12.03.2018 Beograd

In memoriam Zoran Đinđić: I filozof i političar

In memoriam Zoran Đinđić: I filozof i političar Foto: Zoran Raš
Zoran Đinđić je bio filozof i političar. Da li su to dve ličnosti? Ako jesu, šta ih razdvaja? A ako, pak, nisu, šta ih povezuje?

Piše: Latinka Perović

 

 

 

 

Neophodno je strpljenje i naporan rad.

Zoran Đinđić, 2000.

 

 

Sam Đinđić je jednom rekao: “Kadsam političar, moram zaboraviti da sam filozof, moram prestati biti filozof”. Kakva je priroda ovoga “reza između filozofa i političara”: da li je filozof amputiran? Po Dunji Melčić, filozof je promenio “način mišljenja i ponašanja”, ali ne postoje “dva Đinđića”.U političaru su vidljivi tragovi “njegovoga dugogodišnjeg filozofskog iskustva”.

Slično Melčićevoj, misli i Novica Milić. Na osnovu Đinđićevog stava da su fundamenti utemeljenja – tog ključnog pitanja njegove prve filozofske knjige (doktorske disertacije, čiji je srpski prevod sa nemačkog jezika, na kome je pisana i branjena, objavljen pod naslovom Jesen dijalektike) – “nejednoznačni i nisu definitivni”, Milić je izveo zaključak da – “to implicira i mogućnost da se iz filozofije pređe u istoriju, iz teorije u praksu, odnosno iz refleksije u politiku. Đinđićev prelaz ka pragmatičnoj politici kao pitanju istorije oblikovan je ovim reflektivnim višeznačnostima i – uprkos tome što se ovaj prelaz za njega tragično završio – smislom koji za nas nije konačan”.

Posle ubistva Zorana Đinđića, prvog postkomunističkog premijera u Srbiji, postojao je utisak da je političar istisnuo iz pamćenja filozofa: “Teorijska postignuća Zorana Đinđića stoje u sjeni njegove kratke, ali dramatične političke karijere”. To, međutim, ne znači, čak i da je Zoran Đinđić kao filozof bio prisutniji ranije, da kao i politički pisac i mislilac nije, tek posle ubistva, ostao u nekoj senci. U najboljem slučaju, to je senka brzog i energičnog pragmatičara u politici. Ne uočava se, ili se ignoriše, njegov intelektualni razvoj: jedna individualna evolucija, koju srpsko društvo nije pratilo a moraloje, ako računa na budućnost, i samo da prođe.

Srpsko društvo, uključujući i njegovu intelektualnu zajednicu, pokazalo je, najblaže rečeno, veliku neodređenost u odnosu prema pojavi Zorana Đinđića. Na tragu neznatne individualističke,odnosno liberalne tradicije i predstavničke demokratije u Srbiji, on je, od samog početka, bio u sudaru sa dominantnom kolektivističkom tradicijom i njoj imanentnim populističkim načinom sticanja legitimiteta vlasti. U binarnom shematizmu koji je na temelju dominantne tradicije uspostavljen u srpskom društvu: laž / istina; patrioti / izdajnici; naši / njihovi; prijatelj / neprijatelj – Zoran Đinđić je, i prećutno i javno, svrstavan na stranu čije su se različite oznake kondenzovale u pojmu neprijatelj. Samo na mestu prvog postkomunističkog premijera pratilo ga je, kao psihološka priprema za egzekuciju, sistematsko lično i političko diskreditovanje. Ubistvo je ipak izazvalo šok. Međutim, ubrzo je došlo do reviktimizacije ubijenog premijera, a sudski proces optuženima za njegovo ubistvo pratila je ravnodušnost društva.Odjednom, započelo je ritualno obeležavanje godišnjice ubistva, koje, bez obzira na motive organizatora, ne doprinosi razumevanju suštine pojave Zorana Đinđića: žalimo što je ubijen ne pitajući se zašto se to dogodilo.

Zoran Đinđić nije bio prvi u novijoj političkoj istoriji Srbije, koji je formulisao alternativu dominantnom kolektivizmu. Ali je temeljnije od drugih razumeo i opisao dramu srpskog naroda, balkanskih naroda uopšte, u epohalnim promenama na kraju prošlog milenijuma i veka. Suštinu te drame video je u izboru između dve mogućnosti koje su pomenute promene nametnule malom siromašnom narodu, u kome je jedinstvo imalo prioritet u odnosu na slobodu, nezavisno od njegove volje. Jedna je mogućnost da na te promene, frustriran razvijenim okruženjem, Evropom, reaguje zatvaranjem, odbranom

kolektivističkog identiteta, koja ga čini sve manje kompatibilnim sa okruženjem. I druga, da se, razvijajući unutrašnju kompleksnost, što se doživljava kao rastakanje identiteta, tim promenama pridruži. Zoran Đinđić nije uprošćavao: svaki od izbora je rizičan, ali je upoređivao njihove efekte, pre no što je postao odlučni zagovornik pridruživanja razvijenom okruženju – Evropi. Njegov rad u politici i nije ništa drugo nego traženje odgovora na pitanje zašto tamo treba ići i kako odavde do tamo stići. Srpsko društvo je nesigurno u odnosu prema Zoranu Đinđiću jer, za razliku od njega koji je to individualno učinio, nije, još uvek, samo napravilo izbor između pomenute dve mogućnosti.

