10.01.2018 Beograd

VideoIntervju Boris Tadić: Nikad ne bih potpisao Briselski sporazum

Intervju Boris Tadić: Nikad ne bih potpisao Briselski sporazum Foto: Novi magazin
Predsednik SDS i bivši predsednik Srbije Boris Tadić smatra da će već ove godine Srbija morati da ispuni obećanja međunarodnoj zajednici koja je dao Aleksandar Vučić, a to je sve sem eksplicitnog, formalnog priznanja Kosova. Zašto je tako i o drugim aktuelnim temama, sa Tadićem razgovara Jelka Jovanović

Kao bivšem predsedniku Srbije, Borisu Tadiću su prirodnija pitanja o državnoj politici, pre svega kosovskoj, koja je i njega, veruje se, koštala mandata. Ipak, zbog skorih beogradskih izbora prvo pitanje je kada će i šta Socijaldemokratska stranka odlučiti? “Hoćemo da budemo odgovorni, sa svešću da je potrebno formirati jedinstvenu listu građanske proevropske opozicije. Učinićemo sve da do toga dođe, a ako opet bude nepovoljan epilog, kao što je bilo na prošlim parlamentarnim i predsedničkim izborima, onda ćemo doneti odluku da li podržati nekog od kandidata ili izlaziti sa svojim kandidatom”, kaže Tadić za Novi magazin i objašnjava: “Ujedinjenje opozicije je jedini način da smenimo ovaj režim.”

 

*Šta će prevagnuti, hoćete li uz listu levog centra koju zagovara DS ili desnog centra oko PSG, sa Đilasom kao kandidatom za gradonačelnika?

Nema nepremostivih razlika između stranaka građanske proevropske opozicije koje bi predstavljale političku prepreku ujedinjenju. U tom smislu podela koju navodite, na levi i desni centar, usiljena je i veštačka – to što neke od stranaka više naginju ka desnom centru nije dovoljan argument da se ceo blok tako etiketira. Uostalom, mislim da nas izazov autokratije Vučićevog režima, s kojim se svi suočavamo, svrstava u isti “centar” elementarne normalnosti, a potom demokratije, slobode i razvoja. Podele po svim drugim linijama u ovom trenutku su ne samo besmislene nego i štetne. Ukoliko ne dođe do zajedničke liste, SDS će podržati kandidata za koga ocenimo da ima ne samo veću šansu na ovim izborima već i potencijal da integriše političke snage koje su kadre da menjaju ovaj kriminalizovani i totalitarni naprednjački model vlasti.

 

*Nedavno ste ocenili da na opozicionoj sceni ima mnogo neiskusnih političara i da “to neiskustvo zavodi u zamku borbe za prvo mesto u opoziciji, koje im se čini bitnijim od borbe protiv sistema Vučić”. Neki će to protumačiti kao ponudu da vodite opoziciju; šta je suština i kako se neiskustvo prevazilazi?

Ti neki bi pogrešili. Dakle, to nisam rekao kandidujući sebe za mesto predvodnika opozicije već suprotno – ukazujući na to da samo neiskusni u ovom trenutku mogu da se bore za takvo mesto. Nažalost, niko nema rezultat koji bi ga učinio neprikosnovenim liderom opozicije, pa je i svaka borba za to mesto unapred osuđena na propast i vodi samo gubljenju vremena i šansi. Kada bih takvom izjavom kandidovao sebe na to mesto, samim tim bih i sebe proglasio neiskusnim. A upravo zbog iskustva apelujem isključivo na ujedinjenje opozicije i prestanak infantilne borbe za “lidere” i “jezgra”. Neiskustvo se prevazilazi samo iskustvom, a iskustvo se ne stiče na preskok već godinama života i velikim borbama, porazima i pobedama koje ostavljate iza sebe. Opozicija od 2012. ima samo iskustvo poraza. A bez ujedinjenja, nema ni šansu da dobije i iskustvo pobede.

 

*Zbunjujuće deluje ultimatum svih učesnika u dogovorima drugima – da se obavežu da neće sarađivati sa Vučićem i SNS-om. Otkuda toliko nepoverenje?

