16.05.2019 Beograd

VideoIntervju Aleksandar Olenik: Kosovo je faktički nezavisno

Intervju Aleksandar Olenik: Kosovo je faktički nezavisno Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Šta donosi “politički dogovor” tri građanske stranke, kako da se Srbija suoči sa istinom, za ili protiv razgraničenja, može li Vučić biti smenjen na izborima, koja su tri stuba njegove vladavine

Razgovarao: Mijat Lakićević

 

 

Razgovor sa Aleksandrom Olenikom, predsednikom Građanskog demokratskog foruma – otcepljenim krilom Pokreta slobodnih građana Saše Jankovića nakon što je organizaciju preuzeo Sergej Trifunović – vođen je 9. maja, na Dan Evrope, nekada Dan pobede, a dan nakon što je s Koalicijom “Tolerancija”, koja se sastoji od Bošnjačke građanske stranke, Crnogorske stranke i Vlaške narodne stranke, potpisan “politički dogovor” o saradnji. Isti takav dokument potpisan je i oko mesec dana ranije sa Strankom moderne Srbije. Otud je prirodno bilo da intervju započnemo pitanjem o platformi na kojoj je dogovor sklopljen.

“Razlog je jednostavan”, kaže Olenik. “Povezali su nas iste vrednosti i ključni politički stavovi koje zastupamo. Ovo je jedna od najprirodnijih veza koje sam ja imao prilike da vidim u poslednjih 20-30 godina na političkoj sceni Srbije”.

 

Koje biste tačke izdvojili kao ključne?

Najvažnija je – Srbija na Zapadu. Zatim, čovek u centru pažnje, naravno, ljudska prava, osuda svih zločina, genocida, kao i suočavanje sa istinom, sa krivičnim delima, odnosno ratnim zločinima i genocidom koji su vršeni u naše ime, a nakon suočavanja politička i pravna osuda kao minimum uslova za razvitak odnosa u regionu.

 

Šta vaš dogovor o saradnji podrazumeva?

Zajedničko nastupanje, zajednički rad na terenu, zajedničko sprovođenje politike. Načelno je dogovoren zajednički nastup na izborima, ali za konačnu odluku potrebno je, naravno, da izbori budu raspisani.

Važno je, međutim, reći da krug potpisnika našeg političkog dogovora nije zatvoren. U toku su razgovori sa još nekoliko organizacija, takođe građanskih. To su Građanska organizacija “Topola”, Niška inicijativa, Udruženje građana iz Zaječara, kao i još neke druge. Mi smo pre jedno mesec dana imali sastanak sa mnogo organizacija, što lokalnih, što onih koje deluju na teritoriji cele Srbije, građanskih, naravno, na kojem smo razgovarali i o politici, i o delovanju, i o načinima udruživanja.

 

Šta će to značiti za aktuelnu opozicionu političku scenu. Tu je Savez za Srbiju, oko Demokratske stranke se formira takođe jedan blok, gde vidite sebe u odnosu na te grupacije?

U ovom trenutku, nažalost, Demokratska stranka i to ukrupnjavanje oko nje odigrava se u okviru Saveza za Srbiju. Kažem nažalost jer nekako je taj savez ideološki otišao krajnje desno, nacionalistički je orijentisan, kao s kraja prošlog veka, kao devedesetih, i ne vidim zašto je Demokratska stranka tamo. To sam rekao i članovima Demokratske stranke i znam da je veliki broj pristalica, članova, simpatizera Demokratske stranke takođe začuđen zbog odluke da zanemare svoj program.

Sa druge strane je ovaj centar ili ovaj levi deo građanski deo, gde vidim nas, odnosno stranke koje sam već pomenuo, kao i grupaciju oko Ne davimo Beograd, koja se povezuje sa građanskim frontovima po Srbiji. Hoćemo li se na kraju, te dve grupacije, nakon raspisivanja izbora udružiti ili ne, to ostaje da se vidi kada izbori budu raspisani. Ali ja očekujem da kad dođu izbori, ako naravno ne bude bojkota, da ćemo u opozicionom bloku imati tri kolone, Savez za Srbiju kao desno orijentisan i na građanskom krilu dve grupe: ova koju mi pravimo i koju prave građanski frontovi, s tim što postoji mogućnost da to bude i jedna velika grupacija. Trenutno je suviše rano pričati o tome. Ja čak mislim da bi bilo dobro da se do izbora profilišu ove dve građanske grupe, da znamo ko smo, šta smo, koje su nam politike jer se još stvaraju, još izgrađuju stavovi sa obe strane i da onda kada se ukaže potreba možemo konkretno da razgovaramo o saradnji.

