30.01.2018 Beograd

Zlatko Minić: Dozvola za – kvalitet

Zlatko Minić: Dozvola za – kvalitet Foto: Medija centar Beograd
Proliferacija diploma, partijsko zapošljavanje, masovni odlazak stručnjaka u inostranstvo. Posledice su opšte poznate – gotovo da nema oblasti u kojoj kvalitet rada i usluga nije ugrožen. I teško je uprti prstom i reći – u ovoj branši je najgore stanje.

Ipak, dok se za većinu profesija koje se identifikuju kao najugroženije, bilo zbog “odliva” stručnjaka ili priliva “stručnjaka”, barem zahteva kakvo-takvo formalno znanje i obrazovanje, pa se neće desiti da vas menadžer brani na sudu ili leči u bolnici, novinarstvo je po nečemu specifično. Jedna je od retkih profesija u kojoj možete bukvalno sa ulice, bez formalnog obrazovanja, da postanete profesionalac.

Da se odmah razumemo, ne smatram da je to loše, bilo bi licemerno da kao mašinski inženjer po obrazovanju, a novinar po vokaciji, sada tražim da se branša zatvori za filologe, pravnike ili moje (fakultetske) kolege. Nije problem u formalnom obrazovanju već u znanju.

Vlasnici ogromne većine medija shvatili su “tržišnu utakmicu” kao mogućnost da se troškovi minimalizuju nauštrb kvaliteta. A to znači da je bolje imati tri loše plaćene osobe koje će umeti da pridrže mikrofon, pročitaju agencijsku vest ili ugoste funkcionera i trepću tokom solilokvija nego jednog novinara. Posledica opet opšte poznata. Iste zvanične vesti na gotovo svim medijima, novinari svesni da su potrošna, lako zamenljiva roba (na tržištu u “tržišnoj utakmici”), srozan kvalitet, ali ko mari kad je i publika većinom medijski nepismena, a ako i znaju šta vredi, to ne mogu da priušte.

Ili smatraju da će kvalitetne medije dovoljno podržati ako ih besplatno čitaju na internetu.

Vredi li u takvoj situaciji otvarati pitanje kvaliteta, pitanje ko se danas naziva novinarom i ko proizvodi ono što se naziva vestima? Jer, niti su svi novinari niti su tekstovi i prilozi koji nam se nude u tradicionalnim, a posebno internet medijima, vesti. Da li bi nekakvo, makar simbolično, razdvajanje novinara od “izvršilaca novinarskih poslova i društveno političkih zadataka” rešilo probleme? Da li bi ljudi kupovali samo listove za koje pišu “licencirani novinari”, više verovali vestima u elektronskim medijima i na portalima čiji autori imaju “licencu”, odnosno potvrdu da su zaista novinari, a ne pohvalu od nekog političkog moćnika da su mu omiljeni “novinari”?

Naravno da ne bi. Odgovor na pitanje koje se nameće “čemu onda to”, jeste jednostavan. Neki prvi korak se mora napraviti kako bi se isušila ova decenijama zapuštena močvara u koju se slilo puno fekalnih voda. Za početak, hajde da postavimo table upozorenja ili putokaze kako zaobići močvaru.

I pre nego što ustavobranitelji burno odreaguju, da objasnim – licence, naravno, ne znače bilo kakve dozvole za rad. Jer, to bi bilo moćno oružje koje bi se brzo (brže, jače, bolje) okrenulo protiv malobrojnih preostalih profesionalaca koji se usuđuju da postavljaju zaista teška pitanja i da insistiraju na odgovorima. Licenca o kojoj govorim (i pišem) jeste “značka” koja čitaocu, gledaocu, slušaocu, potvrđuje da je autor zaista novinar. Nemam, zasad, odgovor na pitanje ko bi takve oznake izdavao, ali podsećam da nisu svi pokušaji samoregulacije u Srbiji doživeli neuspeh.

Nisam siguran ni da li bi, ako bi ovaj prvi korak bio uspešan, ova staza vodila ka posebnom tretmanu medija koji zapošljavaju bar ponekog, većinu ili samo “licencirane” novinare. Ali verujem da se o ovome može debatovati i da ovu knjigu ne treba zatvarati uz zaključak da bi koncept licenciranja (o kojem su priču otvorile kolege iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine pre desetak godina) trebalo odbaciti, zakopati u rupu i zaliti betonom kako se neko ne bi dosetio da to iskoristi protiv novinara.