Zoran Đinđić je ubijen navršivši tek pedeset godina. Prvi rad objavio je u svojoj dvadeset četvrtoj godini (1976) a poslednji neposredno pred ubistvo (2003). Za tih dvadeset sedam godina stvorio je opus impozantan i po obimu (240 bibliografskih jedinica) i po sadržaju (dve filozofske studije i jedna ustavno-pravna, filozofske i političke rasprave, članci i eseji, prikazi, prevodi).Neprestano pisanje Zorana Đinđića, i dok je bio premijer, jedinstveno je u novijoj političkoj istoriji Srbije. Ono je njegovo vlastito “društveno učenje” i “uvežbavanje” naučenog. Ali i važan rad na stvaranju moderne političke kulture i jedne politike odgovornosti. Uz to, ima i prosvetiteljsku funkciju, gotovo misionarsku. Svestan da je pokušaj izbora između otvorenog i zatvorenog društva, između individualizma i kolektivizma, s obzirom na ukorenjenost i dominaciju ovog drugog, “istorijski eksperiment” neizvesnog ishoda, Zoran Đinđić je, ne zaklanjajući se ni iza stranke, ni iza vlade, tumačio, uticao i pridobijao građane. Sve sa ciljem: da njih, bez kojih promena kolektivnog načina ponašanja nije moguća, u te promene uključi. Pisao je o mnogim pojedinostima razvoja srpskog društva imajući uvek u vidu celinu. To su dobro uočili naročito mladi ljudi i kada njega više nije bilo tu su celinu počeli nazivati vizijom Zorana Đinđića.

Osim naučnih rasprava,članaka i eseja u filozofskim i sociološkim časopisima, u dnevnim i nedeljnim novinama, Zoran Đinđić je davao intervjue i izjave, i učestvovao u brojnim diskusijama. Zato je njegovo pisano delo, i to u svojoj celini, najdublji trag koji je on ostavio i najpouzdaniji izvor o njemu. Ujedno i brana “živom pesku interpretacija” njegove pojave i površnim istorijskim analogijama. Zoran Đinđić nije nikakav incident u novijoj srpskoj istoriji, ali je najmarkantnija intelektualna pojava na tragu njenog moderniteta. On je najpotpunije razvio alternativu dominantnom načinu konstituisanja zajedničkog identiteta: umesto nametnutog jedinstva, sloboda konstituisanja zajedničkog identiteta kroz otvorene kanale komunikacije na svim nivoima. Instinkt protivnika koga nije moguće ni personalizovati ni locirati zbog toga što je njime prožeto kolektivno ponašanje, bio je dovoljno snažan da to oseti i spreči.

Filozof i političar su jedna ličnost. Ali, kakva ličnost?

 

 

* * *

Zoran Đinđić je za tri godine (1971–1974) završio studije na grupi za filozofiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Iako su njegov talenat i filozofska radoznalost bili rano uočeni, a uz to je bilo poznato da je, osuđen uslovno na godinu dana, teško dolazio do posla, akademska sredina mu nije otvorila vrata. O tome Zoran Đinđić nije nikada govorio.Ali je, govoreći o drugima sa istim iskustvom, faktički opisao i svoj položaj. U nekrologu svome gimnazijskom profesoru filozofije u IXbeogradskoj gimnaziji Milanu Kovačeviću, pod čijim je uticajem bio, napisao je: “Prvi pokušaj (Milana Kovačevića – L.P.) integrisanja u filozofski Beograd nije uspeo. Tu je počela da se nazire dijalektika koja će obeležiti njegovu kasniju akademsku karijeru. Intelektualna svojeglavost, nagon na autonomiju i animoznost prema grupama, školama (starim i novim) klasicima, Milan Kovačević je branio po cenu institucionalnog marginalizovanja. Ono mu je na trenutke teško padalo, ali u njegovoj moći nije bilo da bira: svoju prirodu nije mogao poreći, a eventualni institucionalni patroni posedovali su često šesto čulo za nepoželjnu individualnost”.(Podv.L.P.)

