03.07.2017 Beograd

Vladimir Gligorov: Ulaganja, privatna i javna

Vladimir Gligorov: Ulaganja, privatna i javna
Razlika je uglavnom u tome što se javna ulaganja ne rukovode ili ne bi trebalo pre svega da se rukovode zaradom, dok privatna moraju. Ovo je veoma uopšteno govoreći. Ali bi trebalo da je relativno jasno. Javna se potrošnja pokriva iz poreza, koji naravno nisu dobrovoljni.

Tako da je prednost države, ukoliko se valjano koristi, u odnosu na recimo privatne investitore to što ne mora da računa kako da pokrije troškove iz, recimo, svojih ulaganja jer su joj dostupni poreski prihodi. Zaista, u dobroj fiskalnoj vladavini poreski bi prihodi bili jednaki onima koje bi građani bili spremni da dobrovoljno plaćaju jer dobijaju odgovarajuće dobro ili uslugu. Čime bi se troškovi pokrili, ali dobit nije motiv, posebno kada je reč o dugoročnim ulaganjima, kakva bi javna po pravilu i trebalo da budu.

Država, naravno, može i da se ponaša kao kapitalista, pa da obezbeđuje javne prihode iz svojine u preduzećima, javnim ili privatnim. Opet, tu zarada nije osnovni motiv i svakako preduzetničke sposobnosti javnih službenika nisu njihova osnovna prednost. Država reguliše, donosi zakone, dakle. Tako da, recimo, može da propiše cene nekih proizvoda, pre svega onih koji proističu iz prirodnog monopola. Kako se država ne rukovodi povećavanjem dobiti, ona može da utiče na to da prirodni monopolista ne koristi tu prednost da skuplje prodaje svoju robu ili usluge. Može regulatorna uloga da se obavlja i svojinom i neposrednom upravom, mada je to rizičnije usled toga što postoje politički interesi da se cenama državnih i javnih preduzeća utiče na glasanje ili na podršku. Isti se cilj, povećana efikasnost prirodnog monopoliste, može postići i poreskim merama, ali opet to takođe može da bude politički motivisano. Tako da je verovatno bolje ako se koriste odgovarajuća regulatorna tela i njihovi propisi, naravno ukoliko se može obezbediti njihova samostalnost i nepristrasnost.

Ponekad se kaže kako strana državna kompanija ima isti poslovni cilj kao i bilo koje privatno preduzeće. Dakle, rukovodi se finansijskom uspešnošću. Gubi se, međutim, iz vida da takvo preduzeće nije državno u stranoj zemlji. Čak i ako bi strana država htela da subvencioniše potrošače izvan svojih granica, za državu preko tih granica reč je o preduzeću koje je privatno. Zašto? Zato što nema ni svojinske niti poreske obaveze prema stranim državnim preduzećima. Tako da se na takva preduzeća odnose isti propisi i ista pravila ponašanja kao i za domaću privatnu privredu.

Ovde može da dođe do zanimljivog slučaja, kojih u Srbiji ima. Naime, uzmimo da strano državno preduzeće deli vlasništvo sa srpskom državom. U tom slučaju strano preduzeće može da očekuje od svog suvlasnika da propisima i poreskim merama obezbedi da zajedničko državno preduzeće ostvaruje valjanu dobit. Pa se dobija veoma uspešno državno preduzeće, domaće i strano. U tim slučajevima je bolje ako se država uzdrži od svojinskog udela i obezbedi uticaj na stranog vlasnika i njegove menadžere poreskim i merama regulacije tržišta. Pogotovo ukoliko je reč o prirodnom monopolu ili, uostalom, bilo kom vidu monopolskog položaja. Recimo, u sektorima gde se eksploatišu prirodna dobra, kao i recimo kod proizvodnje automobila. Država nije poslovni partner ili bar ne bi trebalo da bude.

Načelno, dakle, to nije složena materija. Države ulažu u javna dobra ili u ona sa značajnim eksternim efektima jer je često teško mobilisati privatni interes ukoliko se ne garantuje odgovarajuća dobit. A garantovana dobit nije dobra ideja (deoba rizika u vidu javnog i privatnog partnerstva jeste, ali to je tema za drugi napis). U tim ulaganjima račun finansijske uspešnosti nije najvažniji, mada ga ne bi trebalo zanemariti jer javna ulaganja mogu da budu bacanje para upravo zato što se mogu pokriti iz prinudnih naplata, to jest porezom.

