01.11.2019 Beograd

VideoAutonomija univerziteta: Iskustva iz prošlosti

Autonomija univerziteta: Iskustva iz prošlosti Kapetan Mišino zdanje
Osnove modernih univerzitete proizišle su iz filozofskih postavki doba prosvećenosti, pa je na tom temelju prvim Zakonom o Beogradskom univerzitetu 1905. propisano da ministarski “nadzor nad Univerzitetom ne može biti vršen na štetu samostalnosti Univerziteta” i da “svaku naredbu koju bi ministar uputio Univerzitetu protivno ovoj odredbi, Univerzitet je dužan vratiti mu sa svim primedbama”

Piše: Ljubinka Trgovčević

 

Obrazovanje spada u važnije karakteristike modernog doba, koje je počelo Francuskom revolucijom 1789. Od tada se pravo na obrazovanje uključuje u osnovna ljudska prava, a znanje postaje opšte dobro celokupnog čovečanstva i ne više privilegija pojedinaca. Država postaje odgovorna za dobrobit svojih građana, a samim tim i obavezna da im obezbedi pravo na obrazovanje, počev od osnovnog, koje krajem veka u većini zemalja postaje obavezno, do univerzitetskog.
Od tog doba počela je još jedna revolucija, koju će neki nazvati naučnom, drugi intelektualnom, treći tehničko-tehnološkom ili jednostavno revolucijom znanja.
U okvirima ovih ideja nastali su i moderni univerziteti. Reč je o razvijenim vidovima vekovno starih ustanova, koje su nastale kao zajednice onih koji učestvuju u sticanju i u širenju znanja.

 

POSTAVKA: Prve visoke škole, formirane najpre u Bolonji u 11. veku, zatim vek kasnije u Parizu, Oksfordu i Kembridžu, a potom širom Evrope, bile su male zajednice privilegovanih, u kojima su profesori podučavali, a studenti slušali i učili.
Osnove modernih univerziteta proizišle su iz filozofskih postavki doba prosvećenosti i na njima izgrađenog novog humanizma, čiji su mislioci formulisali neke od postavki nove vrste visokih škola. Nemački filozof Fridrih fon Šeling izneo je stav o potrebi slobode nauke, što će njegov kolega Vilhelm fon Humbolt objasniti potrebom da se nauka razvije u najdubljem smislu reči, dok će se Fridrih Šlajermaher založiti za autonomiju univerziteta naspram države. Iz ovih filozofskih postavki doba revolucije, koje je pokrenulo nacionalna buđenja i nastajanje nacionalnih pokreta, samim tim i nacionalnih institucija, nastali su i moderni univerziteti, u Francuskoj nazvane velike škole, dok su nemački primeri postali uzori prihvaćeni u većem delu tadašnjeg razvijenog sveta.

rvi na ovim postavkama utemeljen univerzitet nastao je u Berlinu 1810, koji je naspram do tada prisutne skolastike i crkvene organizacije školstva, postao državna ustanova sa obavezom da obrazuje, vaspitava i razvija nauku. Tako je univerzitet dobio trostruki zadatak. Na njemu student nije bio samo pasivni primalac znanja već se od njega zahtevalo da i sam istražuje, tj. studira, vođen i pomagan profesorima.

Upravo uvođenje nauke kao dela sistema obrazovanja i aktivna uloga studenata bilo je ono što je izdvojilo moderne od klasičnih velikih škola. To je podrazumevalo da su i profesori i studenti saradnici i istraživači, da se ovaj zadatak sprovodi preko seminara, laboratorija, katedri, biblioteka i drugih organizacionih univerzitetskih oblika, a da je uslov za ispunjavanje svrhe univerziteta postojanje akademskih sloboda u nastavi i istraživanju i autonomija u odnosu na državu. Tada formulisana osnovna polazišta postaju opšteprihvaćene vrednosti.

Pozitivno nasleđe nastanka modernih univerziteta je najpre u porastu opštih znanja potrebnih za procese modernizacije, odnosno tehnološku revoluciju. Ne manja važnost jeste njihov učinak za nastajanje sloja obrazovanog građanstva kao vodećeg činioca modernizacionih preokreta u demokratskim društvima, pa i za formiranje još nekoliko posebnih društvenih grupa: intelektualaca spremnih da uoče procese i promene koje se u datom društvu dešavaju i da ukažu na moguće načine njihovog rešavanja, potom naučnika čijim je učinkom došlo do tada nezapamćenih promena u ljudskoj istoriji.

