09.02.2018 Beograd

Željko Hubač: Vreme čuda

Željko Hubač: Vreme čuda
(Razmišljanje jednog običnog srpskog vola, p.a.)

U zemlji u kojoj je sistem obrazovanja obesmišljen do te mere da je broj vukovaca u osnovnim školama dostigao magični procenat “nacionalne genijalnosti”, zahvaljujući sistemu u kojem ambiciozni roditelj uvek dobija bitku koju ne vodi sa radnim navikama svoga deteta već sa obespravljenim i ravnodušnim, socijalno degradiranim učiteljima i nastavnicima, u zemlji u kojoj se u srednjim školama odeljenja “takmiče” u broju izostanaka koji su odavno postali četvorocifreni, u zemlji u kojoj postoje fakulteti na kojima je za sticanje diploma dovoljan duboki džep, a za koje važi anegdota da pored njih ne treba voziti otvorenih prozora jer može da se desi da vam u auto uleti neka diploma, u zemlji u kojoj dekana jednog od najvećih univerziteta optužuju za falsifikovanje doktorskih diploma rođacima, a on je i dalje dekan zbog nakaradnog tumačenja pojma autonomije univerziteta (kalifat u kojem svi koji se bune fasuju epitet Iznoguda, p.a.), u zemlji u kojoj je lakše noktima poravnati Đavolju varoš nego procesuirati obeleženim novčanicama dokumentovano podmićivanje fakultetskih profesora, koji su i dalje profesori (isti onaj kalifat, p.a.), i da ne nabrajamo dalje, dakle u takvoj zemlji je ove godine broj kandidata za članove Akademije nauka došao do magičnih 100!!! Ima ih da dva i po puta napune onu “malecnu” francusku akademiju, a vele ovi što precizno broje, biće i kusura...

Ne bismo ovom prilikom da valorizujemo dela koja stoje iza ovih ljudi, nesporne su vrednosti nekih od njih, najzad, ima i među mnogobrojnim članovima kvalitetnih starina, u suštini nismo ni kompetentni da vrednujemo naučni i ini rad ni stalnih, ni dopisnih, ni kandidovanih, želimo samo da ukažemo na evidentno apsurdnu situaciju koja neminovno vodi do potpunog obesmišljavanja suštine postojanja same Akademije. Jer, ako ovo društvo ima potencijal od 100 kandidata godišnje za članstvo u Akademiji nauka, onda je ova zemlja sinonim za vrednost obrazovnog sistema u svetu. Na primer, ako jedna Finska (sasvim smo slučajno uzeli ovu zemlju u kojoj deca slušaju nastavu u čarapama kao primer, zarad ilustracije teze i bez ikakve želje da izazovemo neki međunarodni incident, te otežamo našoj veštoj diplomatiji pregovaračke pozicije, p.a.) želi da svoj obrazovni sistem kodifikuje kroz svetu prepoznatljive aršine, onda bi oni mogli da svoj domet u obrazovanju definišu kao 0,X Srbija. To “X” ne znamo koliko je, ali pouzdano znamo da je neka od osnovnih cifara (od 1 do 9, p.a.) jer je jedinica mere za sistem obrazovanja u svetu “1 Srbija” vrednosni ekvivalent jedinici mere za kapacitivnost (1 Farad, p.a.)!

Cinično je ovo dosadašnje pisanije, neko će reći defetističko, oportunističko, u neskladu je sa “krvavim” naporima pojedinaca da reformišu obrazovanje, unaprede socijalni status prosvetarima i sasvim je moguće da su svi oni donekle u pravu, ali s obzirom na to da još nismo naučili da na probleme ukazujemo na drugi način – to je valjda zato što nismo ni magistrirali, a kamoli doktorirali, pa i master nam je s neba pao usled jedne od mnogobrojnih uredbi koju je u sistemu BB (čitaj: Bolonja Beograd, p.a.) usklađivanja iznedrila naša reformska višedecenijska stihija – neka nam Bog (Ministarstvo prosvete, p.a.) oprosti.

Ne mislimo mi da će ovo neke čestite kandidate naterati da se povuku iz trke za statusom Akademika i time započnu utopističku borbu za suštinsku promenu sistema obrazovanja, još manje se nadamo čudu da se svih 100 i više kandidata udruže u tom bojkotu trke apsurda, a sigurni smo da je biblijsko čudo, ravno oživljavanju Lazara (oživeo ga je Hrist negde pred kraj Starog veka, p.a.), da se članovi Akademije nauka (i stalni i dopisni, p.a.) iz protesta odreknu svog statusa zbog hiperprodukcije članstva koja dovodi u pitanje sve one nesporne vrednosti koje naša naučna zajednica ima – nemoguće.

