30.01.2018 Beograd

Zlatko Minić: Dozvola za – kvalitet

Zlatko Minić: Dozvola za – kvalitet Foto: Medija centar Beograd
Proliferacija diploma, partijsko zapošljavanje, masovni odlazak stručnjaka u inostranstvo. Posledice su opšte poznate – gotovo da nema oblasti u kojoj kvalitet rada i usluga nije ugrožen. I teško je uprti prstom i reći – u ovoj branši je najgore stanje.

Ipak, dok se za većinu profesija koje se identifikuju kao najugroženije, bilo zbog “odliva” stručnjaka ili priliva “stručnjaka”, barem zahteva kakvo-takvo formalno znanje i obrazovanje, pa se neće desiti da vas menadžer brani na sudu ili leči u bolnici, novinarstvo je po nečemu specifično. Jedna je od retkih profesija u kojoj možete bukvalno sa ulice, bez formalnog obrazovanja, da postanete profesionalac.

Da se odmah razumemo, ne smatram da je to loše, bilo bi licemerno da kao mašinski inženjer po obrazovanju, a novinar po vokaciji, sada tražim da se branša zatvori za filologe, pravnike ili moje (fakultetske) kolege. Nije problem u formalnom obrazovanju već u znanju.

Vlasnici ogromne većine medija shvatili su “tržišnu utakmicu” kao mogućnost da se troškovi minimalizuju nauštrb kvaliteta. A to znači da je bolje imati tri loše plaćene osobe koje će umeti da pridrže mikrofon, pročitaju agencijsku vest ili ugoste funkcionera i trepću tokom solilokvija nego jednog novinara. Posledica opet opšte poznata. Iste zvanične vesti na gotovo svim medijima, novinari svesni da su potrošna, lako zamenljiva roba (na tržištu u “tržišnoj utakmici”), srozan kvalitet, ali ko mari kad je i publika većinom medijski nepismena, a ako i znaju šta vredi, to ne mogu da priušte.

Ili smatraju da će kvalitetne medije dovoljno podržati ako ih besplatno čitaju na internetu.

Vredi li u takvoj situaciji otvarati pitanje kvaliteta, pitanje ko se danas naziva novinarom i ko proizvodi ono što se naziva vestima? Jer, niti su svi novinari niti su tekstovi i prilozi koji nam se nude u tradicionalnim, a posebno internet medijima, vesti. Da li bi nekakvo, makar simbolično, razdvajanje novinara od “izvršilaca novinarskih poslova i društveno političkih zadataka” rešilo probleme? Da li bi ljudi kupovali samo listove za koje pišu “licencirani novinari”, više verovali vestima u elektronskim medijima i na portalima čiji autori imaju “licencu”, odnosno potvrdu da su zaista novinari, a ne pohvalu od nekog političkog moćnika da su mu omiljeni “novinari”?

Naravno da ne bi. Odgovor na pitanje koje se nameće “čemu onda to”, jeste jednostavan. Neki prvi korak se mora napraviti kako bi se isušila ova decenijama zapuštena močvara u koju se slilo puno fekalnih voda. Za početak, hajde da postavimo table upozorenja ili putokaze kako zaobići močvaru.

I pre nego što ustavobranitelji burno odreaguju, da objasnim – licence, naravno, ne znače bilo kakve dozvole za rad. Jer, to bi bilo moćno oružje koje bi se brzo (brže, jače, bolje) okrenulo protiv malobrojnih preostalih profesionalaca koji se usuđuju da postavljaju zaista teška pitanja i da insistiraju na odgovorima. Licenca o kojoj govorim (i pišem) jeste “značka” koja čitaocu, gledaocu, slušaocu, potvrđuje da je autor zaista novinar. Nemam, zasad, odgovor na pitanje ko bi takve oznake izdavao, ali podsećam da nisu svi pokušaji samoregulacije u Srbiji doživeli neuspeh.

Nisam siguran ni da li bi, ako bi ovaj prvi korak bio uspešan, ova staza vodila ka posebnom tretmanu medija koji zapošljavaju bar ponekog, većinu ili samo “licencirane” novinare. Ali verujem da se o ovome može debatovati i da ovu knjigu ne treba zatvarati uz zaključak da bi koncept licenciranja (o kojem su priču otvorile kolege iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine pre desetak godina) trebalo odbaciti, zakopati u rupu i zaliti betonom kako se neko ne bi dosetio da to iskoristi protiv novinara.

Jer, ako požele da ispleve sve što nije korov, naći će efikasnija i brža sredstva.

Naravno, ostao sam dužan onom čitaocu zapitanom “čemu sve to”, koji se nije zadovoljio kineskom poslovicom o putu od hiljadu milja. Za sređivanje stanja u novinarstvu imamo hiljadu puteva kojima treba krenuti. Neki su uski i takođe, bar naizgled, manje bitni, poput usvajanja internih kodeksa medija, regulisanja kako novinari i urednici reaguju na pozive političara, nabrušenih PR-ova, a kako na nepristojne ponude. Neki su široki, ali dugački i kameniti i vrlo teški za pešačenje – poput pitanja finansiranja.

Možemo da krenemo ili da tvitujemo i statusujemo kako je stanje “nikad gore”.

 

 

Zlatko Minić, novinar i saradnik organizacije Transparentnost Srbija, radio kao novinar i urednik u Radio Indeksu, magazinu Bre, Novinskoj agenciji Beta, Novom magazinu. Sarađivao sa brojnim medijima u regionu. Od 2012. saradnik TS i urednik internet portala i biltena Transparentosti Srbija. Piše za Peščanik, odaziva se na pozive nelicenciranih kolega novinara koji se interesuju za oblast korupcije

 

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve Ivana Pejčić: Vatra koja je ogolila sve

    Tri izgubljena ljudska života tragičan su epilog katastrofalnog požara u Novom Pazaru. Pred očima nemoćnih komšija, brojnih građana i samih vatrogasaca, na terasi na trećem spratu nesrećnim ženama je očajnički trebala pomoć. Iako su svi isto tako očajnički želeli da pomognu – nisu mogli. Nisu mogli jer nisu imali čime.

  • Mijat Lakićević: Na granici Mijat Lakićević: Na granici

    Vrednoća predsednika Srbije već je postala legendarna. To što on sam može da obiđe za jedan dan, ne mogu desetorica drugih. Čovek prosto ruši zakone fizike. Ali sad će se izgleda naći pred istinskim iskušenjem.

  • Dimitrije Boarov: Lopovi i javna dobra Dimitrije Boarov: Lopovi i javna dobra

    Samo naizgled deluje paradoksalno da u zemlji kakva je Srbija ima toliko zagovornika širenja javne svojine, mada nas stalno sustižu vesti kako se bezočno ne samo zloupotrebljavaju nego i bukvalno kradu, pa i uništavaju mnoga javna dobra “pod zaštitom države”.

  • Vladimir Gligorov: Kineske investicije Vladimir Gligorov: Kineske investicije

    O tome sam pisao više puta. Ali kako raste interes da se razumeju kineske namere na Balkanu i u Evropi, možda da sažmem kako ih ja vidim

  • Dimitrije Boarov: Radničko akcionarstvo Dimitrije Boarov: Radničko akcionarstvo

    Kriza u pulskom brodogradilištu Uljanik, koje nije u stanju da isplati julske plate za oko 4.500 zaposlenih u svom “škveru” i u riječkom brodogradilištu “3. maj” (koje je pre koju godinu “kupilo” hrvatskim državnim parama, to jest preko kojeg je dokapitalizovano državnim parama u jednoj zamaskiranoj dotacionoj operaciji), ima niz klasičnih karakteristika finansijskog sloma jednog velikog preduzeća, ali i nekoliko specifičnosti koje zaslužuju pažnju i srpske javnosti.

  • Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija Vladimir Gligorov: Međunarodna konferencija

    Ne mogu da kažem da razumem gospodu Vučića i Dačića, već ovaj drugi sada najavljuje međunarodnu konferenciju o Kosovu, drugi Dejton takoreći. Na njoj će, ako sam to dobro razumeo, da se dogovori razgraničenje Srbije od Kosova.

  • Dimitrije Boarov: Šta nas čeka Dimitrije Boarov: Šta nas čeka

    Ovih dana naglo je zahladilo i u Srbiji, što samo po sebi ne mora biti loše, ukoliko ovaj neprijatni meteorološki talas bar malo ohladi i preterana ekonomska očekivanja koja šire naši zvaničnici, a koja su sintetizovana u političkoj poruci da dolazi “zlatno doba” za građane i penzionere.

Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side