Vladimir Gligorov: Zamrzavanje
03.06.2013 Beograd

Vladimir Gligorov: Zamrzavanje

Vladimir Gligorov: Zamrzavanje www.mc.rs
Problem sa zamrzavanjem plata i penzija jeste u tome što to nije rešenje već privremena mera. Problem zna da bude to da se ta mera donese, a da se ne zna kojem se rešenju teži, pa i da se ono i ne traži jer se problemi zbog kojih je mera zamrzavanja doneta privremeno smanje ili otklone, usled čega mogu da nastanu određene posledice koje nisu nepoznate, pa ni iz srpske fiskalne istorije.

Prva se vidi na sledeći način. Do potrebe da se zamrznu plate i penzije dolazi zbog toga što sistem utvrđivanja tih dohodaka daje neodržive rezultate - recimo, izdaci rastu brže nego što se želi ili može finansirati. Zamrzavanjem će se taj rast zaustaviti, ali se neće promeniti sistem utvrđivanja naknada za rad i visine penzija. Usled čega će, onog časa kada dođe do odmrzavanja, ti dohoci ponovo početi da rastu na isti neodrživ način.

Ovo se već dogodilo. Mera zamrzavanja već je bila primenjena posle izbijanja krize i u skladu sa stendbaj aranžmanom sa Međunarodnim monetarnim fondom. Ona je trajala i duže nego što se prvobitno nameravalo, pa se od nje odustalo čim se za to ukazala prilika, a ona se uvek javlja pred izbore. Sada se opet nameće potreba za zamrzavanjem plata i penzija, što znači da su one nastavile da rastu na neodrživ način čim je došlo do odmrzavanja.

Koji je to sistem koji generiše ovakva kretanja dohodaka? Dva su elementa od ključne važnosti. Prvi jeste čisto politički, jer je zapošljavanje u javnom sektoru i povećanje plata i penzija način da se nagrade partijski kadrovi, odnosno da se kupe glasovi. Drugi je takođe politički, ali u privrednom smislu, jer se plate i penzije, na jedan ili drugi način, usklađuju sa inflacijom koja se opet koristi kako bi se, uvek naravno privremeno, olakšao teret javnih rashoda ili se povećali, nominalno, javni prihodi. Zamrzavanjem se ovaj sistem utvrđivanja i zaposlenosti i plata u javnom sektoru, kao i penzija, ne menja, već se samo privremeno, i često nedosledno, stavlja van snage. No, on daje iste rezultate čim se dohoci odmrznu.

Druga posledica jeste da se ne traži rešenje sve dok su dohoci zamrznuti, jer se javna potrošnja privremeno stavlja pod željenu kontrolu, ali se računa sa starim sistemom nagrađivanja iz istih političkih razloga zbog kojih on i postoji. To se vidi i po značajnom rastu dohodaka koji se namiruju iz budžeta pred svake izbore, a i po obećanjima o povećanju penzija, a i plata, u vreme formiranja vladajuće koalicije.

Ovaj se problem povećava ukoliko se mera zamrzavanja učestalo koristi. Jer, uzmimo da se računa da će se u nekom času u budućnosti, kao što su u prošlosti, zamrznuti plate i penzije, onda je racionalno da glasači uslove svoju podršku rastom plata i penzija pred izbore ili u vreme sklapanja vladajuće koalicije. Tako da se lako može dogoditi, kao što se čini da činjenice i potvrđuju, da se sve ono što je izgubljeno u periodu kada su dohoci zamrznuti nadoknadi kada se odmrznu ili da se čak značajnim dodatnim povećanjem unapred uračuna ono što će se izgubiti sledeći put kada se primeni mera zamrzavanja.

