Intervju Brankica Janković: Strahova je mnogo, a čovek je malo biće
18.09.2020 Beograd

VideoIntervju Brankica Janković: Strahova je mnogo, a čovek je malo biće

Intervju Brankica Janković: Strahova je mnogo, a čovek je malo biće Foto: Novi magazin/Đurađ Šimić
Nismo savršeno društvo, ali ni bolji ni gori od ostalih, što ne treba da nas uljuljka jer ćemo mi ovde živeti i zbog sebe treba da učinimo Srbiju boljim mestom za život, kaže Brankica Janković za Novi magazin.

Razgovarala: Jelka Jovanović

 

Doskorašnjoj poverenici za zaštitu ravnopravnosti Brankici Janković mandat je istekao 27. maja, a još nije pokrenuta procedura za izbor novog/e poverenika/ce. To ne brine ni vlast ni građane jer u višemesečnoj pandemijskoj krizi izazvanoj koronavirusom diskriminacija i zaštita ugroženih mnogima deluju suvišno iako kriza čine ranjivijima ugrožene pojedince i grupe. Kako im je bilo i jeste tokom bolesti koja je promenila svakodnevicu, pitamo Brankicu Janković, a u nastavku razgovora dotičemo se i drugih aktuelnih pitanja, pa i čisto političkih, na koje proteklih godina kao poverenica nije ni htela niti mogla da odgovara.

*Ugroženi ljudi u vremenu koje živimo izloženiji su udarima, a oni koji su bili na ivici ugroženosti ušli su u tu grupu. Šta kažete posle šest meseci krize?

Nesporno je da je položaj osetljivih grupa bio dodatno otežan širenjem virusa, ali i sprovođenjem mera za njihovo suzbijanje. Za neke naše građane bilo je to prilično teško, ali valja znati da teškoća podnošenja maske za mladog zdravog momka nije uporediva s nošenjem maske deteta sa autizmom. Ili odlazak do lekara zbog bilo kojeg problema nekom na Vračaru ne predstavlja problem, može i pešice ili biciklom, a da dođete iz udaljenog sela do Boljevca ili Zaječara u tačno određeno vreme u nedelji, nije lako, posebno kad autobus ne saobraća. I nije isto kad spadate u kategoriju starijih od 65 godina ili imate 81 i teške hronične bolesti. To je najneheterogenija grupa stanovništva.

Navela sam samo nekoliko slučajeva, ilustracije radi, koliko nije ispravno, a ni korisno gledati na stvari iz, kako se to kaže, sopstvenih cipela. Nadam se da sada, kada smo prošli kroz prve dve faze talasa/pika pandemije, imamo više iskustva i informacija neophodnih za kreiranje mera u slučaju novog talasa. Valja biti spreman kako ne bismo ponovo prolazili kroz dečje bolesti i bilo kojom merom otežali život najranjivijima među nama. Kao institucija poverenika i lično uradili smo sve što smo mogli da pomognemo u kreiranju nekih mera koje su se odnosile na osetljive društvene grupe, koje su i najviše podnosile pritužbe. Naišli smo uglavnom na spremnost za poštovanje preporuka i mera i dobru saradnju.

*Pošast bez granica mogla se očekivati, a pre nekoliko godina pisali ste za NM o rizicima po bezbednost ljudi, sa akcentom na siromaštvo? Da li je svet mogao bolje da se pripremi?

Bezbednosna paradigma je odavno promenjena, a koncept ljudske bezbednosti prihvaćen kao referentan deo sistema nacionalne bezbednosti – nema više dileme da najveći izazovi, rizici i pretnje po bezbednost ljudi nisu vojni, a ipak većina država i dalje raspoređuje resurse u okviru politike bezbednosti upravo na njih, nauštrb javnog zdravlja i socijalne zaštite, koja treba da amortizuje rizike koje sa sobom donosi siromaštvo. Socijalna isključenost i narasle nejednakosti ozbiljan su izazov za čitav svet. Pravo je čudo što se ranije nije pripremalo za ovakav izazov na evropskom nivou iako je još od starih karantinskih bolesti poznato da virusima ništa ne znači granica. No, valja ići dalje, analizirati dosadašnje odgovore, uvideti propuste i u budućnosti mnogo više ulagati u sisteme socijalne i zdravstvene zaštite, koji su važni za odgovor na ovu vrstu pretnji i, naravno, mnogo više sarađivati na globalnom nivou, uz više solidarnosti, poštovanja i razumevanja.