Ne radi se o nepoverenju već o lošem iskustvu i smanjivanju potencijalnih rizika. Već smo videli da su neke opozicione stranke tokom kampanja najoštrije kritikovale SNS i obećavale da neće biti saradnje s vlašću, a potom preko noći menjale retoriku i ulazile u koalicije s njima. Uostalom, SDS je jedina opoziciona stranka koja je pozvana na pregovore o formiranju vlade 2014. i javno odbila ulazak u Vladu, a bili smo bestijalno napadani da smo napustili DS upravo da bismo ušli u vlast sa SNS. Mi ne možemo sa sigurnošću znati da li bi i druge opozicione stranke odbile takav predlog jer nisu imale ni priliku za to. Naravno, čak i dogovor o nesaradnji sa SNS ne obavezuje neku stranku da ga ne prekrši, ali obavezuje je u moralnom i političkom smislu. Budući da smatram, za razliku od mnogih, da je moral neodvojiv od politike, mislim da je i bitno izneti jasan stav po tom pitanju pre izbora jer nije nevažno da li ga se nakon izbora držite ili ne.

 

*Aktuelna je i tema o ulozi partija i pokreta. Vidite li saradnju i sinergiju ili, kao čovek “od partije/a”, samo stranke kao nosioce promena?

Političke stranke nisu jedini nosioci promena i političkog života, ali smatram da su ključni i neizostavni akteri u svakom demokratskom sistemu. Trend otklona od stranaka je trend otklona od demokratije i vraćanja u svojevrsno pretpolitičko stanje. Takav trend odgovara samo Vučiću jer, dok deo opozicije i tzv. javnih intelektualaca propagira gnušanje prema političkim strankama, Vučić u Srbiji pravi jednopartijski sistem, a SNS ima oko 750.000 članova. To je oko deset odsto stanovništva, isti procenat koji je imao SKJ u jednopartijskoj SFRJ. Otklanjanje od političkih stranaka u opoziciji umnogome je doprinelo asimetriji između vlasti i opozicije. Dok deo opozicije rešenje traži u pokretima i alternativnim organizacijama, demokratija se u Srbiji pretvara u autokratiju.

Nosioci borbe protiv vladajućih stranaka logično u demokratskom sistemu mogu biti samo opozicione političke stranke; svi drugi akteri mogu da imaju značajan doprinos i utiču na taj proces, ali sami ne mogu da ga iznesu, nemaju kapilarnu infrastrukturu, sistem i obučenost za vođenje politike po dubini društva i kontrolu izbornog procesa. Pogledajte samo rezultat Protesta protiv diktature nakon predsedničkih izbora! Imali su najbolju nameru, energiju, izveli ljude na ulice, podigli atmosferu, ali su na kraju zahtevi koji su izneti mogli biti sprovedeni samo kroz političke stranke. Budući da su se i ti protesti otklanjali od stranaka, spontano su i ugašeni jer u politici nije dovoljno imati samo želju i cilj, već i instrument za njihovo ostvarenje, a jedan od nezaobilaznih instrumenata su političke stranke.

 

*Vidite li mogućnost ukrupnjavanja DS-a? U prošlosti se to desilo sa izlaskom/ulaskom Demokratskog centra, sada deluje nekoliko stranaka na gotovo identičnim programima.

Danas ne postoji nijedna opoziciona stranka koja ima značajnije veću podršku od drugih, tako da ne bi trebalo da govorimo o ukrupnjavanju bilo koje stranke već o ukrupnjavanju opozicije. Zato sve vreme predlažem stvaranje demokratske unije proevropskih građanskih stranaka. Takva unija bi nam omogućila efikasnu zajedničku borbu za zajedničke vrednosti i izborne uspehe, a opet, u okviru nje bismo mogli da sačuvamo stranačke identitete koji počivaju na manjim i većim političkim i vrednosnim razlikama. Danas je neophodna takva politička unija jer mi svi stojimo pred istim izazovom – da se ponovo izborimo za demokratiju u kojoj bismo uopšte mogli da sprovodimo različite politike.

 

*Da li savezi za beogradske izbore treba da budu isti i za parlamentarne? Kakvu ponudu opozicija treba da da građanima u Beogradu, kakvu u Srbiji i mogu li ponude biti jasne ako su savezi sa različitim idejnim predznakom?

