20.08.2019 Beograd

Intervju Džon Ralston Sol: Klizimo u negativne oblike nacionalizma

Intervju Džon Ralston Sol: Klizimo u negativne oblike nacionalizma Foto: Privatna arhiva
Svedoci smo povratka religije u njenoj najpolitičkijoj i najdogmatičnijoj verziji – kaže za Novi magazin, između ostalog, kanadski pisac i teoretičar

Razgovarala: Anđelka Cvijić

 

Spada u najuticajnije ljude na našoj planeti, ali ga zbog pronicljivih i argumentovanih analiza modernog zapadnog društva mnogi ne vole, dok mu se drugi zahvaljuju jer ih je usmerio ka neuništivim vrednostima čovečanstva koje se sve više zanemaruju. Kanadski pisac, esejista i teoretičar Džon Ralston Sol cenjen je i u Srbiji jer je nekoliko njegovih dela već objavljeno na srpskom u izdanju Arhipelaga ili Karposa: Nesvesna civilizacija,Propast globalizma i preoblikovanje sveta iMračna priključenija: pripovest jednog putnika. Nedavno je u Karposu izašla još jedna Solova knjiga Volterovi izrodi. Diktatura razuma na Zapadu, u prevodu Jelene Stakić i Ksenije Vlatković. U njoj Sol objašnjava kako je moderni zapadni svet uspeo da se izmetne u nepreglednu, neshvatljivu mašineriju čiji je kult naučnog menadžmenta lišen i smisla i moralnosti, a da je rezultat svega toga civilizacija ogromne tehnološke moći čiji su narodi sve više isključeni iz procesa donošenja odluka, sve više borave u svetu iluzija, sa osećajem obespravljenosti i frustriranosti.

 

Na koji je to način Zapad izdao prosvetiteljstvo?

Postoji veliki nesporazum oko značenja razuma i doba prosvetiteljstva. Razum je, konačno, samo jedan ljudski kvalitet – ljudska moć da svesno razmatra, misli i da se slaže ili ne slaže sa samim sobom i sa drugima. Od Dekarta naovamo vlast ga se dočepala i pokušala da ga pretvori u nešto praktično, utilitarno, merljivo, što se može isporučiti – ne zamerite mi na nekoliko užasnih savremenih termina. U času kad su ljudi počeli da brkaju razum i moć, bilo je jasno da smo zapali u veliku nevolju. Moć je jedan antidemokratski, autoritarni pojam ukoliko se uzdigne više od jednostavnih struktura proizvodnje.

Jedna od najvećih konfuzija ili izdaja jeste koncept da možete da se prebacite iz razuma u instrumentalni razum – da ideje jednostavno pretvorite u primenjene ideje, a da sebi ne priznate da to više nije racionalnost. Dakle, ako želite da shvatite kako smo sebe doveli do pada u ideološke zbrke oko ekonomije, uništenja stabilnosti poslova ili naše trke na međunarodnom nivou u spuštanju plata ka dnu, onda će se zaista ispostaviti da sve proizlazi iz te pogrešne interpretacije racionalnosti i veoma glupog brkanja razuma sa instrumentalizmom.

 

Ko su Volterovi izrodi?

Volterovi izrodi su svi oni ljudi koji sebe vide kao naslednike Voltera i prosvećenosti ali su, u stvari, mnogo više povezani sa sholastičarima srednjeg veka i aktuarima Inkvizicije. Ako ništa drugo, oni su današnji menadžeri. Oni sebe predstavljaju kao vrlo savesne i smatraju se ekspertima, ali suštinski su amoralni. Na taj način mnogo toga je vezano za enormne menadžerske strukture koje su stvorene unutar i izvan vlade. Ako one ne počnu da neupitno procenjuju moralnost, odnosno amoralnost određene situacije, onda je to izdaja najboljeg od prosvetiteljstva.

U Volterovim izrodima pisao sam o usponu menadžerskog obrazovanja i o opsesiji menadžerstva da bude iznad etike i savesti. To je stvorilo vrlo slabo upravljanje koje ja smatram više amoralnim nego nemoralnim. I da bude jasno, amoralnost je gora od nemoralnosti. Dakle, u vremenu u kojem smo opsednuti populizmom, velika opasnost često dolazi od stručnjaka koji nisu zainteresovani ni za demokratiju niti ih posebno interesuje javno dobro.

Zapanjujuće je koliko lideri, koji veruju da racionalno deluju, mogu da nanesu zla, koliko mnogo ljudi mogu da poubijaju. Holokaust pripada toj kategoriji. Ali i mnoge strahote u jugoslovenskim ratovima u kojima se lažna stručnost krila iza nacionalizma.

 

Kako se osloboditi diktature razuma?