Bilo bi zaista korisno da nastavimo sa započetim ulaganjima u zdravstvo i posebno insistirati na ravnomernoj raspoređenosti ključnih zdravstvenih institucija. Sa druge strane, valja biti oprezan kod poštovanja prava na bezbednost jer zbog tog prava ne bi trebalo da trpe druga ljudska prava, ako to nije neophodno, kao i da mere za zaštitu uvek budu srazmerne riziku i samo zaista neophodne.

*Jedna od važnih stavki u Srbiji je nefunkcionisanje sistema, a pre ili kasnije izroni neaktivna Skupština, kako pređašnja tako i ova još neformirana.

Parlament je mesto gde se raspravlja o najvažnijim pitanjima od značaja za društvo i državu i istinski želim da što pre bude tako i kod nas. Posebno je pitanje kako je došlo do marginalizacije uloge Skupštine, odnosno do takve percepcije u javnosti iako lično mislim da je to pre proizvod nekih drugih razloga. Novoizabrani sastav takav je kakav jeste, kako su građani na izborima odlučili, ali verujem da će, i pored sastava kojem će nedostajati više različitih političkih ideja, moći da se čuju drugačija viđenja. Ako ima političke volje za više pluralizma i kvalitetnije zakone, mogu se organizovati javna slušanja, posebne sednice odbora, razmatranje izveštaja i tzv. posebni izveštaji nezavisnih institucija i regulatornih tela, sednice posebnih i privremenih tela. Saradnja sa civilnim društvom od izuzetnog je značaja. Dakle, ima načina.

Jaka Skupština u velikoj meri utiče na stabilnost i jačinu drugih institucija koje njoj odgovaraju za svoj rad. Ako znate da vas u Skupštini čeka ozbiljna, pa i teška rasprava, odnos svih institucija će biti drugačiji i odgovorniji.

*Kako vi ocenjujete deceniju antidiskriminatorne politike i prakse?

Ima mnogo razloga za zadovoljstvo postignutim, kada se uzme u obzir kompletan društveni kontekst – položaj marginalizovanih i osetljivih grupa svakako je bolji, i to u kvalitativno vidljivoj meri. Žene se mnogo više pitaju i čuju, što je još važnije; osobe sa invaliditetom imaju manje prepreka za normalan život, daleko od idealnog, naravno; LGBT zajednica nije više nevidljiva niti je tabu-tema o kojoj niko ne sme da govori, mada je mnoge i dalje strah i sramota da govore o svom identitetu; stariji sugrađani su se takođe osmelili i češće traže zaštitu svojih prava. Nemamo dramatičan porast rasizma, antisemitizma, ksenofobije, govora mržnje i drugih najtežih oblika diskriminacije iako znam da ljudima to možda i ne izgleda tako zbog slučajeva koji često uzdrmaju javnost brutalnošću i mržnjom, prostaklukom i primitivizmom.

Nismo savršeno društvo, ali ni bolji ni gori od ostalih, što ne treba da nas uljuljka jer ćemo mi ovde živeti i zbog sebe Srbiju treba da učinimo boljim mestom za život. Stvaranje demokratskog i stabilnog društva pred zakonom jednakih građana nije posao koji se završava za nekoliko godina, ljudska prava se moraju osvajati i štititi svakog dana. Ona su kao održavanje kuće; sa dobrim temeljom je jednostavnije. Inače, mi žene nikad nismo zadovoljne tempom, mi bismo da bude bolje i brže.

*Optimistično zvučite, uprkos tome što ste i lično često bili izloženi uvredama i pretnjama, a podele i nerazumevanje u društvu su ogromni.

To je tačno, a i globalne okolnosti ne idu nam naruku, predstoji duga borba, pod uslovom da ima snage i volje za posvećeni rad. Verujem u male korake, ali ne isključujem prekretnice koje daju podstrek i ubrzavaju stvari. Nekada jedan rešen slučaj diskriminacije posredstvom poverenika ili snažna sudska presuda sa jasnom porukom o nekom društvenom problemu daju dodatnu snagu društvu, kao i velika investicija ili sporazum, kulturni događaj od svetskog značaja.

Što se tiče podela i ogromnog nerazumevanja, međusobnih optužbi i nužnog određivanja za i protiv, mislim da proizvodnja buke nije korisna; lekotvorni su argumentovana kritika i dijalog koji podrazumeva slušanje i odgovor. Ili, kako je to rekao Brana Crnčević – Uši su osuđene na krupne, a usta na sitne reči, mada istine ima i u njegovoj konstataciji da je ono što čovek prećuti jedina istina o tome što je govorio. Često sam prisustvovala svađama gde ljudi tvrde isto, ali jezik je moćno oružje. Srbija je jedna – podele koje je proizvela neka od naših masovnih histerija, frustracija i izvrtanje stvarnosti i koje se ispoljavaju kroz razne oblike diskriminacije štetne su i retrogradne, moramo naći način da ih prevaziđemo. Sigurna sam je uloga kulture u izmeni postojećih obrazaca ponašanja nesaglediva i da moramo mnogo više ulagati u nju.

Tolerancija je lepa reč i deluje razumljivo, u životu to ide mnogo teže, ponekad i bolno jer prihvatanje drugog i drugačijeg, o kojem su ti decenijama govorili kao o “sotoni” i neprijatelju, zahteva voljni napor i unutrašnje raspakivanje. Znam po sopstvenoj deci, koja me svakog dana iznenade stavom ili pitanjem o “drugačijim ljudima”. Veliko je umeće predstaviti istinu i stvoriti slobodnog mladog čoveka koji se ne plaši već misli svojom glavom, poštuje zakon, prava i slobode drugih. A strahova, od covida-19, pa nadalje, koliko hoćeš, dok je čovek malo ljudsko biće.

*Ljudska prava su i u središtu evrointegracija, čekamo novi izveštaj koji će imati i funkcionisanje nezavisnih institucija.

Nova vlada će imati priliku da se s novom energijom usmeri i posveti pristupnim pregovorima i otvaranju preostalih poglavlja i realizaciji akcionih planova. Vreme je da intenziviramo poslove u vezi sa pristupanjem EU i stavimo ih svi na prioritetno mesto i fokusiramo se na ono što se najčešće kritikuje u godišnjem izveštaju Evropske komisije. Mislim na vladavinu prava, efikasno i nezavisno pravosuđe, kao i efikasno i nezavisno delovanje svih nezavisnih institucija, transparentnu javnu upravu, slobodne i profesionalne medije, zaštitu životne sredine. Očekujem da će izveštaj dati pravi uvid u stanje i uvažiti činjenicu da smo se svi suočili s pandemijom koja je usporila svet, pa tako i naše pregovore sa EU.

Očekujem da kao i dosad bude konstatovan napredak u pogledu unapređenja prava, posebno osetljivih grupa poput Roma, osoba sa invaliditetom, dece i ugroženih grupa žena, siromašnih, starijih... ali i da se ukaže na ovo što još treba uraditi. Naše je da pažljivo čitamo, ispravljamo, radimo, pregovaramo, zatvaramo poglavlja i tako do što skorijeg pristupanja. Prethodnih godina rad poverenika bio je ocenjen kao pozitivan u izveštajima EK i drugih relevantnih organizacija i ugovorenih komiteta UN, što je važno za Srbiju. Meni je važno mišljenje Skupštine koja je naš rad uvek ocenjivala visoko, kao posvećen, odgovoran, zakonit, sistematičan, nepristrasan. Slično mišljenje i ocenu daju i građani, a posebno mi znači što je mnogo više ljudi spremno da se bori za zaštitu svojih prava i kroz ovaj mehanizam, a nikada se nije desilo da su naišli na odgovor da nešto nije u nadležnosti poverenika, uz doviđenja – prijatno.
Sa druge strane, krizu vidim i kao ogroman potencijal za jačanje EU, koja je kroz čitavu istoriju bila konglomerat kriza koje su je ojačavale. Nema razloga da i ovoga puta ne bude tako jer je to racionalno ponašanje.

*Jesu ili nezavisne institucije zaista nezavisne ili su marginalizovane?

Nezavisnosti ima, kada govorimo o ne/mešanju izvršne vlasti u rad. Ja sam često, zasmejavajući kolege na poslu, govorila da nismo nezavisni od mozga i od Srbije; da bi najbolje zaštitio ljudska prava, najčešće slabijih, moraš dobro poznavati društveni kontekst i izabrati najbolje što ti stoji na raspolaganju od zakonskih mogućnosti. Nije to jednostavno, često si sam, nećeš čuti fanfare i aplauze kad upozoriš crkvu ili njene velikodostojnike na diskriminaciju niti kad zaštitiš Albanca, Roma, LGBT, ženu. Ne žalim se – samo konstatujem jer čovek nema prava da se žali kad radi posao koji voli i može da pomogne ljudima. Uostalom, kako li je u rudniku ili covid-bolnici za vreme glavnog pika! Da li je bilo onih koji su se protivili, ljutili, odbijali i izražavali neslaganje sa odlukama. Bilo ih je – dovoljno! No, valja razumeti ljude iako oni, zapravo, govore o sebi kad ne postupe po preporuci ovlašćenog državnog organa. I oni su pomogli instituciji svojom reakcijom, praveći razliku između poštovanja i vladavine prava i onog drugog.