I na kraju, najbitnije obeležje brzog razvoja univerziteta su studenti, čija intelektualna, a već dva veka i važna politička uloga, obeležava savremeno doba.


Vladimir Ćorović, rektor 1934-36.

 

BEOGRAD: Istorija Beogradskog univerziteta seže od osnivanja Liceja 1838, kao prve škole koja je u sebi sadržala zametke univerzitetske nastave. Već 1863. u Beogradu nastaje Velika škola, koja je imala sva formalna obeležja univerziteta jer su na njoj postojala tri fakulteta – Filozofski, Pravni i Tehnički – a postepeno su se razvijale katedre, uvodile nove naučne oblasti i obrazovali profesori. Ali umni ljudi toga vremena, evropskog znanja i moralne, po njima vrhunski patriotske odgovornosti prema zemlji, znali su da ove formalne promene nisu dovoljne da bi Velika škola prerasla u univerzitet, a mogli su i oni nekim dekretom, zakonom ili uredbom to da učine. Univerzitet je osnovan tek u trenutku kad se u Beogradu prikupila dovoljna kritična masa naučnika, kada su bar skromno opremljene laboratorije i biblioteke. Tek 1905. godine stekli su se svi pobrojani uslovi. I dalje su postojala tri fakulteta, ali sa razvijenim odsecima i seminarima, a prvi izabrani profesori već su za sobom imali naučnu karijeru, otkrića i priznanja visoko vrednovana i u evropskim razmerama.

Beogradski univerzitet osnovan je na modernim naučnim principima. I on je, kao i većina ondašnjih univerziteta, nastao državnom odlukom, odnosno usvajanjem Zakona o Univerzitetu u Narodnoj skupštini, ali se uloga države svodila na njegovo finansiranje i finansijsku kontrolu jer se samo na taj način mogao ostvariti osnovni zahtev – akademska sloboda. Upravo akademska sloboda i autonomija činile su da univerzitet bude svojevrsni corpus separatum unutar države: imao je sopstvene zakone i uredbe, slobode, nepovredivost i imunitet profesora i studenata unutar svog prostora. Autonomnost je podrazumevala i samostalnost u izboru sopstvenih organa.


Pavle Popović, rektor 1924-27. / Aleksandar Belić, rektor 1933-34.


U Zakonu o Beogradskom univerzitetu poštovani su svi ovi principi. Proglašen je najvišim samoupravnim telom za višu stručnu nastavu, sa slobodnom nastavom i slobodnim izlaganjem nauke. U Zakonu iz 1905. pisalo je da ministarski “nadzor nad Univerzitetom ne može biti vršen na štetu samostalnosti Univerziteta” i da “svaku naredbu koju bi ministar uputio Univerzitetu protivno ovoj odredbi, Univerzitet je dužan vratiti mu sa svim primedbama”. Po istom Zakonu određeno je da rektora bira Univerzitetski savet između svojih članova koji čine redovni profesori Univerziteta, a ministar se o tome samo izveštava. Ista ova rečenica pisala je i u članovima Zakona koji se odnose na izbor dekana i izbor svih profesora, što je praksa i danas u većini razvijenih zemalja jer ministri samo potvrđuju prethodno samostalno donete univerzitetske odluke. Naučna sloboda bila je zajemčena odredbom da nijedan profesor nije mogao biti otpušten “zbog svojih naučnih ili političkih uverenja”.

U osnovi je ovaj zakon ostao da važi sve do Drugog svetskog rata. Posle 1919. donošene su neke izmene, ali ni u jednom od univerzitetskih tela nije bilo članova izvan Univerziteta. I Zakon o univerzitetu iz 1930. ponovio je odredbu o njegovoj autonomnosti, zadržao je pravo samostalnosti pri izboru organa i rektora, ali je ograničio slobodu udruživanja studenata. Tek će u Drugom svetskom ratu, oktobra 1941, okupacione vlasti ove odredbe izmeniti tako što je ministar prosvete potvrđivao izbor rektora, a dekane on lično postavljao izborom između kandidata koje su predložili fakulteti.

