropu, za mene je govor u prazno. Ono što je bitno to je da li se u zemljama kandidatima, dakle i u Srbiji, zaista radi na demokratskim reformama. Pre svega na uspostavljanju vladavine prava, nezavisnosti sudstva, izgradnji političke kulture i saobražavanju sa spoljnom politikom Evropske unije. Vidimo da je tu Srbija nazadovala, da češće glasa sa Rusijom i da, naravno, uopšte nije dovoljno urađeno na reformama. Posebno kada je reč o 23. i 24. poglavlju. I zato imamo stalno ponavljanje poruka evropskih zvaničnika koji često dolaze, i mislim da je dobro što dolaze, i trebalo bi još češće, jednostavno da podsećaju i da na licu mesta vide šta je učinjeno i šta nije.

 

Zanimljivo je da se i opozicija nekako distancira od Evrope, ne koristi je za pritisak na Vučića. Kao da se drži stare mantre po kojoj Evropa samo što nije propala.

Najpre, ne verujem da će doći do raspada Evrope, to prosto nije u kartama sada. Zalog je toliko velik da, bez obzira na unutrašnje razlike, a ima ih, naravno, zemlje članice znaju da ne smeju da dopuste da dođe do raspada ili ozbiljnog krnjenja postignutog nivoa ujedinjenja u Evropi, na svim nivoima, od političkog, privrednog, bezbednosnog itd. Čak vidimo da se stalno govori o jačanju svih elemenata evrozone, odbrambene sposobnosti itd. Dakle, ne očekujem ništa u tom smislu. Dobar deo opozicije u Srbiji zaista gleda u ove tzv. suverenističke partije po zemljama članicama EU, videći da evroskeptične snage jačaju. Sigurno da ih ne treba potceniti, ali videćemo. I zato će evropski parlamentarni izbori biti značajni – da se vidi tačno koliko će imati Marin le Pen u Francuskoj, koliko će imati Salvini u Italiji itd. Ali čini mi se da iz domaćih političkih razloga ova opoziciona koalicija smatra da može da održi jedinstvo tako što neće govoriti o Evropi. Mislim da je to potpuno pogubno i po nju i po Srbiju zato što mi i dalje, uz sve probleme Evropske unije, nemamo gde negoli u Evropsku uniju jer to onda omogućava stabilnost i viši stepen demokratije u ovoj državi. U tom smislu, vlast koja stalno govori o ulasku u Evropsku uniju kao prioritetu ima prosto jednu pozitivnu notu i čudi me da opozicija, bar taj njen deo koji izbegava da govori o Evropi, toga nije svestan.

 

Sad se čini da je zbog Kosova sve stalo. Imate li utisak da je bilo kakva mogućnost dijaloga između Srbije i Kosova zatvorena?

Sad je zaista status quo, ništa se ne događa, dve strane su ukopane u svojim stavovima, pre svega zbog carinskih tarifa koje su uvele kosovske vlasti i reakcije Srbije koja sad neće da sedne za sto dok Priština ne povuče svoju odluku. Taj stav se može razumeti, ali mislim da se gubi iz vida da je rešavanje kosovskog pitanja za Srbiju od ključnog značaja. A status quo i zamrznuti konflikt uopšte nisu rešenje. Dok se to pitanje ne skine sa dnevnog reda, Srbija neće biti primljena u EU. Kipru to jeste pošlo za rukom, ali je Evropska unija jasno rekla, i to stalno ponavlja, da ne želi još jedan Kipar u svom članstvu, tj. da više nikada neće primiti zemlju koja nema rešeno pitanje granica.

 

Ali i u Srbiji i na Kosovu vode se ratoborne kampanje.

I Evropska unija i Sjedinjene Američke Države su od obe strane tražile da malo smanje te svoje, da kažem, negativne aktivnosti i da više konstruktivno pristupaju toj stvari, tako da je, mislim, kampanja malo splasnula. Predsednik Vučić stalno govori, s pravom, o potrebi za mirom između Albanaca i Srba, ali to treba onda podupreti aktivnostima i delima koja vode ka tome da se nađe rešenje, ma kako to teško bilo.

 

Tako što recimo kažeš: “Sikter, bre, s tim papirom, bando iz Prištine”.