U zemlji u kojoj je svaki njen stanovnik najbolji selektor fudbalske reprezentacije, teško je postići konsenzus o bilo čemu. Znači, čudo je nemoguće. A nama, čudo jedno, samo čudo može da pomogne...

. . .

Sajt Droga Srbije uzbudio je duhove u Srbiji. Fotografije dece koja rade selfije (ili ih druga deca slikaju) dok konzumiraju narkotike, posebno fotografija devojčice s rancem na leđima koja se slikala kako duva pored policijskog automobila u po bela dana, iznenadile su javnost. E, sad, definišimo koja je to javnost koja je iznenađena: oni koji nemaju decu u školama, oni koji ne čitaju novine i ne gledaju TV (digitalnog signala, brojnih emitera koji su žestoka konkurencija SBB-u), kao i oni koji zbog raznih sasvim razumljivih razloga ne razgovaraju s ljudima koji imaju decu u školama i TV (a sami nemaju decu u školama i nemaju TV), kao i brojni pripadnici brojnih mormonskih zajednica u Srbiji. Dobro, i dalje smo cinični, oportuni... Defetistički nastrojeni... Svi znamo da je droga odavno ušla u osnovne škole i da je postala statusni simbol. Svi znamo da ne preduzimamo adekvatne korake da puteve droge u obrazovnim institucijama suzbijemo koordinisanom akcijom zdravstvenih, socijalnih i policijskih službi. Najlakše je obrisati sajt... I desiće se čudo.

. . .

Čudesno je vreme u kojem živimo. Predrevolucionarno. Sanjamo revoluciju. Nismo idealisti. Nemamo ideologiju. Imamo jake sedative i potrebu za komforom. (Doći će i naši na vlast. Koji su naši? Videćemo... p.a.).

 

Biografija

Dramski pisac i pozorišni režiser Željko Hubač radi kao v.d. direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu. U bogatom opusu beleži 39 premijera svojih drama na domaćim i stranim scenama, učešće na 40 festivala i 50 osvojenih nagrada. Dela su mu prevođena na engleski, nemački, ruski, bugarski, poljski i japanski jezik.

 

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU? Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU?

    Izbori za Evropski parlament biće iduće godine ozbiljan ispit za evropski projekat. Kakva će biti Unija posle izbora pitanje je brojnih konferencija i analiza u Evropi i van nje.

  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Dimitrije Boarov: Piketijev manifest Dimitrije Boarov: Piketijev manifest

    Paralelno sa famoznim protestom Žutih prsluka u Francuskoj, koji neki analitičari smatraju protestom sitne buržoazije protiv one krupne (dakle, vidom sukoba na desnici), u Parizu je, sa neke vrste “leve obale” javne scene, lansiran i Manifest za demokratizaciju Evrope, koji je sačinila grupa intelektualaca na čelu sa ovde veoma poznatim ekonomskim istoričarem Tomom Piketijem i manje poznatim Antoanom Vošeom.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Vladimir Gligorov: Sledeća kriza Vladimir Gligorov: Sledeća kriza

    Američka centralna banka želi da normalizuje monetarnu politiku. Ovo je praktično promena monetarnog režima, i to ne onog koji je uspostavljen posle 2008, kada je njena kamatna stopa, ona koju zaračunava centralna banka, spuštena na nulu.

  • Momčilo Pantelić: Geografija (ni)je sudbina Momčilo Pantelić: Geografija (ni)je sudbina

    Nema sličnosti, reklo bi se, između francuskih Žutih prsluka, Bregzita, uspona Donalda Trampa, rasta Kine, širenja Rusije, međunarodnog rejtinga EU i strateškog lelujanja Srbije.

  • Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena

    Novogodišnji i božićni praznici tek što su prošli, a imali smo dve vesti koje su nas rastužile. Paradoksalno, otišle su dve legende srpske kulture iako jedan od njih nije bio ličnost iz kulture: jedna je Marko Nikolić, a druga Dragoslav Šekularac, verovatno prva sportska pop-kulturna ikona i prvi jugoslovenski sportista čija popularnost beše tolika da je dobio i film o sebi, “Šeki snima, pazi se” Marijana Vajde iz 1962.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side