Jer, ako požele da ispleve sve što nije korov, naći će efikasnija i brža sredstva.

Naravno, ostao sam dužan onom čitaocu zapitanom “čemu sve to”, koji se nije zadovoljio kineskom poslovicom o putu od hiljadu milja. Za sređivanje stanja u novinarstvu imamo hiljadu puteva kojima treba krenuti. Neki su uski i takođe, bar naizgled, manje bitni, poput usvajanja internih kodeksa medija, regulisanja kako novinari i urednici reaguju na pozive političara, nabrušenih PR-ova, a kako na nepristojne ponude. Neki su široki, ali dugački i kameniti i vrlo teški za pešačenje – poput pitanja finansiranja.

Možemo da krenemo ili da tvitujemo i statusujemo kako je stanje “nikad gore”.

 

 

Zlatko Minić, novinar i saradnik organizacije Transparentnost Srbija, radio kao novinar i urednik u Radio Indeksu, magazinu Bre, Novinskoj agenciji Beta, Novom magazinu. Sarađivao sa brojnim medijima u regionu. Od 2012. saradnik TS i urednik internet portala i biltena Transparentosti Srbija. Piše za Peščanik, odaziva se na pozive nelicenciranih kolega novinara koji se interesuju za oblast korupcije

 

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Daleko je inovativna privreda Dimitrije Boarov: Daleko je inovativna privreda

    Premijerka Srbije Ana Brnabić dala je poslednjih dana nekoliko rutinskih izjava i intervjua, ali je, za one koji i dalje tragaju za njenom osnovnom koncepcijom razvojne politike, najzanimljiviji insert iz njenog razgovora sa urednikom Blica Rankom Pivljaninom (12. decembra).

  • Momčilo Pantelić: Sistemski ekstremizam Momčilo Pantelić: Sistemski ekstremizam

    Svekolika borba protiv svakojakih ekstremizama trpi istrajne i dalekosežne poraze protiv samo jednog od njih – sistemskog ekstremizma. Gotovo sva ustrojstva su omogućila da minimalna manjina maksimalizuje svoju premoć, ekonomsku, a sve više i političku, nad većinom savremenika – uveravaju internacionalni i nacionalni istraživači.

  • Mijat Lakićević: Za Beograd, s firmom Vučić Mijat Lakićević: Za Beograd, s firmom Vučić

    Ko drži ključeve Beograda, drži ključeve Srbije. Zato nije čudo što se oštre sablje i koplja za beogradski boj. Beograd ima ogroman ne samo simboličko-politički nego i praktično ekonomski značaj. U stvari, da nije drugog ne bi bilo ni prvog.

  • Momčilo Pantelić: S njim nije dosadno, nažalost Momčilo Pantelić: S njim nije dosadno, nažalost

    Poznat vam je, svakako, lider koji medije kritikuje kao svoje neprijatelje iako njegovi nastupi dominiraju javnim prostorom, kome se, uprkos zapadnom kursu, istražuju sporne veze sa Rusijom i Kinom i koji za iskušenja domovine najviše krivi njen “bivši režim”. Ali, takvom opisu odgovara, premijerno, i predsednik – Amerike.

  • Vladimir Gligorov: Lokalni izbori Vladimir Gligorov: Lokalni izbori

    Kada stranka na vlasti, pogotovo ako je sklona autoritarizmu, dobije lokalne izbore sa dvotrećinskom većinom (o tročetvrtinskoj da i ne govorimo), to je veoma rđav znak za demokratiju, ali nije dobro ni za tu stranku.

  • Drago Hedl: Što je Harrison bio u Beatlesima, Lucić je bio u Feralu Drago Hedl: Što je Harrison bio u Beatlesima, Lucić je bio u Feralu

    Ono što je George Harrison bio u Beatlesima, Predrag Lucić bio je u Feral Tribuneu. Samozatajan i marljiv po vlastitom izboru uvijek malo u drugom planu, ne zbog toga što bi ga tamo netko gurao (jer ondje nije ni pripadao), već što se sâm tako postavljao.

  • Vladimir Gligorov: Dva populizma Vladimir Gligorov: Dva populizma

    Najviše je ekonomskih istraživanja populizma u Latinskoj Americi. Ovo i zato što je na tom iskustvu nastao i takozvani Vašingtonski konsenzus (Williamson 1990), koji je posebno predmet kritike ekonomista i komentatora na levici, mada ne samo njih.

Preporuke prijatelja
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw