15.01.2019 Beograd

VideoIntervju Brankica Janković: Naš javni prostor je toksičan

Intervju Brankica Janković: Naš javni prostor je toksičan Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković može biti ponosna na 2018, pošto su joj za rad odali priznanje i nevladin sektor, ali i vlast, ako ne drugačije ono činjenicom da gledaju da joj se ne zamere previše.

Stanjem ljudskih prava, jasno, ne može biti zadovoljna, ali to se ne može pripisati u greh instituciji koju vodi. “Može vam to izgledati naivno, ali stalno se moramo vraćati na četiri čarobne reči: hvala, molim, izvolite i izvinite. Ako ih ne nosimo u sebi, nikada nam neće biti jasno šta je to ravnopravnost i šta je diskriminacija”, kaže poverenica za Novi magazin. Ovih dana nije reagovala baš zbog tog “izvini”, koji je kompanija Delez uputila operskoj pevačici romske nacionalnosti Nataši Tasić Knežević posle pretresa u jednom od supermarketa jer je to izvinjenje, smatra, mnogo jače i važnije od saopštenja.

 

*Ipak, kako biste ocenili odlazeću godinu sa stanovišta zaštite ljudskih prava, posebno osetljivih grupa?

Nema naročito velikih promena u poređenju sa godinama iza nas niti je realno očekivati ih. Srbija jeste u poslednjih nekoliko godina napravila napredak, ali nema dileme da ima još mnogo posla. Dobro je, usudila bih se reći, da se o diskriminaciji mnogo više govori i da niko više ne negira da ona postoji. Pitanje je i sa čime se poredimo, s nekadašnjom državom u kojoj je bilo mnogo više jednakosti i međusobnog razumevanja nego danas, s periodom od poslednjih deset ili pet godina, s regionom ili Evropom? Moram reći da se ljudska prava krše svuda, pa i u najrazvijenijim zemljama i društvima, ali najvažnije je da u pogledu ljudskih prava i diskriminacije imamo meru i da u borbi za ravnopravnost čujemo one tihe ljude. Njih treba da čuju i kreatori javnih politika. Mi smo često u dilemi na šta i kada reagovati, da ne bismo došli u situaciju da nam zamere kako “selo gori, a baba se češlja”, da nam zamere reagovanje na seksističku izjavu, a imamo problem sa siromaštvom. Time što reagujem na takve izjave, ne negiram druge probleme.

 

*Pre nego što vas pitam za statistiku i da li je i dalje najviše žalbi na diskriminaciju u radnim odnosima...

I na tržištu rada, to je nepromenjeno, kao i prethodnih godina.

 

*Čini se da ste često reagovali štiteći žene u javnoj sferi.

Mogla bih da kažem da je prošle godine toga bilo više nego pre. Naš javni prostor je toksičan, pun uvreda i omalovažavanja, češće žena koje su više izložene zbog društvenog konteksta u kojem živimo. Nije svaka uvreda diskriminacija, a ja nisam nadležna za nekulturu, mogu da kažem javno za koje se vrednosti zalažem, ali moram da reagujem na ono što predstavlja težak, specifičan oblik diskriminacije. Pitaju me često zašto ne reagujem na ono što govore poslanici, pa oni su zaštićeni imunitetom, a ukoliko čine krivično delo, neka ih tuže za klevetu. Apelujem da se politička borba vodi bez vređanja i više puta smo reagovali kad su bile žene u pitanju. Trenutak kad je taj javni prostor najviše bio zagađen jeste naslovna strana Ilustrovane politike...

 

*Sa Ljiljanom Smajlović?

Da, ta strana je vređala i verska osećanja i žene, ambasadora jedne države i novinare. Pre toga bilo je vređanja predsednice Skupštine i opozicionih poslanica Marinike Tepić i Bojane Rakić, pa jedne sudinice, novinarke... Decembar je bio pun toga, ali zastrašujuće je što kad ženu vređate ne radite to na osnovu onoga što ona radi, ne kvalifikujete njen rad, lakše je nazvati je pogrdnim imenima. Sa muškarcima to ide drugačije, više se kritikuje rad.

