18.10.2018 Beograd

VideoIntervju Branka Prpa: Manjak demokratije je usud Jugoslavije

Intervju Branka Prpa: Manjak demokratije je usud Jugoslavije Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Na predstojećem Sajmu knjiga u Beogradu biće predstavljena knjiga kojom se objašnjava uloga srpskih intelektualaca u stvaranju jugoslovenske države. Doktorsku disertaciju Branka Prpa je odbranila 1996, a zašto je više od dve decenije odbijala da knjigu “uzme u ruke”, objašnjava u razgovoru sa Nadeždom Gaće i Jelkom Jovanović

 

Branka Prpa je doktorsku disertaciju “Srpski intelektualci i Jugoslavija” prijavila 1989. godine, a odbranila sedam godina kasnije, u vreme kad je Jugoslavija bila prošlost. Krvava. Punih 29 kasnije Klio je, na stotu godišnjicu stvaranja Jugoslavije, objavio knjigu koja će biti predstavljena sledeće sedmice na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu. Čemu tolika pauza od nastanka dela do objave, govori ova vrsna istoričarka i istovremeno učesnica i svedokinja vremena uspona i raspada Jugoslavije.

Najteže je, ali jedino ispravno i moguće sa naučnog i istoriografskog stajališta posmatrati i analizirati vreme i događaje očima savremenika tog doba; istoričar nema pravo na naknadnu pamet i saznanja. Ma koliko da ste intimno vezani za temu, ljudski i emotivno potreseni i razočarani ili pak poneseni.

U malom prologu to Branka Prpa jasno i piše: “Ova knjiga za mene predstavlja traumatično iskustvo zbog uslova u kojima je nastala, ali i zbog teme koja se odnosi na stvaranje države čijem razaranju sam prisustvovala, kao i fatalnom i nenadoknadivom gubitku života njenih građana. Pune dvadeset dve godine nisam je uzela u ruke. Nisam je otvorila niti ponovo pročitala. To sam odlučila da uradim ove godine, na stogodišnjicu stvaranja jugoslovenske države. Posle svega, to je najmanje što mogu da uradim za jednu istoriju i za sve nas.”

Nesumnjivo je, kaže naša sagovornica, da je prva Jugoslavija zapadala u krizu zbog manjka demokratije, a taj isti manjak drugu je doveo do raspada. “Najbolju rečenicu, gotovo proročku, izgovorio je Sima Marković u parlamentu: ‘Jugoslavija će biti demokratska država ili je neće biti’. Nažalost, Jugoslavija nikada nije bila demokratska država i zbog toga je danas nema”, kaže Branka Prpa i dodaje da je politički, partijski monizam bio usud jugoslavenske države, kao i onih koje su je sačinile i potom iz nje nastale na krilima nacionalizma kao najefikasnijeg načina homogenizacije i prikrivanja drugih problema: “Elite vladaju na mržnji jednog naroda protiv drugih.”

 

*Jugoslavija je stvorena prvo kao Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, tri godine je trebalo da se usvoji Vidovdanski ustav, i to prostom većinom. Razlike su bile duboke, pokazalo se nerazumevanje srpskih političkih elita za specifičnosti Slovenije i Hrvatske, i od tada nadalje konflikti su gotovo isti.

Ti narodi međusobno, koliko god su živeli jedan kraj drugog, u suštini nikada nisu živeli jedni sa drugima i ta tri ključna konstitutivna naroda Jugoslavije – Srbi, Hrvati i Slovenci – u novu državu su ušli sa potpuno različitim političkim i kulturno-civilizacijskim matricama. Sigurno je trebalo mnogo dobre volje da se, prvo, sviknu jedni na druge, da se bolje upoznaju i da onda nađu kompromisnu formulu u kojoj bi sve te različitosti mogle da funkcionišu.

Međutim, te benevolencije nije bilo na samom početku i za novu državu je izabran unitaristički, centralistički koncept, za koji je bio najodgovorniji Svetozar Pribićević, uz veliku podršku jugoslavenskog kralja Aleksandra Karađorđevića. Izabran je model koji sigurno nije bilo moguće primeniti na višenacionalnu državu, u kojoj su se njeni narodi pojedinačno razvijali stotinama godina pre toga, van jednog zajedničkog okvira.

