29.04.2018 Beograd

VideoIntervju Borko Stefanović: Moramo se okupiti što pre i početi borbu

Intervju Borko Stefanović: Moramo se okupiti što pre i početi borbu Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Predsednik jedne od retkih stranaka koja se deklariše kao levičarska Borko Stefanović govori o Prvom maju, ali još više o razgovorima o ujedinjavanju opozicije, glavnim političkim problemima Srbije. U razgovoru sa Jelkom Jovanović objašnjava loš učinak revizionizma i rehabilitacionih pokreta

Prvi povod za razgovor sa Borkom Stefanovićem, predsednikom Levice Srbije, najmlađe strankom proizašle iz DS-a, je naravno predstojeći Praznik rada Prvi maj. Međutim, iz svakog njegovog odgovora provejava politički imperativ dostizanja jedinstva opozicije, pa je to u fokusu.

 

Pogledajte prvi deo intervjua --

 

 

*Hoće li izbori biti pre potpisivanja ili usvajanja pravno obavezujućeg sporazuma sa Kosovom ili će to biti neka vododelnica?

Mislim da će ipak biti posle toga, da će se režim truditi da ljudi zaborave na taj sporazum, koji jeste ispunjavanje onoga što je obećano Zapadu...

 

*?

Najveće je pitanje hoće li ova vlast Kosovu dati stolicu u Ujedinjenim nacijama. Mi u Levici smatramo da to ne bi trebalo da se uradi, da time gubimo atribute države i da je onda samo pitanje šta je sledeće i dokle ide rastakanje zemlje, koja ni u jednom segmentu ne može da napreduje ako ne zna ni dokle je i šta je, gde joj je jurisdikcija i suverenitet, gde nije.

Ja znam da neki ljudi misle da je to nevažno, ali voditi državu velika je odgovornost, ne možete očekivati da jednog dana smenite ovaj štetočinski, nenarodni režim ako niste spremni da vodite državu, dakle ne stranku, ne pokret, ne sopstvenu sebičnu politiku već državu koja je iznad svih partija i svih naših podela, koja je sublimacija svih naših različitosti na najbolji mogući način. Moramo čuvati slobodu i različitosti, ali iznad toga moramo čuvati ono što je strateški interes, a strateški interes jeste da Srbija bude stabilna, da bude u miru, da ljudi imaju što bolje plate i penzije, da nam ljudi ne odlaze u inostranstvo, ali i da znamo ko smo, šta smo i da to ko smo i šta smo ne smeta nikome oko nas.

Dakle, da ne pravimo nove neprijatelje, da znamo da želimo da uđemo u Evropsku uniju, da ne želimo da uđemo u NATO, na primer, da želimo potpuno drugačiji ekonomski i socijalni model od onog za koji nam Vučić objašnjava da je nešto neizbežno i neophodno, a mislim da to nije tačno, postoje mnogo bolji modeli od toga. U principu, oni koji misle da sutra dođu na vlast u Srbiji treba, pre svega, da shvate da ne postoje podele među građanima Srbije na pametne/nepametne, obrazovane/neobrazovane nego da su to sve građani Srbije i oni svi treba da dobiju priliku da čuju nešto bolje. Sada nemaju tu priliku zato što je ovaj režim zarobio sve medije i pretvorio ih u kasarne. U tom smislu, ta će borba biti teška i neće biti jednostavna.

Ja znam da je lako naći trun u opozicionom oku i da je lako reći “oni su nikakvi, stalno nešto raspravljaju, ne mogu da se dogovore”, ali neka svako pomisli kako je teško dogovoriti se s komšijom da se očita vodomer ili da se vidi ko će biti ovaj novi nametnuti upravnik zgrade, a zamislite kako je da se opozicija sakupi na jednom mestu i zajednički politički deluje godinama u jednoj teškoj situaciji. Jer, kada ste u opoziciji, vi ste žigosani da ste protiv naroda, odmah ste izdajnik i lopov; neko čije porodice takođe stradaju i dobijaju otkaze, kao što se mnogima od nas desilo. Ne samo nama već i onima koji su oko nas.

U takvoj situaciji nije uopšte bezobrazno i prepotentno reći da nije jednostavno napraviti opoziciono jedinstvo, ne samo zbog sujeta, to je simplifikacija zato što su mnogi ljudi uložili vreme i energiju, novac i trud da stvore svoje organizacije i sada odjednom nisu bitne pojedinačne organizacije nego pravimo Savez. Pretpostavljam da je to mnogima problem i ja ih ne krivim, to je potpuno legitimno. Međutim, vreme se promenilo i uslovi su se promenili.

Ovo nisu devedesete, ovo je u mnogo čemu gore nego devedesetih; ljudi razumeju da ako nemate nešto veće, šire od naših stranaka, a sada su sve opozicione stranke male, svako ko nije u nečem većem ima neizvesnu budućnost.