U citiranim rečima Zorana Đinđića ogleda se sudbina onih intelektualaca u Srbiji – i to u toku čitave njene novovekovne istorije – koji su zbog svog individualizma, sa stanovišta dominantnog kolektivizma, po definiciji bili neželjena elita. Zoran Đinđić je njen izrazit pripadnik.

Studije Zorana Đinđića protekle su u ozračju marksizma ne samo kao službene doktrine već i kao najuticajnije filozofske škole. Njegovi profesori bili su po samodefiniciji marksisti. “Kritičari svega postojećeg”, oni nisu preispitivali fundamente teorije: ona je za njih ostala bezalternativna.Đinđić im je prebacivao što su generacije svojih studenata, uključujući i njegovu, držali “u duhovnom marksističkom getu”, lišavajući ih naročito uvida u nasleđe evropskog liberalizma. Odbacujući staljinističku varijantu marksizma, oni su istovremeno odbacivali kao alternativu građansko društvo i liberalizam.Vraćajući se mladom Marksu, odnosno izvornom marksizmu, težili su humanijoj varijanti u suštini sovjetskog socijalizma. Kada je stvarnost krajem prošlog veka razbila njihov teorijski okvir, oni su to jednostavno prećutali, ostavljajući nejasnim pitanje svog stvarnog teorijskog identiteta.

Odlazak Zorana Đinđića u Nemačku na doktorske (1977–1979),a zatim postdoktorske studije (1980–1982) imao je ključni značaj za njegovo teorijsko sazrevanje. U svakom slučaju, svoja dalja filozofska interesovanja “morao je”, kako kaže Novica Milić, “da razvija po strani od atmosfere u kojoj je sazrevao, a naročito od političkog stanja u zemlji...”

 

****

 

Krizu Jugoslavije Zoran Đinđić je smatrao latentnom od 1945. godine, zaoštrenom od šezdesetih godina, a dramatično otvorenom od polovine osamdesetih godina prošloga veka, upravo kada se on iz Nemačke vratio u zemlju. Pitao se da li ima paradoksa u činjenici da: “Nikada u našoj istoriji nije toliko toga učinjeno u ime afirmacije nacija. Istovremeno, nikada se jugoslovenske nacije nisu osećale tako ugroženima, osujećenima i obespravljenima kao danas. Gde je rešenje ovog paradoksa?” U traženju odgovora na ovo pitanje, sa već učvršćenim stanovištem o građanskom društvu i individuumu kao temelju njegove konstitucije, odnosno socijalističkom društvu koje isključuje individualnu perspektivu. Đinđić je došao do zaključka da su, u ipak kompleksnom jugoslovenskom društvu, blokirani kanali komunikacije na svim nivoima, i da je ono bilo osuđeno na arbitražu: diktatura je bila funkcionalna. To je, po njemu, trebalo da sugerira način rešenja krize.

U to vreme, na stranicama dnevnih listova i nedeljnika u Beogradu, vođena je diskusija o uzrocima krize i njenom rešenju. Iz te diskusije jedva da je izostao ikoji poznatiji pripadnik srpske inteligencije. Među učesnicima je postojala saglasnost da je već avnojevska konstitucija oštetila interese dijasporičnog srpskog naroda, a da ih je konfederalni Ustav 1974, zbog prerogativa nacionalne države koje je dao jugoslovenskim republikama, vitalno ugrozio. Sam Zoran Đinđić je smatrao da bi “Jugoslavija... možda izgledala drugačije da je kojim slučajem u prvim danima njenog reformisanja dominiralo socijalno-individualno a ne nacionalno-etničko”. Ali, zašto nije?

Zorana Đinđića ne treba posmatrati izolovano, već u okviru pomenute diskusije. Većina njenih učesnika je bila za redosled: prvo promena ustava, pa demokratija. Đinđić je odbacivao svako rešenje “pesnicama” i “izvozom revolucije” iz Srbije ne isključujući nikada dogovor. Posle Versaja, Jajca, Briona i, kako je govorio, četvrte dislocirane Jugoslavije, pledirao je za “petu Jugoslaviju”. Ali, bez obuhvatnih promena jugoslovenskog društva ili jugoslovenskih društava nije nazirao rešenje krize. Jugoslovenske republike nisu etnički jedinstvene monade i kao segmenti raspadnute celine zadržaće sve njene karakteristike. Umesto stabilnosti, nastaviće se njihovo fragmentizovanje na etničke manjine.