 

*U samom početku Slovenci i Hrvati su bili spremniji da prihvate novi naziv za zajedničku državu – Jugoslavija – a sa srpske strane se insistiralo na nazivu Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Zašto srpske elite nisu bile spremne za ulazak u zemlju pod imenom Jugoslavija?

To je, pre svega, bila odluka Nikole Pašića, a nisu svi tako mislili. On je smatrao da srpski narod ne treba da se utopi u tom, za njega, potpuno amorfnom nacionalnom određenju kao što je Jugoslavija. Što je u redu, odnosno bilo bi u redu da, sa druge strane, kao političku praksu nije nametnuo centralistički i unitaristički model, model jedinstvene države u kojoj se vladalo na način većine. A srpski poslanici u jugoslavenskom parlamentu imali su većinu i u svakom trenutku mogli su nadglasati ili preglasati Slovence i Hrvate.

Sa druge strane, s pravom je ne prihvatiti utapanje u amorfnu formu nacionaliteta, ali onda je taj isti princip trebalo primeniti na unutrašnjem uređenju; dakle, niko ne može da se odnarođuje u okviru te nove državne zajednice, ali ni da se političkom praksom lišava bilo kakvih nacionalnih prava, što se u suštini dogodilo.

 

*Tadašnja intelektualna elita strahovito je živa, dijalozi su otvoreni, direktno se razgovara, otvaraju se suštinska pitanja, kao što je mogućnost opstanka zajedničke države.

Izabrala sam 74 srpska intelektualca, pre svega svi su temeljno školovani na nekom od vodećih evropskih univerziteta, vrhunski su obrazovani. Druga stvar, oni su politički aktivni u čitavom periodu pre stvaranja jugoslavenske države, u toku procesa njenog stvaranja vrlo su aktivni i u okviru institucija, od kojih jednu i sami stvaraju, a to je Jugoslavenska demokratska liga u Parizu dok su bili u emigraciji. Aktivni su i kasnije na Konferenciji mira u Parizu, na kojoj jugoslavenski intelektualci pred međunarodnom zajednicom na osnovu svojih specijalnih znanja argumentuju zašto južnoslavenska država treba da postoji.

Cvijić tada piše “Balkansko poluostrvo”, baš za Konferenciju mira, tu su bili gotovo svi južnoslavenski intelektualci, a pitanje je bilo njenih granica i jezika i dokazivanja u kojoj je meri ona kulturna i prirodna celina. Treba znati da se na Konferenciji mira, posle Versaja, uvodi jedan potpuno novi princip u međunarodnim odnosima, a to je princip prava naroda na samoopredeljenje. Na osnovu tog prava srušene su velike monarhije dotadašnje Evrope, pre svega Austro-Ugarska, i po principu naroda na pravo samoopredeljenja južnoslavenski narodi dokazivali su pred međunarodnom zajednicom zašto treba da stvore zajedničku državu.

 

*Uspeli su da nametnu stvaranje države...

Da, ali to nije proces koji se desio samo tada, u periodu Prvog svetskog rata, najveće klanice ljudskog roda do tada i neposredno posle njega. Taj proces stvaranja Jugoslavije nastaje početkom 19. veka, standard za jezik koji poznajemo kao srpskohrvatski ili hrvatskosrpski, danas srpski, hrvatski i tako dalje, dogovoren je na Bečkom sastanku 1850, kada je potpisan dogovor između Karadžića, Gaja, Petranovića i ostalih intelektualaca prosvetiteljske provenijencije tog vremena.

Zajednički jezik bio je temelj za stvaranje ozbiljnih političkih integrativnih procesa koji su vodili ka stvaranju države južnih Slavena.

Na hrvatskoj strani sve je počelo 1835. Danicom ilirskom i Ljudevitom Gajem, a na srpskoj strani najozbiljnija stvar urađena je 1915. organizacijom Slavenskog juga i Jovanom Skerlićem. Skerlić oblikuje generacije intelektualaca koji su aktivno učestvovali u stvaranju Jugoslavije.

 

*A danas je zaboravljen. Zašto se o njemu tako malo govori, a izuzetno je značajan?

On je imao apsolutno evropsku orijentaciju, viziju Srbije kao moderne evropske države i vrednosnih sistema te civilizacijske paradigme. Imao je vrlo ozbiljnih protivnika, a ima ih jednako i danas kao i tada, pre sto godina.

