30.01.2018 Beograd

Zlatko Minić: Dozvola za – kvalitet

Zlatko Minić: Dozvola za – kvalitet Foto: Medija centar Beograd
Proliferacija diploma, partijsko zapošljavanje, masovni odlazak stručnjaka u inostranstvo. Posledice su opšte poznate – gotovo da nema oblasti u kojoj kvalitet rada i usluga nije ugrožen. I teško je uprti prstom i reći – u ovoj branši je najgore stanje.

Ipak, dok se za većinu profesija koje se identifikuju kao najugroženije, bilo zbog “odliva” stručnjaka ili priliva “stručnjaka”, barem zahteva kakvo-takvo formalno znanje i obrazovanje, pa se neće desiti da vas menadžer brani na sudu ili leči u bolnici, novinarstvo je po nečemu specifično. Jedna je od retkih profesija u kojoj možete bukvalno sa ulice, bez formalnog obrazovanja, da postanete profesionalac.

Da se odmah razumemo, ne smatram da je to loše, bilo bi licemerno da kao mašinski inženjer po obrazovanju, a novinar po vokaciji, sada tražim da se branša zatvori za filologe, pravnike ili moje (fakultetske) kolege. Nije problem u formalnom obrazovanju već u znanju.

Vlasnici ogromne većine medija shvatili su “tržišnu utakmicu” kao mogućnost da se troškovi minimalizuju nauštrb kvaliteta. A to znači da je bolje imati tri loše plaćene osobe koje će umeti da pridrže mikrofon, pročitaju agencijsku vest ili ugoste funkcionera i trepću tokom solilokvija nego jednog novinara. Posledica opet opšte poznata. Iste zvanične vesti na gotovo svim medijima, novinari svesni da su potrošna, lako zamenljiva roba (na tržištu u “tržišnoj utakmici”), srozan kvalitet, ali ko mari kad je i publika većinom medijski nepismena, a ako i znaju šta vredi, to ne mogu da priušte.

Ili smatraju da će kvalitetne medije dovoljno podržati ako ih besplatno čitaju na internetu.

Vredi li u takvoj situaciji otvarati pitanje kvaliteta, pitanje ko se danas naziva novinarom i ko proizvodi ono što se naziva vestima? Jer, niti su svi novinari niti su tekstovi i prilozi koji nam se nude u tradicionalnim, a posebno internet medijima, vesti. Da li bi nekakvo, makar simbolično, razdvajanje novinara od “izvršilaca novinarskih poslova i društveno političkih zadataka” rešilo probleme? Da li bi ljudi kupovali samo listove za koje pišu “licencirani novinari”, više verovali vestima u elektronskim medijima i na portalima čiji autori imaju “licencu”, odnosno potvrdu da su zaista novinari, a ne pohvalu od nekog političkog moćnika da su mu omiljeni “novinari”?

Naravno da ne bi. Odgovor na pitanje koje se nameće “čemu onda to”, jeste jednostavan. Neki prvi korak se mora napraviti kako bi se isušila ova decenijama zapuštena močvara u koju se slilo puno fekalnih voda. Za početak, hajde da postavimo table upozorenja ili putokaze kako zaobići močvaru.

I pre nego što ustavobranitelji burno odreaguju, da objasnim – licence, naravno, ne znače bilo kakve dozvole za rad. Jer, to bi bilo moćno oružje koje bi se brzo (brže, jače, bolje) okrenulo protiv malobrojnih preostalih profesionalaca koji se usuđuju da postavljaju zaista teška pitanja i da insistiraju na odgovorima. Licenca o kojoj govorim (i pišem) jeste “značka” koja čitaocu, gledaocu, slušaocu, potvrđuje da je autor zaista novinar. Nemam, zasad, odgovor na pitanje ko bi takve oznake izdavao, ali podsećam da nisu svi pokušaji samoregulacije u Srbiji doživeli neuspeh.

Nisam siguran ni da li bi, ako bi ovaj prvi korak bio uspešan, ova staza vodila ka posebnom tretmanu medija koji zapošljavaju bar ponekog, većinu ili samo “licencirane” novinare. Ali verujem da se o ovome može debatovati i da ovu knjigu ne treba zatvarati uz zaključak da bi koncept licenciranja (o kojem su priču otvorile kolege iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine pre desetak godina) trebalo odbaciti, zakopati u rupu i zaliti betonom kako se neko ne bi dosetio da to iskoristi protiv novinara.

Jer, ako požele da ispleve sve što nije korov, naći će efikasnija i brža sredstva.

Naravno, ostao sam dužan onom čitaocu zapitanom “čemu sve to”, koji se nije zadovoljio kineskom poslovicom o putu od hiljadu milja. Za sređivanje stanja u novinarstvu imamo hiljadu puteva kojima treba krenuti. Neki su uski i takođe, bar naizgled, manje bitni, poput usvajanja internih kodeksa medija, regulisanja kako novinari i urednici reaguju na pozive političara, nabrušenih PR-ova, a kako na nepristojne ponude. Neki su široki, ali dugački i kameniti i vrlo teški za pešačenje – poput pitanja finansiranja.

Možemo da krenemo ili da tvitujemo i statusujemo kako je stanje “nikad gore”.

 

 

Zlatko Minić, novinar i saradnik organizacije Transparentnost Srbija, radio kao novinar i urednik u Radio Indeksu, magazinu Bre, Novinskoj agenciji Beta, Novom magazinu. Sarađivao sa brojnim medijima u regionu. Od 2012. saradnik TS i urednik internet portala i biltena Transparentosti Srbija. Piše za Peščanik, odaziva se na pozive nelicenciranih kolega novinara koji se interesuju za oblast korupcije

 

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Tranzicija u Koreji Vladimir Gligorov: Tranzicija u Koreji

    Tramp je Kimu pustio futuristički film o Koreji, Severnoj, ako prihvati mir, odrekne se nuklearnog naoružanja i posveti se, uz pomoć SAD, privrednom razvoju.

  • Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna

    Ovih dana počela je žetva pšenice, koja je u Srbiji zasejana na (poslednje dve decenije) rekordnih 675.000 hektara. Seljaci očekuju dobar, natprosečan rod, u Vojvodini prosečno oko šest tona po hektaru, a u Šumadiji nešto preko pet tona po hektaru. To bi značilo da će se u narednim sedmicama u Srbiji ovršiti oko 3,3 miliona tona pšenice, što dalje upućuje na zaključak da bi se ove sezone moglo izvesti oko 1,7 miliona tona hlebnog žita.

  • Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu? Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu?

    Velika tema Evrope danas je – ruska propaganda. Ona, ta propaganda, ne bi trebalo nikoga da iznenađuje – značajna su iskustva i ruskih tajnih službi i raznih “agitpropova”, i o tome se i mnogo zna i mnogo se pisalo.

  • Vladimir Gligorov: Strana ulaganja Vladimir Gligorov: Strana ulaganja

    Ulaganjima stranci zarađuju, što je gore nego ista ta ulaganja, ali od domaćih preduzetnika. To nije tačno. Zašto?

  • Jelka Jovanović: Smrt i još brža smrt Jelka Jovanović: Smrt i još brža smrt

    Vaša mila devojčica je umorna, podočnjaci su joj do pola lica, naprasita je, naglo menja raspoloženje, ne interesuje je ništa više u kući... Eh, tinejdžeri, a do juče je bila med i mleko. Dečkić se vuče kao prebijen, a onda skakuće, ma skače, pa sikće, pun je snage, pa se zatvori u sobu, sam ili s najboljim drugarom, simpatijom...

  • Mijat Lakićević: Može li Francuska opet da bude Francuska Mijat Lakićević: Može li Francuska opet da bude Francuska

    Ali za to je potrebno, kao što stoji u naslovu ovog teksta, da Francuska ponovo bude Francuska; zemlja sa vizijom i misijom.

  • Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE

    Kada je početkom ovoga jula Ministarstvo privrede zatražilo da se otvori stečajni postupak za HIP Azotaru u Pančevu, postavilo se pitanje, “zašto baš sada, kada ova firma radi normalno”, umesto da se postavi pitanje zašto je nadležno ministarstvo toliko dugo oklevalo da izađe sa nekom dugoročnijom projekcijom opstanka ili gašenja ove firme koja protekle dve decenije, pa i duže, ne može da uskladi ulazne troškove sa cenama po kojima prodaje svoje proizvode.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side