Vladimir Gligorov: U Berlinu o ulaganjima, poslu, izvozu
25.08.2014 Beograd

Vladimir Gligorov: U Berlinu o ulaganjima, poslu, izvozu

Vladimir Gligorov: U Berlinu o ulaganjima, poslu, izvozu
Krajem avgusta, 28, u Berlinu će biti održan sastanak predstavnika Evropske komisije, zemalja članica i ministara i privrednika iz takozvanog zapadnog Balkana. Cilj je da se podstakne oporavak ove regije, gde spadaju zemlje koje bi tek trebalo da postanu članice Evropske unije. Šta se može očekivati?

Koja su sredstva na raspolaganju zemljama članicama Evropske unije i Evropskoj komisiji? Pre toga, sa kojim se problemima suočavaju zemlje sa zapadnog Balkana?

Tu valja razlikovati dve grupe zemalja. U prvu spadaju Srbija i Bosna i Hercegovina, a može im se dodati i Hrvatska, koja je tek odskora članica EU. One su imale stagnantan ili negativan privredni rast u poslednjih šest godina, od 2009. do 2014. Takođe, očekuje se ne naročito impresivan oporavak u sledećih par godina, a možda i duže. Ovo možda jednim delom zavisi i od toga šta će se eventualno dogovoriti u Berlinu.

U drugu grupu spadaju Albanija, Crna Gora, Kosovo i Makedonija, koje su prošle bolje; Crna Gora, ili značajno bolje, posebno Kosovo sa prosečnim rastom od više od pet odsto od početka krize 2009. Ove bi zemlje, takođe, trebalo da se oporavljaju brže u sledećih nekoliko godina, sa realnim rastom između tri i četiri odsto godišnje. I to, opet, pretpostavlja da se Evropska unija dodatno angažuje.

Na čemu? Ako se pogleda stanje u ovoj regiji, jasno je da su u poslednjih pet-šest godina najveći problemi u padu ili gotovo stagnaciji industrijske proizvodnje, padu investicija, izuzeci su Kosovo i Makedonija. I padu zaposlenosti, opet su izuzeci Kosovo i Makedonija. Pozitivna kretanja su samo u izvozu (izuzetak je Hrvatska), najvećim delom usled preorijentacije sa domaćeg na strana tržišta, osim u slučaju srpskog izvoza automobila i crnogorskog turizma. Nasuprot tome, uvoz se smanjuje, osim u Albaniji, Makedoniji i na Kosovu. Tome valja dodati i povećanu emigraciju, mada precizni podaci nedostaju.

Zašto je potrebna spoljna podrška? Zato što su domaća sredstva privredne politike ograničena. Od 2008. do danas javni dugovi su povećani u odnosu na BDP, mada mnogo više u Hrvatskoj i Srbiji nego u drugim zemljama, dok na Kosovu gotovo da i nisu. Takođe, strani su dugovi povećani, opet u odnosu na BDP. Prvo ograničava fiskalnu politiku, a drugo monetarnu i politiku kursa. Uz to, čitava regija se suočava sa snažnim deflatornim pritiscima, što svakako ne utiče pozitivno na ulaganja i potrošnju, a dodatno otežava stanje u javnim finansijama, usled pada javnih prihoda. Tome valja dodati rastuće probleme nelikvidnosti i rast nenaplativih potraživanja, koji su najviše izraženi u Hrvatskoj i Srbiji, pa postaje jasno da nema mnogo toga što se može učiniti, a što bi praktično odmah dalo pozitivne rezultate.

Očekuju se, nema sumnje, reforme makroekonomske politike i posebno regulative, dakle praktično svih tržišta, a i čitavog sistema vladanja i upravljanja, što bi svakako trebalo da ima pozitivan uticaj na ulaganja. No, u dužem vremenskom periodu, rast prodaje na stranim tržištima bi trebalo da bude brži nego na domaćim, jer će finansijska i fiskalna konsolidacija potrajati. U tome tržište Evropske unije ima veoma istaknuto mesto.