Takva javna ulaganja, posebno u dugoročne projekte, utiču pozitivno u zemlji u kojoj ima mnogo nezaposlenih i gde postoji veliki prostor za rast produktivnosti, usled mogućeg ubrzanog razvoja, na privatna ulaganja, dakle ona koja se rukovode izgledima zarade i dobiti. Pri tome je važno da su finansijski i korporativni sistem valjano regulisani. Recimo, nenaplativa potraživanja u srpskim bankama veoma su velika, posebno prema korporativnom sektoru. U načelu, to bi trebalo da je problem tih preduzeća i tih banaka, ali kada je reč o praktično sistemskom riziku, recimo kao u slučaju Agrokora, tražiće se načini da se zaštiti javni interes, što je otprilike kao da je država bila neka vrsta vlasnika te ili sličnih kompanija, a isto se naravno odnosi i na banke.

Privatna ulaganja su privatna, kako kada je reč o dobiti tako i kada su na gubitku. Privatni se poslovi rukovode zaradom i profitom jer gubitke ne bi trebalo da mogu da proglase javnom obavezom. U načelu, uz prirodan odnos između privatnog i javnog, u manje razvijenim zemljama trebalo bi da privatna ulaganja budu profitabilnija nego u razvijenijim zemljama, a efekti javnih ulaganja u javna dobra i ona sa značajnim eksternim efektima takođe. Ako se uloge izmešaju, uglavnom je ukupna uspešnost manja nego što bi mogla biti.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Ime i zamrznuti konflikti Vladimir Gligorov: Ime i zamrznuti konflikti

    Ivica Dačić je zapretio da će promeniti zvanično, za Srbiju, ime Makedonije u Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, “kako je zove ceo svet”, kaže on. Ovo drugo nije tačno, ali nije zapravo preterano važno.

  • Vladimir Gligorov: Javni dug, bankrotstvo i održivost Vladimir Gligorov: Javni dug, bankrotstvo i održivost

    Šta znači kada se kaže da je država pred bankrotstvom? I kako se to ispoljava? Jedan je slučaj kada vlasti cene da je bolje da ne izvršavaju obaveze prema poveriocima nego da dodatno oporezuju.

  • Dimitrije Boarov: "Naša zemlja" i stranci Dimitrije Boarov: "Naša zemlja" i stranci

    Nakon isprazne rasprave o izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu u Skupštini Srbije, postavlja se krupno pitanje – zašto ova prilika nije iskorišćena da se doista utvrdi čemu služi prohibicija prometa obradivog zemljišta kojoj će biti izloženi državljani zemalja članica Evropske unije i zašto se baš njima, faktički, u narednih deset godina zabranjuje da učestvuju u neminovnom procesu ukrupnjavanja poseda u zemlji u kojoj prosečan vlasnik ima njivu od samo četiri hektara?

  • Vladimir Gligorov: Pola godine Vladimir Gligorov: Pola godine

    Nekako je promaklo javnosti da je prva polovina godine bila veoma loša, privredno posmatrano. Rast proizvodnje je bio jedva nešto više od jedan odsto.

  • Jelka Jovanović: Kitka šarena Jelka Jovanović: Kitka šarena

    Makedonsko devojče... nastavak stiha je u naslovu. Dakle, Makedonija je u Srbiji ispala top-tema zbog špijunaže koja je možda opasna, mada se još ne zna kako pošto potencijalne “strane” kojima Makedonija omogućava “ofanzivan obaveštajni rad” nisu imenovane.

  • Mijat Lakićević: Laban oprostio Polovini Mijat Lakićević: Laban oprostio Polovini

    Laban oprostio Polovini što ga je tukao. Ovaj “njuznetovski” naslov u Srbiji više nikog ne bi iznenadio. Likovi iz Kovačevićevih crnih komedija vaskrsavaju na naše oči, življi nego ikad.

  • Dimitrije Boarov: Kako ubrzati privredni rast Dimitrije Boarov: Kako ubrzati privredni rast

    Protekle sedmice su čak i listovi u kojima pršte napisi o mnogobrojnim uspesima i privrednim pobedama širom naše zemlje bili prinuđeni da prenesu bankarske procene da je nerealno očekivati da će Srbija ove godine dostići planiranu i projektovanu stopu rasta bruto domaćeg proizvoda od tri odsto u odnosu na prošlu godinu (kada je ostvarena stopa rasta od 2,8 odsto).

Preporuke prijatelja
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side