21.03.2019 Beograd

VideoIntervju Bojan Kostreš: Nema demokratije bez autonomije

Intervju Bojan Kostreš: Nema demokratije bez autonomije Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Kada je zakazivan ovaj razgovor sa Bojanom Kostrešom, potpredsednikom Lige socijaldemokrata Vojvodine, računali smo da će glavna tema biti autonomija. A onda je za vikend došlo do radikalizacije protesta u Beogradu, pa smo razgovor morali da počnemo pitanjem koje se odnosilo na te događaje.

Razgovarao: Mijat Lakićević

 

 

“Ne postoji nijedno opravdanje za nasilje koje se dogodilo proteklog vikenda izazvano nepromišljenim upadom demonstranata predvođenih Boškom Obradovićem i drugim liderima SzS u zgradu RTS”, kaže Kostreš. “Pravo je čudo i velika sreća da nije bilo žrtava. Verujem da će odgovornost preovladati i da do ovakvih ili sličnih ispada neće dolaziti, kao što očekujem da će i vlast biti odmerena i da će izbegavati da krene u obračun s neistomišljenicima. Iskreno se nadam da će tenzije splasnuti i da će se politički “obračuni” vratiti sa ulice u institucije. Za postizanje dogovora i uspostavu dijaloga potrebne su obe strane. Sukobi i destabilizacija zemlje nikome ne mogu doneti ništa dobro”.

 

Kako doći do demokratije u ovom trenutku. Deo opozicije bojkotuje Skupštinu. Sve se češće čuje da će do promene vlasti morati da dođe na ulici. Šta mislite, prvo, o bojkotu parlamenta?

Bojkot parlamenta je posledica destrukcije parlamentarizma i demokratije od vladajuće koalicije i za takvo stanje su najodgovorniji šef poslaničke grupe SNS Aleksandar Martinović i predsednica Narodne skupštine Maja Gojković. Opozicioni poslanici nisu imali drugi način da iskažu svoje nezadovoljstvo i nemogućnost funkcionisanja do izlaska iz parlamenta. Sa druge strane, mislim, da bi trajno bojkotovanje Skupštine dovelo do toga da opozicija eliminiše samu sebe i da dozvoli naprednjacima da do narednih izbora rade bukvalno šta hoće. Zbog toga se LSV odlučila da u određenim situacijama prisustvuje radu parlamenta i da tako da važnost temama koje su nama bitne. Poslanici LSV su ušli u salu kada se Borut Pahor obraćao parlamentarcima tokom posete Srbiji zato što poštujemo tog čoveka, poštujemo Sloveniju i smatramo da smo time jasno dali do znanja da LSV podržava evroatlantske integracije Republike Srbije. Sa druge strane, mi smo u skupštinsku proceduru uputili Predlog zakona o finansiranju Vojvodine i Rezoluciju o Vojvodini jer smo procenili da bi se u ovom momentu te teme mogle naći na dnevnom redu. Opoziciona borba se mora voditi kroz institucije i režim mora biti pobeđen na izborima. Svako drugo rešenje vodi nas u sukobe. Nadam se da je ideja o smeni vlasti na ulici posledica samo nečije privremene nepromišljenosti jer nasilje ne vodi mudrim i korisnim rešenjima.

 

Da li uslovi u kojima bi se održali izbori omogućavaju slobodno izražavanje “narodne volje”?

Dosadašnja iskustva govore da opozicija u Srbiji može da preuzme vlast samo na izborima. Izborni uslovi ne pružaju dovoljno osnova za fer i poštene izbore, ali moramo biti svesni da su ovakvi izborni uslovi: izborni zakon, medijski zakoni, situacija da su mediji finansijski zavisni od države... posledica nerešavanja tih pitanja kada je demokratska opcija bila na vlasti. Većina političara koji danas traže fer i poštene izbore bili su na vlasti i propustili su šansu da isprave postojeće anomalije u sistemu, između ostalog i zato što su njima koristile dok su vladali. Dakle, velika je greška što to tada nije promenjeno, što Srbija nije organizovana u više izbornih jedinica, što nisu napravljeni proporcionalni izbori s preferencijalnim listama itd.

