22.11.2019 Beograd

Građenje nacionalnog identiteta: Mitom u borbu sa istorijom

Građenje nacionalnog identiteta: Mitom u borbu sa istorijom Foto: Wikipedia / Majstor Mile
O uzrocima, efektima i posledicama nacional-kulturne politike koja se radije koristi konstruktima nego faktima, često se govori i piše. Jedan od čestih načina da se zaokruži srpsko nacionalno biće, posebno treniran poslednjih stoleća – jesu plasman i učvršćivanje mitova, od nastanka prve srpske države, pa sve do danas

Priredila: Jelka Jovanović

 

Pokušaj da se kulturni identitet na ovom prostoru veže za nacionalni osuđen je na neuspeh, a posebno je problematična sama ideja nacionalnog identiteta. Ta ideja osuđena je na to da u jednom trenutku neumitno završi u ćorsokaku nacionalizma... Kao kad se brašno seje kroz sito, svi sada “prosejavaju”, traže tekstove i kulturna dostignuća koja na najbolji mogući način definišu nacionalni identitet, ali to uopšte nije kultura prostora u kojem mi živimo. Vodila bih, svakako, računa da se očuva međuzavisnost kultura na ovom prostoru, koja je njihova sama suština.

Ovako je profesorka Jelena Volić Helbuš pre dve godine za Novi magazin prokomentarisala gromoglasnu najavu Deklaracije o opstanku Srba, koju je trebalo da usvoje parlamenti Srbije i Republike Srpske u nameri da se očuvaju nacionalni i kulturni identitet. Deklaracija, za koju se tvrdilo da je napisana, još nije ugledala svetlo dana, zapela je u nekim fiokama, mada je Nacrt prošao Vladu Srpske. O njoj se više ne govori, ali ne prođe dan da se identitetska pitanja ne provuku kroz javnost, posebno u tzv. desnom diskursu, odnosno tvrdim nacionalnim, pa i crkvenim krugovima, pri čemu se, kao što profesorka Volić Helbuš upozorava, briše granica između nacionalnog i kulturnog identiteta. Moglo bi se čak reći da se kulturno nasleđe prilagođava potrebama nacionalnog osvešćivanja, bez obzira na pežorativnost tog procesa.

O uzrocima i efektima nacional-kulturne politike koja se radije koristi konstruktima nego faktima biće više reči u narednim tekstovima iz ovog serijala, a u ovom ćemo se pozabaviti jednim od čestih načina da se zaokruži srpsko nacionalno biće, posebno treniranim poslednjih stoleća – plasmanom i učvršćivanjem mitova, od nastanka prve srpske države, pa i pre, pa sve do danas.

 

KRUNE I VILJUŠKE: Zahvaljujući istoričaru Dejanu Ristiću, koji se u radu “Mitovi srpske istorije” (“Vukotić media d. o. o., Beograd, 2019) pozabavio ni manje ni više nego demistifikacijom i demitologizacijom nekih od najznačajnijih uvreženih priča koje na različite načine iskrivljuju istoriju, pa i tradiciju i poreklo srpskog naroda, može se uspostaviti tanana razlika između stvarnosti i mašte, pri čemu se ne negira značaj dodatnog stvaralaštva za istorijski, posebno kulturni razvoj društva, pa i stvaranje same države Srbije i srpskog naroda kao nacije.

Deo mitova, posebno onih novijih datuma, istoriografski je obradio sam Ristić, a veći deo je prezentovao oslanjajući se na ranija saznanja svojih kolega. No, nema sumnje da će mnogi čitaoci skloni romantičarskom viđenju nastanka nacije biti iskreno ožalošćeni, pa i razjareni naučnim tvrdnjama, a među najvećim razočaranjima će svakako biti činjenica da je velikom županu Stefanu Nemanjiću (1196-1227), Stefanu Prvovenčanom, kraljevska kruna 1217. stigla – iz Rima, tačnije Vatikana od pape Honorija III. To je, ako se prisetimo, bila i jedna od najvećih “zamerki” kontroverznoj seriji “Nemanjići, rađanje dinastije”, najskupljem projektu u istoriji RTS.

Davno utvrđene činjenice, međutim, kažu da je prvi srpski kralj krunisan u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla u Rasu, a krunu su mu dali papski legati. No, u predanju, pa i mnogo više od toga, u mnogim spisima, posebno onim publikovanim u XX veku iz pera crkvenog velikodostojnika Justina (Popovića), svog starijeg brata krunisao je Sava, potonji Sveti Sava I srpski 1221. u manastiru Žiča. Istorija, međutim, svedoči o “miropomazanju”, kao i da su na mestu stvarnog krunisanja kasnije istom “papskom” krunom ovenčani i drugi srpski vladari srednjeg veka, a ključni izuzetak je Dušan Silni, koji je 1346. novom carskom krunom krunisan u Skoplju. Obe krune zagubljene su u potonjim burnim vremenima, baš kao i nemanjićka Srbija, ali i danas se održava vatra “istočne” krune.

Jedan od bizarnijih mitova, takođe vezan za Nemanjiće, odnosno velikog župana Stefana Nemanju, jeste onaj o zlatnim viljuškama na dvoru u Nišu kad je 1189. ugostio nemačkog kralja i vladara Svetog rimskog carstva Fridriha II Barbarosu. Storija o vladarima različitih navika dopunjena je pre izvesnog vremena uvredljivom i netačnom “dosetkom” ministra inostranih poslova Srbije Ivice Dačića (2014, Kopaonik) da je navodni dokument o učvršćivanju dinastičkih veza veliki župan potpisao, a nemački kralj “overio” palcem. Premda, nije bilo dokumenta, a oba su velikaša čitala i pisala! Napokon, kako navodi Ristić, nema istorijskog dokumenta koji bi potvrdio da se bilo koji od onih vladara na niškom obedu služio bilo kakvim priborom za jelo, ponajmanje zlatnim.