Dodatan ograničavajući činilac jeste stanje u malim i srednjim preduzećima. Ona su uglavnom okrenuta domaćem tržištu i nisu naročito inovativna, što znači da ne nude nove proizvode i ne teže da poboljšavaju kvalitet. A ta preduzeća čine više od devedeset odsto svih preduzeća i zapošljavaju, gotovo svuda, oko dve trećine svih zaposlenih. Što znači da je teško promeniti i strukturu i izvoznu orijentaciju privrede ukoliko se ne poveća preduzetništvo upravo u malim i srednjim preduzećima. Potrebno je da ona proizvode razmenjiva dobra, dakle robu koja može i da se izveze, što će reći da je potrebno ponajviše povećati industrijsku proizvodnju. Što bi svakako zahtevalo povećanje investicija, a dovelo bi do povećanja zaposlenosti.

Raspolažu li Evropska unija i njene zemlje članice sredstvima da utiču na ove promene i na privredni rast balkanskih zemalja? Kada je reč o investicijama, novci ne nedostaju, jer industrijalizovane zemlje u EU imaju suficite u razmeni sa inostranstvom što znači da njihova preduzeća moraju da ulažu napolju. Naravno, ne moraju da se opredele za male balkanske privrede, ali regija kao celina i nije toliko mala. Postoji previše granica i transportni troškovi nisu mali, ali ovo poslednje upućuje na korist od ulaganja u infrastrukturu. A to svakako spada u nešto što EU može da uradi.

Promena regulative i finansijska konsolidacija bi dodatno podstakli ulaganja, a eventualne fiskalne troškove bi EU mogla da olakša instrumentima makrofinansijske podrške, o sredstvima iz pretpristupnih fondova i da ne govorimo. Ova poslednja bi posebno mogla da imaju za cilj podršku malim i srednjim preduzećima koja su orijentisana na izvoz, a naravno i povećanoj energetskoj efikasnosti i ruralnom razvoju.

Uopšteno rečeno, Evropska unija i zemlje članice imaju dovoljno instrumenata da podrže privredni oporavak Balkana. Da li su balkanske zemlje spreman partner, to nije nikako sigurno. Potrebna je politička transformacija koja je još uvek spora, nedovoljna, i u velikoj meri neodlučna. Zemlje članice EU bi trebalo da ponude ono što su one sposobne da učine, a ako to nije dovoljno za potrebne političke odluke u zemljama na zapadu Balkana, onda ništa.

EU i zemlje članice imaju dovoljno instrumenata da podrže privredni oporavak Balkana. Da li su balkanske zemlje spreman partner, to nikako nije sigurno. Potrebna je politička transformacija koja je još spora, nedovoljna i u velikoj meri neodlučna. Zemlje članice EU bi trebalo da ponude ono što su one sposobne da učine, a ako to nije dovoljno za potrebne političke odluke u zemljama na zapadu Balkana – onda ništa

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Kurs i dug Vladimir Gligorov: Kurs i dug

    Problem sa fiksnim kursom je u tome što s vremenom postaje skupo od njega odustati.

  • Mijat Lakićević: Mandat za rat Mijat Lakićević: Mandat za rat

    Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka... Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

  • Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje Dimitrije Boarov: Privremeno ulepšavanje

    Čadež je nedavno rekao: “Tu smo – gde smo i moramo da radimo zajedno, privrede su nam povezane više nego što ljudi znaju, što mogu i da pretpostave i što političari ne razumeju.” Ne znam zašto se u poslednjim spekulacijama o budućem premijeru Srbije Čadež više ne spominje, ali sada mogu da pretpostavim zašto je tako.

  • Dimitrije Boarov: Spora gradnja brze pruge Dimitrije Boarov: Spora gradnja brze pruge

    Da je u Kini brza pruga između Pekinga i Šangaja građena brzinom koja se ostvaruje između Pazove i Tošinog bunara, tih oko 1.300 kilometara gradilo bi se 150 godina, a izgrađena je za oko 4-5 godina.

  • Vladimir Gligorov: Plate Vladimir Gligorov: Plate

    Udvostručiti plate u evrima za, recimo, pet godina veoma je teško ostvarljivo.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska Vladimir Gligorov: Srbija i Hrvatska

    U poslednjih desetak godina stvarni proizvod Hrvatske trajno je veći od srpskog i razlika se ne smanjuje, a po stanovniku se nominalno povećava.

  • Momčilo Pantelić: Red nereda Momčilo Pantelić: Red nereda

    “Ne mogu da dišem” nije samo preklinjanje teško obolelih nego i – povodom policijskog davljenja uhapšenog u Mineapolisu – poklič sve većeg broja ljudi koje sistemi guše nepravdom i ostalim nepočinstvima.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side