U esejima Zorana Đinđića, koje je on 1988/99. godine objavljivao u Književnim novinama, a koji će se zaokruženi pojaviti u njegovoj knjizi pod naslovomJugoslavija kao nedovršena država, po Nenadu Dimitrijeviću je “prvi put na teorijski relevantan način afirmisanaliberalna misao o pojedincu, društvu i politici”. Na toj misli temelji se Đinđićevo shvatanje da “na kraju krajeva, nije važno šta neka država čini za pojedinca, ili šta pojedinac čini za državu, već šta taj pojedinac čini za samog sebe”.

Šta znači nedovršena država? Sve socijalističke države, uključujući i Jugoslaviju, imale su, podsećao je Đinđić, institucije moderne države (ustav, pravni sistem, izbore, ministre) a ipak to nisu bile. Imajući u vidu Jugoslaviju, čiju je krizu analizirao, isticao je činjenicu da je, od Drugog svetskog rata, Komunistička partija bila jedini stvarni sadržaj političkog života, a sve ostalo privid. Raspad partije morao je zato ugroziti jedinstvo države: “Bez partije nema političke komunikacije, nema saglasnosti, bez saglasnosti nema ustava. Dakle, bez partije nema ustava?” Kako izaći iz ove blokade? Jer, ona u Srbiji neće biti uklonjena ni posle raspada Jugoslavije.

I nakon promena ustava u Srbiji, Đinđić je postavio pitanje: Srbija, šta je to? Ona nije postala država u modernom smislu “kao rezultat demokratske saglasnosti na kojoj počiva legitimna vlast”. Ni posle “ustavnih promena”, “nije tako sigurno da je ona postala država, pa čak niti da se na tom putu nalazi”. Čime je to objašnjavao?

 

****

 

Političke reforme su se, po Đinđiću, od početka, u Srbiji odvijale “u trijumfu teritorijalnog načela”, jedinstva teritorije u predmodernom smislu, čiji će narod biti homogenizovan jedinstvenom državnom vlašću. Otuda, u politici monopol, u ekonomiji društvena svojina, u ideologiji ortodoksija. Jer, da bi Srbija postala “politička zajednica koja se reprodukuje slobodnom voljom građana”, potrebno je da moć bude locirana u višestranačkom parlamentu, to jest, da izbori budu slobodni, štampi i političkim udruženjima zagarantovana sloboda.

Đinđić se pitao o razlozima zbog kojih se Srbija u političkim reformama našla na začelju zemalja Istočne Evrope. Odgovor nije nalazio samo u aktuelnoj situaciji. Sve više je uzimao u obzir kompleksnu prošlost i nastojao da utvrdi da li u njoj postoje konstante koje objašnjavaju i aktuelnu situaciju. U novijoj srpskoj istoriji razlikovao je četiri ciklusa: u svakom su stečene prednosti dovedene u pitanje maksimalizmom, koji je drugo ime za nacionalizam. Nijedna realna država nije zadovoljavala srpsku intelektualnu i političku elitu. U svim generacijama živela je težnja ka nacionalnoj državi koja će teritorijalno obuhvatati čitav srpski narod. Tako, posle Prvog svetskog rata – umesto federacije – unitarna država. Drugi svetski rat – uz oslobodilački rat – revolucija. Hladni rat – umesto reformi, trijumf teritorijalnog načela. “Danas smo”, pisao je 2001. godine, “ponovo u jednom takvom ciklusu”. I ponovo “ne umemo da učimo”.

 

* * *

 

Za Zorana Đinđića politika je predstavljala, pre svega “svet života” (Husserl). Taj “svet života” imao je u Srbiji devedesetih godina prošloga veka dve strane: na jednoj – rigidni komunistički režim koji se žilavo održavao još jedino tu, a na drugoj – jalova i neefikasna opozicija tom režimu. Đinđić nikada nije personalizovao ni jednu ni drugu stranu; “Uopšte me ne interesuju lične osobine prošlih, trenutnih i budućih lidera... Radi se o političkom pristupu”. A u tom je pristupu uvažavao sledeće činjenice:

Kao prvo, razliku između komunizma u zemljama u kojima je “uvezen” i onih u kojima je, kao u Jugoslaviji, pobedio “iznutra”.U prvima je demokratizam bio identičan sa oslobođenjem od spoljne prinude: “mi” i “agresori”. U Jugoslaviji, odnosno u Srbiji, nedostatak spoljne prinude kompenzovan je prelaskom sa ravni društvenog na ravan nacionalnog, na kojoj se uspostavlja mehanizam “naši” – “njihovi”.