 

POBUNA STUDENATA: I ova, po ondašnjim merilima liberalna rešenja, bila su nedovoljna studentima. Studenti su uvek i svagda tražili proširivanje sloboda, dok je država sa svoje strane težila da ih kontroliše. Istorijsko iskustvo opominjalo je da su mnogi otpori režimu nastajali na univerzitetima, te su vlasti uvek pokušavale da umanje autonomiju visokih škola, odnosno da povećanjem zavisnosti otupe kritičnost univerziteta. I većina studentskih pobuna nastajala je ograničavanjem akademskih sloboda, među koje je spadala i sloboda mišljenja i političkog udruživanja.


List ’Student’ 1939.


Samo tri dana po svečanom otvaranju Beogradskog univerziteta 18. oktobra 1905. izbila je studentska pobuna. Prvi deo studentskih zahteva bio je socijalnog karaktera jer je traženo ublažavanje odredbi o obavezi redovnog posećivanja nastave i stanovanja u Beogradu, što je pogađalo siromašne studente iz unutrašnjosti. Ali je osnovni zahtev bio usmeren na delove Opšte univerzitetske uredbe kojima se ograničavala sloboda studentskog udruživanja. Studenti su smatrali da se time krši autonomija univerziteta i da su njihovi politički stavovi stvar ličnih uverenja, te se ne mogu ni kontrolisati niti zabranjivati. Iako je prvi rektor hemičar Sima Lozanić obrazlagao da je izvan Univerziteta njihovo udruživanje slobodno i ne podleže kontroli univerzitetskih vlasti, ali da tamo ostaju bez imuniteta koji u okvirima Univerziteta imaju, oni nisu popuštali, te je rektor prihvatio izmenu spornih odredbi i 6. novembra 1905. studenti su ponovo bili na nastavi.
Tridesete godine 20. veka obeležio je čitav niz štrajkova na Beogradskom univerzitetu. Najviše protesta izazvala je nova Uredba o univerzitetu iz 1931, kojom je ograničen rad studentskih udruženja. Njome se nastojalo da se suzbije političko delovanje studenata, tada već duboko podeljenih između levih i desnih ideologija. Sukobi između pojedinih studentskih organizacija i vlasti bili su skoro svakodnevni i često su se završavali hapšenjem studenata, pa i ulaskom policije na prostor Univerziteta. Ova kršenja Zakona o univerzitetu obično su se završavala oštrim reagovanjem univerzitetskih vlasti. Tako je posle višednevnih nemira i obustave nastave u decembru 1931, kao i hapšenja studenata, tadašnji rektor profesor Tehničkog fakulteta Vladimir Mitrović podneo ostavku. Novi rektor geolog Vladimir K. Petković i Univerzitetsko veće oštro su reagovali, te je većina zahteva usvojena, a uhapšeni studenti pušteni na su slobodu. Ovog rektora je juna 1933. zamenio filolog Aleksandar Belić, ali i on nije okončao svoj mandat već je zbog upada policije na Univerzitet maju 1934. podneo ostavku.

 

ZAOŠTRAVANJE ODNOSA: Politička podeljenost studenata, posebno sukobi između levičara koji su se okupljali oko Akcionog odbora stručnih studentskih udruženja i desničara udruženih u organizaciji nacionalnih studenata – ORNAS, uticala je na dalje zaoštravanje odnosa vlasti i studenata. Država se branila disciplinskim merama, represijom i hapšenjima. Velike studentske demonstracije sa zauzimanjem fakulteta krajem 1934, na kojima je zahtevano puštanje kolega iz tek osnovanog logora za studente-političke zatvorenike u Višegradu, završilo se upadom policije i pogibijom studenta Mirka Srzentića 1. februara 1935. Tadašnji rektor biolog Ivan Đaja odmah je podneo ostavku, a njegov zamenik istoričar Vladimir Ćorović prihvatio je ovu dužnost pod uslovom da nijedna državna mera koja se odnosi na Univerzitet ne može biti doneta bez saglasnosti univerzitetskih vlasti. Zajedničkim pritiscima studenata i profesora uhapšeni studenti su pušteni i protest okončan.


