16.10.2018 Beograd

VideoIntervju Igor Radosavljević: Strah i(li) stid od ludila

Intervju Igor Radosavljević: Strah i(li) stid od ludila Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
U manjim sredinama se, sa većim brojem neobrazovanih ljudi, u priličnoj meri zadržao “stid od ludila”, a to je verovatno i snažnija emocija nego “strah od ludila”. Uverio sam se da veliki broj ljudi ne razlikuje nijanse između lečenja oboljenja kao što je shizofrenija, depresivni poremećaj, anksioznost ili situaciona kriza. Za njih je sve to isto, nešto “strašno i beznadežno”, kaže, između ostalog, u razgovoru za Novi magazin Igor Radosavljević

Razgovarala: Jelena Aleksić

 

Pola Srbije na lekovima. “Prvi u Evropi po broju samoubistava”. “Kod lekara samo u nuždi”… Ovo su samo neki od naslova koji nas s vremena na vreme podsete kako je u Srbiji i dalje sramota biti duševno bolestan, pa se tek petina od onih koji imaju neku psihičku smetnju javlja lekarima. Neretko kasno i bez ikakvih šansi za izlečenje. Zašto? Od čega obolevamo, a od čega se lečimo? Kada odlazimo na razgovor, a kada posežemo za lekovima i kako smo uopšte došli dotle da smo 10. zemlja po broju samoubistava u svetu? Da bismo dobili tačne odgovore, tragali smo za psihijatrom i psihoterapeutom. I pronašli smo doktora Igora Radosavljevića, koji svakoga dana odgovara na zahteve teško obolelih, poput šizofreničara, ali i onih sklonih depresiji ili anksioznosti. Ako je suditi prema statistikama, gotovo svaki treći građanin bi se mogao pronaći u ovoj drugoj kategoriji – depresivnih, bez obzira na to što nikada nije zatražio pomoć lekara, pa zato na početku pitamo kakvo je mentalno stanje nacije?

“Svaki čovek je unikatan, pa je samim tim unikatan i svaki problem. U svakoj populaciji, pa i u našoj, uvek postoji neki procenat ljudi koju boluju od psihijatrijskih poremećaja, a što se specifičnosti našeg društva tiče, možemo primetiti da postoji relativno čest upliv teških životnih okolnosti u poremećaj. Drugim rečima, postoji ne mali broj ljudi kod kojih se bolest ne bi ispoljila ili bi bila kvalitetnije lečena da žive u državi koja ima većih mogućnosti za svoje građane. Problemi slabih finansija, mobinga, sve veća otuđenost na relaciji dete – roditelj, česti su primeri okidača za ispoljavanje poremećaja kod ljudi koji su ‘ranjiviji’. Neki ljudi će izaći mentalno neoštećeni iz veoma teških okolnosti, dok će druge i slabiji okidači uvesti u poremećeno stanje. Želim reći da je generalno mentalno stanje nacije nešto što se može delimično odrediti nekim konkretnim parametrima, recimo trend rasta ili smanjenja broja suicida tokom godina, ali ako gledam svoju psihijatrijsku i psihoterapijsku praksu, dominantni okidači za ispoljavanje ili pogoršavanje psihopatoloških stanja jesu socio-ekonomski faktori i sve manje vremena za kontakt između bliskih ljudi”, kaže Radosavljević na početku razgovora.

 

Kakvi su onda trendovi? Jesmo li zaista, kako pokazuju podaci, ugroženiji od većine svetske populacije?

Istina je da trendovi nisu dobri. Zbog loših socio-ekonomskih faktora i, generalno, uslova življenja, mi smo ugroženiji nego drugi narodi Evrope, na primer. Prosto, mnogo ljudi je bez posla ili rade u teškim uslovima, brinu se za sebe i budućnost svoje dece, a hronična briga je ono što nas uvodi u psihički problem jer to znači i psihičku nestabilnost. Svaki drugi intelektualac uči strani jezik kako bi otišao odavde, i to nije nikakva tajna. Ipak, ima i onih koji se bore i žele da ostanu jer je moguće i ovde živeti, samo je mnogo teže. Naime, ako biste da započnete sopstveni posao, država vam se neće pojaviti kao saveznik već kao suparnik, birokratija je gotovo nepremostiva prepreka. Da ne idealizujemo Zapad, gde se mnogo radi, ali se mnogo i zaradi. Oni imaju problem smisla, gde potrošiti zarađeni novac.

 

Ipak, Srbija je deseta po broju samoubistava u svetu.

Nije depresija jedino što je u pozadini suicida. Najteži duševni bolesnici su šizofreničari. Jedan odsto svetske populacije boluje od ove bolesti i mnogi od njih će život završiti samoubistvom. Često se događa da se ubiju kada dođe do poboljšanja u lečenju jer shvate od koliko ozbiljne bolesti boluju i sa čim će morati da se nose celog života. Naravno, depresija može biti uvod u suicid, ali nije preduslov. Ljudi s kojima dolazim u kontakt često imaju potrebu da pomenu kako imaju nekog svog rođaka ili prijatelja koji ima psihički problem, muku ili dilemu koje bi podelio sa stručnim licem, pa me pitaju za mogućnost da taj neko njihov dođe kod mene na psihijatrijski pregled ili psihoterapijsku seansu. Ja se uvek saglasim, ali i pored toga što nisam vodio statistiku, moja procena je da je od svih “najavljenih” znatno manji procenat onih koji se jave. U pitanju može biti negiranje sopstvenog problema, strah od psihijatrijskog pregleda ili suočavanje s nekim delovima sopstvene ličnosti i sopstvenim ograničenjima kada je psihoterapija u pitanju.