Ligaši pokušavaju da se bore protiv režima svaki put kada je to moguće. Pre samo nekoliko nedelja imali smo situaciju da smo odustali od izbora za Savet MZ u Novom Bečeju jer nam nisu dozvoljeni posmatrači, ali smo učestvovali na izborima za Savet MZ u Ljubi iako smo videli da izbori nisu do kraja regularni. Dakle, ne odustajemo od borbe na izborima kad god je to moguće jer ne prihvatamo da na ulici rešavamo političke nesuglasice. Iako bi to moglo da da argumente onima koji žele da nas optuže za kolaboraciju s režimom, mi mislimo da su institucije i izbori jedina mesta na kojima se moramo boriti sve dok se ne iscrpe sve mogućnosti. Spremni smo na saradnju sa drugim opozicionim grupama u borbi za fer izborne uslove.

 

LSV kao da je izbrisan sa “spiska” opozicionih stranaka. Kako vi gledate na to? Šta je za vas prava opozicija aktuelnom režimu?

Važno je prvo utvrditi ko i da li iko može imati autorsko pravo na pravljenje “spiska” opozicije jer ako se opozicionarstvo definiše kriterijumima koje diktiraju ljotićevci i rusofili, mi u tome ne želimo da učestvujemo. LSV postoji suviše dugo da bi se danas svrstavala na bilo koju stranu, a da razlog za to ne bude jasno definisan sistem vrednosti za koji se zalažemo. Mi trpimo napade i sa jedne i sa druge strane jer pitanja koja postavljamo i rešenja koja predlažemo u suštini ne odgovaraju ni jednima ni drugima. Nisam čuo jasan stav ni vlasti, a ni dela opozicije koju predvode Obradović, Jeremić i Đilas o, npr., “Ruskom humanitarnom centru” u Nišu. Koje je njihovo rešenje za Kosovo? Ima li Vojvodina pravo na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast? Hoće li glasati za predloženi Zakon o finansiranju Vojvodine?

Dakle, nama je važno šta se radi, a ne ko će to da uradi, u smislu realizacije našeg programa. Mi nismo u koaliciji sa SNS-om ni u Republici ni u pokrajini zato što ne vidimo da oni išta korisno i pametno rade za interes Vojvodine, ali to ne znači automatsku podršku SzS-u, koji se u ovim pitanjima ne razlikuju od Aleksandra Vučića. Svi su oni nacionalisti i centralisti. Neophodnost smene režima ne dovodi se u pitanje, ali mi ne prihvatamo ideju da posle Aleksandra Vučića na čelo Srbije treba da dođe neko ko je ljotićevac i rusofil. Liga se slaže da Vučić i njegova partija treba da odu sa vlasti i oni će otići pre ili kasnije, ali je ključno pitanje ko će doći posle njih i koje će programske ciljeve ta nova vlast postavljati. I upravo to pitanje koje postavljamo ne sviđa se jednom delu opozicije i zato nas stalno etiketiraju da smo bliski SNS-u i da smo u nekakvom dosluhu s njima.

 

Može li autonomije biti bez demokratije. Da se, recimo, kaže – prvo demokratija, onda autonomija ili te dve stvari idu ruku podruku?