Sukob studenata i policije, 1937.


Ali Vlada se nije držala obećanja datih rektoru, te je i on, nakon devet meseci provedenih na Studentskom trgu, dao ostavku protestujući zbog proterivanja 14 bugarskih studenata. Ovoga puta je namesnik knez Pavle Karađorđević obećao da se država neće mešati u univerzitetske poslove – i rektor je ostao na svom položaju, ali mu novi studentski nemiri nisu dozvolili da okonča svoj mandat. Oni su sledili nakon ponovljenih studentskih zahteva za slobodom udruživanja, zaoštrili su se 14. decembra 1935. sukobom oko studentskog doma između levo i desno orijentisanih studenata, a eskalirali nakon hapšenja preko sto učesnika nereda. Da bi sprečio demonstracije, a izbegao mešanje policije u univerzitetske sukobe, rektor Vladimir Ćorović odlučio je da uvede univerzitetsku stražu, svojevrsno obezbeđenje pod nadzorom Univerziteta. Naravno da su studenti bili protiv ove parapolicije, te je ona nakon mesec dana svedena samo na stražare. Sve to ipak je bitno krnjilo već suženu autonomiju i 1. aprila 1936. izbio je do tada najveći štrajk u istoriji ove visoke škole sa zahtevima da se uhapšeni studenti puste iz zatvora, da se ukine univerzitetska straža i vrati sloboda udruživanja. Radikalizacija zahteva usledila je 4. aprila iste godine, kada je u sukobu studenata i članova ORNAS-a poginuo student Žarko Marinović, što je izazvalo proteste i na svim jugoslovenskim univerzitetima. Iako je u više navrata rektor pokušavao da obnovi nastavu, studenti su se ponovo našli u klupama tek posle njegove ostavke 25. aprila 1936.

 

ODBRANA PROFESORA: I ugroženost prava profesora izazivala je studentske pobune. Jedan od primera jesu protesti studenata zbog uključivanja univerzitetskih profesora u Zakon o činovnicima, kojim se ukidala njihova stalnost s mogućnošću otpuštanja zbog političke nepodobnosti, odnosno njihovog izjednačavanja sa svakim državnim službenikom. Beogradski studenti su prvo trodnevnim štrajkom aprila 1923. stali u odbranu dvojice svojih penzionisanih profesora, a decembra 1924. četvorodnevnom obustavom nastave podržali zagrebačke profesore. Protesti povodom ovog propisa nisu jenjavali, a kada je država juna 1926. odlučila da produži njegovu važnost, tadašnji rektor istoričar književnosti Pavle Popović podneo je ostavku, protiveći se što se “glas Univerziteta nije poslušao”. Univerzitetsko veće nije uvažilo ostavku već je i ono oštrim rečima saopštilo da “nadležni činioci nisu vodili računa o autonomiji univerziteta /.../ bez koje je njegov pravi napredak u budućnosti nemogućan”.

Solidarnost profesora i studenata u odbrani autonomije, i u ovom slučaju, primorala je vlast da se povuče. Slično je bilo i 1932, kada su zbog ponovnog uvođenja ovog akta tek izabrani rektor Vladimir K. Petković i Univerzitetski senat podneli ostavke, da bi posle izmene spornog člana bili ponovo izabrani.

I pomenuti i drugi studentski nemiri množili su se kada je država nastojala da ograniči slobode priznate univerzitetu. Iako su često njihovi uzroci bili politički, kao reakcija na trenutne okolnosti ili ugroženost opštih načela pravde i humanosti, čime je branjeno njihovo pravo na slobodu mišljenja i izjašnjavanja, oni su skoro bez izuzetka branili načela autonomije univerziteta. Vlast je kao zaštitnik postojećeg stanja težila da tu kritičnost umanji i slobodu ograniči, ali je u većini slučajeva morala da popusti i da uvaži zahteve studenata. Ove osnovne postavke autonomnosti poštovali su i profesori, posebno rektori, negujući tako slobodnu zajednicu profesora i studenata koja je u biti univerziteta. Čak i onda kada se nisu slagali sa studentima, u sukobu sa vlastima i kad se kršila autonomija bili su na njihovoj strani.