Ima i drugih privremenih mera koje deluju kao da su rešenje, a zapravo ga samo odlažu. Recimo, predlog da se plate u javnom sektoru usklade sa onima u privatnom može imati smisla kao način da se smanje plate u javnom sektoru, gde su u proseku značajno veće, ali to nije valjan postupak utvrđivanja naknada za rad bilo u privatnom ili u javnom sektoru. Zašto? Zato što ne garantuje da će se ista naknada dobiti za isti rad. Jer neka je, primera radi, prosečna obrazovanost zaposlenih u javnom sektoru viša od one u privatnom sektoru, ili obrnuto, tada ne bi imalo smisla da prosečne plate u oba ova sektora budu iste. Uz to, možda je varijabilnost po stručnosti veća u privatnom nego u javnom sektoru, ili obratno, pa opet ne bi imalo smisla ni da rasponi među platama budu isti. Sve je to još komplikovanije kada se uzme u obzir i rizičnost zapošljavanja u ova dva sektora i sve one naknade koje se mogu ili ne mogu ostvariti mimo plata. Tako da možda nije nekorisno opravdati smanjenje plata u javnom sektoru argumentom iz zavisti – dakle, time da ne bi trebalo da budu veće nego u privatnom, ali to nikako ne može da bude trajna osnova formiranja plata, a posledično onda i penzija.

Stoga bi bilo potrebno razraditi sistem naknada u javnom sektoru i sprovesti penzijsku reformu, a privremeno možda zamrznuti te dohotke dok se novi sistem ne prihvati i ne primeni. Kriterijumi za plate bi trebalo da budu neke mere efikasnosti birokratije i javnog sektora uopšte, a penzije bi trebalo da podstiču ulaganje u obrazovanje i privlačnost rada, uz osiguranje pristojnog života u starosti. Verovatna posledica bila bi značajno smanjenje zaposlenosti u javnom sektoru (u nekom razumnom roku) i značajno povećanje pokrivenosti penzija doprinosima. Zamrzavanje plata i penzija nikako nije zamena za te reforme, a ako se one dovoljno brzo i temeljno razrade, nije izvesno da je uopšte potrebno.

autor: Vladimir Gligorov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Jelka Jovanović: Ko menja predsednika? Jelka Jovanović: Ko menja predsednika?

    Pitanje iz naslova zvuči besmisleno, posebno onima koji se rukovode mišlju “Vučić nezamenjivi”, ali je logično.

  • Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada

    Čini se da Vučić najviše zazire od “razdvajanja gaća” od naslednika Miloševićeve ideologije i politike, okupljenih oko Ivice Dačića.

  • Jelka Jovanović: Oluja u srcima Jelka Jovanović: Oluja u srcima

    Milošević u Kninu posle četvrt veka od krvavog progona srpskog naroda iz Krajine!

  • Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici

    Zemlja propada otkad su ljudi koji su na vlasti u Srbiji počeli da je oslobađaju od Jugoslavije, a oni idu iz političkog uspeha u uspeh. Evo sada epidemije i njene zloupotrebe, a vlasti nikada više. Kako? Tako što će se građani pretvoriti u navijače

  • Vladimir Gligorov: Sada Belorusija Vladimir Gligorov: Sada Belorusija

    Lukašenko će najverovatnije biti prepušten sudbini. O čemu bi valjalo da razmišljaju ruski klijenti na Balkanu.

  • Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta

    “Paradoksalno je da je demokratizacija društva dovela do smanjenja poverenja u demokratske institucije”, jedna je od uvodnih rečenica Ivana Krastava u knjizi “S verom u nepoverenje”, koja je štampana 2013. Izdvojiću samo još dve rečenice iz tog uvoda “da građansko nepoverenje kada prekorači određeni prag slabi poziciju građana” i citata Semjuela Džonsa: “Bolje je nekada biti prevaren nego uopšte ne verovati”.

  • Dimitrije Boarov: "Ciljane mere" za velika preduzeća Dimitrije Boarov: "Ciljane mere" za velika preduzeća

    Neko će reći da i u svetu države najavljuju da neće dozvoliti da im propadnu velika preduzeća (od kojih zavise i hiljade malih), ali u većini takvih kompanija upravljanje je odavno profesionalizovano, a kontrolne institucije imaju načina da tačno utvrde koje gubitke su doista izazvale vanredne okolnosti izazvane svetskom pandemijom.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side