U pitanju su dve orijentacije Srbije, dilema Buridanovog magarca koja prosto dugo prati ovaj prostor i traje i danas, opredeljivanje na koju stanu – Istok ili Zapad. I ako hoćemo da definišemo naše nasleđe, eto to nam je nasleđe, ta dilema o strateškom putu jedne države.

 

*Kažete u knjizi “Različita paleta mišljenja, reklo bi se, sasvim karakteristična za intelektualce, uskoro je prestala biti samo to”. Tada, 1918, ali i sto godina kasnije, četvrt veka po raspadu Jugoslavije, čini se da je raskol isti, pa i veći.

To su dva potpuno različita modela i prosto ne može biti kompromisa. Politika jeste prihvatanje kompromisa i crno-belo može biti pepito, ali teško ga je spojiti u konzistentnu opciju na kojoj se gradi budućnost. Pogotovo što unutar te različitosti postoji agresivna netrpeljivost, više na strani onih koji nisu birali evropski model, koji su mu se suprotstavljali i suprotstavljaju. Želja da Srbija u taj model ne uđe izazivala je ozbiljnu količinu agresivnog ponašanja, toliku da je ništila mogućnost dijaloga. I

ta raspolućenost prostora trajna je baština, pa kad čitate dijaloge od pre sto godina možete ih premestiti u sadašnjost apsolutno bez ispravki, sem u vremenskom predznaku – kontekst je isti, pitanja su ista, odgovori isti.

 

*Ipak, ti intelektualci su uspeli da stvore zajedničku državu, a krajem osamdesetih prošlog veka mi smo uspeli da je u zaista krvavim ratovima potpuno uništimo.

Vrlo je zanimljivo jer je prva jugoslavenska država došla u krizu iz prostog razloga koji se zove princip jedan građanin – jedan glas, što za višenacionalnu državu otvara pitanje majorizacije. Druga jugoslavenska država isto je tako krenula u potpuni slom kada je tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević tražio da se u političku praksu vrati princip jedan građanin – jedan glas. Uradio je upravo ono što nije smeo da uradi.

Sima Marković je još 1923. godine u parlamentu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca uzviknuo “jugoslavenska država će biti demokratska ili je neće biti!”. Upravo u nedostatku, insuficijenciji demokratije nalazimo izvor njena dva sloma. Prvi, posle kojeg je uspela ponovo da se podigne, i drugi, koji je bio definitivan i krvav.

*Detaljno ste pokazali moć tadašnjih glasila u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i diskusija koje su se odvijale preko Nove Evrope u Hrvatskoj i Srpskog književnog glasnika u Srbiji. Sto godina kasnije čini se da takvih rasprava nema.

To je vrlo čudan paradoks. Te prve decenije dvadesetog veka zaista su revolucionarne u istoriji Evrope i sveta; Srbija sa 64 odsto nepismenih od 1918. do 1929. godine ima 350 registrovanih časopisa književne provenijencije, koji se izdaju često na način Beograd – Zagreb – Ljubljana ili Sarajevo, tako funkcionišu. Bezbroj časopisa i novina u velikom procentu nepismenog stanovništva!

Danas imamo ne samo u mnogo većoj meri pismeno stanovništvo nego što je to bilo nekad, imamo društvene mreže, internet kao način brze, trenutne komunikacije, telefone, šta god hoćete, ali tu vrstu suštinskih debata o problemima sveta u kojima se nalazimo sada, o problemima društva u kojem živimo, o problemima države čiji smo građani – apsolutno nema. Ili se svedu na dnevnopolitičke komentare ili ih nema na način ozbiljnog promišljanja fenomena, razloga zbog kojih su nastali i kuda će dalje da idu.

Ta vrsta društvenog hendikepa u izostanku dijaloga strašno je opasna pojava, ali ne odnosi se samo na nas, i u Evropi je manje-više ista situacija.

Ukupna evropska civilizacija nastaje u nečemu što bi Edgar Moren nazvao dijalogika, neprestani dijalog sa sobom, neprestano preispitivanje, neprestana kritika, odnosno neprestana problematizacija sveta u kojem se živi. I to je način na koji se odvijao celokupni prosperitet Evrope u prethodnim stolećima; sada to kao da više ne postoji. Na neki način ukinuto je mišljenje kao ključna kategorija, sve se svelo na lapidarne forme mišljenja i izražavanja “što prostije, to bolje”. Verovatno i sama ta tehnologija na svim tim fejsbukovima zahteva kratke rečenice, jednostavne, nema komplikovanih misli jer teško možete komplikovane misli da postavite na tviterima.

Komunikacija među ljudima je danas hendikepirana.

 

*A da li je izgubljena uloga intelektualaca…

Jeste!

 

*…Nije reč samo o vrhunskom znanju već i o drugom elementu, a to je društvena angažovanost. Kao da se taj drugi element izgubio.

Jedan od ključnih problema egzistencije intelektualaca u 20. i 21. veku je da su ih politika i političari zbog tog društvenog angažmana i kritike proglašavali neprijateljima. Imali smo čak i vrednosnu odrednicu poštene i nepoštene inteligencije; ti neprestani pokušaji da se intelektualci satanizuju, da se društvo liši njihovog uticaja, izgleda da su svuda društveni trend.

Ali, razlog tome je i potpuno ukidanje naučnih oblasti koje su nekada bile dominantne, kao što su sociologija, istoriografija, filozofija, mi gotovo više da nemamo to kao naučne oblasti koje se bave problematizacijom društva u kojem egzistiraju, a time i proizvodnjom kritičkih intelektualaca. Sada otprilike teorijski fizičar postaje kritički intelektualac ili kvantni ili astrofizičar, on govori o društvu, o kosmosu, o svetu, nemate više klasičnih humanističkih intelektualaca koji problematizuju društvene uslove, okolnosti, društvenu strukturu jer oni su prosto proterani sa finansiranja.

Da li su to vladajuće političke strukture uradile namerno ili ne svuda u svetu, ne znam, ali da imamo insuficijenciju tog oblika znanja uopšte, ne samo kod nas, više je nego očigledno.

 

*Imate i deo knjige o značaju kulturnog nasleđa i prostora. Jedinstveni kulturni prostor i dalje postoji, makar ga pogrdno zvali nostalgičarskim. Kako taj kulturni sklop i naboj nije uspeo da nadvlada političku opstrukciju zemlje?

Ako je jugoslavenska država u nečemu bila uspešna, to je kultura. Pre Jugoslavije u Ljubljani i Skoplju nije bilo univerziteta, a sve što je stvoreno u kulturnom, umetničkom prostoru jedinstveno je. Jugoslavenski prostor je bio izazov za umetnike, za stvaraoce je to bila velika mogućnost inspiracije iako je civilizacijski taj prostor bio raznolik, od Slovenije sa 8,8 odsto nepismenih, do zemalja koje su imale više od 80 odsto nepismenih.

 

*Knjigu ste pisali od 1989, odbranili 1996, to je bio period kad se Jugoslavija najkrvavije raspadala. Kako ste napravili distancu, jeste li mogli da izađete iz zamke dnevne politike i problema?

To je u svakom slučaju bilo gotovo nadnaravno iskustvo. Dakle, vi pišete o stvaranju nečega, a svojim očima gledate kako se to nešto rastače u ruševinama i krvi, i nepojamnim zločinima. Pritom to nisu prizori koji vas ne potresaju, nisu prizori u koje vi niste emocionalno involvirani, štaviše, apsolutno ste emocionalno uključeni. A sa duge strane morate racionalno i hladno, objektivno, da pišete o vremenu koje gledate kako propada.

Profesija istoričara zahteva distancu mog vremena od vremena koje istražujem, ja u njemu ne mogu da arbitriram niti mogu da kažem: “E, to se neće dobro završiti” jer je moja pamet postfestum, ona je pamet ovog vremena, a vremena se ne smeju mešati. Nema te mašine putovanja kroz vreme koje istoričaru dozvoljava intervencije u prošlosti, ona je takva kakva jeste, dogodila se, i nema šta tu dalje.

Bio je veliki mentalni, intelektualni i emocionalni napor ne kontaminirati iskustvom taj prostor, to vreme. Mislim da se retko kom evropskom istoričaru desilo da piše jednu istoriju, a kao savremenik učestvuje u istoriji te istorije koju nastoji da objasni. To je zaista paradoks, vrlo ozbiljna disfunkcionalnost u obavljanju posla.

 

Pogledajte intervju --

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
Belex2018
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side