Prvo demokratija, pa onda autonomija – pokušali smo sa DOS-om, pa nije dalo očekivane rezultate. Mislim da je proces izgradnje demokratije u Srbiji, kao i u svakom drugom društvu, spor i mukotrpan i siguran sam da bi vojvođanska autonomija doprinela izgradnji demokratije u celoj zemlji. Hajde da postavimo stvari ovako: vojvođanska autonomija, regionalizacija i decentralizacija Srbije prvi su koraci u uspostavljanju demokratskih odnosa. Jer, onog momenta kada vi imate jasno definisane odnose između centralnih, regionalnih i lokalnih vlasti, ne možete onda da imate jednoumlje kakvo danas postoji. Danas u Srbiji od nivoa mesne zajednice do predsednika Republike svi moraju da pripadaju istoj partiji ili istoj političkoj opciji. Trenutna situacija nije inovacija ili izmišljotina Srpske napredne stranke. To su radile i Tadićeve demokrate, to je radio i Koštunica, to je radio i Milošević za vreme svoje vladavine. Dakle, onog momenta kada vi decentralizujete i regionalizujete Srbiju, imate šansu za političku pluralnost i čim nju imate veće su šanse za izgradnju demokratije i demokratskih institucija. U tom smislu je pitanje autonomije Vojvodine lakmus demokratskih odnosa u čitavom društvu.

 

Autonomija Vojvodine je u poslednje vreme neočekivano i na jedan pervertirani način ponovo dospela u žižu javnosti – tako što je poistovećena sa separatizmom. I, što je posebno zanimljivo, to je došlo iz opozicionih krugova, da kažemo građanske Srbije. Kako gledate na taj slučaj, kako ga tumačite?

Vojvođansko pitanje je isključivo demokratsko i ekonomsko i ne može se posmatrati izolovano od ideje kako bi Srbija trebalo da bude organizovana. Ono je oduvek, a naročito posle Miloševićevog puča 1988, bilo tabu tema ne samo za političare iz Beograda, bili oni nacionalisti ili građanski orijentisani, već i za neke političare koji dolaze iz Novog Sada i same Vojvodine. Na svaki pokušaj rešavanja vojvođanskog pitanja, pa samim tim i davanja odgovora na to kako bi trebalo da izgleda moderna Srbija, imate horsku reakciju “čuvara jedinstva Srbije”, koji te predloge okarakterišu kao izdaju i separatizam i te optužbe ponavljaju kao nekakvu mantru. Diskvalifikacija neistomišljenika postala je manir svih onih koji su zlonamerni ili ne razumeju suštinu problema. Pa tako dođete u paradoksalnu situaciju da čovek koji bi, na osnovu političke vokacije organizacije iz koje dolazi, morao da se zalaže za priznavanje prava Vojvodini na autonomiju, da je promoviše i da se za nju bori, upravo zbog nerazumevanja ovog problema napada i vređa Vojvođane za separatizam usred glavnog grada Vojvodine. Na njegovu žalost, takva bahatost i bezobrazluk probudili su ljude, a temu autonomije i naše zastave vratili u žižu javnosti.

 

Postoji li u Srbiji generalno, recimo u tzv. centralnoj, razumevanje za autonomiju?

U Srbiji je dominantna tradicija negovanja ideje centralizma i neprihvatanja prava na različitost. Negiranje prava da budete drugačiji ne dešava se samo Vojvodini već svakoj regionalističkoj inicijativi koja se rodi u Srbiji. Svaki put kada iz Šumadije čujete ideju da je potrebno formirati pokrajinu Šumadiju i da Šumadinci imaju neka svoja prava – to se izjednačava s pokušajima rušenja Srbije jer ljude iz “srca Srbije” ne mogu nazvati separatistima. Dakle, i kada se ne mogu koristiti ustaljene fraze za diskreditaciju ideje regionalizacije naše zemlje, nacionalisti na sve druge načine pokušavaju da diskvalifikuju i ubiju tu ideju. Da ne govorimo o idejama koje dolaze iz Sandžaka ili drugih sredina koje nisu etnički monolitne, kao što su Šumadija ili Niš i okolina. Znate, da je postojala sposobnost i spremnost političara u Beogradu da prihvate različitosti, potrebe i prava, recimo, kosovskih Albanaca, siguran sam da bismo mogli da izbegnemo sve ovo što nam se danas dešava. Prvi korak koji bi svi koji sebe smatraju demokratama morali preduzeti jeste prihvatanje mogućnosti da Srbija može biti i drugačije organizovana, a ja sam siguran da će – ako se o ovoj temi bude iskreno razgovaralo – mnogi shvatiti da je u regionalizaciji i decentralizaciji Srbije šansa za njen razvoj i napredak

 

Poštuju li se ustavne odredbe koje regulišu položaj pokrajine Vojvodine?

