20.07.2018 Beograd

Crkva i država: Jednakiji od jednakih

Crkva i država: Jednakiji od jednakih Foto: prtscr ytb
Srbija je početkom ovog milenijuma naglo zakoračila u novu eru klerikalizacije, pa je danas crkva, posebno većinska Srpska pravoslavna (SPC), praktično partner državi. Istina, sa povremenim varnicama, posebno po pitanju Kosova, ali u biti na istom kursu. Osim toga, Crkva je privilegovana u poreskom sistemu i korišćenju budžetskog novca

Piše: Jelka Jovanović

 

Kad bi Srpska pravoslavna crkva bila organizovana kao rimokatolička, mislim da bi bila toliko jaka da bi zamenila – državu!

Ovako je Srđan Barišić, sociolog religije i doktorand kod profesora Milana Vukomanovića na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odgovorio na pitanje Omera Karabega u Mostu Radija Slobodna Evropa na pitanje ko ima veće privilegije – katolička crkva u Hrvatskoj ili pravoslavna u Srbiji?

Pitanje, što bi se reklo, od milion dolara, mada kad su novci i jedne i druge crkve u pitanju valja dodati još koju nulu, a imovina se meri milijardama. Ne kuna i dinara. No, takve se stvari, iz navodnog obzira prema veri, u Srbiji ne sabiraju, bar tamo gde treba – u nadležnim državnim organima. A ne sabiraju se jer nema svrhe, pošto su tradicionalne crkve i priznate verske zajednice oslobođene plaćanja poreza. Svakog, pa i onog na proizvodnju akcizne robe kakva su alkoholna pića, lakša poput vina i u svakom smislu teža kao prirodne rakije.

Ko ne veruje neka se uveri u bilo kojoj radnji Srpske pravoslavne crkve u Srbiji: njihov “fiskalni” račun ne izgleda kao drugi, kvadratni je, ima veliki logo SPC i svotu koju treba platiti na kasi, primerice, za bocu “bermea”. Bez ikakvih dažbina.

Crkva je u Srbiji posle pada pređašnjeg socijalističkog režima imala i prednost u restituciji nad građanima kojima je imovina oduzeta posle 1945. godine dolaskom Komunističke partije na vlast – čak punih pet godina ranije počeo je povrat imovine priznatim verskim zajednicama i proces je negde pri kraju. Ali, dovoljno daleko da neće još dugo biti okončan jer bi onda patrijarh srpski Irinej bio primoran da ispuni prošlogodišnje obećanje: “Kada budu vratili imovinu Crkvi i ona će plaćati porez, kao što su na to obavezna preduzeća i drugi vlasnici imovine!” No, to će biti zasebna tema ovog serijala, kao i poreske olakšice.

Najplastičniji primer neuobičajenih odnosa države i crkve jeste direktno ili indirektno mešanje u čisto državna posla, poput rešavanja kosovskog pitanja i obrazovanja. Prvo kaže da su velikodostojnici SPC protiv bilo kakvog rešenja za Kosovo u smislu pravno obavezujućeg sporazuma, odnosno za večito zamrznuti konflikt, ma šta to značilo. Varnice koje se povremeno jave na relaciji državna vlast, odnosno njen deo koji personifikuje predsednik Srbije. Drugo, da se uoči punoletstva veronauke kao izbornog predmeta u školama traži da bude obavezan. Kao biologija, na primer. Ili istorija, koja je iz vizure crkve malo drugačija nego oficijelna.

NERAVNOPRAVNI: U skladu sa Orvelovim pravilom sve su životinje jednake, samo su neke jednakije, osim što su privilegovane u odnosu na ostatak institucija, nevladinog sektora i građana, verujućih i neverujućih podjednako, verske zajednice u Srbiji nisu ni međusobno ravnopravne – ima ih 28 priznatih, pri čemu je pet sa statusom tradicionalne crkve, dok su ostale tradicionalne verske zajednice. Zapravo, sve su preuzete iz socijalističkog vremena, čime je proces priznavanja do daljnjeg okončan. Tako su sve druge crkve i verske zajednice praktično mimo zakona, pa ih država, građani, pa i priznate crkve i verske zajednice tretiraju kao sekte.

Istina, zlehudu sudbinu “nepriznatih” dele i neke zakonom priznate zajednice, poput Jehovinih svedoka, za koje se većinski smatra da su sekta.