 

*Počeli smo o Kosovu, pa smo opet došli na opozicioni blok. U tom bloku ni o Kosovu nema jedinstvenog stava.

Da.

 

*Koliko će to u trenutku kad je Kosovo najznačajnije političko pitanje, a i blizu je razrešenja, uticati na savez?

Svakako treba stvoriti zajedničku politiku i ona će biti stvorena kroz zajednički programski dokument. Neće to biti teško ako znamo da niko tu nije za priznanje nezavisnosti Kosova, samo što su neki za to da se to brani dodatno aktivnostima u diplomatskoj sferi, pre svega, a neki su za to da se te aktivnosti ne preduzimaju. Manje-više je to aktivna i neaktivna politika u zaokruživanju našeg suvereniteta. Ali neće to biti problem koliko sada deluje i kako neki nameću; mislim da ćemo vrlo jasno precizirati zajedničku poziciju koju ćemo braniti do poslednjeg slova u budućim političkim bitkama.

Znate kad se setim – bio sam jednom sa Vučićem kod Olje Bećković u emisiji i iznerviran sam ga pitao: “A šta biste vi uradili sa Kosovom?” On je rekao: “Kad dođemo na vlast, videćete!” Pokazalo se da mu se dosad to prilično politički isplatilo, ali istorijski mislim da je ovo najgora Vlada u istoriji Srbije.

 

*Hoćete li biti u Hrtkovcima 6. maja ako Vojislav Šešelj bude tamo?

Svako bi kao građanin trebalo da bude na suprotnoj strani od ovih radikalskih falangi. U principu, režim je lepo smislio da pravi medijsku diverziju, da ubaci dodatne žetone i Judine srebrnjake u Vojislava Šešelja, koji treba prostaklukom, bezobrazlukom, nasiljem, kao osuđeni ratni zločinac, da pokaže i kako tretira političke protivnike i kako tretira one koji se usude da dovedu pod znak pitanja ono što radi kao personifikacija zla i kao lutak na navijanje ovog režima. On to uvek radi da bi se sakrile neke važnije stvari.

A važnije stari su nova priprema za pakovanje Kosova na način koji će biti suprotan onome što vlast priča građanima. Da se Šešelj istakne kao pajac i strašilo u trenutku kad se ovde strašno krade na svim nivoima, rastaču narodne pare u privatne naprednjačke džepove. Vi imate čoveka koji služi da skrene pažnju, da politički laje na političke protivnike, da im preti, da ih napada, da pravi skandale o kojima će nacija da priča.

Pokazalo se, s jedne strane, da je dobro što je sve slabiji i ima sve manju podršku, a sa druge strane se pokazalo da je nekada ta Srpska radikalna stranka, koliko god ja imao loše mišljenje o njihovoj politici i onome što su radili tokom ratova, bila stranka koja je okupljala ljude koji u nešto veruju, ma kako to bilo loše. Ovo sada je militantna podružnica SNS-a, to ljudi vide i ne glasaju jer zašto bi glasali za SRS kad imaju SNS? Što biste glasali za izvornog tatu, kad imate prefinjenog sina? Ne znam kako to drugačije da kažem.

 

*Treba li Šešelju oduzeti mandat?

Zakon je neprecizan, kaže da onaj ko počini krivično delo i kažnjen je zatvorskom kaznom od više od šest meseci ne može obavljati funkciju narodnog poslanika. E, sad, da li se misi dok obavlja funkciju ili kasnije? Šešelj je odslužio kaznu, čak duže od onog na šta je osuđen, nisam siguran da je ta odredba primenljiva, bez obzira na to što mnogi u opoziciji misle suprotno. Ja ovo komentarišem pravnički, nema politike s te strane, ali i to je jedan od dokaza kako su naši zakoni loši, neprecizni, sa mnogo opštih mesta i kako to vlast zloupotrebljava i radi kako hoće.

Ja mislim da je Šešeljevo prisustvo u Skupštini sramota iz drugih razloga; jeste on osuđeni ratni zločinac, ali on će tu da sedi sve dok njegovom političkom gazdi, a to je Aleksandar Vučić, to bude odgovaralo, da ima protivtežu, korisnu stvar kojom može da maše i kaže: “Ako ja nisam na vlasti, ovakvi će vam doći” i “Ovi nas ugrožavaju zbog Kosova” iako je to komično. Donekle je to radila i Demokratska stranka, samo što se pokazalo da je ovaj režim kontrolor svih života, svih medija, svih informacija, od suludih poziva na rat, pretnji, psovki, prostakluka u nekim tabloidima, preko televizije Pink, koja to radi na drugi način, do Vojislava Šešelja. Sve je to ista ekipa, isti projekat, zavetnici, Parović, Pajkić, ta pseudodesnica, sve su to naprednjaci, sve je to organizovana grupa koja služi za pljačku, za otimanje, lično bogaćenje.

I za kamuflažu onoga što radi vođa jer vođa najbolje zna, oni tako razmišljaju u svemu, od toga da se Nišlijama otme aerodrom do drugih stvari, svakodnevno. Tome se možemo suprotstaviti samo organizovano, političkom borbom, s ljudima koji su spremni da kažu: “Deo naših razlika stavimo u politički špajz i usmerimo se na promenu jer ako to ne uradimo brzo ćemo osvanuti u jednopartijskom sistemu sa građanima, stanovništvom koje nije zainteresovano za bilo šta”. A onda su nam perspektive kao državi i narodu vrlo loše.

 

Prvi maj u Novom Sadu

 

*Radna prava su među osnovnim ljudskim pravima. Kako ih i zašto ljudi ovde ne pamte i ne bore se za njih?

Srpska verzija nameće neoliberalima mantru: “Ćuti, bolje je i to nego da nemaš ništa”, pa se ljudi odriču nekih osnovnih prava pokušavajući da žive od svog rada. Danas manje od procenta ljudi ima odlične plate u Srbiji, ostali pokušavaju da prežive, mnogi odlaze u inostranstvo.

Mi ne živimo na Marsu, znamo da kapital upravlja, ali kao Levica Srbije zalažemo se da radnik u kompanijama koje dolaze sa subvencijama ima minimalno prosečnu zaradu.

 

*Deklarišete se kao levica, levica je svuda u teškoj krizi, a ista sudbina prati i sindikalni pokret. Što avantura levice?

Verujem u tu ideju, živim je ceo život, možda nedovoljno artikulisano. Mi imamo mnogo mladih ljudi koji nisu bili u strankama, ne borimo se samo za radna prava, da se ovaj katastrofalni Zakon o radu odbaci ili bar promeni, ali nećemo državu partijskih subvencija i bogaćenja, nećemo da daktilograf u firmi za spaljivanje smeća u Vinči ima hiljadu, dve evra platu, a lekar i učitelj 300, 400 evra.

 

*Logično je da levica i sindikati budu zajedno, ali slabi ste. Zašto u Srbiji nema jačeg sindikalnog pokreta?

Sindikati su ovde odavno potrošena priča, delom zbog opšteg trenda svuda, delom zbog iscepkanosti i nedovoljne snage, a delom zbog korumpiranosti sindikalnih vođa koji su članovi raznih upravnih odbora. A ljudi su anestezirani i ne shvataju da treba da se organizuju i bore za svoja prava, radna kroz sindikate, ljudska kroz građanske inicijative i pokrete, već gledaju svoje “muškatle” na terasi. Ljudi su odavno skuvana žaba i to je naša najveća opasnost, mračni tunel u koji idemo. Istina je da ljude ništa ne zanima, prodaje im se priča o vizijama, a ne osećaju kakva je veza između prava, vizija, vrednosti i plaćanja računa. Zato ih nema ni u sindikatima, ni u politici, ni na biralištima, sem kad su ima glasovi plaćeni ili iznuđeni.

 

Danas je sramota biti partizan!

* Vi ste antifašista, a danas je na delu revizionizam. Kako i zašto, i kako to utiče na zbunjivanje ljudi?

Nažalost, to su teme bitne malom procentu ljudi, mi na petoparcu vodimo priču o važnim stvarima kao što su ljudska prava i revizionizam, a vlast je zadovoljna jer se kobajagi o tome govori. Kad je suđenje za rehabilitaciju Nedića, dođe njih 15 sa zastavama za i nas 15 protiv, pa kao tučemo se, svađamo se i pričamo i kao nešto se važno dešava. Za vlast se to ne dešava i mi to znamo, ali baš zato moramo znati za šta se zalažemo i zbog čega je to važno. Zašto smo i kako dospeli do toga da je danas sramota biti partizan!

I ranije je to bio problem, u vreme DS-a; ne možete da pravite 20. oktobar, a da ne kažete ko je oslobodio Beograd. Rusi su rekli – Crvena armija, a mi? Ovde su rekli antifašistički pokret! I krilo se ko je omogućio dušegupke za Jevreje, ne ko ih je vozio nego ko je dovodio ljude. A kad dođete u situaciju da ne smete da kažete partizani već stvarate utisak da su i partizani i četnici bili antifašisti, jedan pokret, to je velika bruka i sramota.

 

*Hrvatska je i danas kriva za Jasenovac, ali ne čujemo da je Srbija kriva za pogrom Jevreja.

Pa da, ministar Đorđević je opet čitao nešto što su mu napisali kao onomad, pa se izvinjavao, ali kad imate njega, Vulina i Stefanovića za ministre, jasno vam je da ništa nisu učili o tome, a došli su u situaciju da tumače. Ali, kažem, i DS.

Hrvatska vlada se bruka sa Jasenovcem, ali ni mi ne smemo dozvoliti da se isto to kod nas dešava, moramo čista lica stati pred njih i reći – nema rehabilitacije ni za Ljotića, ni za Nedića, ni za Dražu. I tek onda njih pitati zašto su “za dom spremni” i danas.

 

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side