*Iz ovog zaključujem da ste spremni za novi izazov, da ne kažem mandat.

Kada ne bih bila spremna i ne bih imala volje da radim ono što najbolje umem, to bi značilo da sam protraćila prethodno vreme i priliku. Nisam supermenka, ali mi volja i snaga nikada nisu nedostajale. Spremna sam da pomažem u stvaranju moderne, ravnopravne i jake Srbije, u kojoj želim da živim, ostarim i umrem, dostojanstveno. A i deca, ne samo moja da ostanu, ako je ikako moguće, ili se bar vrate ili vraćaju, što češće.

Sporazum i integracije

*Vašingtonski sporazum se dotiče vašeg “resora. Jeste li pratili čitav proces?

Pratila sam s pažnjom razgovore o određenim pitanjima u Vašingtonu, naravno, i nastavak pregovora u Briselu. Smatram da je dokument iz Vašingtona veliki iskorak i kvalitativno nov pristup u rešavanju višedecenijskog problema, ima potencijal da doprinese ekonomskoj i sveukupnoj normalizaciji odnosa, sve u cilju boljeg života ljudi koji žive na KiM, a nisu ravnopravni u pogledu mnogih ljudskih prava koja se uživaju u drugim državama. Upravo zbog te neravnopravnosti smatram važnim odredbe iz korpusa ljudskih prava, na koje se manje obraćala pažnja iako su pored ekonomije najbitnije za obične ljude, a to su odredbe o verskim slobodama, zaštiti imovine SPC, pronalaženje nestalih, pitanja izbeglih i raseljenih lica, LGBT zajednice, priznavanje diploma, koje je često uzrok diskriminacije, tako da podrška američke administracije, kao i mesto na kojem se razgovaralo, znači iskorak ka pronalaženju trajnog, održivog i za obe strane prihvatljivog rešenja.

Svaka odluka koja znači jačanje pozicije Srbije u međunarodnim odnosima ima moju podršku, za koju ne mislim da je od naglašenog značaja, ali imam građansko pravo na stav. Srbija je mala država i mora da vodi računa o svojim interesima i mora da testira geopolitičku realnost. Mora da ima saveznike i na zapadu i na istoku, ali jasno i glasno izrečen stav o svim pitanjima o kojima razgovara sa saveznicima i saradnicima. To zahteva političko umeće kako bi u tim razgovorima bio ostvaren najbolji mogući rezultat po našu zemlju. U politici, kao što znate, nema emocija niti se ona bazira na mitovima i duhovnoj bliskosti, i samo ozbiljni lideri preduzimaju smele poteze koji menjaju stvari i proširuju kontekst, čak i kada je rizik od neuspeha veliki, a zatim čine sve da se taj rizik umanji, a odluka ispostavi kao ispravna. Lično vidim veliku političku volju da ovoga puta uspemo.

*Kako vam deluje stav da smo sada bliži SAD nego Rusiji, što je najčešće u fokusu i kritičara i pobornika kad se razmatra sporazum?

Mislim da smo i dalje daleko i od jednih i od drugih, dok istovremeno i jednima i drugima iskreno nudimo prijateljstvo, pokušavajući da objasnimo našu poziciju, razloge i prava, međunarodno utemeljena i priznata, na kraju. Veoma bitno je što je Srbija u Evropi i geografski i opredeljenjem u vrednosnom smislu, i mi smo, verujem, čvrsto na tom putu. Sa druge strane, veliki i moćni imaju interese, pravila i ciljeve, a na nama je da pronađemo dodirne tačke koje će se s njihovim političkim stavovima poklopiti u najvećoj mogućoj meri. Nema mesta iluzijama ni verovanjima jer to nisu politički validne kategorije niti se političke odluke mogu bazirati na željenom već samo mogućem, ostvarivom i dostižnom. Činjenicama ne možete protusloviti bajkama, mitovima i legendama – stvarnost je najčešće surova. Maestralno je to definisao Danilo Kiš: Dokumenta kojima se služimo govore strašnim jezikom činjenica. U njima reč duša ima prizvuk bogohuljenja. Naš interes je bogatija, uspešnija i demokratska Srbija, u kojoj se radi i od rada pristojno živi, zemlja koja neguje i brani različitosti i u kojoj su svi njeni građani, bez obzira na pripadnost i seksualnu orijentaciju, jednaki pred zakonom i u kojoj nema selektivne pravde. Svi koji žele takvu Srbiju, koji nam pomažu da je takvom stvorimo, zaslužuju naše poštovanje i iskreno prijateljstvo.


 

autor: IG izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side