Zatim, da se komunistički režim u Srbiji, iako autoritaran, ne drži samo na sili već na manipulaciji problemima koje stanovništvo smatra realnim i čije rešenje očekuje. Naime, Slobodan Milošević se pojavio kao onaj koji Srbiji iz “tri dela” – kakvom ju je učinio Ustav 1974 – “vraća državnost”. Postavljajući se kao “spasilac države” (Srbija će biti država ili je neće biti!), on je istovremeno “promovisao model vaninstitucionalne,tj. lične nekontrolisane vlasti. Uz državnost išla je i diktatura. Zoran Đinđić je u to vreme bio jedan od retkih autora u Srbiji koji je upozoravao na moguće posledice neograničenih ovlašćenja koja se daju jednom pojedincu da reši pitanje Kosova. Video ih je u opasnosti da se teritorijalno pitanje stavi iznad osnovnih prava Albanaca, ali i u opasnosti da se ta ovlašćenja protegnu na sve manjine: etničke, verske, političke.

Kampanja o Slobodanu Miloševiću kao “spasiocu države” nastavila se kampanjom o njemu kao “plebiscitarnom vođi svih Srba”. U nameri da sačuva socijalističku Jugoslaviju (to jest, državnosvojinski odnos, jednopartijski sistem, ideološki monopol), Milošević je upotrebio Srbe van Srbije, načinivši grešku bez popravke. Sa ove kampanje prešlo se na kampanju o ekonomiji. Zategnut je luk između dve demagoške parole: “Niko ne sme da vas bije” i “Niko ne sme da vas otpusti”.

Može se, naravno, objasniti da su ljudi dali podršku režimu koji je ponudio svoju verziju problema koji su se i njih ticali i obećao njihova efikasna rešenja. Teže je, međutim, objasniti zašto su ostali uz Slobodana Miloševića i kada je isanjan san “da ćemo prekim putem i bez mnogo formalnosti stići do svoje države, da ćemo na oruk rešiti nacionalno pitanje i bez korenitih reformi prebroditi ekonomsku krizu”. U traženju odgovora na ovo pitanje, Zorana Đinđića nisu, opet, zanimale lične karakteristike Slobodana Miloševića (u istoj konstelaciji javio bi se neko sa drugim ličnim imenom i prezimenom), već njegovi socijalni oslonci i način njegovog delovanja. Odnosno, samo srpsko društvo.

 

* * *

 

U analizi modela mobilisanja društvenih slojeva u Srbiji za vreme Slobodana Miloševića, Zoran Đinđić je nalazio “frapantnu sličnost sa elementarnim modelom komunizma”. U oba slučaja, radi se, po njemu, o ruralnoj restauraciji (Marks bi, kaže Đinđić, rekao, “ruralnoj kontrarevoluciji”) u kojoj je komunizam poslužio samo kao forma za “promenu elita, tj. za veliku seobu provincije u grad”. Veliki broj sledbenika komunističke ideologije mogao bi, kao što će se i dogoditi, verno i odano služiti i nekoj drugoj ideologiji koja bi pomenutu promenu omogućavala. Biće, ipak, po Đinđiću, potrebna jedna opšta teorija koja bi objasnila uzroke “da se u formi demokratije restaurira jedan arhaični poredak”. Pri tom će biti važno objasniti karakter aparata koji je nastao promenom elita. On ne predstavlja državni servis, koji je specijalizovan i osposobljen da rešava probleme. Njegova je funkcija da blokira i unutrašnje i spoljašnje komunikacije, redukuje kompleksnost društva i spreči promene autoritarnog sistema: zato je represivan. U tome je Zoran Đinđić video suštinu pojave Slobodana Miloševića i ujedno shvatio da ona ima istoriju. Na “ruralni instinkt”, na društveni model koji je uvek bio isti samo se drugačije zvao, Đinđić će se tek vraćati kao na jednu od konstanti novije srpske istorije.

Kako je Zoran Đinđić video, uslovno rečeno, drugu “stranu života” u Srbiji devedesetih godina prošloga veka?

Raspad represivnog jedinstva odvijao se, po Đinđiću, pod sloganom pluralizma. U stvarnosti, umesto monističkog represivnog jedinstva, došlo je do represivnog pluralizma: strukturna svojstva ostala su nepromenjena. Pod parolom – “Samo da komunisti odu, posle ćemo videti”, stvoren je dvocifren broj političkih partija sa gotovo istovetnim programom: tržišna privreda, višepartijski sistem, parlamentarna demokratija, ljudska prava. Budući da je i vladajuća partija, koja je nacionalno jedinstvo stavila iznad demokratije, u svoju propagandu ipak unosila neke pojmove demokratije, između nje i opozicije iščezla je razlika. Umesto da se bori za kontrolisanu moć preko višestranačkog parlamenta, opozicija se borila za učešće u moći. Zato je prema efikasnoj vladajućoj partiji ostala neefikasna: stranke su sredstvo a ne cilj demokratije. Izostalo je stvaranje političkih sredstava, koja bi svojim karakterom i svojom strukturom anticipirala cilj. To mogu biti samo demokratska sredstva, a ne suprotstavljanje jedne harizme drugoj, jednog mita drugom. Iracionalnošću i predrasudama ne može se srušiti poredak koji na njima počiva.