Dok Srbija nije demokratska i slobodna zemlja, sve naše političke razlike su delom relativizovane, budući da ne postoji prostor u kojem bismo mogli da predstavljamo ili sprovodimo svoju politiku. Danas imamo politički i medijski monolog jedne stranke, a polarizacija je na liniji demokratija-autokratija, sloboda-nesloboda, normalnost-nenormalnost, a tek onda na liniji političkih razlika. Danas je bitnije da li neka stranka podržava autokratski sistem nego njen politički program jer je u autokratiji svaki politički program nemo slovo na papiru. Čak i s nekim opozicionim strankama s kojima ne delimo ni ključne političke ciljeve, delimo zajednički cilj – za fer izborne uslove. Danas nemamo ni prostor za demokratsko nadmetanje i zato sa svim strankama koje prihvataju osnovna demokratska načela treba da koordinišemo aktivnosti za obezbeđivanje tih načela. Smatram istovremeno da pre svega na parlamentarnim izborima treba formirati koalicije srodnih ideologija i strateških ciljeva, ali da među njima treba unapred i javno dogovoriti korake u obnovi demokratskih institucija i pravila političke utakmice nakon izborne pobede nad postojećim režimom.

 

*Tu je i pitanje opravdanosti čestih vanrednih izbora i kako utiču na život.

Ni u jednoj normalnoj demokratskoj zemlji ne održavaju se izbori gotovo svake godine. To je i dokaz nestabilnosti i njen uzrok. Nije stabilna vlast, ma koliku podršku imala, ona koja mora da se održava kroz permanentnu predizbornu kampanju i koja ne ume da vlada drugačije nego u vanrednim okolnostima. A, sa druge strane, država koja se konstantno nalazi u takvim okolnostima nije država koja može imati kontinuitet razvoja. Zato od 2012. jedino u Srbiji što napreduje su tehnike manipulacije SNS-a, broj njenih članova, a samim tim i rejting. Sve ostalo stagnira i nazaduje. Zato ni podrška koju ta stranka ima nije stvarna jer je veštački proizvod veštačkih tenzija. Broj članova stranke nije broj njihovih podržavalaca već broj ucenjenih ljudi čijim se strahovima i nadama manipuliše.

Danas Srbijom ne upravlja čak ni SNS već mali broj ljudi koji su na njenom čelu, a koji jednako manipulišu svojim članstvom kao i svim građanima Srbije. To sve ima ograničen rok trajanja i takva veštačka podrška brzo se dobije, ali i gubi jer ne počiva na podršci politici i ideologiji već na ogoljenim i primitivnim interesima. Onog trenutka kada postane sasvim očigledno da su jedino ispunjeni interesi i džepovi nekolicine ljudi, nestaje i ta podrška. Srbija je zemlja u socijalno-političkom eksperimentu, a građani su zamorčići na kojima se testira dejstvo sistematskog širenja laži kroz kontrolisane medije i tolerancija na organizovanu pljačku političke oligarhije.

Svi populisti i autokrate od Baltika do Jadrana pažljivo uče jedni od drugih i ponovo na evropskom kontinentu razgrađuju temelje demokratske civilizacije, dok zadržavaju samo njenu ljušturu kako bi sakrili svoje prave namere.

 

*Srbiju u 2018. čeka nekoliko krupnih odluka vezanih za proces EU integracija. Prvo Ustav.

Ustavne promene podrazumevaju dvotrećinsku većinu u parlamentu i neku vrstu konsenzualnosti u Srbiji; tome služi taj groteskni teatar unutrašnjeg dijaloga koji vodi tragikomični Marko Đurić, poznat po sumanutom i udvoričkom skandiranju “Aco, Srbine”, u kojem se razni “staleži", od sportista do lingvista, smenjuju u svojim predlozima šta s Kosovom, dok vođa mudro ćuti. Sve to podseća na tragikomediju “Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja”, pa ko nije gledao neka pogleda, videće bolje u kakvim okolnostima danas živimo. Moj savet onima koji učestvuju u tome je da ne budu naivni jer učestvuju samo u jednoj vrsti opravdavanja te odluke koja u Vučićevoj glavi već postoji – u 2018. godini će kao ključna biti postavljena kosovska agenda. Videćemo još da li u formi ustavnih promena ili samo parlamentarne debate, ali Vučić i Vlada će na kraju godine morati da daju dodatne i fundamentalne ustupke zbog jasnih zahteva koji će doći iz Brisela, po svemu sudeći već početkom ove godine.