U ovom domenu ne bi bilo neravnopravnosti kada bi Srbija imala iole liberalan zakon o slobodi veroispovesti, koji bi doslovce bio u skladu sa Ustavom. Uostalom, da se ta odredba poštuje, u Srbiji bi postojale i zvanično dve islamske zajednice. Neformalno postoje, ali zakon i država priznaju samo jednu, Islamsku zajednicu (IZ), iako je ona Islamska zajednica u Srbiji (IZuS) uticajnija među islamskim vernicima. Stvari ne menja ni to što je poslednjih godina, posredstvom ranijeg muftije sandžačkog Muamera Zukorlića, sada narodnog poslanika, zapravo bliža vlasti, čak njen deo, iako ne i formalno.

 

POČETAK ZAGRLJAJA: U novijoj Srbiji se donatorska večera koju je svojevremeno priredio premijer Zoran Đinđić za nastavak izgradnje hrama Svetog Save na Vračaru i uvođenje veronauke kao izbornog predmeta, takođe za Đinđićeva doba, smatraju početkom ponovnog spajanja države i crkve. Ne formalnog, ali suštinskog. No, promena državnog (dis)kursa prema crkvi, posebno većinskoj, nije novina koja je označena 2001. Ili nešto ranije “padom komunizma”; zagrljaj crkve i države star je 17 vekova i stručno se zove konstantinovski zagrljaj, izjavio je svojevremeno Novom magazinu verski analitičar Mirko Đorđević: “Taj je zagrljaj crkve i države i danas aktuelan na širokom ekumenskom prostoru hrišćanstva. On je i u Srbiji i u Rusiji označavan kao vreme bliskih odnosa države i crkve, pri čemu se dogodilo ono što je car Konstantin i uradio – vezao je crkvu za državu”.

Zahvaljujući tome, crkva se javlja ne samo kao verska ustanova već i kao značajan politički faktor u društvu, što se posebno ogleda u forsiranoj klerikalizaciji, tolikoj da se sa blagoslovom države ponaša kao politička partija u mnogim javnim poslovima. Tu su škola, vojska, Kosovo, radiodifuzija, kultura, prava manjinskih grupa, donedavno odbrana haških begunaca, odnosno podrška ratnim pohodima i ratnim zločinima i zločincima, samo su deo javnih poslova u kojima je crkva izuzetno aktivna, bilo kao institucija bilo kroz izjave velikodostojnika.

I, naravno, poseban vid privilegovanosti, posebno SPC, jeste to što država nema pravo da kontroliše kako se troši novac iz budžeta, kao i posebna zaštita “poslovanja”, počev od gradnje crkava – koje su bar sufinansirane iz budžeta na raznim nivoima – pa do naplate svešteničkih usluga koje ne podležu nikakvoj svetovnoj kontroli, čak i kada se utvrdi zvanični cenovnik.

Na kontinuitet u forsiranju SPC ukazuje i profesor sociologije religije Milan Vukomanović. Svojevremeno je podsetio i na izjavu tadašnjeg ministra vera Milana Radulovića uoči usvajanja Zakona o crkvama i verskim zajednicama. Nije problem da male verske zajednice dobiju slobodu, kazao je ministar, već u tome što oni smatraju da SPC mora da se svede na njihov nivo, da bude jednaka njima. Zbog toga je Vlada Srbije odlučila da “ne donese zakon koji neće priznati našu tradiciju, koji neće prepoznati SPC kao nosioca državotvorne i kulturne svesti srpskog naroda, koji neće priznati našu celokupnu tradiciju”.

Njegov prethodnik Vojislav Milovanović 29. januara 2002. “predao je Njegovoj svetosti patrijarhu g. Pavlu i članovima Svetog arhijerejskog sinoda izveštaj o radu Vlade u prvih godinu dana rada”.

Vukomanović je u studiji “Srpska pravoslavna crkva i društvena pitanja” podsetio da je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić marta 2005. godine izjavio da “ako crkva i nije deo države, imajući u vidu politička kretanja u kojima smo, crkva je sasvim sigurno deo društva i treba da se pita o mnogim veoma važnim pitanjima života pojedinca i života društva”. Njegov naslednik Tomislav Nikolić otišao je korak dalje unošenjem badnjaka uoči pravoslavnog Božića u zgradu Predsedništva Srbije, a običaj je nastavio i njegov naslednik Aleksandar Vučić.

Vukomanović podseća i da je u vreme socijalizma država jednostrano određivala prirodu svog odnosa s verskim zajednicama, dok je u postsocijalizmu proširenje religijskih prava i sloboda značilo i povećanje odgovornosti verskih zajednica u mnogim oblastima. U periodu nakon 5. oktobra 2000. godine, piše Vukomanović, SPC je počela sve više da pruža novi ideološki okvir za državne institucije, kao što je, na primer, vojska ili škola, popunjavajući, na svoju vlastitu inicijativu, ideološki vakuum ili prazninu nastalu nakon sloma komunizma. “Ali njena važnija, socijalna uloga nije tu nimalo jasna. Mnogo prostora koji zakonski pripada verskim zajednicama (filantropija, zadužbinarstvo, humanitarni i socijalni rad i sl.) ostaje neiskorišćeno, dok se, sa druge strane, vrlo lako vrši politizacija ili politička instrumentalizacija crkve ne samo od konzervativnih političara već i od njenih vlastitih prelata, episkopa i drugih visokih sveštenika koji često zastupaju njene stavove u javnosti.”