Činjenica da jedno društvo prestaje da bude monističko ne znači da ono postaje pluralističko društvo. “Još smo veoma daleko od stvarnog pluralizma”. Radi se o dva temeljno različita načina stvaranja zajedničkog identiteta. Monističko društvo to čini nametanjem jedinstva oko jednog “magnetnog polja” – nacije ili klase. Pluralističko društvo polazi od svoje unutrašnje kompleksnosti i tražeći mehanizme da se ona izrazi – uspostavlja zajednički identitet. Pluralizampodrazumeva ono što monizam po definiciji isključuje: konkurenciju različitih viđenja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ako je prošlost oficijelno interpretirana kao jedinstvena, stvarnost poistovećena sa slikom koju je o njoj stvorila ideologija, a budućnost percipirana kao “zacrtani” put koji treba slediti – “onda je priča o pluralizmu samo fasada iza koje se umnožava raspad društvenih formi”.

Stvarni pluralizam takođe podrazumeva da se društvene grupe samodefinišu i organizuju kako bi kroz komunikaciju stvarale zajednički identitet kao kompleksan i kompatibilan sa okruženjem. “A naše okruženje je razvijena Evropa. Ako u pravnom, ekonomskom i političkom pogledu ne postanemo kompatibilni sa razvijenom Evropom, imaćemo sve njene probleme a nećemo biti u stanju da koristimo njene recepte za rešavanje tih problema”.

Imajući u vidu iskustvo Jugoslavije u kojoj su periodi diktature bili duži od perioda demokratije; zatim, populistički karakter legitimiteta u najdužem razdoblju istorije Srbije (Nikola Pašić, Josip Broz Tito, Slobodan Milošević); različita iskustva zemalja Istočne Evrope, koja su se mogla gotovo sa naučnom preciznošću predvideti – Zoran Đinđić je počeo da obraća sve veću pažnju na uticaj tradicije na promene u Srbiji. Video ju je kao “manje-više protivrečnu kombinaciju nebrojenih institucija, uz istovremeno izrazito diferenciranje na onoj ravni socijalne konstitucije na kojoj se formira individualnost”. Gotovo istovremeno, kad su u srpskoj istoriografiji, iz potrebe da se objasne rat i raspad Jugoslavije, počela istraživanja glavne kontroverze novije istorije Srbije – odnosa patrijarhalnog i modernog, Zoran Đinđić je pisao: “Nama nedostaju velika naučna istraživanja socijalnog statusa privatnosti, intimnosti i individualnosti u Srbiji pre Prvog svetskog rata. Mislim, dokumenti političke istorije uverljivo pokazuju da je to polje prepuno lomova i tenzija”. Savršeno precizno Zoran Đinđić formuliše glavnu kontroverzu novije srpske istorije: “Na temelju ruralne i patrijarhalne kulture nastaju institucije individualnog društva. Nestalnost tih institucija može se objasniti nestalnošću njihove osnove, jer njihova prirodna osnova jeste jedno individualizovano društvo, kojeg kod nas nema. Evoluciono je neverovatno i zaista izuzetno složeno što na tako nepovoljnoj osnovi nastaje politička konstitucija. Međutim, ako danas pokušamo da objasnimo naše savremene probleme, moramo se vratiti toj izvornoj protivrečnosti”. (Podv. L.P.)

Ovaj uvid i za Zorana Đinđića otvara niz teorijskih i istorijskih pitanja. Radise o dva modela koja su izvorno nesaglasna. Građanskog društva,koje polazi od nepoklapanja individualne i kolektivne perspektive i traži mehanizme za njihovo regulisanje i – socijalističkog društva, koje ne može da prihvati pretpostavku o nepoklapanju individualne i kolektivne perspektive a da ne odustane od svog određenja. Socijalističko društvo pobedilo je u zemljama koje su bile nerazvijene i u kojima nije bilo građanskog društva. Da li to znači, pitao se Đinđić, da se taj tip društva “kad je jednom postao dominantan održava samo neprekidnim obnavljanjem vlastite pozicije, tj. neprekidnim suspendovanjem građanskog društva”? Empirijsko iskustvo socijalističkih zemalja u kojima su u porazu završili svi pokušaji njihove ekonomske reforme davali su razloge za pozitivan odgovor na ovo pitanje. Formula radikalnog socijalizma ima “dve konstante, kojih se pri svojoj reprodukciji mora pridržavati”: antikapitalistički ruralni impuls društvenih slojeva koje je mobilisao i utopijsku kritiku građanskog društva. U zemljama u kojima je “iznutra” pobedio, socijalistički poredak je nastao kao “spoj antimodernističkog i antikapitalističkog impulsa tradicionalnog društva, koje ga podržava indirektno, time što se opire modernizaciji i, na drugoj strani, antigrađanskog, tj. antikapitalističkog impulsa radikalnog socijalističkog pokreta i ideologije. Kapitalizam je zajednički protivnik, a građansko društvo je doživljeno kao njegova pozadina”. U suštini, zaključuje Zoran Đinđić, patrijarhalna kultura, sa svojim ukotvljenjem individualnog delovanja i individualne sudbine u hijerarhije vrednosti i autoriteta, a na drugoj strani, radikalna socijalistička utopija neposrednog organizovanja, postaju “čudni saveznici”. Oni se slažu u mnogo tačaka, a pre svega, u blokiranju ekonomskog usložnjavanja koje vodi raspadu tradicionalnih oblika života.

