Intervju Branislav Dimitrijević: Institucije su izgubile svu autonomiju
31.05.2020 Beograd

Intervju Branislav Dimitrijević: Institucije su izgubile svu autonomiju

Intervju Branislav Dimitrijević: Institucije su izgubile svu autonomiju Foto: Novi magazin/Zoran Raš
Kultura i aktuelna vlast. To je bila tema razgovora s profesorom Branislavom Dimitrijevićem, istoričarem umetnosti.



Kultura je danas više nego ikad ne samo rezultat, posledica razvoja nego i uslov, pretpostavka. Kakvo je stanje u kulturi Srbije danas?

U shvatanju pojma kultura u Srbiji postoje ugrubo tri modela. I dalje je najdominantniji etno-nacionalni model, za koji je kultura isključivo izraz nacionalnog identiteta i državnog reprezentovanja. Taj model revnosno se sprovodi kroz veći deo institucija kulture i medija i u potpunosti je zavisan od budžeta i bliskosti kulturnih radnika sa donosiocima političkih odluka. Drugi je neoliberalni, preduzetnički model koji prilično agresivno, a bez rezultata, pokušava da sprovede predsednica Vlade preko svog ličnog Saveta za kreativne industrije. Taj model fantazira ekonomsku održivost kulture i njenu tržišnu verifikaciju, ali se i on u praksi oslanja na budžet i na bliskost sa izvršnom vlašću. Taj model zapravo zamenjuje pojam kulture pojmom “kreativnih industrija” i taj model, osim možda u oblasti kompjuterskog gejminga ili u nekoliko popularnih muzičkih festivala, nije imao nikakve konkretne učinke i njegova društveno-politička svrha je da služi kao ikebana onom prvom, etno-nacionalnom modelu.

Treći model obuhvata različite prakse onoga što se naziva “nezavisnom kulturom” – što je širok pojam koji obuhvata prakse za koje je kultura pre svega pogon osvešćenja i emancipacije: telesne, kognitivne i društvene. Ove prakse su u Srbiji ekstremno marginalizovane sve većom ideološkom kohabitacijom prva dva modela koja prete da potpuno spreče razvoj nezavisne kulture jer ona nije ni politički ni ekonomski podobna, pošto za nju ne postoje takva merila verifikacije. Pa opet, ova kultura je i dalje vitalna, i kroz različite vidove borbe i snalaženja, kao i umrežavanja na međunarodnom i regionalnom nivou, ona i danas proizvodi najrelevantnije rezultate u svom polju i izvan granica ove zemlje.

Kakav je odnos institucija kulture i vlasti?

Nikada nisu institucije bile pod ovolikom kontrolom izvršne vlasti. One su praktično izgubile svoju autonomiju i možda tek dovitljivost pojedinih upravnika održava kakvu-takvu nezavisnost nekih od njih. Institucijama najčešće upravljaju vršioci dužnosti umesto da na konkursima budu izabrani direktori sa jasnim programima i stručnim kredibilitetom. To je iz prostog razloga što se vršiocima dužnosti može lakše partijsko-politički raspolagati i lakše donositi odluke o njihovom postavljanju ili smeni. Sa druge strane, među zaposlenima u tim institucijama vlada strah jer oni vide kako prolaze nezavisni i politički nepodobni. Ovde se ljudi grčevito drže za svoja radna mesta jer znaju da u sektoru kulture drugi posao u Srbiji neće naći.

Primer Muzeja savremene umetnosti posebno je indikativan?

MSU je primer pomenutog v.d. statusa ustanova kulture. Tamo već sedam godina postoji ozbiljna kriza upravljanja – izmenila su se četvorica direktora, i svi sem jednog bili su vršioci dužnosti. Poznat je slučaj konkursa za direktora MSU raspisanog početkom 2019. koji više od godinu dana nije bio rešavan – da bi onda samovoljom premijerke i njenog dvora ponovo bio postavljen nekakav vršilac dužnosti. Taj čovek je i sam izjavljivao kako baš ne poznaje mnogo rad muzeja, ali da je, eto, pun elana da se s tim upozna. To je, dakle, primer omalovažavanja i unižavanja ugleda institucija kulture – i povodom ovoga reagovale su i domaće i međunarodne profesionalne organizacije na polju muzejskih delatnosti. Dakle, nedvosmisleno je potvrđeno da ova vlast nema nameru da na takva mesta imenuje stručnjake s referencama i iskustvom.

