13.09.2018 Beograd

VideoIntervju Goran Miletić: Mi smo i dalje politički skup

Intervju Goran Miletić: Mi smo i dalje politički skup Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Ovogodišnji prajd, koji se ove nedelje održava u Beogradu, razlikuje se od prethodnih jer će imati više festivalskog duha. Prema rečima Gorana Miletića, direktora za Evropu organizacije Civil rights Defenders i jednog od organizatora ove manifestacije, u prvom planu će i dalje biti politički zahtevi koji se odnose na zaštitu prava pripadnika LGBT osoba, izmene u sistemu obrazovanja i pre svega na usvajanje Zakona o rodnom identitetu i Zakona o registrovanim istopolnim zajednicama.

 

“Reci da” je slogan ovogodišnje Parade ponosa. Čemu reći da?

“Reci da” je slogan koji sublimira mnoge stvari koje mi želimo. Reci da ljubavi, slobodi od nasilja, slobodi generalno... Naravno da je u fokusu zakon o registrovanim istopolnim partnerstvima i zakon o rodnoj ravnopravnosti, a prvenstveno interes javnosti za zakon o registrovanim partnerstvima. Zašto baš u ovoj godini? Jednostavno, mi smo već tri godine tražili da počne neka javna debata, dakle da država započne diskusiju o zakonu o registrovanim istopolnim zajednicama. To se nije desilo i mi idemo korak dalje. Tražimo od njih da se usvoji zakon, dakle više ne tražimo debatu o tome već da se usvoji zato što imamo neke međunarodne obaveze Srbije po ovom pitanju. Drugi razlog je što je Srbija usvojila jedan akcioni plan i strategiju za suzbijanje diskriminacije, a prema tom dokumentu trebalo je da do kraja prošle godine imamo već neku analizu, ali ništa nije urađeno, čak ni radna grupa nije formirana. Dakle, mi tražimo da se stvari pokrenu sa mrtve tačke, budući da je to međunarodna obaveza Srbije. Političke prilike su takve da deluje kako sada sve čeka na rešenje pitanja Kosova i malo su drugačije. Ono što smo videli u proteklih godinu, dve dana jeste da čak i neke ekstremnije stranke desnice nisu toliko protiv regulisanja položaja istopolnih zajednica. Oni jesu i dalje protiv toga da se ovim zajednicama prizna brak, ali nisu protiv neke vrste pravnog regulisanja. To smo čuli od Dveri i nekih drugih stranaka desnice, što je prijatno iznenađenje. Oni kažu da razumeju da ljudi žive zajedno, da to stvara neke pravne situacije i da to treba regulisati. Dakle, mi mislimo da se politička klima menja i da je vreme da se ovaj zakon donese.

 

U Srbiji i vanbračne heteroseksualne zajednice praktično nisu izjednačene sa bračnim. Da li je to stvar koju treba raditi u paketu?

U svakoj pristojnoj državi kada kažete da se vanbračna zajednica izjednačava sa bračnom zna se šta to znači, međutim, u Srbiji to ne znači ništa. To je samo jedna generalna formulacija u Ustavu koja u praksi ne znači ništa, pa ste u situaciji da pred sudom dokazujete da je to isto. To je jedan od paradoksa Srbije, što sve mora da bude jako precizno napisano da bi moglo u praksi da se sprovodi. To znači da bi trebalo da imamo i neki zakon za vanbračne zajednice ili da to bude detaljnije regulisano u Ustavu. Naveo bih iskustvo Švedske, gde samo 50 odsto parova koji imaju decu sklopi brak. U Srbiji je to prilično loše regulisano i mislim da bi zakon o registrovanim partnerstvima trebalo da se odnosi i na heteroseksualne parove, kao što je to u Grčkoj, Italiji i u drugim zemljama. Ono što ćemo mi zahtevati jeste da se taj zakon odnosi na sve građane, a ne samo na istopolne partnere.

 

Imamo i skorašnje iskustvo Italije, odnosno zahtev koji će se naći pred Srbijom za nekoliko godina.

