01.05.2019 Beograd

VideoZoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Foto: Medija centar Beograd
Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

Rezultati istraživanja pokazuju da je Srbija danas, dve decenije nakon izlaska iz samo/izolacije i započinjanja demokratskih promena, tek poluslobodna zemlja, zarobljenih institucija, bez nezavisnog sudstva i autonomnih medija i sa raširenom sistemskom, političkom korupcijom. U njoj je sve na prodaju – firme, presude, mandati, diplome, savesti.

Globalni indeks radnih i sindikalnih prava pokazuje da smo zemlja gde se ova prava sistematski krše. A do zarada i penzija na nivou minimalne potrošačke korpe, radne obespravljenosti i stanja privrede u kojem nam je društveni proizvod još ispod onog iz 1989. vodile su nas – “socijalno odgovorne vlasti”.

Odsustvo razvijene socijalne politike i progresivnih poreza dovelo je do nejednakosti dvostruko većih od evropskog proseka. Danas je socijalni lift zaglavljen na gornjim spratovima ekonomske i političke elite, a svi ostali smo u slobodnom padu. Iza povremenih privrednih uzleta sledile su nove krize i padovi. Ni mnogo hvaljena makroekonomska stabilizacija nije dovela do značajnog porasta proizvodnje i rasta standarda. I kada do rasta dođe, on je zbog korupcije, odsustva pravila igre i nedovoljnog i neefikasnog javnog investiranja i jasne razvojne strategije ispod mogućeg i razvojno održivog nivoa. Umesto pristojne zaposlenosti i dostojanstvenog rada rasla je nesigurna, prekarna radna angažovanost.

Cinični podsmeh političara i “bizmismena” i njihove medijske i akademske kamarile na samo pominjanje trinaeste plate i raspodele dobiti rezultat je raširenog uverenja da je danas za zaposlene samo da prime kakvu-takvu platu i budu srećni što ih niko ne maltretira i ucenjuje. Istovremeno, dok nam mladi i obrazovani odlaze i Srbija se opasno prazni, javnim preduzećima i ustanovama upravljaju partijski komesari i komesarke sa sumnjivim diplomama.

Šta napraviti?

Širi se svest da nešto ne štima u društvu, da je zapravo politički orkestar koji slušamo godinama raštimovan i da bi se nešto moglo promeniti i sa svircima i s repertoarom. Prvi korak bio bi da se partije i političari izbace iz oblasti koje im ne pripadaju – zapošljavanje, privreda, obrazovanje, kultura i urbanizam, odnosno spreči urbicid – sakaćenje i ubijanje duha grada. Istovremeno treba ih strogo kontrolisati u sferama gde je njihovo prisustvo logično, poput izbornog procesa i političkih institucija.

Izbori u kojima, po mišljenju odbornika i poslanika, na njihovu poziciju i izbor utiču partijske vrhuške i na koje građani izlaze sa manje informacija ko su oni koji nam se nude nego kad uzimamo novčanik i krećemo u kupovinu, nisu baš demokratski izbori. A pogrešni politički izbori koštaju nas i lično daleko više od izbora između robe koja ima istaknutu cenu i garanciju o poreklu i ispravnosti.

Gde su u čitavoj toj priči sindikati, čija je misija da demokratiju uvežu sa pravdom i socijalno i ekološki održivim rastom i blagostanjem? Istraživanje koje sam nedavno radio sa Srećkom Mihailovićem i saradnicima pokazuje da danas sindikalni identitet – uverenje da nije glupo “talasati” – boriti se, štrajkovati i biti u sindikatu deli manje od petine građana i zaposlenih. Polovina njih, desetina svih odraslih, spremni su i praktično da nešto učine za sebe i druge. To je i naše aktuelno članstvo i potencijalna sindikalna klijentela.

Stvari tako stoje. Ljudi nemaju poverenje u sposobnost i kapacitete sindikata, još manje u našu moć. Kad svakodnevno namećete pohlepu i egoizam kao poželjni obrazac ponašanja i obezvređujete ideju solidarnosti, vi istovremeno ubijate samu svrhu postojanja sindikata. Sindikati vode na nacionalnim poljanama neravnopravnu utakmicu s planetarno raširenim globalnim kapitalom. Oni su između čekića populizma i nakovnja korporativnog kapitala.

Populističke vođe ne trpe pluralizam i duh ravnopravne rasprave. Njima su autonomni sindikati, mediji i udruženja neželjeni konkurenti u predstavljanju (dela) njihovog naroda. Uostalom šta bi to oni mogli da traže što već vođa nije obećao? Repertoar populističkog vođe uključuje disciplinovanje postojećih, ali i kreiranje, kroz proces partijskog zapošljavanja, podobnih sindikata i svojih zaposlenih koji se onda “dobrovoljno” izvode na mitinge podrške.

Na drugoj strani puta umesto demokratije stoji njena postdemokratska redukcija koju karakteriše nastojanje “ internacionale superbogatih” da demokratiju i izbore svedu na izbor pogodnih marioneta. Uz sve razumevanje, rešenje nisu ni nekontrolisani nasilni ispadi Žutih prsluka koji su izraz besa najsiromašnijih iz industrijski devastiranih područja usmereni na posledice globalizacije izvedene u neoliberalnom ključu. Ni razdvojene radničke i građanske protestne kolone nisu rešenje. Sve dok urbana, obrazovana srednja klasa koja čini gro učesnika građanskog protesta ne shvati da siromaštvo i nepravda i rastuće nejednakosti ne idu ruku podruku sa demokratijom, a radnici, kao i seljaci i mali preduzetnici ne uvide da pristojne zarade i predvidljivi uslovi poslovanja nisu mogući bez vladavine prava i jasnih procedura koji dolaze tek nakon slobodnih izbora i oslobođenih medija, neće doći do trajnih promena.

Uzroci nevolja mogu se ukloniti samo optimalnom kombinacijom protesta i pregovora za koje imate razvijene predloge i redosled koraka. Naravno, i socijalne i političke saveznike. Partije, čak i one iz korpusa samoproklamovane (socijaldemokratske) levice, nisu izbor Nezavisnosti, time ni moj lični izbor. Jaz između onoga što one nude u kampanjama i što rade kada dođu na vlast je drastičan. U izboru između principa i interesa korporativnog kapitala, tajkuna i sopstvenog interesa opstajanja na vlasti uvek su birali interese.

Verujemo danas u umrežavanje autonomnih sindikata sa građanskim inicijativama poput, recimo, Mame su zakon, Krov nad glavom, Ne mini hidroelektranama ili Ne da(vi)mo Beograd. Za Nezavisnost i mene poželjni ishod je participativna demokratija sa aktivnim građanima/kama koji učestvuju u javnim raspravama, pokreću inicijative, udružuju se i kontrolišu vlast čineći je politički odgovornom. Politički punoletni i obrazovani građani, po mome sudu, ne mogu ni na svom poslu biti lišeni svojih prava na dijalog i pregovaranje, ali ni na štrajk i šire socijalne proteste. Složićemo se – demokratija ne ide zajedno sa siromaštvom, poniženjem i obespravljenošću.

 

Pogledajte intervju -


autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 2.05.2019, 08:33h Jednostavno....

    Pa, jednostavan odgovor bi bio: srpskim radnicima je dovoljno da mašu nacionalnim zastavama i da žive u maglinama Srednjeg veka, busaju se u prsa junačka i hvale primitivnim pesmicama kao što je "Ko to kaže, ko to laže - Srbija je mala, / Nije mala, nije mala - triput ratovala". Alakali su na mitinzima vožda Slobe-Slobode i ceo im je svet smetao!

Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: Paradigma Požega Mijat Lakićević: Paradigma Požega

    Kao što se pre tri decenije Srbija nije branila (ni odbranila) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

  • Vladimir Gligorov: Trideset godina Vladimir Gligorov: Trideset godina

    Pre trideset godina osnovana je Demokratska stranka. Prošlo je dovoljno vremena za valjanu istoriju nastanka i početnog delanja stranke. S moje tačke gledišta, stranka je ispunila zadatak 10 godina kasnije, kada je padao Miloševićev režim. Kada je nastala, vlast je bila u usponu, a opozicija je bila razjedinjena. Tako da je valjalo čekati da se režim i ne mali deo opozicije polako uruše da bi došlo vreme za demokrate.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora

    Nemam nameru da pišem o političkim odnosima, a ni o crkvenim. Ne ovde, u svakom slučaju. Već o tome kako je ko prošao posle osamostaljivanja Crne Gore. Mislim da nije nerazumno pretpostaviti da bi se Crna Gora razvijala, privredno, otprilike kao i Srbija da su ostali u istoj državi. To, naravno, ne možemo znati jer je to protivčinjenična tvrdnja. Tako da je to više pretpostavka o tome koja su bila očekivanja, ako su bila, crnogorskih glasača kada su se izjašnjavali na referendumu. U svakom slučaju, očekivanja su bila da će proći bolje ako povrate sopstvenu državnost. Da li su?

  • Vladimir Gligorov: Male plate Vladimir Gligorov: Male plate

    Zašto su plate u Srbiji male? I do koje mere je to posledica stranih ulaganja? Najpre o stranim ulaganjima.

  • Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti

    Paradoksalno je da strateška dokumenta u oblasti odbrane i bezbednosti ne definišu neposredne izazove, rizike i pretnje po naciju, ali nosilac izrade tih dokumenata ipak je predložio, a Vlada usvojila, primenu koncepta totalne odbrane

  • Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli

    Vidim Čarlsa Simića kao klinca u ulici Majke Jevrosime, kome je svaki čas neko govorio: – Ej, poručio ti Pera da će da te prebije.

  • Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse

    Evo, i čuveni Forum u Davosu počeo je pre neki dan najviše u znaku zahteva da se spreči “klimatska apokalipsa”, a ta svetska briga napokon je počela bolje da se shvata i u Srbiji nakon protekle sedmice – kada su Beograd i još neki naši gradovi bili pod takvom mešavinom magle i smoga, da su se probili među najzagađenije u svetu.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side