Vladimir Gligorov: Uspešni i neuspešni
25.02.2013 Beograd

Vladimir Gligorov: Uspešni i neuspešni

Vladimir Gligorov: Uspešni i neuspešni www.mc.rs
Kada čitate intervjue, primera radi, sa Marekom Belkom, ranije predsednikom poljske vlade, a sada guvernerom centralne banke, ili Vaclavom Klausom, koji upravo napušta položaj predsednika Republike pošto je prethodno bio predsednik vlade, utisak koji oni ostavljaju je da nije samo da je reč o uspešnim ljudima, već i da dolaze iz uspešnih zemalja.

Sličan utisak ostavljaju i manje poznati političari ili tehnokrate iz Slovačke ili iz baltičkih zemalja. U nekim drugim zemljama, recimo u Rusiji, uspeh vođa ne znači i uspeh zemalja na čijem su čelu. A u nekim drugim, manje uspešnim ili neuspešnim zemljama, teško je naći i uspešne političare. Među ove poslednje svakako spadaju zemlje bivše Jugoslavije.

Zašto su neke zemlje uspešno napustile socijalizam – diktaturu jedne partije i državno upravljanje privredom – u tom smislu da su stabilizovale demokratiju, razvile tržišnu privredu i obezbedile suverenost u međunarodnim odnosima?

Odgovor se možda može naći u već ranim sporovima o tome kojim putem valja krenuti. Danas je veoma popularno kritikovati liberalizam ili neoliberalizam, uostalom kao što je bio slučaj i u nekadašnjoj Jugoslaviji. Pre nešto više od dvadeset godina ljudi koji su preuzeli odgovornost za mnoge srednjeevropske postsocijalističke države naivno su verovali u liberalizam. I to im je dalo uporište, nezavisno od toga kako su tačno rešavali pojedine probleme privredne politike i izgradnje ustanova.

To nije bilo karakteristično za zemlje koje su nastajale raspadom Jugoslavije. Recimo, kada su bivši komunisti, tada socijalisti, preuzimali vlast u Srbiji, smatralo se da je u redu da ustav bude takav da njima i njihovom vođi obezbedi što je moguće stabilniju i nesmetanu vlast. Nešto slično danas se prigovara mađarskim vlastima. Nema, međutim, sumnje da je rđav ustav ili ustav koji se donosi pre svega iz trenutnih političkih razloga gotovo siguran put ka neuspešnoj državi. Srbija je tu grešku ponovila i sa novim ustavom iz 2006, koji je takođe pre svega imao politički cilj i značajno doprineo, i još uvek doprinosi, neuspešnom političkom razvoju zemlja.

U ono vreme nije bilo moguće izbaviti se besplodne rasprave o, kako se to tada govorilo, ravnopravnosti svih oblika svojine. Jer, kao što se i danas često ističe, tvrdilo se da nije dokazana prednost privatne svojine, bar sa stanovišta privredne efikasnosti, o jednakosti i socijalnoj pravdi da se i ne govori. Kao posledica toga opstao je sistem u kojem se uglavnom nije znalo šta je čije. A to, kao što je i Marks znao, obezbeđuje da o raspodeli svih vrednosti odlučuje odnos snaga ili moći. Taj sistem uporno je branjen i zapravo do dana današnjeg nije u potpunosti zamenjen nečim što je u skladu i sa efikasnošću i sa pravičnošću. Postiglo se, doduše, to da se sistem samovolje i korupcije, s kojim će se tek morati suočiti zemlja i građani, pripiše u neslavnu zaslugu liberalne ekonomije i neoliberalne ideologije, šta god da se pod tim zaista podrazumeva.

Ovo su samo primeri, zapravo je čitav sistem nakaradno uspostavljen, sa jasnim političkim, pa i ličnim ciljevima. On se u detaljima menjao, ali je osnovni pristup političke instrumentalizacije praktično ostao na snazi. Nema mnogo razlike ni u tome kako su se razvijale druge države nastale iz Jugoslavije. Neki konstitucionalni promašaji nisu samo domaćeg porekla, pri čemu je Bosna i Hercegovina najbolji primer. Ukoliko uspostavite takav ustavni okvir kakav je dat Dejtonskim sporazumom nema kasnije mnogo smisla kriviti ljude, pa ni njihove političare, za posledice koje nastaju.