Sa ovim važnim uvidima u istoriju formule preskakanja kapitalizma i neponavljanja zapadnoevropskog puta, Zoran Đinđić je dočekao 5. oktobar 2000. godine. Da li je te uvide uzimao u obzir na mestu premijera?

Njegovi tekstovi koje je u to vreme bezmalo svakodnevno pisao daju potvrdanodgovor na ovo pitanje.

U svom Predlogu za dogovor o državnom cilju 22. marta 2001. godine, on konstatuje da više nema oktobarskog entuzijazma za promene. Štaviše, ne zna se ni da li je 5. oktobar, koji je u svetu ocenjen kao “istorijski događaj” – “poraz ili pobeda”. Ljudi su učestvovali u rušenju diktatora: “Samo neka Milošević ode”, očekujući bolji život. Oni, već tako brzo, misle da su prevareni, a nisu. Jer, postignut je “nacionalni konsenzus o demokratskoj budućnosti zemlje”, a izostao je socijalni konsenzus: “Nažalost, blagostanja nema bez zdrave ekonomije. A naša ekonomija je na smrt bolesna”. Potrebne su radikalne reforme, koje uključuju i redukovanje mnogih stečenih prava. Insistiranje na pravima bez materijalnih sredstava stvara frustraciju, traži da se pronađu krivci i produbljuje nepoverenje: “Lako je postavljati populističke zahteve i navoditi ljude da vas podržavaju”. Potrebno je “pokazati nacionalnu zrelost”, “uvesti disciplinu, asketizam i razum”. Potreban je “novi socijalni konsenzus o zajedničkom cilju kroz zajednički napor i zajedničko samoodricanje”. Nedostatak socijalnog konsenzusa relativizuje i politički konsenzus i čini demokratiju fasadnom: njoj je potreban adekvatan temelj. Ali, to vodi samoporicanju socijalističkog modela društva.

Da li je to moguće?

Zoran Đinđić je bio osujećen u vođenju politike odgovornosti koja je računala sa građaninom kao odgovornom individuom, verujući – kako je znao da kaže – i u njegovo odrastanje kroz promene. Ali, ne samo zbog praktične politike koju je kao premijer vodio, već prvenstveno zbog svoje konzistentne, u suštini prevratničke, političke misli. Ona se temelji na njegovim velikim znanjima i dubokim uvidima i u prošlost i u sadašnjost. I na njegovoj ličnoj i intelektualnoj hrabrosti za koju je, baš zbog pomenutih uvida, trebalo biti i filozof.

 

Knjiga “Đinđić”, povodom petnaest godina od ubistva, u izdanju Vukotić media

U martu je petnaest godina od ubistva Zorana Đinđića.

Šta je njegova vizija značila za Srbiju? Kakva bi ova zemlja danas bila, da je on uspeo da je ostvari? Čime je zadužio ovaj narod? Kakva je danas uspomena na njega?

U knjizi “Đinđić”, izdavačke kuće Vukotić media, satkanoj od tekstova petnaest uglednih autora, nalaze se dobrim delom odgovori na ova pitanja.

Intelektualci, prijatelji i poznavaoci iznose svoja sećanja na Zorana Đinđića i njegovo vreme. Svako iz svog ugla. Svejedno da li su bili njegovi prijatelji i poznanici. Ili ni jedno ni drugo. Ovo je jedan venac sećanja i uspomena na njega. Svojevrstan spomenar.

Ali, i ozbiljan prilog o njegovom i našem vremenu.

U knjizi “Đinđić” možete da pročitate ekskluzivno pisane tekstove akademika Ljubomira Simovića i Dušana Kovačevića, Latinke Perović, Vide Ognjenović, Dragana Velikića, Gorana Markovića, Vesne Pešić, Zorana Živkovića, Branislava Lečića, Gordane Matković, Zorana Stojiljkovića, Bože Prelevića, Vesne Mališić, Manje Vukotića.