To je jedan simpatičan slučaj. Mi smo, naime, pred Evropskim sudom za ljudska prava mnogo godina imali odbijanje da oni priznaju pravo na brak istopolnim zajednicama i to je polako počelo da se menja. Bio je jedan značajan slučaj koji se ticao Austrije, gde je razmatrano pravo na nasleđivanje stanarskog prava, i taj je slučaj bio bitan pre nekoliko godina, budući da je evropski sud rekao da od dva muškarca koja žive zajedno i jedan umre drugi ima pravo na nasleđivanje stanarskog prava. To je bio kamen temeljac i kasnije je došao slučaj “Olijari i drugi protiv Italije”, koji je razmatrao Evropski sud 2015. godine, a ticao se tri gej para koji su došli kod matičara, ali im je onemogućeno da se venčaju. Žalili su se sudovima i došli do Ustavnog suda Italije, koji je rekao da oni imaju pravo da svoju zajednicu života legalizuju, međutim, da to nije moguće prema italijanskom zakonu i da je to posao parlamenta. Oni su se obratili parlamentu, ništa se nije dešavalo, a onda je Evropski sud za ljudska prava presudio da sve članice Saveta Evrope, pa i Italija, moraju to regulisati. To i nas obavezuje i mislim da je bolje da to uradimo sada nego da bude kao sa prajdom, da se opiremo pet godina, pravimo od toga veliku halabuku, a onda opet to dođe na dnevni red i bude jedna sasvim normalna stvar. Mislim da država treba da stane iza ovog zakona, budući da su nevladine organizacije uradile model koji može da bude koristan.

 

Već ste napomenuli da se atmosfera pomalo promenila kada je prajd u pitanju. Čini se da nema neke euforije ni sa jedne ni sa druge strane. Možete li da napravite malu retrospektivu od prvog prajda do danas?

Meni je to uvek zanimljivo pitanje, s obzirom na to da sam učestvovao od prvog prajda. Godine 1994. bilo je zabranjeno biti homoseksualac i išli ste u zatvor. Kasnije, 2000, mislili smo da su se desile neke suštinske promene, a upravo zato su 2001. godine ljudi organizovali prajd. Ja sam tada razgovarao s ljudima koji su napadnuti. To je bilo strašno, oni su napadnuti zato što su imali crvenu garderobu ili kratku kosu, pa se pretpostavljalo, recimo, da ste lezbejka. Kasnije, 2003. i 2004. isto smo pokušali da se okupimo. Rekli su nam da zbog Kosova ne bi trebalo to da radimo, što je vrlo veliki paradoks. I onda je od 2009. krenula permanentna organizacija svake godine. Te godine je bilo strašno, budući da je policija govorila da će ljudi sa paraglajderima bacati molotovljeve koktele, da moraju da zavaruju šahte i čitavu odgovornost za bezbednost prebacivali su na organizatore. Nije bilo moguće sastati se s predstavnicima vlasti. Bilo je priče da se skup prebaci na Ušće, kao i mnogih drugih. Sledeće godine dolazi do toga da imamo napad, imamo 7.000 huligana i 7.000 policajaca. Huligani napadaju policiju, mi koji smo unutra to ne osećamo, ali očigledno je da je sve to bilo dobro organizovano jer ne možete 7.000 huligana izvesti na ulicu bez neke dobre organizacije. Dovoženi su i autobusima, ali nikada nije ispitano ko je platio te autobuse. Svi ti huligani i dalje žive tu i pitanje je kako sada ovih godina ne izlaze na ulicu. Od 2011. do 2013. priča je slična. Mi dobijamo zabrane u poslednjem trenutku, bez navođenja bilo kakvog ozbiljnog razloga. Konačno, od 2014. pa do danas prajdovi se dešavaju, a od 2017. nastojimo da to bude više zabava. Na svakom prajdu 50 odsto je demonstriranje i zahtevanje vrlo jasnih stvari od Vlade, a 50 odsto je slavljenje jednakosti. To je taj balans koji mi u Beogradu još nemamo. Mi smo i dalje politički skup i okrenuti ka zahtevima. Ipak, ljudi koji dolaze – dolaze kao podrška LGBT zajednici i uglavnom joj ne pripadaju.

Ove godine imamo prvi put program do osam sati uveče u Studentskom parku, dakle nećemo kao ranije bežati sa Trga republike u 14h, biće program kao prilikom svakog drugog festivala. Imamo info centar, koji je vidljiv i u kojem rade naši volonteri. Ja mislim da je to za Srbiju, koja je prilično spora, veliki iskorak.

 

Počela je Nedelja ponosa. Kada i gde treba reći “da”?

Juče, odnosno 10. septembra otvorili smo Nedelju prajda i završava se 16. septembra. Okupljanje će biti na Trgu Slavija u 12 sati. Biće otvoreni ulazi iz svih pravaca i ima ih više nego ikada. U 14 sati počinje šetnja i ona traje do 15.30, kada ćemo biti u Studentskom parku.

 

Pogledajte intervju ---

autor: JJ izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
Belex2018
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side