Problem je vrlo jednostavan. Razum je, kao što sam rekao, samo jedan kvalitet čoveka. U jednoj od mojih knjiga O ravnoteži: Šest svojstava novog humanizma, završnoj u trilogiji koja počinje Volterovim izrodima, govorio sam o ideji ravnoteže kao ključnoj za ljudsku dobrobit. Predložio sam šest kvaliteta jednake vrednosti koji bi nas zaštitili od negativnih ishoda koji su uvek posledica opsesije samo jednim od njih, bilo da je to razum, etika ili imaginacija. Oni uvek moraju da uravnotežuju jedno drugo, kao da su deo jednog atoma, da se drže zajedno podsticanjem ili smanjivanjem tenzija. Nijedan od tih kvaliteta ne možete ustoličiti na presto iznad drugih. Razum prestaje da bude ideologija kad je uravnotežen sa etikom ili imaginacijom ili intuicijom.

 

Može li se, onda, biti spokojan u naše doba?

Deo tog problema nalazi se u našoj opsesiji brzinom. Kada živite u jednoj ideologiji – bilo kojoj ideologiji – uvek postoji osećaj da su odgovori jasni i da rešenja brzo mogu da budu pronađena. A za ravnotežu o kojoj ja govorim potrebno je vreme. Demokratija je u potpunosti fokusirana na gubljenje vremena. Tehnokrate koje se kriju iza razuma ponajčešće nisu u stanju da obave zadatak, i u narodu samo stvaraju bes koji raste. Rezultat je bekstvo u ono što bih ja nazvao negativnim nacionalizmom i negativnim populizmom – jer, najzad, postoje i njihove pozitivne verzije. To je jedan od razloga zbog kojeg smo svedoci povratka religije u njenoj najpolitičkijoj i najdogmatičnijoj verziji. To važi i za hrišćanstvo – bilo da je pravoslavlje, katoličanstvo ili protestantizam – i za islam ili budizam. Sve ove političke ideologije izvlače korist od pogrešne interpretacije razuma.

A spokojni ne možete biti ako slepo verujete, ako ste besni ili ako ste žrtva.

 

Kuda idemo ako smo došli do kraja globalizma?

U ovom času dešavaju se dve stvari. Jedna je da se s propašću ekonomskog globalizma vraćamo unazad u stara regionalna rivalstva koja, sledstveno, vode ratu. Porast negativnog nacionalizma i negativnog populizma, kao i povratak rasizmu... sve su to znaci tog glavnog kolapsa.

 

Zar to ne treba da nas osvesti?

Još od 1995. morali smo da priznamo da je globalističkoj ideologiji došao kraj. Elite su bile toliko revnosne u njegovom negiranju, da se nisu bavile novom realnošću. To je jedan od razloga da danas imamo toliku konfuziju. I dalje smo protiv svoje volje uvučeni u iskorišćavanje do maksimuma i odbijamo da prihvatimo da može doći do velikog revolucionarnog trenutka kada društvo preuzima odlučujući korak u pozitivnom smeru.

 

Zbog čega intelektualna elita ćuti?

Mislim da intelektualna elita ćuti ili je uhvaćena u zamku površnih argumenata zato što je još ukopana u manihejski pristup koji se žestoko preobratio od lažne racionalnosti u opasne verzije rase i nacionalizma. Iskreno, naši univerziteti su deo ovog problema jer sve više postaju centri specijalizacije. Bog je svedok da nam je specijalizacija potrebna. Ali joj se ne sme dozvoliti da jedan inkluzivni humanistički način razmišljanja preokrene i predstavi kao nemoguć.

 

Jesmo li mogli da naslutimo današnji populizam i znake fašizma?

O povratku rasizma, negativnog populizma, destruktivnih formi nacionalizma i, svakako, antidemokratskih pokreta počeo sam da govorim u Volterovim izrodima. Znači, pre 25 godina. Mogli ste da uočite da sve to dolazi. Te negativne snage nisu se ponovo pojavile slučajno, sve je to građeno duže od četvrt veka. Izlazak će zahtevati drugačiji pristup. A sigurno ga nećemo naći u tim starim eksploatacijama antihumanističkih vrsta besa.

 

Hana Arent tvrdi da se totalitarizam širio preko simpatizera u okviru demokratskih institucija i mas-medija. Zvuči li vam to poznato?

Ne mislim da je to danas slučaj. Pre će biti da su ljudi unutar demokratskih institucija i medija pogrešno razumeli ono što se dešava, i završili pokušavajući da brane stvari koje su deo problema. Tek u poslednjoj deceniji antidemokratske snage pronašle su svoj put do srca demokratskih institucija. Ali ponavljam, to nije bilo onako kako je Hana Arent videla stvar već je došlo kao rezultat serije državnih udara u okviru glavnih struja konzervativnih političkih partija. Problem je što su partije u centru i na levici ostale zamrznute u svojim starim racionalnim argumentima, nesposobne da uvide sopstvenu ulogu u otvaranju kapije za povratak oblika totalitarizma.

 

Govorite o Heroju ovih dana kao o novoj opasnosti?