 

Saradnja s lokalnim pokretima svakako je dobra, ali čini se da je opozicija tu još uvek najinferiornija. Kako mislite to da popravite, planirate li kampanje od vrata do vrata ili slično?

Kampanju od vrata do vrata teško možemo da vodimo jer zahteva veliki broj aktivista da bi se pokrila cela teritorija, ali tamo gde možemo hoćemo. Tu ćemo se maksimalno oslanjati na lokalne organizacije. Generalno, tri su načina da ojačamo svoje prisustvo i uticaj u provinciji. Jedan je da tamo idemo fizički i da razgovaramo, ali je ograničen broj ljudi do kojih možemo da dođemo. Drugi način da dođemo do građana jeste da plasiramo informacije preko medija, gde smo takođe vrlo ograničeni jer pre svega do televizija s nacionalnom frekvencijom ne možemo da dođemo, tačnije ne daju nam ni da priđemo. Treći su društvene mreže, što je kanal limitiran brojem korisnika. Prema poslednjim istraživanjima, Tviter i Fejsbuk, dominantne mreže, ne mogu da pokriju više od 15 odsto građana u Srbiji, to je maksimum. S tim što malo više od 10 odsto odlazi na Fejsbuk, a oko pet odsto na Tviter. Tako da je značaj društvenih mreža manji nego što se u javnosti govori.

 

Kako sada stvari stoje, izgleda da će na predstojećim izborima jedna od glavnih, a verovatno i glavna tema biti Kosovo. Kakav je vaš stav o tom pitanju?

Pre tri-četiri godine, prema istraživanjima javnog mnjenja, Kosovo je bilo peto, šesto, sedmo pitanje od interesa za građane. U poslednje dve godine javno mnjenje je usmereno na Kosovo, što namerno, što slučajno. I Kosovo je poslednjih godinu do dve prvo pitanje, da li je nametnuto ili nije, ne znam, ali je glavno pitanje i nema razloga da ga izbegavamo kad je već u žiži interesovanja. Naš pristup ovom problemu je sledeći. Prvo, konačno treba da izvadimo glavu iz peska i da kažemo da je Kosovo faktički nezavisno od 1999, kada smo potpisali kapitulaciju, povukli se sa Kosova i izgubili kontrolu nad tom teritorijom. Definicija nezavisnosti je da ako neka grupa ljudi kontroliše neku teritoriju, oni su nezavisni, to je to. I ono što je možda još važnije, mora da se kaže da ta činjenica nije pala s neba nego je to rezultat tragične politike s kraja osamdesetih i devedesetih. Tada je Srbija odabrala da, po mom mišljenju, prekomerno i bez potrebe upotrebi tešku fizičku silu, odnosno vojsku i policiju, prema svojim građanima albanske nacionalnosti, što je direktno dovelo do ovoga o čemu sam malopre govorio. Dakle, prvo da se ne lažemo više, prosto da znamo, Kosovo je nezavisno faktički, pravno nije do kraja, ali faktički jeste nezavisno. Kad stvari postavimo tako, onda možemo da razgovaramo o drugom delu, završnom, odnosno o sporazumu ili, kako to trenutno objašnjavaju, sveobuhvatnom pravno obavezujućem sporazumu. Suština je da se preko tog sporazuma dođe do stabilnosti u regionu, odnosno stabilnosti kako Republike Srbije tako i Kosova. Dokle god je to pitanje otvoreno u Srbiji neće biti stabilnosti, nema napretka, nema ekonomije, niko neće da ulaže tamo gde mi imamo vikend-ratove i vikend državne udare. Ili da se uveče lideri, naš predsednik Vučić i Tači i Haradinaj, druže i mire među sobom, a onda ujutru huškaju građane jedne na druge, pričaju o nekim upadima, o nekim sukobima, pa se onda opet uveče mire… Ta nestabilnost možda koristi njima, takozvanim liderima, ali građanima ne koristi. Zbog toga mi i stojimo tu gde smo. Mi od te 99. pa naovamo ili stagniramo ili sporo napredujemo, u nekim oblastima i nazadujemo. Ako bi došlo do sporazuma i ako bi on bio podržan od građana sa obe strane, to bi značilo stabilnost, onda bismo mogli i mi i oni, a bilo bi dobro i za region, konačno normalno da krenemo napred. Da kažemo, na primer, investitorima – nema više opasnosti od rata, nema opasnosti od sukoba, granice su dogovorene, definisane, nema ovih barijera u vidu taksi itd.

 

A kako u tom kontekstu gledate na opcije koje se pominju kao rešenje?