No, van spora je, smatra ovaj autor, da se nasuprot ranijoj izraženoj sekularizaciji društva, početkom ovog milenijuma događa suprotan proces, a kao ključnog nosioca iz državnog krila vidi tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunicu”: “Kasne osamdesete i početak devedesetih godina u Srbiji sociološki bi se mogli označiti kao period desekularizacije društva, gde je desekularizacija shvaćena, pre svega, kao jedan društveni proces. U najnovijem periodu, obeleženom Koštuničinom vladom, dešava se, međutim, i izvestan pomak ka klerikalizaciji. Crkva je, naime, sve više vidljiva u domenu koji se tiče javne politike i državnih poslova. Sa druge strane, država je mnogo kooperativnija u svom odnosu prema crkvi nego što bi se to u jednom sekularnom društvu moglo očekivati. Jer, ovde sekularizacija nije bila samo nametnuta kroz ateističku, komunističku ideologiju nego je to, uopšte, jedan društveni proces kroz koji je Evropa odavno prošla.

 

POPIS KAO REPER: Jedan od najočitijih primera, ali i doprinosa klerikalizaciji Srbije kao društva, jesu popisni obrasci u kojima se, bar u poslednja dva sprovedena 2002. i 2011, veroispovest izražava praktično kao deo nacionalnog identiteta, pa otuda izuzetno visoko podudaranje nacionalnosti i veroispovesti. Važno je reći da se na prvim posleratnim popisima, zbog zvanične ideologije označene kao “religija je opijum za narod”, događao obrnut proces.

No, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku na Popisu 2011. godine zabeleženo je više od šest miliona stanovnika Srbije pravoslavne veroispovesti, odnosno 84,6 odsto od ukupnog stanovništva, što korespondira sa brojem onih koji su se izjasnili da su srpske nacionalnosti (5.988.150). Potom slede katolici sa pet odsto, pa pripadnici islamske veroispovesti sa tri odsto. (tabela 1, izvor RZS). Malo iznenađenje je što je u odnosu na 2002. godinu za 40 hiljada povećan broj ateista.

Krajnji skor kaže da su stanovnici Srbije pretežno vernici, i to pravoslavci. Činjenica da većina čak i ne zna crkvene zakone, pravila i običaje i ne praktikuje čak ni odlazak u crkvu, to ne menja mnogo. Može se reći da je uspostavljena identifikacija naciona i vere. Kako je svojevremeno primetila Svetlana Logar iz IPSOS Stratedžik marketinga, neophodno je uraditi temeljno nezavisno istraživanje koje će ukazati na prave rezultate broja vernika u Srbiji. Prema jednim uvidima, na osnovu ranijih istraživanja, 41 odsto stanovništva ide nekoliko puta godišnje u crkvu, a još toliko i ređe. Za nju nije slučajan raskorak između formalno verujućih po popisu i stvarno verujućih jer je “upitnik tako nejasno definisan, napravljen tako da bi se došlo do željenih rezultata.

 

 

Tekst je deo projekta “Crkva i država: savez mimo prava”, koji se sufinansira sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva

 

Povezani članak:

Intervju Dubravka Stojanović: Državi i crkvi odgovara ovakav savez

 

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 21.07.2018, 16:20h KRŠTEN u PRAVOSLAVOJ crkvi tamo negde početkom XX veka

    "... pa je danas crkva, posebno većinska Srpska pravoslavna (SPC), praktično partner državi." ..... - Oduvek je i bila! Ali posebno je zanimljiva Srpska pravoslavna crkva: ubi se plačući za KiM, za Pećkom patrijaršijom... i ostalim atributima !Srpskog Jerusalima, "Srca Srbije" it., itd. Ali - prvo što je u odnosu na taj "Jerusalim" bilo je da SA NASTANKOM KRALJEVINE SRBIJE i proglašenja Beograda ISTRČALA iz Pećke patrijaršije -- da bi bila BLIŽE DRŽAVNOJ KASI, koja je, naravno, u PRESTOLNICI (u monarhiji) ili GLAVNOM GRADU (u republici)... Kakve svetinje - svaka im čast: držaćemo MOLEBAN za njih, ali -- pare su pare...

Festival Srpske Trpeze
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
credi agricole
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side