 

Da li je u Srbiji i zašto i dalje sramota biti mentalno bolestan? Kakva su iskustva kao psihijatra, javljaju li se ljudi na vreme za pomoć?

Sve veći broj znači da sve veći broj ljudi ima uvid da je dobro potražiti pomoć. U manjim sredinama, sa većim brojem neobrazovanih ljudi, u priličnoj meri se zadržao “stid od ludila”, a to je verovatno i snažnija emocija nego “strah od ludila”. Uverio sam se da veliki broj ljudi ne razlikuje nijanse između lečenja oboljenja kao što je shizofrenija, depresivni poremećaj, anksioznost ili situaciona kriza. Za njih je sve to isto, nešto “strašno i beznadežno”. Sve što se može podvesti pod psihijatriju i psihoterapiju. Znači, bolje je trpeti ukućana u takvom stanju, “praviti se da se ništa ne dešava”, nego se suočiti sa istinom. Posledica su zapušteni pacijenti koji se zatim dugotrajno tretiraju sa manjim izgledom za uspeh nego da da su se blagovremeno javili. Strah od etiketiranja i dalje je snažan kod većeg broja ljudi. Nemojte zaboraviti da su dva najveća straha od smrti i ludila.

 

Ima li smisla da se javljaju u zemlji u kojoj na 1.000 obolelih od depresije ima jedan psiholog? Kakvi su svetski standardi i kako ocenjujete rad sa mentalnim bolesnicima u Srbiji u odnosu na Evropu?

Sve iz Evrope brzo stiže i kod nas, kako u domenu lečenja aktuelnim novim lekovima tako i u smislu postojanja edukacija iz raznih psihoterapijskih pravaca. Psihijatar je dijagnostičar i terapeut, dok psihoterapeut leči stručnim razgovorom. Psihoterapeut može biti psihijatar, psiholog, socijalni radnik ili defektolog. Da li će se osoba kojoj je pomoć potrebna obratiti prvo psihijatru ili psihoterapeutu, često je stvar okolnosti. Neko će jednostavno doći u Dom zdravlja i od izabranog lekara opšte prakse zatražiti uput za nadležnog psihijatra, neko će opet preko preporuke doći do psihoterapeuta koji je već pomogao nekome iz njegove okoline. Treba napomenuti da postoje razni vidovi saradnje i timskih stručnih sastanaka između svih stručnih profila koji učestvuju u lečenju mentalnih poremećaja, i to značajno doprinosi kvalitetu lečenja.

 

Od čega najčešće obolevamo?

Ja radim u Instituciji koja u najvećem broju zbrinjava pacijente sa dijagnozom psihoza. Ono što je specifičnost za našu zemlju jesu specifične društvene okolnosti decenijama unazad, koje su verovatno bile “okidač” za niz reaktivnih stanja. Strahote rata, izbeglištva, problemi nemaštine ili prirodne nepogode mogu biti povodi za niz reakcija na stres, posttraumatskih stresnih poremećaja ili reakcija prilagođavanja. Ta specifična životna iskustva vode depresiji i anksioznosti. Pri tome, nikako ne treba zaboraviti da su anksioznost i depresivnost takođe česti “pratioci” teških duševnih oboljenja kao što su psihoze.

 

Iako je depresija tek četvrta hronična bolest u Srbiji, sve one pre nje su zapravo psihosomatske. Kakav je vaš komentar?

Psihosomatski su poremećaji čiji su uzročnici psihološki, a ispoljavaju se telesno. Jasno je da psiha i telo usko sarađuju, brojni su psihosomatski poremećaji: kožni, digestivni, respiratorni, kardiovaskularni, endokrini, reumatološki, ginekološki. Ono što ne treba zaboraviti jeste entitet “maskirana depresija”. Često se depresija “maskira” u somatski poremećaj i pacijenti obilaze razne somatske specijaliste, a sopstvenu depresiju ne prepoznaju. Osećaju bolove u stomaku, glavobolju, aritmiju, pospanost, trnjenje ruku... Ne povezuju ovo sa depresivnošću.

 

Insistirate na tome da uloga psihijatra nije samo prepisivanje lekova. Kakva je vaša metoda kao psihoterapeuta?

Reč je o racionalno-emotivno-bihejvioralnoj terapiji, REBT. Osnovni princip promene u REBT-u podrazumeva rad na promeni nekonstruktivnih uverenja, što za posledicu ima promenu emocija i ponašanja. ABC model u kojem “A” predstavlja aktivirajući događaj (situaciju), “B” naša uverenja koja su u vezi sa datim aktivirajućim događajem, a “C” – ponašanja i emocije koje doživljavamo u toj situaciji, osnovni je radni okvir u REBT terapiji. REBT nas uči da događaj sam po sebi ne utiče automatski na naša osećanja i ponašanja već da oni zavise od načina na koji smo ih mi obradili, tačnije – od naših uverenja. Ukoliko su naša uverenja konstruktivna (racionalna), za posledicu ćemo imati konstruktivna, samopomažuća osećanja i ponašanja, dok će posledica nekonstruktivnog razmišljanja (iracionalna uverenja) biti nekonstruktivne i samoosujećujuće emocije i ponašanja.

 

Pogledajte intervju -

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
Belex2018
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side