Negativnog populizma uvek je bilo – kao i pozitivnog. Uostalom, Anri Četvrti od Francuske bio je pozitivni populista, kao što su bili Tedi Ruzvelt i FDR u Sjedinjenim Državama, ili Pjer Trido u Kanadi, ili Šarl de Gol u Francuskoj. Najvažniji aspekt populizma u najboljem smislu jeste vrlo aktivan odnos između naroda i njihovih lidera. To je veoma različito od tehnokratskih političara kao što su Valeri Žiskar d’Esten, pa čak i Helmut Šmit. Negativni nacionalisti su treća kategorija. Lord Palmerston bio je dobar primer sredinom 19. veka. Mislim da je Palmerston stvarna preteča nekoga ko je poput Trampa. Ili Napoleon Treći u Francuskoj. Stvarni preteča površnog PR-orijentisanog populiste.

Cela ideja o Heroju bila je znak za opasnost u kojoj se nalazimo. Profesionalni vojnici, čak i oni malobrojni za koje se može kazati da su stvarni heroji, obično su vrlo skromni i ne žele da ih drugi tako vide. Jedini razlog zbog kojeg ljudi danas sve više pričaju o Herojima jeste taj što su ovima otvorena vrata za autoritaran način predstavljanja stvarnosti.

 

Jesmo li svedoci propadanja razboritosti?

Razboritost je jedan od šest ključnih ljudskih kvaliteta, zajedno sa etikom (reč koju daleko više volim od reči moralnost, koja u sebi uvek ima religiozni ton), imaginacijom, intuicijom, sećanjem i razumom. Propast razuma kao ideologije još nas nije učinila otvorenim za realnost i rezultat je jednostavan – dobijamo negativ razuma. Tako se nalazimo, emotivno i intelektualno, u vrlo opasnoj fazi.

 

Kako se desilo da su birokratska i tehnokratska elita dobile moć?

To se dešavalo postepeno, maltene duže od 150 godina. U stvari, Napoleon je bio taj koji je pokazao kako racionalnost i prosvetiteljstvo mogu biti pogrešno protumačeni kao herojski i uspešni poduhvat. Modernim rečnikom, Napoleon je bio taj koji je formulisao ideju lidera, pojavu gotovo seksualnog narodnog šampiona koji vodi ljubav sa svakim građaninom ponaosob, i sa svima zajedno. Od tada populistički lideri koriste taj model. Naravno, to je potpuno đubre. Za početak, zato što ponižava samu ideju emotivnog odnosa, kao i ideju o građaninu pojedincu koji u svakoj državi predstavlja izvor zakonitosti.

Prilagođavanje Napoleonove ideje jeste u tome da će tehnokrate, ili specijalisti, rukovoditi – svaki u svom polju – dok će Heroj lider sve to povezati i uobličiti, pa govoriti u ime naroda. Ono što je zapanjujuće jeste da se mi od tada nismo promenili ni za zeru.

Povratak negativnog populizma je trećerazredna verzija napoleonskog modela. Patnja Jugoslavije i Srbije u poslednjih nekoliko decenija u svemu proizlazi iz tog pogrešnog tumačenja.

 

Koliko je važna empatija?

Empatija je oduvek bila najvažnija za zdrav oblik demokratije. Kad govorimo o javnom dobru, mi govorimo o empatiji. Ono što je ključno jeste da postoji suštinska razlika između empatije i paternalizma jer je empatija odnos između jednakih, čak iako neki od tih ljudi žive mnogo teže nego drugi.

Postoji mnogo pokušaja da se naša pažnja skrene sa osnovne ideje o ljudskim odnosima, da se vratimo na stari kliše o tome kako je tehnološki napredak revolucionaran. A kad je u pitanju tehnologija, ključno je da je ona – ako je bez svrhe i, svakako, bez etike – savršeni amoralni konstrukt. Mi smo ti koji joj dajemo značenje ili svrhu.

 

Možete li da anticipirate budućnost?

Zaključio sam da se stvari za koje sam pre 25 godina u Volterovim izrodima rekao da će se desiti sada vrlo jasno događaju. Mislim da će sledeća decenija biti od krucijalne važnosti ako nastavimo da klizimo u negativne oblike nacionalizma i populizma, i ne budemo se borili protiv rasizma. Naći ćemo se u sve većoj opasnosti od rata. I nema nikakve sumnje da će ljudi koji danas imaju ispod 30 godina biti suočeni sa nezamislivo teškom situacijom. Oni koji imaju moć zaista ne razmišljaju o životima sledećih nekoliko generacija.

 

Da li biste napisali knjigu istog naslova o zemljama nekadašnjeg istočnog bloka?

Imao sam više mogućnosti da preradim Volterove izrode kad su objavljivani na drugim jezicima, i uvek sam odolevao jer oni vrlo jasno govore o položaju u kojem se nalazimo danas. Trenutno sam usred pisanja nove knjige koja će, u izvesnom smislu, usavršiti onaj argument koji se provlači već 25 godina. Borba koju vode istočne zemlje jeste, na određeni način, ista ona koja je bila i naša, osim što je u tim zemljama bilo daleko manje demokratije. A demokratija je vrlo neobična zverka. Ona zahteva obuzdavanje i trud. A ne upotrebu moći zarad moći. U svojoj najboljoj verziji demokratija je – i evo ponovo te reči – suštinski ravnoteža, čovečnost i obuzdavanje. A kao što vidite, u tom pravcu mi ne idemo. A mogli bismo.

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side