Intervju Dušan Miklja: Tamna strana sveta
12.07.2020 Beograd

VideoIntervju Dušan Miklja: Tamna strana sveta

Intervju Dušan Miklja: Tamna strana sveta Foto: Novi magazin/Đurađ Šimić
Upadljiva je želja trgovaca oružjem da se predstave kao časni trgovci. Na svaki prekor da roba koju prodaje ubija ljude, oni odgovaraju da čine što i drugi trgovci, pribegavaju priči o ponudi i potražnji. I neopisiva je bezdušnost i licemerje država i zvaničnika – kaže autor romana Pokrov tame Dušan Miklja.

Razgovarala: Jelka Jovanović
 


Novinar, ratni izveštač, putopisac, vlasnik lične zbirke od poznavanja šest jezika, nekih perfektno. Dušan Miklja. Poslednjih godina široj javnost poznatiji je po dramama i romanima, a pred publikom je njegovo novo delo Pokrov tame (Vulkan, Beograd 2020), u čijem je središtu jedna od najvećih pošasti dobrog dela 20. veka i svih godina ovog – trgovina oružjem i putevi ove smrtonosne robe najviše do afričkih ratišta, s kratkim pogledom na Balkan. Uz glavni tok priče u čijem je središtu Mikljin već poznati junak novinar Hugo Volf, odvija se i ljubavna drama koju nije lako zaobići iako pažnju čitalaca pleni, pre svega, utemeljena, a opet pustolovna glavna storija. Pitanje za početak razgovora logično se nameće; šta je višedecenijskog novinara s međunarodnom karijerom i sve uspešnijeg pisca Dušana Miklju nateralo da se posle svih novinarskih iskustava na literaran način pozabavi ovom osetljivom i opasnom temom, koja nije mnogo obrađena ni na svetskom nivou?

“Osnovni motiv je, rekao bih, etičke prirode jer me je posle svih iskustva ratnog izveštača sve više opsedalo shvatanje da se upravo u trgovini oružja ogleda sva neopisiva bezdušnost, kao i neopisivo licemerje država i zvaničnika. Naime, u trenutku kad jednoj državi ne odgovara da ne suzbija, ne onemogućava trgovinu oružjem, sve njene službe, obaveštajne, policijske, carinske, lučke... upregnute su da to spreče. A kad se promeni geopolitički tajming, sve te službe koje su sprečavale trgovinu oružjem trude se da je omoguće i učine prohodnom. To licemerje koje je vidljivo, ali nije dovoljno poznato, u knjizi sam u skromnoj moći razaznao”, kaže Miklja za Novi magazin.

U tom lancu trgovine koji predstavljate ima zvaničnika raznih država, trgovaca, lokalnih dilera, ali je zapravo sve državni posao?

Lažni tovarni listovi ne mogu bez velikog broja potplaćenih javnih službenika i najviših odobrenja. Predsednika Burkine Faso, koji je završio pred međunarodnim sudom, plaćali su dijamantima zato što je svoju zemlju iznajmio kao ogroman nosač aviona! Da ne pričam da su mnoge države odobravale prodaju oružja iako su zvanično potpisnice ugovora o globalnom razoružavanju.

Koliko je lično doživljenog, a koliko iskustvo drugih kolega na tim ratištima koje pominjete?

Ima autobiografskog, ali i iskustva mnogih kolega iz uglednih listova koje sam upoznao na krajnje neobičan način. Niko iz Tanjuga nije hteo da ide na ratište, da vam ne pričam da ništa nije bilo obezbeđeno, krenete kao kamičak koji će se negde otkotrljati, pa gde stigne. Imao sam sreće, a to sam i opisao, da je jedna grupa svetskih novinara iznajmila avion i primili su me da idem s njima iako nisam shvatao kakve koristi imaju od mene. Nigerija je bila krupna tema zbog nafte, ali kod nas se malo znalo, bez obzira na nesvrstanost.

Ali SFRJ i nesvrstani bili su tada dobra ulaznica za Nigeriju?

Veoma dobra, kao i Tanjug, koji je bio ugledna i velika agencija. I dogodilo se da je komandant federalnih snaga želeo samo sa mnom da priča, što meni nije bilo bogzna koliko značajno, ali za kolege koje su me povele iz solidarnosti jeste, pošto sam im prepričao šta sam saznao i to je objavljeno na naslovnim stranama velikih listova. Dakle, građa za roman delom je zasnovana na ličnim iskustvima, a delom na iskustvu ljudi koje sam poznavao. Recimo, za poznati švedski institut za razoružanje radio je i Prvoslav Davinić, kasnije ministar odbrane ovde, koga sam davno upoznao i jednom me je zamolio da mu ispričam šta sam sve video iako nisam nikakav stručnjak za naoružanje. Na Sinaju sam šest meseci bio deo odreda koji je nadgledao puteve oružja i sprečavao ratove. Vidite koliko se toga promenilo, od vrlo ugledne zajednice postali smo parije! Izveštavao sam iz Eritreje, Mozambika, Etiopije, Nigerije, a zbog ugleda Jugoslavije i Tanjuga često su me uvažavali i zvali kao sagovornika čak i ljudi koji su kasnije postali lideri, kao Agostino Neto.