Ustav je loš, o čemu smo mi iz Lige socijaldemokrata Vojvodine govorili još 2006. Podsetiću vas da sam bio jedini državni funkcioner koji je pozvao na bojkot ustavnog referenduma. To sam uradio sa mesta predsednika Skupštine AP Vojvodine iz prostog razloga što se već tada videlo da predloženi Ustav neće doneti ništa dobro ne samo Vojvodini i Vojvođanima nego i celoj Srbiji. Podsećam vas da je Ustav donet tako što se dva dana glasalo na referendumu za koji je bilo jasno da je namešten, da su poslanici tekst Ustava videli pola sata pre usvajanja, pa su ipak, sem nekoliko poslanika iz građanskih stranaka, bez problema glasali za njega. Navodno, žurilo se da bi se osujetila nezavisnost Kosova, a u stvari da bi se cementirale tekovine nacionalističke politike Slobodana Miloševića i njegovog naslednika Vojislava Koštunice.

A što se tiče autonomije, njena suština je u pravu stanovništva pokrajine da kroz svoje institucije, skupštinu i vladu donosi odluke kojima će uticati na kvalitet sopstvenog života, na upravljanje privrednim i prirodnim resursima i pravo na donošenje političkih odluka. Suština svake autonomije je pravo na samostalnost pri donošenju odluka u odnosu na centralnu vlast, a vojvođanska autonomija je prvenstveno ekonomsko i demokratsko pitanje. Njena suština je približiti institucije odlučivanja građanima.

 

Daju li Vojvodini ustavna rešenja potreban stepen samostalnosti ili je ta njena autonomija manje-više protokolarna?

Vojvođanska autonomija je ustavnim rešenjima iz 1990. i 2006. obesmišljena i svedena na formu. Recimo, u aktuelnom Ustavu piše da Vojvodina ima pravo na najmanje sedam odsto budžeta Republike Srbije, a niko nikada nije ni pokušao da objasni zašto joj toliko pripada, ako, grubo govoreći, čini jednu trećinu teritorije, četvrtinu stanovništva, a u nekim godinama učestvuje u bruto nacionalnom dohotku sa gotovo 40 odsto. Kako se došlo do tih sedam odsto i zašto baš toliko? Nije suština priče u brojkama već da vojvođanska administracija mora da ima mogućnost da samostalno odlučuje o svojim prihodima i da ima garantovane nadležnosti koje može da konzumira. Šta reći ako znamo da je ustavnim zakonom bilo definisano da su Zakon o finansiranju Vojvodine i Zakon o nadležnosti trebalo da budu doneti do 31. decembra 2008, a danas – 11 godina kasnije – i dalje nisu.

 

Šta je bilo sa idejom Vojvodina u Evropi regija? Kao da je nestala?

Nije nestala ideja, ali su promenom vlasti u Vojvodini postavljeni neki drugi prioriteti. Iskreno se nadam da će vladajuća nomenklatura u Vojvodini shvatiti da su oni na tim mestima ne zato da bi bili partijski poslušnici Beogradu već da bi radili u interesu građanki i građana Vojvodine. A samim tim, kada radite u njihovom interesu – radite i u interesu čitave Srbije. Ekonomski jaka Vojvodina može da znači samo prosperitetnu Srbiju i nikako drugačije. Dakle, EU standardi u Vojvodini će pomoći da se isti primene i u čitavoj Republici i zato se nadam da će i evropski kontakti Vojvodine u budućnosti biti bolje korišćeni.

 

Gubi li se poslednjih godina identitet Vojvodine? Može li Vojvodina svojom ekonomskom snagom, sa jedne, i svojom multietničkom kulturom, sa druge strane, vući Srbiju ka Evropskoj uniji ili se i ona, Vojvodina, utopila u “šumadijski bluz”?