Problem je što mi, u stvari, i nemamo pouzdanih informacija, ali da kažem da su se nekako iskristalisale dve opcije. Jedna je to neko razgraničenje, a druga je neki dogovor koji bi se naslanjao ili bi proistekao iz Briselskog sporazuma. Lično sam protiv razgraničenja, pogotovo na nacionalnoj osnovi, ali bih ga podržao ako bi to bio jedini način i ako bi to razgraničenje bilo podržano od građana i Srbije i Kosova jer bi opet dovelo do stabilnosti. Smatram da je bolje rešenje zasnovano na Briselskom sporazumu, koji treba još doraditi, uneti još neke stvari, pa da on predstavlja celovito rešenje.

 

Mislite li da se s takvim stavom može pridobiti veći broj birača?

Kada o tome razgovaram sa građanima, prijateljima, porodicom, privatno oni kažu – jeste, u pravu si, ali to ne smeš da kažeš na televiziji, ako to kažeš gotovo, nećeš se više baviti politikom, nećeš imati nikakvu podršku. A onda, recimo, odemo na ove proteste, ljudi dođu i kažu: dvadeset, trideset godina nas lažu, pa nismo mi ludi, znamo da smo ga izgubili, a trideset godina nas ubeđuju da nismo, te neke fusnote, te neke zvezdice, a imamo carine koje mi ne kontrolišemo na tom Kosovu. I onda tu treba naći neki balans. Na primer, i političari i opozicioni i ovi na vlasti, kad pijemo kafu, reći će: slažem se s vama, to oko Kosova. A kad ga pitate, pa što ne kažeš to javno: “Ne smem, rastrgli bi me”. Pogotovo ovi na vlasti. Ja ih pitam – ko bi vas rastrgao? Javno mnjenje. Čekajte, pa vi u najvećoj meri formirate javno mnjenje. Ne, ne smemo. A onda isto i opozicija, ovi koji su dugo na sceni, kao ne, ja se slažem da je Kosovo tako kako vi kažete i to je sve u redu, ali ja to ne smem da kažem jer bih izgubio neke poene, procente i slično. Ja mislim da je situacija potpuno suprotna, da je 30 godina laganja građana Srbije, od pobede 99, pa naovamo suviše, i za Srbiju i za Balkan. Mislim da će građani prepoznati, da već prepoznaju to da je vreme da se pogledamo u oči i kažemo – e, izgubili smo, pravili smo greške, hajdemo sad da pravimo kontrolu štete i da vidimo kako možemo da krenemo napred. Taj princip koji važi za Kosovo važi i za sva druga pitanja. Ne smemo više sami sebe da lažemo i da na tome gradimo politiku.

 

Kako biste, upravo s obzirom na to, okarakterisali politiku Aleksandra Vučića?

Prvo, mislim da su debelo preterali jedno pola godine unazad s tom količinom laži i medijskih manipulacija i da su potcenili građane, ne samo u Beogradu nego i po Srbiji. Ja volim da razgovaram s ljudima, oni kupuju te najjeftinije novine i onda vrlo često čujem komentar – pa ovo stvarno više nema smisla. Sa druge strane, počeli su da koriste strah, da seju strah kao metod koji će im omogućiti da i dalje vladaju. Ljudi kažu: plašim se za posao, za karijeru, za uspeh, moram da uradim ovo ili ono. Ta vrsta vladavine sejanjem straha ograničenog je vremena. Ne možete dugo vremena držati nekog pod strahom. Ne možete ga večito ni ucenjivati. Ljudi ili odlaze iz zemlje, što se nama sve više dešava, ili se na kraju ipak pobune.

 

Pominjali ste stabilnost kao osnov ekonomskog napretka, članstvo u Evropskoj uniji je pretpostavka stabilnosti, ali ne vidimo čak ni na opozicionoj sceni da se insistira na ulasku u Evropsku uniju, više vlada neko navodno razočaranje.

Vučić se lažno predstavlja kao neko ko Srbiju vodi ka Evropskoj uniji. Jer ulazak ili prilazak blizu Evropske unije znači pravila koja moraju da se poštuju i ne mogu da se prave direktni dogovori, ne mogu da se podmićuju ni ovi ni oni, investitori ili bilo ko drugi, ne može se lagati na državnoj i televizijama s nacionalnom frekvencijom 24 sata dnevno. To su pravila koja ne odgovaraju vlasti. Ali još me više na neki način brine što izgleda ne odgovaraju ni dobrom delu opozicije. Tu pre svega mislim na Savez za Srbiju, inače bi se, u suprotnom, on odlučno zalagao za ulazak u Evropsku uniju, ali mi to ne vidimo. I to je najveći problem koji mi i ostale građanske opcije imamo sa Savezom za Srbiju jer ne vidimo politiku koja bi menjala sistem.

 

Šta mislite o dijalogu između vlasti i opozicije koji traži opozicija?

Kad se pomene taj dijalog i zahtevi dela opozicije oko Saveza za Srbiju, meni su prva asocijacija devedesete zato što mislim da se sada, nakon dvehiljadite, opet borimo za smenjivost vlasti na izborima. I opet deo opozicije traži vaninstitucionalne pregovore, okrugle stolove oko fer izbora, izbornih uslova i oko slobode medija, što je meni preslikana situacija iz devedesetih. Mi smatramo da je najbolje da se dijalog vodi tamo gde mu je mesto, ali naravno za to je potrebna saglasnost i volja i opozicije i pozicije. U ovom trenutku ne postoji volja ni jedne ni druge strane. Ko je kriv? Kriva je vlast, naravno, jer su oni prvo počeli sa onih milion idiotskih amandmana na sopstvene zakonske predloge samo da bi onemogućili raspravu, dakle dijalog. Ako nema političke komunikacije u institucijama, onda dolazimo do političkih sukoba koji mogu biti svakojaki. Da li će, kako i kada doći do otvaranje dijaloga, u ovom trenutku ja ne mogu ni da naslutim.

 

Pomenuste borbu za smenljivost vlasti na izborima, šta mislite hoće li ova vlast biti smenjena na izborima?

Teško će biti smenjena na izborima jer sumnjam da će dozvoliti poštene izbore. Ako i bude smenjena na izborima, onda ta pobeda mora da bude ubedljiva. Ova vlast neće otići sa vlasti ako pobeda opozicije bude sa dva, tri ili pet odsto razlike nego mora da bude preko 10-15 odsto. Mora da bude tako ubedljiva da ne može preko toga da se pređe, bar ne u Evropi. Jako će teško biti doći do toga, tako da mislim da je malo verovatno da će do smene vlasti doći na izborima zato što mi u principu poslednjih par turnusa i nemamo izbore. Reč izbor znači da birate između dve i više stvari, da biste birali između dve i više stvari morate da znate koje su te dve ili više stvari. Ako nemate informacije, a nemate informacije, ako imate ove neke ćelavce u džipovima bez tablica koji idu i uteruju strah i primoravaju ljude da glasaju za koga su obećali i kome su obećali da će da glasaju, kao što smo imali slučaj u Lučanima, vi nemate izbora. Ako bismo imali prave izbore, bez te masovne medijske manipulacije i proizvodnje laži, mislim da bi u tom slučaju došlo do pobede opozicije, i to sa značajnijom razlikom. Kako doći do takvih izbora, to je pitanje.

 

Vi, dakle, mislite da Vučić u dogledno vreme neće dozvoliti iole fer i normalne izborne uslove?

U nekoj bliskoj budućnosti ova vlast neće dozvoliti fer izbore. Ona se trenutno zasniva na tri stuba, da tako kažem. Jedan je kontrola i zloupotreba medija, proizvodnja laži, manipulacije, skretanje fokusa javnosti sa bitnih stvari. Drugi stub je u ekonomsko-socijalnoj sferi. To je zloupotreba javnih resursa. Ovaj poslednji miting vlasti to je najbolje pokazao. Kao da imamo ponovo Savez komunista kao jednu jedinu partiju i gde je ceo državni aparat stavljen u funkciju te partije. Sve – autobusi, gorivo, sendviči... Cela ta logistika data je od države. Ako pogledamo samo taj segment, kao da smo u jednopartijskom sistemu. Treći deo je onaj koji ljudi uglavnom ne vide – to su oni lokalni šerifi koji bukvalno seju strah na lokalu, razne jutke, simonovići, palme. Taj način njihovog upravljanja na lokalnom nivou, preko tih šerifa, odnosno nasilnika i manipulatora jer svi su oni nasilnici, a svaka opština ima bar jednog, izuzetno je važan. Sve su to bitni šrafovi u njihovoj hijerarhiji jer ta jedna osoba na lokalu drži pod strahom bukvalno sve ljude koje zna i ucenjuje ih socijalno i ekonomski. I zato Vučić i pristaje da štiti te i takve nasilnike iako zna da mu to medijski nanosi štetu, ali su mu oni isuviše bitni u toj kontroli i naroda i vlasti na lokalnom nivou i zato ih štiti dokle god može i koliko god može jer mu daju neku vrstu neograničene moći na lokalu.

 

Pogledajte video:

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side