Imate li uvid u stanje u provinciji? Pretpostavljam da je tamo kontrola još rigoroznija nego u Beogradu.

Stanje van Beograda uvek je bilo mnogo gore, osim u nekim pojedinačnim izuzecima. Jer, vidite – u ovom trenutku izvan Beograda upravo imamo slučajeve koji ohrabruju i koji treba da posluže kao primeri dobre prakse. Govorim o Šapcu, gradu u kojem je drugačija lokalna uprava došla do smelih kadrovskih rešenja kada su ustanove kulture u pitanju, i to počinje da pokazuje rezultate. Tamo je, na primer, Minja Bogavac postavljena za direktorku pozorišta, a Nela Tonković za direktorku Narodnog muzeja. To su za mene pozitivni pomaci. Manje sredine daleko su više izložene pogubnoj državnoj politici u kulturi, ali takva situacija možda i pre omogućava radikalne promene. A kod nas su, kada su ustanove kulture u pitanju, samo radikalne promene u pravcu trećeg navedenog modela kulture neophodne kako bi se uticalo na promene u shvatanju uloge kulture u jednoj zajednici.

Šta odlikuje kulturnu politiku?

Ako je suditi prema nedavno usvojenoj Strategiji razvoja kulture Republike Srbije od 2020. do 2029, kultura će u tom periodu biti fokusirana na pojmove kao što je “srpsko kulturno jezgro”, dakle isključivo na etno-nacionalno poimanje kulture. Uostalom, to je strategija “razvoja kulture Republike Srbije”, a ne “razvoja kulture u Republici Srbiji”. Što će reći da umesto sagledavanja realnosti položaja kulture u ovoj zemlji, mi opet vezujemo kulturu za nacionalnu mitomaniju koju sprovodi država. Takođe, umesto proučavanja i preuzimanja modela i sistema finansiranja kulture koji danas postoje u evropskim državama, ovde i dalje govorimo o direktivnom državnom modelu. Nema kulture bez novca i društvena zajednica treba da odvaja za kulturu kako kultura ne bi bila nešto što je isključivo po volji vlasnika kapitala, a mi ovde govorimo o malom procentu u poređenju sa drugim izdvajanjima iz budžeta. Ali umesto sistemskih rešenja, ovde kulturnu politiku vode ad-hoc tela kakav je premijerkin Savet, koji je nedavno raspisao jedan konkurs koji predstavlja dalje ruganje svima koji imaju znanja i iskustva u ovom polju.

Kakav je položaj kulturnih radnika?

Njihov položaj je marginalan i prekaran. Sa druge strane, nadam se da je primetno koliko je mali broj umetnika i profesionalaca od renomea u kulturi prodao svoj integritet državi i kapitalu za neke sinekure ili druge nagrade za lojalnost.

Jesu li za svoj nepovoljan položaj odgovorni i kulturni radnici?

Problem s kulturom je što se o tom pojmu govori kao o nekoj vrednosti po sebi. Kultura je polje borbe, a pre svega klasne borbe. Oni koji su privilegovaniji – koji su, recimo, stekli pozicije u institucijama umetničkog obrazovanja ili imaju bliske veze s kulturnim institucijama – imaju tendenciju da održe ovakav status quo umesto da iskoriste priliku i zaljuljaju čamac kojim plove po ustajalim vodama. Sa druge strane, stiče se utisak da su mlađi umetnici bili usmereni na strategije samoorganizacije i samoobrazovanja i da se sve više stvaraju autonomne zajednice kroz koje oni pokušavaju da deluju. Ove organizacije mahom su lišene pomoći države, pa se okreću uglavnom evropskim fondovima za kulturu – a pristup njima je veoma težak, s obzirom na to da Srbija nije članica EU, a i sve se više udaljava od tog članstva. U takvoj situaciji borbe za opstanak nije ni čudo što na izvestan način dolazi do samobirokratizacije kulturnih radnika, koja utiče i na slabljenje umetničke autonomnosti i inovativnosti.

autor: M.L. izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side