 

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Boris Tadić: Protiv Vučića u dve kolone Boris Tadić: Protiv Vučića u dve kolone

    Boris Tadić, predsednik SDS, izjavio je za Betu da smatra da će se formiranjem Saveza za Srbiju, u nagoveštenom sastavu i najavljenim principima, ujediniti samo antievropska konzervativna opozicija u jednom bloku, dok će proevropska i građanska opozicija ostati razjedinjena i dodatno oslabljena.

  • BNV: Otkazane sednica i tribina, Pacoli ne dolazi BNV: Otkazane sednica i tribina, Pacoli ne dolazi

    Bošnjačko nacionalno veće (BNV) otkazalo je svečanu sednicu i tribinu u Novom Pazaru na kojoj je, kako je ranije najavljeno, trebalo da govori ministar inostranih poslova Kosova Bedžet Pacoli, potvrđeno je radiju Sto plus.

  • Vulin: Vlada Srbije nije odobrila dolazak Pacolija u Novi Pazar Vulin: Vlada Srbije nije odobrila dolazak Pacolija u Novi Pazar

    Ministar odbrane Aleksandar Vulin izjavio je danas da Vlada Srbije nije odobrila dolazak Bedžeta Pacolija u Novi Pazar.

  • Vesić: Traži se rešenje za porodice iz hotela Bristol Vesić: Traži se rešenje za porodice iz hotela Bristol

    Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić izjavio je danas da Grad Beograd u dogovoru sa državom traži rešenje za stambeno zbrinjavanje porodica vojnih lica raseljenih iz bivše Jugoslavije, koji više od 20 godina žive u hotelu "Bristol", prenosi Radio-televizija Srbije (RTS).

  • Crkva i država: Jednakiji od jednakih Crkva i država: Jednakiji od jednakih

    Srbija je početkom ovog milenijuma naglo zakoračila u novu eru klerikalizacije, pa je danas crkva, posebno većinska Srpska pravoslavna (SPC), praktično partner državi. Istina, sa povremenim varnicama, posebno po pitanju Kosova, ali u biti na istom kursu. Osim toga, Crkva je privilegovana u poreskom sistemu i korišćenju budžetskog novca

  • Sledeći sastanak Tačija i Vučića početkom septembra Sledeći sastanak Tačija i Vučića početkom septembra

    Sledeći sastanak predsednika Kosova i Srbije, Hašima Tačija i Aleksandra Vučića održaće se početkom septembra, izjavila je za prištinske medije portparolka visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost, Maja Kocijančić.

  • Čedomir Jovanović: Savez za Srbiju afirmiše ideje gubitničke politike Čedomir Jovanović: Savez za Srbiju afirmiše ideje gubitničke politike

    Predsednik Liberalno-demokratske partije (LDP) Čedomir Jovanović ocenio je danas da opozicioni Savez za Srbiju afirmiše političke vrednosti koje su već jednom uništile Srbiju i predstavlja unapred propuštenu priliku da se Srbija modernizuje i transformiše u savremenu državu.

  • Sutra suvo i toplo, do 34 stepena Sutra suvo i toplo, do 34 stepena

    Vreme u Srbiji sutra uglavnom suvo i toplo, dok se uveče i tokom noći najavljuju oblaci, mestimično s kišom, saopštio je RHMZ.

  • Intervju Dubravka Stojanović: Državi i crkvi odgovara ovakav savez Intervju Dubravka Stojanović: Državi i crkvi odgovara ovakav savez

    I državi i crkvi, posebno većinskoj Srpskoj pravoslavnoj, odgovara simbioza veza koja je uspostavljena iako nije u skladu sa Ustavom Republike i sekularnošću države, kaže za portal novimagazin.rs istoričarka Dubravka Stojanović.

  • Brnabić pozvala članove BNV da ne skupljaju jeftine političke poene Brnabić pozvala članove BNV da ne skupljaju jeftine političke poene

    Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić pozvala je danas, povodom poziva Bošnjačkog nacionalnog veća (BNV) za posetu ministra spoljnih poslova Kosova Bedžeta Pacolija Novom Pazaru, članove BNV da budu odgovorni i da ne sakupljaju jeftine političke poene na račun stabilnosti Srbije.

  • Hitna pomoć: Muškarac izboden u Beogradu Hitna pomoć: Muškarac izboden u Beogradu

    Muškarac (25) uboden je dva puta u grudni koš u tuči koja se dogodila prethodne noći u centru Beograda, rekli su agenciji Beta u službi Hitne pomoći.

Preporuke prijatelja
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
credi agricole
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side