30.01.2018 Beograd

Zlatko Minić: Dozvola za – kvalitet

Zlatko Minić: Dozvola za – kvalitet Foto: Medija centar Beograd
Proliferacija diploma, partijsko zapošljavanje, masovni odlazak stručnjaka u inostranstvo. Posledice su opšte poznate – gotovo da nema oblasti u kojoj kvalitet rada i usluga nije ugrožen. I teško je uprti prstom i reći – u ovoj branši je najgore stanje.

Ipak, dok se za većinu profesija koje se identifikuju kao najugroženije, bilo zbog “odliva” stručnjaka ili priliva “stručnjaka”, barem zahteva kakvo-takvo formalno znanje i obrazovanje, pa se neće desiti da vas menadžer brani na sudu ili leči u bolnici, novinarstvo je po nečemu specifično. Jedna je od retkih profesija u kojoj možete bukvalno sa ulice, bez formalnog obrazovanja, da postanete profesionalac.

Da se odmah razumemo, ne smatram da je to loše, bilo bi licemerno da kao mašinski inženjer po obrazovanju, a novinar po vokaciji, sada tražim da se branša zatvori za filologe, pravnike ili moje (fakultetske) kolege. Nije problem u formalnom obrazovanju već u znanju.

Vlasnici ogromne većine medija shvatili su “tržišnu utakmicu” kao mogućnost da se troškovi minimalizuju nauštrb kvaliteta. A to znači da je bolje imati tri loše plaćene osobe koje će umeti da pridrže mikrofon, pročitaju agencijsku vest ili ugoste funkcionera i trepću tokom solilokvija nego jednog novinara. Posledica opet opšte poznata. Iste zvanične vesti na gotovo svim medijima, novinari svesni da su potrošna, lako zamenljiva roba (na tržištu u “tržišnoj utakmici”), srozan kvalitet, ali ko mari kad je i publika većinom medijski nepismena, a ako i znaju šta vredi, to ne mogu da priušte.

Ili smatraju da će kvalitetne medije dovoljno podržati ako ih besplatno čitaju na internetu.

Vredi li u takvoj situaciji otvarati pitanje kvaliteta, pitanje ko se danas naziva novinarom i ko proizvodi ono što se naziva vestima? Jer, niti su svi novinari niti su tekstovi i prilozi koji nam se nude u tradicionalnim, a posebno internet medijima, vesti. Da li bi nekakvo, makar simbolično, razdvajanje novinara od “izvršilaca novinarskih poslova i društveno političkih zadataka” rešilo probleme? Da li bi ljudi kupovali samo listove za koje pišu “licencirani novinari”, više verovali vestima u elektronskim medijima i na portalima čiji autori imaju “licencu”, odnosno potvrdu da su zaista novinari, a ne pohvalu od nekog političkog moćnika da su mu omiljeni “novinari”?

Naravno da ne bi. Odgovor na pitanje koje se nameće “čemu onda to”, jeste jednostavan. Neki prvi korak se mora napraviti kako bi se isušila ova decenijama zapuštena močvara u koju se slilo puno fekalnih voda. Za početak, hajde da postavimo table upozorenja ili putokaze kako zaobići močvaru.

I pre nego što ustavobranitelji burno odreaguju, da objasnim – licence, naravno, ne znače bilo kakve dozvole za rad. Jer, to bi bilo moćno oružje koje bi se brzo (brže, jače, bolje) okrenulo protiv malobrojnih preostalih profesionalaca koji se usuđuju da postavljaju zaista teška pitanja i da insistiraju na odgovorima. Licenca o kojoj govorim (i pišem) jeste “značka” koja čitaocu, gledaocu, slušaocu, potvrđuje da je autor zaista novinar. Nemam, zasad, odgovor na pitanje ko bi takve oznake izdavao, ali podsećam da nisu svi pokušaji samoregulacije u Srbiji doživeli neuspeh.

Nisam siguran ni da li bi, ako bi ovaj prvi korak bio uspešan, ova staza vodila ka posebnom tretmanu medija koji zapošljavaju bar ponekog, većinu ili samo “licencirane” novinare. Ali verujem da se o ovome može debatovati i da ovu knjigu ne treba zatvarati uz zaključak da bi koncept licenciranja (o kojem su priču otvorile kolege iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine pre desetak godina) trebalo odbaciti, zakopati u rupu i zaliti betonom kako se neko ne bi dosetio da to iskoristi protiv novinara.