Kako se čovek oseća dok izbliza posmatra to razaranje i sav besmisao rata?

To je važno pitanje, a odgovoriću vam ovako: gledam odličnu seriju Domovina, u kojoj ljudi koji su bili u prvim borbenim redovima kažu da rat mogu shvatiti samo oni koji su bili u njemu i da ga niko ne može sa više uverenja i žešće osuđivati nego oni koji su se borili. Kad prođe neko vreme shvate besmisao i koliko su ih koristili korumpirani zvaničnici. To sam i sam osetio kad sam dobio nalog redakcije da u Trstu ispitam puteve oružja...

Za Balkan?

Da, već su počeli ratovi ovde; hodao sam po nekim dokovima kao u kriminalističkim serijama u potrazi za odgovorima i na sopstvenoj koži osetio strah, ne samo za život već od tog besmisla u koji sam neodgovorno otišao, ostavio porodicu. Mada, deluje neverovatno, ali nisam najveće strahove imao na ratištima, stvarnu životnu opasnost doživeo sam u Rimu kad su mi razbojnici upali u sobu; tada sam stvarno osetio ledene škriljce u kičmi, kao i u Njujorku dok sam bio dopisnik, kad me je presrela grupa mladih obesnih ljudi od kojih mi je jedan uperio nož u stomak tražeći novac.

Govorite o licemerju u koje smo i mi na ovom prostoru imali prilike da se uverimo, ali posebno je interesantno zapažanje o samim trgovcima, čak imate zabeležene njihove, kako kažete, kolegijume; imaju svojevrstan kodeks časti i sebe doživljavaju kao poslovne ljude?

Upadljivo je nastojanje trgovaca oružjem – neka imena nisam menjao ni u knjizi – da se predstave kao časni trgovci. Na svaki prekor da roba koju prodaje ubija ljude, oni odgovaraju da čine što i drugi trgovci, pribegavaju priči o ponudi i potražnji; kako kažu, ako postoji potreba za takvom robom, mi ćemo je prodavati. Ali nije sve tako jednostavno, oni ipak ne prodaju povrće i voće, poljoprivredne mašine, što inače često piše u lažnim tovarnim listovima već prodaju mine koje će nekom detetu u Jemenu otkinuti nogu. Roba koju prodaju ima istovetno ubitačno dejstvo kao roba trgovaca drogom i ne vidim da postoji i najmanji razlog da se time ponose.

Imam fotografije nekih od njih, potpuno je neverovatno kako liče jedan na drugog, kako se upinju da izgledaju kao ozbiljni poslovni ljudi, jedan od najpoznatijih je Kašogi. A kad pominjemo kolegijume, u trenutku kada se posle raspada SSSR pojavila gomila sitnih igrača koji su hteli da se obogate preko noći, ta komora glavnih je odlučila da ih eliminiše. Jedan od njih bio je i naš ambasador u Maleziji, koji je sultanu ponudio svoje usluge, ne znajući da su sultan i Kašogi najbolji prijatelji. Pobegao je prvom avionskom vezom. S tim što, kao i mafija, trgovci nisu ubijali sami već su za to angažovali profesionalne ubice.

Interesantan deo knjige govori o nagomilavanju oružja na rogu Afrike. Je li to lično, autentično svedočenje?

Kako da ne, bio sam dopisnik iz Istočne Afrike sa sedištem u Najrobiju, ali zbog rušenja carstva često sam boravio u Etiopiji i kasnije odlazio tamo. Ako ste primetili, pominjem pisce, Džojsa koji je bio u Trstu i Kafku koji je duhom prisutan upravo u tom delu; u jednom geopolitičkom trenutku Etiopiju je naoružavala Amerika, a Somaliju tadašnji Sovjetski Savez. Onda su se promenile uloge kao u šahu, u rokadi, pa je Sovjetski Savez počeo da isporučuje neverovatnu količinu oružja Etiopiji. U tom mestašcu koje je desetak kilometara od Adis Abebe postoji jedna visoravan i pogled koji se pruža do horizonta i u celosti je pokriven oružjem...

Neiskorišćenim, na sreću.

Neiskorišćenim, ali to je apsolutno kafkijanski prizor, samo deset odsto tog oružja znali su da koriste, 90 odsto je bilo neraspakovano, migovi, haubice... Bilo je i drugih apsurdnih prizora; na trgu u Asmari, u Eritreji, bio je neki spaljeni ruski tenk... Pitam vodiča što ga ne uklone, a on će: “Nemamo kamion s takvom dizalicom koja može da podigne nešto tako teško, nemamo ni topionicu”. Na pitanje hoće li tako stajati do kraja veka, on mi je odgovara – do kraja vremena.
I tu se pojavljuje jedno vrlo važno pitanje, gotovo nerešivo; imate 100.000 mladih nalickanih vojnika koji su redovno primali platu i u tom smislu bili privilegovani u odnosu na narod, a kad se završe ti ratovi ne znaju šta će s njima. Nezaposlena vojska od 100.000 ljudi! Sa tom nevoljom se suočavaju sve afričke zemlje koje su bile u ratovima i koje su veći deo svojih prihoda, hajde da kažem budžeta iako je to smešno, davali u svrhe koje su po završetku rata postale apsurdne.

Kao i kod svakog modernog pisca trilera, i kod vas je sastavni deo romana ljubavna priča između glavnog junaka i tajanstvene žene koja se zvanično bori protiv naouružavanja. Koliko je priča autentična i kako se uklapa u tako tešku temu?

Autentična je u tom smislu što sam, da ne otkrivamo detalje, našao rešenje koje je neobično i za triler. Priča nije samo emotivna, ispunjena je i podozrenjem jer je glavni junak neprestano ophrvan sumnjama za koga u stvari radi ta žena koje se seća kao bankarske službenice, dopisnice nekog lista, službenice Potkomiteta za razoružanje koji radi za potrebe vrlo cenjenog Instituta za mir u Stokholmu. Neprestano je ophrvan pitanjem da li je ona na svetloj ili mračnoj strani meseca, radi li za trgovce oružja ili prati puteve oružja da bi ih razotkrila...

Nećemo otkriti!

Naravno da nećemo, ali u svakoj trilerskoj vezi pitanje je iskorišćava li ona njega ili zaista nešto i oseća.

Moram da vas vratim na novinarstvo, iz rukopisa povremeno izroni novinarski stil, što je više nego logično i uklapa se u priču. Ali više me interesuje taj vaš put od novinara do pisca, kako se prelazi?

Kod nas to nije tako često iako je u svetu to gotovo redovna pojava, da pomenem samo velika imena kao što su Malaparte, Hemingvej, Markes, Moravija, Kortasar... Markes se ni u doba najveće slave nije dvoumio kom poslu treba da da prednost. Za novinare koji su postali pisci ili bar to žele da budu dobra je stvar što pišu građu koju su doživeli, i to se prepoznaje, često su ubedljiviji nego pisci koji se nisu bavili drugim poslom i prinuđeni su da pomno istražuju za svaku temu koje se dohvate, praktično na veštački način stvaraju iskustvo koje nemaju. Više je nevolja nego prednost tanana granica između žanrova i što pisca koji je bio novinar često spopada želja da bude samo reporter. U tom smislu verodostojnost je prednost, a loša strana je što je potrebna velika veština da se pređe ta granica u stilovima. Mislim da je Malaparte bio najuspešniji u tome, čak bolji i od Hemingveja; nedavno sam opet pročitao Kožu i Kaput i neverovatno je kako je tu sirovu građu pretočio u knjige.

Olakšavajuća okolnost je što danas u književnosti ne postoji čist žanr, pisci romana sve više pribegavaju dokumentarnoj prozi, kolažima fikcije i nečega što se stvarno dogodilo, važno je samo da pretegne literarna forma.

Imate novog izdavača, knjiga se visoko kotira. Kako ste zadovoljni?

Izuzetno sam zadovoljan i prosto se osećam kao pisac prema kome se odnose sa obzirom i poštovanjem. Veoma se trude oko knjige i iskreno sam zahvalan.

Očekujemo li novo izdanje, s obzirom na rejting?

Ne znam, na Vulkanovoj listi je na petom mestu u društvu koje me čini gotovo posramljenim, Andrić, Ruždi, Kepler... Nije loše društvo. I moram još da kažem da je je reč o prvoj knjizi domaćeg autora koja je izašla posle prvog poglavlja pandemije, što znači da je izdavački plan pretrpeo promene da bi je objavili, i to je drugi razlog za moju zahvalnost.

U knjizi se dotičete jedne užasavajuće i bolne teme, dece rata, dece vojnika. Jeste li ih viđali uživo?

Jesam, to je neopisivo jer su oni u isto vreme i zlikovci i žrtve. Najgore je što ih nauče da je ubijanje kao dečja igra, kao Ne ljuti se čoveče, i oni ne shvataju ništa sem tog užasnog osećanja da su gospodari života i smrti. I primetili ste da u dijalogu mojih junaka ima i taj deo kad on kaže da se najviše plaši susreta sa onima s kojima nema razgovora. Vi možete kriminalca ili teroristu ubeđivati da nema smisla da vas ubije, da nemate novca, a s tom decom nema razgovora. Nekoliko novinara spaslo je glave samo tako što su vođama ponudili slavu, da ih snime i predstave svetu.

Slavoljublje te vrste i ovde je ponavljano, s vođama?

Tako je, sve po istom obrascu, ovde su mnogi kriminalci postali javne ličnosti, a strašno je i što su mnogi novinari svetskih listova imali potrebu da ih sreću, davali im publicitet i legitimitet.


 

autor: IG izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side