Ton treba spuštati. Jasno je da su razlike duboke, istorijske, kulturne itd., ali to nije ulaz u rešavanje pitanja. Ulaz u rešavanje pitanja je da se kaže: spremni smo i otvorenih pogleda na to kako ćemo to da rešimo. Komšije smo u svakom pogledu i ako nam je cilj uređenje društva i demokratija – a to je samo drugi način da se kaže da želimo da postanemo deo te porodice koja je izbegla ratove od 45. naovamo – onda konstruktivan pristup mora da prevagne nad konfliktnom retorikom. Naravno da se taj negativni govor često koristi za domaće političke potrebe jer političari žele da sačuvaju razne segmente svog biračkog tela, ali to se uvek reperkutuje na drugu stranu i na percepciju naše zemlje u drugim zemljama. Konkretno, ako se govori o mogućnosti da Folksvagen dođe u Srbiju, onda moramo da budemo svesni da Folksvagen veoma pomno gleda kakva je situacija u regionu, u našoj zemlji, jer svaki investitor prvo gleda političke prilike.

 

 

Da li je stav da nema razgraničenja, koji dolazi pre svega iz Nemačke, posledica straha da se ne otvori pitanje Bosne ili se stvarno odnosi samo na Srbiju i Kosovo?

Svi zamrznuti sukobi, a imamo ih diljem ovog šireg evroazijskog kontinenta, Gornji Karabah, Pridnjestrovlje, u Gruziji sa Južnom Osetijom i Abhazijom, Kipar, itd., slični su po mnogo čemu, ali i svaki na svoj način specifični. I u tom smislu traže se i specifična rešenja. Mislim da su u ovom slučaju u pravu oni, a to su, na primer, SAD a rekao bih i Evropska unija, koji su rekli, da parafraziram: “Nemamo nikakvih tvrdih stavova oko toga šta su dozvoljive ili nedozvoljive stvari, to je vaš dogovor, mora da bude dogovor dve strane jer samo će tako biti trajan. I kad dođete s tim pred nas, mi ćemo pogledati odgovara li to, da sasvim uprošćeno kažem, međunarodnom pravu, standardima i slično”. Dakle, u tom smislu, kako god se to zvalo – uređivanje granica, razgraničenje, neka korekcija – sigurno dolazi u obzir kao predlog koji će onda biti razmatran. Vladimir Gligorov je u Peščaniku napisao “ako se traži mirno rešenje, ne treba kretati od granica”. Možemo se složiti s tim ili ne, ali u svetu tu je uvek bilo pitanje granica. Ne kažem da je to dobro, ali ako je cilj i uslov mir, onda sve mora da bude podređeno mogućnosti da se nađe ta potka za stabilnost i mir.

Ono što je sasvim jasno, i Helsinška povelja to govori, promene granica su dopustive ukoliko je to dogovor dve strane. I u tom smislu postoji razlika u odnosu na Bosnu i Hercegovinu, čiju suverenost svi potvrđuju, Srbija, Hrvatska i sve zemlje u regionu, i gde samo jedna strana, zasad, Republika Srpska, govori o tome. Milorad Dodik o mogućnosti odvajanja Republike Srpske često govori, što naravno nikako nije dobro, ali i to ne znači da će to uticati na bilo koje drugo takvo ili slično pitanje u regionu.

 

Kao što ne govori o Evropi, opozicija ne govori ni o Kosovu.