Po prirodi sam optimista i verujem da Vojvodina može i treba da i dalje bude most između Evrope i Srbije i motor koji će je vući, ali da bi Vojvodina mogla da ispuni ta očekivanja, vojvođanska administracija mora imati alate koji su potrebni da bi se naša pokrajina ekonomski razvijala i napredovala. Vojvodina je u poslednjih 30 godina u ekonomskom smislu doživela mnogo veći sunovrat nego ostali delovi Srbije, što znači da je to direktna posledica gubitka autonomije. Osamdesetih godina prošlog veka, u periodu kada je Vojvodina imala punu autonomiju u okviru SFRJ, po svim ekonomskim parametrima – ali i po visini plata i penzija – bila je jedan od najrazvijenijih delova, rame uz rame sa Slovenijom i Hrvatskom. Danas Vojvodina u nekim svojim krajevima predstavlja nerazvijeni deo Srbije. Jedina šansa za oporavak, ne samo Vojvodine već i čitave države, jeste razumevanje da autonomija nije problem već deo rešenja. Izgradnja moderne Srbije u kojoj će razlike koje postoje biti šansa za razvoj, a ne prepreka jeste jedini put kojim možemo ići. Nadam se da će Liga socijaldemokrata Vojvodine i budući Vojvođanski front za ovakve ideje pronaći saveznike i u drugim delovima Srbije.

 

Jedno od pitanja oko kojeg se dele i stranke i građani jeste Kosovo. Vidite li u dogledno vreme rešenje ili će prevladati “zamrznuti konflikt”?

Zamrznuti konflikt je nešto najgore što se Srbiji i Kosovu može dogoditi. Jer to znači dalje ekonomsko propadanje i izolaciju. A ni jedni ni drugi to ne mogu da podnesu. Nestabilna i besperspektivna društva ljudi napuštaju, a gubitak stanovništva umanjuje šansu za napredak. Dakle, održavanjem nestabilnosti i nerešavanjem konflikta vi otvarate neku vrstu vrzinog kola koje će nas u konačnom rezultatu dovesti do ekonomskog kolapsa i depopulacije društva. Liga je jedna od retkih političkih stranaka koja je vrlo jasna i precizna, a koja već godinama govori da se mora priznati realnost na Kosovu, da se mora ići u pravcu potpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma i da se moraju, ne samo sa Kosovom već sa svim eksjugoslovenskim republikama, razvijati dobri i korektni odnosi. Srbija nema više snage i ne može da podnese nove sukobe, nove izolacije i nova politička zaoštravanja. Važno je da se i ostali politički faktori vrlo jasno i precizno izjasne po pitanju Kosova jer kosovska mitomanija je kamen oko vrata moderne Srbije i ukoliko se ne bude rešavalo pitanje Kosova tonućemo sve dublje.

 

Kome “zamrznuti konflikt” najviše odgovara i zašto?

Ruskoj politici na Balkanu jer postojanjem više konfliktnih zona na Zapadnom Balkanu Rusija skida pritisak sa sebe po pitanju Krima i ekonomskih sankcija. Kada postoje problemi koji se moraju rešavati kroz Ujedinjene nacije, ona ima mogućnost pregovora sa EU i SAD jer se tada i ona pita kao stalna članica Saveta bezbednosti. U situaciji gde imate Crnu Goru u NATO-u i na putu ka Evropskoj uniji, Severnu Makedoniju pred vratima NATO-a i sa jasnom evropskom perspektivom koja je posledica rešenog spora oko imena sa Grčkom, ruska politika može da računa na konflikte u BiH i na konflikt Srbija – Kosovo, pa se plašim da će sve više praviti pritisak u tom pravcu.

 

 

Pogledajte intervju --

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 21.03.2019, 19:25h Драган (1)

    Нема демократије док општи интерес не надвлада сепаратистички и појединачни.

Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side