Protestni miting studenata 1939. sa slikom ubijenog studenta Žarka Marinovića

 

PODOBNOST: Iskustva posle Drugog svetskog rata nisu istovetna. Studentske pobune i dalje su bile političke iako su često sadržale i socijalne elemente. Ali sama autonomija univerziteta, iako ograničenija nego ranije, pre svega učešćem državnih predstavnika u upravljanju Univerzitetom, što nije bilo ni pre Prvog, kao ni pre Drugog svetskog rata, nije bila uzrok većih protesta. Studentska pobuna 1968. bila je politička ispravka nedoslednog socijalizma, ali izazvana naraslim socijalnim i društvenim tenzijama.

Iako se univerzitet nazvao “Slobodni univerzitet Karl Marks”, on nije bio autonoman jer su u njegovim organima ostali predstavnici tzv. društvene zajednice, birani po kriterijumima partijske odanosti. Politička podobnost decenijama je bila jedan od uslova za izbor profesora, čime je u samoj suštini bila dovedena u pitanje akademska sloboda. Simbolično vraćanje velike škole svojoj prirodi kamuflirano je neznatnim učešćem studenata u njegovoj upravi, ali su i dalje zadržani izvanuniverzitetski članovi u univerzitetskim organima. Čak ni isključivanje dela profesora Filozofskog fakulteta iz nastave odlukom političkih organa, osim ostavke dekana istoričara Sime Ćirkovića, nije izazvalo snažniji otpor državnom mešanju u akademske slobode i nisu se obnovili zahtevi za povratak pune autonomije. Slično je bilo i u slučaju profesora Pravnog fakulteta.


Ivan Đaja, rektor 1934-35.

 

BEZ ODBRANE: Epilog ili zatvaranje vek dugog kruga bilo je potiranje svih modernih tekovina koje je po osnivanju 1905. kao sopstvena načela usvojio Beogradski univerzitet. Reč je o Zakonu o univerzitetu iz 1998. Otpor univerzitetske javnosti bio je slab, desetine odstranjenih profesora ostali su usamljeni u svom protestu, a ni njihove kolege ni studenti nisu osetili potrebu da snažnije brane autonomiju na način kako su to činili njihovi prethodnici početkom veka. Izuzetak je velika građanska pobuna 5. oktobra 2000, kada su se branile opšte ljudske slobode, samim tim i akademske.

Poslednjih godina, iako se sporadično javljaju studentski protesti manjeg obima, a povremeno oglašava i deo nastavnika, čini se da je opšte beznađe zavladalo i ovom institucijom. Univerzitet više ne deluje kao prirodna i neraskidiva zajednica studenata i profesora već kao skup pojedinaca s parcijalnim, a ne zajedničkim interesima i neujednačenim moralnim i naučnim vrednostima. Autonomija se narušava svakodnevno ne samo faktički već i kao sloboda akademske nastave, sloboda izražavanja i udruživanja. Umesto ograničavanja, proširuje se državno uplitanje u akademske slobode, često indirektno napadima na profesore i deo studenata, na “lažnu elitu” koja svojim većinskim ćutanjem to opravdava.

 

Osnovna načela autonomije


Možda je zato potrebno, najviše zbog onih koji tek dolaze, podsetiti na osnovna načela modernog univerziteta. Njih bi se oni koji su na njemu morali pridržavati, usvojiti ih kao etički kodeks, u kojem bi bilo tek nekoliko osnovnih načela: da je univerzitet autonomna zajednica profesora i studenata i da je nastava i nauka slobodna.

Možda bi se mogli dodati i još neki članovi Zakona iz 1905, na primer onaj da se rektor i dekani biraju iz redova profesora, a da se državni organi o tome samo izveštavaju, možda i član da profesor može biti samo “priznati stručnjak /../ koji se svojim radovima potvrdio, da samostalno i sa uspehom obrađuje struku za koju se bira”, a sigurno da ne bi smetao ni dodatak, unet u prvi srpski zakon o školstvu iz 1844, u kojem je naglašeno da se profesor mora odlikovati dobrom naravi i primernim vladanjem.

 

 

Pogledajte razgovor sa autorkom teksta:

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
AMSS secondary
Najvesti
Vesti.rs
Zlatiborac
Belex eng
medijska pismenost
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side