 

Pogled iz XX veka na XII i XIII nesumnjivo je trasiran kasnijim okretanjem Srbije ka istočnom carstvu.

 

DVE GLAVE I JEDAN GOVOR: Posebnu pažnju zavređuju priče o sudbinama kneza Lazara Hrebeljanovića i vožda Đorđa Petrovića. Obojici velikana odrubljene su glave, ali prema narodnom verovanju i mitu bez njih i danas počivaju. Što, kako istoričari već dugo ponavljaju, a Ristić podrobno razrađuje u “Mitovima”, naprosto nije tačno. Knez Lazar je bukvalno bez glave ostao na Vidovdan 1389, pod nerazjašnjenim okolnostima, uključujući i to da je dekapitaciju izveo Bajazit I Munjeviti. No, suprotno verovanju, glava nije odvajana od tela već je položena zajedno s njim. Nije bilo ni potrebe da se nosi i eventualno izlaže u sultanovom dvoru, pošto je sultan bio na Kosovu Polju, gde je nešto pre kneza stradao i njegov otac Murat I. Mošti kneza Lazara, skupa s pokrovom koji je za glavu izradila znamenita Jefimija, seljene su više puta, a od 1989. ponovo počivaju u njegovoj grobnoj zadužbini Vaznesenjskom manastiru u Ravanici.

Više puta je seljeno i telo vožda Karađorđa, kome je odsečena glava po naredbi njegovog kuma Miloša Obrenovića sredinom 1817. u Radovanjskom lugu. Drugi voždov kum Vujica Vulićević određen je za egzekutora, a on je pak “delegirao” svog slugu Nikolu Novakovića. Prema istorijskim podacima, i telo je oskrnavljeno, a glava je poslata knezu Milošu, pa je čitav vek trup počivao bez nje. Da bi osmanskim vladarima pokazao da je obećanje izvršeno, knez Miloš je “obrazinu”, oderanu kožu lica ispunjenu pamukom, odaslao beogradskom veziru, koji ju je uputio u Istanbul. Lobanja je sahranjena nedaleko od Saborne crkve, a posle četiri sahrane od 7. septembra 1930. tako oštećena glava i telo počivaju na Oplencu.

Za razliku od mita o Lazarevoj glavi koju su ugrabile Osmanlije, nema sumnje sačinjenom da se u potonjim teškim decenijama i vekovima okupi i osnaži narod, storija o Karađorđevoj glavi koju su, navodno, odsekli Turci i poslali kao trofej u Stambol trebalo je da skrije užasan zločin kneza Miloša i njegovih podanika.  

Nepun vek kasnije Prvi svetski rat iznedrio je jedan od najlepših srpskih mitova, govor majora Dragutina Gavrilovića beogradskom puku 24. septembra 1915, uoči odbrane Beograda. Najpotresniji deo tog naveliko citiranog govora je: “Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi, nemate, dakle da se brinete za živote vaše. Oni više ne postoje. Zato napred, u slavu!”.

Legenda kaže da je čitav puk stradao, no istorijske činjenice kazuju da je major Gavrilović sa još nekim saborcima preživeo (preživeo je i Drugi svetski rat), te da je govor u ovom obliku nastao tek 1931. iz pera jednog od njegovih podređenih Đorđa Roša. Verovatno da bi se zaokružilo nesumnjivo herojstvo majora i njegovih vojnika u odbrani Beograda.

Samo ovih nekoliko mitova koje je sa istoriografskom preciznošću demontirao Ristić, govore o ulozi i značaju mita u stvaranju i očuvanju naroda, ali i o namernom iskrivljavanju činjenica da bi se istorija zaodenula u ruho koje odgovara kasnijim generacijama. Pri čemu, mit poput govora majora Gavrilovića nikome ne škodi!

 


Četiri stuba identiteta

 

Istraživanje američkog Istraživačkog centra Pju o nacionalnom identitetu o tome “Šta je potrebno da bismo istinski bili ‘jedan od nas’”, objavljeno 2017, bazira se na četiri kriterijuma – jeziku, običajima i tradiciji, veri i zemlji porekla. Istraživanje pokazuje da se u raznim zemljama naglasak stavlja na različite aspekte identitetskog, ali među ispitivanim zemljama prednjači jezik sa 77 odsto pobornika, a slede običaji i tradicija (48). U nekim zemljama, međutim, jak naglasak je na veri, kao kod Grka.

 

Pročitajte još:

Dejan Ristić: Upotreba i zloupotreba mita

Mit u prosvetiteljsko doba u čitavoj Evropi i čitavom svetu gubi na identitetskom značaju i polako se seli u kulturno nasleđe, kaže istoričar Dejan Ristić, autor knjige “Mitovi srpske istorije”. Opširnije pročitajte OVDE

 

 

*Tekst je deo projekta “Očuvana kulturna baština Srbije, adut u integracijama”, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije, Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

 

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 24.11.2019, 19:01h Marigold

    Ma da, grozni su ovi Srbi. Sto ne rade kao Svajcarci, koji su odavno zaboravili Viljema Tela, ili Englezi, koji se odricu Kralja Artura i vitezova Okruglog stola! Sta je vama?!?!?!

Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side