Nije dobro što većina u opozicionom bloku, ma kako ga definisali, nema jasno izražen stav o nasušnoj potrebi da se ide ka Evropi, što s jedne strane znači ka mnogo ozbiljnijim demokratskim reformama, a sa druge, ka rešavanju kosovskog pitanja kao zaostalog pitanja iz Miloševićevih vremena. Opet ponavljam, kao što sam mnogo puta rekao, predsednik Vlade Zoran Đinđić to je smatrao apsolutnim prioritetom. Ne samo da bi se rešilo pitanje Kosova nego zato što to pitanje, sve dok ostaje nerešeno, osujećuje istinsku demokratizaciju ovog društva. Jer će stalno, čim treba da dođe do nekih ozbiljnijih društvenih reformi, neko otvarati to pitanje. Sećam se, možda to ranije nisam rekao, u poslednjem razgovoru koji je imao sa predstavnicima nemačke socijaldemokratije, kojem sam prisustvovao, 5-6 dana pred ubistvo, Đinđić je tim ljudima rekao: “Ja sad mnogo čitam o srpskoj istoriji i vidim da kad god je Srbija trebalo da iskorakne ka demokratiji, Kosovo se odjednom pojavljivalo kao problem, kao nešto što koči, zaustavlja i usporava hod ka demokratiji.” Mislim da se u tome ništa nije promenilo i da je, bez obzira na sve što neko o njemu mislio, predsednik Vučić shvatio ozbiljnost tog pitanja i potrebu da se ono reši. Kako se to radi, i da li se radi, kako se s tim hvata ukoštac, o tome možemo da raspravljamo, ali da je to jedan od prioriteta, koji je kao takav zvanično postavljen, mislim da je nesporno. Takođe, rekao bih da takav stav odražava i raspoloženje javnog mnjenja u Srbiji koje je shvatilo da mora da se ide dalje. Naravno, uvek uz podsećanje da prava srpske zajednice na Kosovu u svim mogućim segmentima moraju biti maksimalno obezbeđena.

 

 

Nemali broj ljudi na javnoj sceni Srbije zalaže se za zamrznuti konflikt, šta vi mislite o tome?

Zamrznuti konflikt nikako ne odgovara ni zemlji Srbiji niti građanima Srbije. To prosto sputava i deformiše svekolike političke i, možda još važnije, ekonomske odnose. Izgubili smo mnogo vremena u ratovima devedesetih, onda je posle nekoliko dobrih godina došla svetska ekonomska kriza 2008, kada je opet usledio privredni pad. Srbiji su potrebne velike direktne strane investicije jer u zemlji nema kapitala da bi se pokrenule velike proizvodnje. Stalno moramo podsećati da kosovsko pitanje nije stvar samo politike nego je to stvar hleba: od čega će ljudi da žive, da li će biti posla i da li ćemo – vraćamo se na to pošto je to sad dramatično pitanje – uspeti da zadržimo mlade ljude u ovoj zemlji. Zato je status quo neprihvatljiv.

 

Rusija pak podržava zamrznuti konflikt.

Da, ali zapravo nikada nije bila spremna, kao što nije ni danas, da se zaista založi intenzivnije za nalaženje rešenja ovog otvorenog pitanja. O tome govori činjenica da su ruske trupe, koje su posle Kumanovskog sporazuma 1999. usiljenim maršem iz Bosne zauzele aerodrom Priština, relativno brzo već 2003. godine – uzgred, po naredbi tadašnjeg, a i sadašnjeg ruskog predsednika Vladimira Putina – napustile Kosovo. To dovoljno govori o njihovoj politici.

 

Koliki je, po vašem mišljenju, uticaj Rusije u Srbiji?

Dve stvari su ovde, čini mi se, bitne. Prva je da kad Rusija sedi sama sa sobom, ako mogu tako da kažem, zna vrlo dobro gde ovaj deo sveta pripada. Dovoljno je pogledati geografsku, političku kartu i videti da smo deo geografski i geopolitički Evrope, okruženi članicama Evropske unije i NATO-a. Štaviše, Evropa će nastaviti da se integriše, bez obzira na izazove pred kojima se trenutno nalazi jer i ona sama zna da integracija evropskog kontinenta još nije završena. To je jedno. Drugo je, čini mi se, da najveći deo aktivnosti Rusije u mnogim zemljama, ne samo u našoj nego i u zapadnoevropskim zemljama, ima za cilj da pokaže slabost Evropske unije, geopolitičku i geoekonomsku slabost, odnosno da pokaže da nismo dovoljno primamljivi za Evropsku uniju. Ali tu je dovoljno pogledati podatke, možda ih treba češće ponavljati, koliko je Srbija vezana za Evropsku uniju u svakom pogledu, u privrednom, trgovinskom, investicionom. Rusija je neuporedivo niže na toj lestvici i nema unutrašnje mogućnosti da bude ni blizu onoga što su kadri Evropska unija i njene članice.

 

Pogledajte intervju:

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 28.03.2019, 12:36h Gazela (1)

    Ozbiljan,argumentovan,promišljen i stručan intervju koji bi trebalo barem 30 dana uzastopno javno čitati u udarnom terminu svih TV stanica sa nacionalnom frekvencijom.

Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
Belex eng
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side