Pročitao sam da Dačić demantuje takvu mogućnost, naivno misleći da će negacijom opasnosti – opasnost nestati. Dakle, ovaj režim će možda već 2019. biti pod pritiskom prihvatanja tzv. sveobuhvatnog sporazuma za normalizaciju odnosa sa Kosovom. Zato Vučić žuri s tzv. unutrašnjim dijalogom, želeći da unapred opravda i krene u susret takvom potencijalnom maksimalističkom zahtevu Brisela, kojem bi nedostajao samo čin formalnog priznanja nezavisnosti.

Danas je jasno da su zarad vlasti Vučić, Dačić i Nikolić bili spremni da se odreknu svega u šta su se zaklinjali, a jasno je i da su pregovarački proces o Kosovu vodili diletantski i servilno, bez obezbeđenja minimalnih nacionalnih interesa, poput zaštite istorijskog i kulturnog nasleđa. Ova godina će biti politički veoma značajna jer je kosovska politika ove vlasti dovela do toga da će vrlo verovatno čak i nastavak pregovora o članstvu u EU biti uslovljen implicitnim priznanjem nezavisnosti Kosova. Ko na Zapadnom Balkanu propusti ovaj voz, teško da će u dogledno vreme imati novu šansu za članstvo, a sva je prilika da će sporazum koji bude stavljen pred Srbiju imati obavezujući karakter.

 

Pogledajte prvi deo intervjua --->>>

Play

 

 

*Započeli ste briselski dijalog kada je vladalo uverenje da nijedan predsednik Srbije ne sme da se odrekne ni dela teritorije, što Ustav i zakletva nalažu. Ima li posle godina pregovora promena na tom planu i zbog čega? Ako ih ima, zašto je sada to moguće, a u vreme kad ste vi bili predsednik nije bilo moguće?

Kao predsednik Srbije bio sam spreman da prihvatim svako održivo rešenje koje je štitilo minimum srpskih nacionalnih interesa, ali od tih interesa nisam imao pravo da odstupim i uveren sam da smo do takvog rešenja kroz moj plan Četiri tačke mogli da dođemo. Sa druge strane, ponašali smo se odgovorno i na vlasti i sada u opoziciji. Kada su Vučić i Dačić sklapali Briselski sporazum, nismo primitivno i kukavički huškali građane na njih optužujući ih za ‘izdaju’ niti s kriminalcima palili Jarinje. Što se tiče odricanja dela teritorije u vreme mog mandata, to nisam uradio jer to nije bilo u skladu s mojim uverenjem, a ne zbog toga što to “nisam smeo” , kako sugerišete. Sve što je Vučić uradio i potpisao u vreme mandata ove vlasti bilo je moguće i u mom mandatu. Razlika je u tome što smo mi iz uverenja odbili ono što su oni zarad ostanka na vlasti prihvatili.

 

Opet bih napustio DS

*Da sada odlučujete hoćete li izaći iz DS-a ili ostati, šta biste odlučili? I koliko su deobe u DS posle izbora 2012. kumovale padu opozicionog potencijala?

Odlučio bih isto jer se tadašnje rukovodstvo DS iz neobjašnjivih razloga distanciralo od moje politike, što je podršku toj stranci od 30-ak procenata svelo na jednocifren broj. Osećao sam obavezu da bar deo mojih birača, koji nisu želeli da glasaju za DS pod tim rukovodstvom i s takvom politikom, ima predstavnike u parlamentu. Danas je ključno da ispravimo greške, a ne da optužujemo: ni one koji su doveli do pada DS, ali ni one koji su napuštanjem stranke pokušavali da spasu deo glasova birača koji više nisu želeli da glasaju za takvu DS.  

 

Pogledajte drugi deo intervjua ---->>>

Play

 

 

Ceo intervju sa Borisom Tadićem možete da pročitate u novom broju nedeljnika Novi magazin.

 

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (3) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 22.03.2018, 20:03h Dragan

    Zato je sa Dacicem postigao istoriijski sprazum

  • 11.01.2018, 12:57h Antifasista

    Tezak nacionalista ,cosicevac ,destruktor gradjanske ideologije ,politicar koji je postavio sve prepreke Srbiji ka Evropskoj uniji kadar vojnihbezbednosnih sluzbi Branke Krge ,sta reci vise o njemu samo nije On nikakav grajdanski nego tipicni prikriveni nacionalisza za njegovu vladavinu nabujao je klerofasizam i fasizma !!!!

  • 11.01.2018, 01:26h Vivaldi (4)

    Drzavnik,intelektualac gospodin Boris Tadic.

Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
credi agricole
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side