 

*Pomenuli ste vrednosti za koje se zalažete.

Antidiskriminacija je osnovni postulat i vrednost društva, ali daleko smo od toga. Navikla sam da veliki broj građana ne razume naše reagovanje, nekad i političari kojima ne odgovara, ali to nije suština. Suština je da je u Srbiji Ustavom i zakonima zabranjena diskriminacija i, ako se poštuje zakon, nema razloga za reagovanje, ali ovde često zabrana diskriminacije ulazi u političku sferu.

 

*Ova godina će proći u znaku decenije usvajanja Rezolucije UN o pravima osoba sa invaliditetom, kako ocenjujete stanje ljudskih prava OSI?

Rekla bih da je možda tu najveći napredak učinjen iako rizikujem da i naši građani sa invaliditetom, užasno me nervira taj naziv, kažu da nije tako jer se mnogi suočavaju sa ozbiljnim životnim problemima, kao i jedan deo građana. Danas ipak možete videti na ulicama mnogo građana sa invaliditetom, stigma jeste velika, ali drugačija, nekada su ljudi krili decu sa invaliditetom, ima toga i danas, ali mnogo manje. Mnogo ih je nezaposlenih, ali bilo ih je više pre zakona o profesionalnoj rehabilitaciji. Zašto je mnogo nezaposlenih? Zbog posledica ekonomske krize, nedostatka kvalifikacija i veština, nije lako danas odgovoriti na zahteve radnog mesta ni ljudima bez zdravstvenih problema, pa je negde i logično da ima više diskriminacije osoba sa invaliditetom.

Otvorili smo i možda najosetljiviju temu, položaj ljudi s mentalnim smetnjama, inicirali smo i posebnu sednicu skupštinskog odbora, nadam se da će biti usvojena i nova strategija. Ne zbog toga što taj dokument sve rešava nego da bismo mogli da ocenimo gde smo i da pratimo napredak i fokusiramo se na nova zakonska rešenja o poslovnoj sposobnosti. I, posebno, da se posvetimo osobama sa intelektualnim poteškoćama smeštenim u institucije, koje su možda i najugroženija grupa. Tu je od izuzetnog značaja edukacija ljudi koji rade s njima, da oni shvate značaj ravnopravnosti.

 

*Za kraj – hoće li ove godine Srbija dobiti Zakon o rodnoj ravnopravnosti?

Nisam prava adresa za to pitanje, ali vreme da ga dobijemo i verujem da ćemo ga dobiti. Nikako se, međutim, ne bih usudila da kažem da će zakonom biti poboljšan položaj žena jer nas deli solidan broj godina, pa i decenija do vremena kad vam muškarac neće reći “baš lepo izgledaš”, vređati vas ili začuditi se kako žensko može da se razume u bezbednost. Zašto sam pesimistična? Živim i radim u ovoj zemlji 45 godina, imam i druge uloge, ne samo poverenice, i mogu da poredim, znam šta govore ljudi, recimo “nije košarka za devojčicu”, a znate li koliko smo diskriminisane u sportu koji je izuzetno važna oblast?

U najmanju ruku neozbiljne su mi tvrdnje nekih političara i političarki da će posle donošenja zakona biti sve izuzetno dobro za žene i da ih više niko na razgovoru za posao neće pitati hoće li rađati decu. Ne možemo tako razmišljati kad je više od 50 odsto građana ugroženo, mnoge oblasti se moraju menjati, socijalna zaštita, zdravstvo, obrazovanje, zapostavljene imovinske nejednakosti...

 

*Hoćete li izjednačiti prava bračnih i vanbračnih partnera?

Volela bih. Ne možemo nazad, moramo napred.

 

 

Pogledajte intervju --

 

autor: JJ izvor: Novi Magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side