Svejedno, koliko god da je reč o neuspešnim zemljama, takoreći po zamisli, toliko su tom neuspehu doprineli političari? I uostalom i građani u ulozi glasača, na primer? Uzmimo opet za primer Srbiju. Jedan skup neuspešnih političara smenjuje drugi, ali svi i dalje ostaju u igri i mada im se uticaj čas smanjuje čas povećava, očigledno je da neuspeh nije dovoljan razlog da se u potpunosti promeni profesija, da se, dakle, odustane od političke karijere. Izgrađen je jedan sistem odgovornosti, gde strani neprijatelji i domaći izdajnici onemogućavaju sve plemenite i viteške nakane. U nekim slučajevima ni na to se nije potrebno pozivati. Ako su, primera radi, privredni rezultati veoma rđavi, bilo bi za očekivati da oni koji privredom upravljaju prestanu time da se bave. No i u vreme kada su Miloševićevi dolazili i sada, neuspeh zapravo nije nikakav razlog da se izgubi vlast ili bar da se promeni oblast delatnosti.

U uspešnim zemljama ljudi kao Belka i Klaus dugo ostaju na vlasti jer su uspešni. Što je takođe razlog da su to uspešne zemlje.

autor: Vladimir Gligorov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje Dimitrije Boarov: Simbolično torpedovanje

    Ovo što sada gledamo pokazuje da se Aleksandar Vučić trudi da prikaže da se kod Donalda Trampa zapravo ništa bitno nije dogodilo, što je u suprotnosti s navodno “istorijskim karakterom” dogovora sa SAD, kako je to “pismo o namerama”, koje je sa SAD pompezno potpisano, kvalifikovala sama provladina štampa.

  • Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori Vladimir Gligorov: Drugi kvartal u Srbiji, reforme u Crnoj Gori

    Srpska privredna politika sve se više oslanja na državna ulaganja i potrošnju, što je verovatno suprotno od pravca kojim bi trebalo da ide.

  • Dimitrije Boarov: Mladi lideri Dimitrije Boarov: Mladi lideri

    Među mladim ljudima ima rođenih lidera i vrednica, ali se ovo društvo u promovisanju ličnosti ne vodi fundamentalnim već uglavnom političkim kriterijumima.

  • Nadežda Gaće: 30. avgust Nadežda Gaće: 30. avgust

    Tridesetog avgusta 1963. Hruščov i Kenedi su uspostavili “crveni telefon” u strahu od nuklearnog rata, i time započeli eru, doduše neiskrene, međusobne saradnje dva suštinski suprotna koncepta upravljanja supersilama, koji su se jasno odslikali i na globalna kretanja.

  • Momčilo Pantelić: Porodična politika Momčilo Pantelić: Porodična politika

    Distancirajte se! Ova antipandemijska zapovest mnoge od nas primorala je na svakojaka odricanja, ali retko koga toliko da se odrekne radnog mesta i raskine poslovnu vezu uprkos nepomućenom, čak maksimalizovanom uzajamnom poverenju.

  • Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto Dimitrije Boarov: Privreda u raljama politike - i obrnuto

    Srbija je, boreći se da reši pitanje krupnih državnih firmi, preko “strateškog političkog partnerstva” uspela da privuče strane investitore, ali se tako uplela u složenu matricu geopolitičkih odnosa, zbog čega je sada u poziciji da bilo kakve promene srpske spoljne politike mogu imati veoma visoku ekonomsku cenu.

  • Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu Momčilo Pantelić: Po nizbrdici ka vrhu

    Kad bi se sa stihom Branka Miljkovića “ubi me prejaka reč” bar donekle poistovetili i političari, mnogi među njima već ne bi bili među nama. U ovdašnjoj verbalnoj tiraniji, uglavnom odozgo nadole, ispraćaja na onaj svet bilo bi napretek, a ovih dana, začudo, i u savremenoj, a sve više “balkanizovanoj” Americi.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side