Jer, ako požele da ispleve sve što nije korov, naći će efikasnija i brža sredstva.

Naravno, ostao sam dužan onom čitaocu zapitanom “čemu sve to”, koji se nije zadovoljio kineskom poslovicom o putu od hiljadu milja. Za sređivanje stanja u novinarstvu imamo hiljadu puteva kojima treba krenuti. Neki su uski i takođe, bar naizgled, manje bitni, poput usvajanja internih kodeksa medija, regulisanja kako novinari i urednici reaguju na pozive političara, nabrušenih PR-ova, a kako na nepristojne ponude. Neki su široki, ali dugački i kameniti i vrlo teški za pešačenje – poput pitanja finansiranja.

Možemo da krenemo ili da tvitujemo i statusujemo kako je stanje “nikad gore”.

 

 

Zlatko Minić, novinar i saradnik organizacije Transparentnost Srbija, radio kao novinar i urednik u Radio Indeksu, magazinu Bre, Novinskoj agenciji Beta, Novom magazinu. Sarađivao sa brojnim medijima u regionu. Od 2012. saradnik TS i urednik internet portala i biltena Transparentosti Srbija. Piše za Peščanik, odaziva se na pozive nelicenciranih kolega novinara koji se interesuju za oblast korupcije

 

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Minimalne plate Vladimir Gligorov: Minimalne plate

    Mislio sam da možda ima smisla videti kako stoje stvari s minimalnim platama u grupi balkanskih zemalja uz Austriju (AT) i Mađarsku (HU). Podaci za Srbiju (RS), Makedoniju (MK), Bugarsku (BG), Rumuniju (RO), Hrvatsku (HR), kao i za Albaniju (AL) i Crnu Goru (ME), uglavnom su dostupni, a u manjoj meri i za Bosnu i Hercegovinu (BA) i Kosovo (XK). Valja imati u vidu da su minimalne plate u većini zemalja, osim u Austriji u kojoj ih nema, uglavnom oko 40 odsto prosečne plate.

  • Nadežda Gaće: Limb zamrznutog konflikta Nadežda Gaće: Limb zamrznutog konflikta

    Kažu da se u poslednjih 125 godina vodi 25 ratova godišnje u proseku. U broju sukoba u kojima ima više od hiljadu žrtava (to su onda ratovi) najčešće su sudelovale Kina, Britanija, Francuska, USA i Rusija.

  • Momčilo Pantelić: Zamrznuti konflikti Momčilo Pantelić: Zamrznuti konflikti

    Dok se ovde raspredaju priče treba li Kosovo da ostane “naš, a svetski” zamrznuti konflikt, smenila su se dva drastično različita zagrevanja na jednom od najdugotrajnijih zamrznutih konflikata – na Korejskom poluostrvu. U prvom, donedavnom – samo što se nije izmetnuo u vreli konflikt, i to nuklearni, a u drugom, ovih dana – počelo je diplomatsko otopljavanje odnosa koje budi nade u postepeno nekonfliktno odmrzavanje tog relikta Hladnog rata.

  • Mijat Lakićević: Kolo sreće Mijat Lakićević: Kolo sreće

    Da li će Janković biti Vučiću ono što je Vučić bio Tadiću? Evropska alternativa.

  • Andrej Zarević: Hoće li biti rata Andrej Zarević: Hoće li biti rata

    Svet se, naoko, odjednom suočio ne s jednim već sa dva rata – diplomatskim i trgovinskim. Zapad i Rusija su se, ne može se reći neočekivano, upustili u masovno proterivanje diplomata posle afere “Skripalj”. Trgovinski rat, takođe ne neočekivano, tiho se rasplamsava preteći da uništi ono malo optimizma u svetskoj privredi.

  • Mijat Lakićević: Misija Mijat Lakićević: Misija

    Dim iz kosovskih “termoelektrana” prekrio celu Srbiju, “pod njima se ništa ne vidi”, što bi rekao Borin gazda Mitke. Pa tako ni vesti koje su od još dalekosežnijeg značaja, mada možda na prvi pogled tako ne izgleda. Recimo vest da “Ruska IT kompanija Jandeks (Yandex) dolazi u Srbiju”.

  • Dimitrije Boarov: Mala privreda i "domaćinska ekonomija" Dimitrije Boarov: Mala privreda i "domaćinska ekonomija"

    Pre neki dan zapala mi je za oko informacija Gradske uprave za imovinu Novog Sada da 118 poslovnih prostora u gradu zvrji prazno i čeka zakupce.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw