Vladimir Gligorov: Treća generacija
16.12.2019 Beograd

Vladimir Gligorov: Treća generacija

Vladimir Gligorov: Treća generacija
Razvojna politika je dugoročna, gde nije jednostavno odrediti o kom periodu vremena je reč. To u ne maloj meri zavisi od onoga šta motiviše ljude da delaju tako da se razvojni ciljevi mogu ostvariti u, sa stanovišta današnje generacije, relativno dalekoj budućnosti.

To se u određenoj meri svodi na spremnost današnje generacije da vodi računa o dobrobiti budućih generacija. Verovatno je realistično, to je empirijsko pitanje, da bi ljudima trebalo da je važno kako će živeti njihova deca i unuci. Dalje od toga, sa stanovišta svake generacije, verovatno je nerealistično. Uobičajeni generacijski model privrednog rasta i politike računa sa dve generacije sa beskonačnim horizontom, no u razvojnom smislu verovatno je potrebno računati s horizontom od tri generacije, za koje bi vreme razvojni problem trebalo da je rešen.

Mada, ukoliko se za cilj ima sustizanje najrazvijenijih zemalja, to je za većinu zemalja u razvoju suviše kratak period, gde su, doduše, takozvani azijski tigrovi, uključujući posebno Kinu, izuzeci. No, kada je reč o preokretu zemlje koja je bar tridesetak godina išla unazad, verovatno nije nerealno računati s tim da teži da se pridruži razvijenim zemljama s ciljem da unuci žive tako dobro kako će živeti ljudi u najrazvijenijim zemljama. Što će reći, da će unuci sadašnje generacije stanovnika Srbije živeti tako kako će živeti njihovi savremenici u razvijenom svetu ili bar da će im taj nivo dobrobiti izgledati dostižan za njihova života.

U tom kontekstu, i donekle arbitrarno, uzmimo da bi razvojni problem trebalo rešiti za oko tridesetak godina kako bi se moglo realno očekivati da će treća generacija, unuci sadašnje generacije, uživati ili će im biti izgledan evropski standard. Kako bi trebalo da izgleda srpska razvojna politika? Koja bi trebalo da za cilj ima uglavnom privredni rast, zasnovan na povećanju produktivnosti.

Najpre, potrebno je da sadašnja generacija vrednuje blagostanje svoje dece i unuka manje-više kao i svoje. Ili, pojednostavljeno govoreći, da svoju potrošnju ceni koliko i potrošnju svojih unuka. To bi podrazumevalo značajno povećanje štednje ili, drukčije rečeno, značajno povećanje ulaganja. U zatvorenoj privredi oni su jednaki, dok je u otvorenoj potrebno voditi računa o stranim ili ulaganjima u strane zemlje. Imajući u vidu ono što znamo o srpskoj privredi, dve se karakteristike mogu izdvojiti:

 

Prva: stranci ulažu, domaći troše.

Strategija razvoja, bar od 2000, ali i sedamdesetih godina prošloga veka, bila je da se koriste strana ulaganja ili krediti. Usled čega su domaća ulaganja ograničena, a takođe i domaća štednja.

 

Druga: Domaći preduzetnici, više nego strani, ako je suditi po postojećim podacima, teže da ulažu u strane zemlje pre nego u sopstvenu.

Ovo je jednim delom posledica porekla kapitala i dohotka s kojim domaći preduzetnici raspolažu, a jednim delom jeste i posledica neizvesnosti privređivanja u Srbiji, koja je, ta neizvesnost, uostalom i razlog što je nivo domaće štednje nizak, a sklonost ka potrošnji velika.

Uzeti zajedno, ova dva razloga imaju za posledicu da dobrobit druge i treće generacije imaju malu težinu u odlučivanju sadašnje o tome da li da se troši ili da se štedi.

Ukoliko to deluje suviše apstraktno, uzmimo, za politički zainteresovane ljude, da želimo da utvrdimo šta politika zamrznutog konflikta, na Kosovu ili u Bosni i Hercegovini, zapravo znači? Naprosto to da ograničenje koje ta politika stavlja na dobrobit budućih generacija nije vredno žrtvovanja današnje generacije da se jedan ili drugi konflikt na bilo koji način reši. Dakle, dobrobit unuka jeste značajno manje vredna od dobrobiti sadašnje generacije. Kako u politici tako i u svemu ostalom. Što se onda vidi u podacima o štednji i ulaganjima na nivou cele zemlje. Naravno, i u sklonosti emigraciji.

Dakle, potrebna je politika razvoja koja u određenoj meri izjednačava dobrobit sadašnje generacije sa onom njenih potomaka, recimo dece i unuka. Ili, drukčije rečeno, buduća dobrobit, bar u horizontu do tridesetak godina, trebalo bi da se diskontuje po nultoj ili niskoj stopi u odnosu na sadašnju. Kako buduća potrošnja zavisi od ulaganja, a ova se finansiraju iz štednje, to znači da je potrebno značajno povećati domaća ulaganja i domaću štednju.

To, međutim, ne obezbeđuje i približavanje nivou dobrobiti razvijenih zemalja. Za to je potreban značajan rast produktivnosti, posebno ukoliko je reč o zemlji s niskim ili negativnim rastom stanovništva. A za to je potrebna neprestana promena strukture proizvodnje, skupa dobara, robe i usluga.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Jelka Jovanović: Ko menja predsednika? Jelka Jovanović: Ko menja predsednika?

    Pitanje iz naslova zvuči besmisleno, posebno onima koji se rukovode mišlju “Vučić nezamenjivi”, ali je logično.

  • Mijat Lakićević: Avioni, milioni Mijat Lakićević: Avioni, milioni

    Para ima, ima li pameti? Tako je glasio naslov teksta od pre nekoliko brojeva (NM 481) nakon što je Aleksandar Vučić izjavio kako država nema “ćup s parama” i “ne može da obezbedi još novca za pomoć privredi”.

  • Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada Dimitrije Boarov: Nova ili stara vlada

    Čini se da Vučić najviše zazire od “razdvajanja gaća” od naslednika Miloševićeve ideologije i politike, okupljenih oko Ivice Dačića.

  • Jelka Jovanović: Oluja u srcima Jelka Jovanović: Oluja u srcima

    Milošević u Kninu posle četvrt veka od krvavog progona srpskog naroda iz Krajine!

  • Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici Vladimir Gligorov: Ulice i spomenici

    Zemlja propada otkad su ljudi koji su na vlasti u Srbiji počeli da je oslobađaju od Jugoslavije, a oni idu iz političkog uspeha u uspeh. Evo sada epidemije i njene zloupotrebe, a vlasti nikada više. Kako? Tako što će se građani pretvoriti u navijače

  • Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta Nadežda Gaće: Nepoverenje kao društvena konstanta

    “Paradoksalno je da je demokratizacija društva dovela do smanjenja poverenja u demokratske institucije”, jedna je od uvodnih rečenica Ivana Krastava u knjizi “S verom u nepoverenje”, koja je štampana 2013. Izdvojiću samo još dve rečenice iz tog uvoda “da građansko nepoverenje kada prekorači određeni prag slabi poziciju građana” i citata Semjuela Džonsa: “Bolje je nekada biti prevaren nego uopšte ne verovati”.

  • Vladimir Gligorov: Sada Belorusija Vladimir Gligorov: Sada Belorusija

    Lukašenko će najverovatnije biti prepušten sudbini. O čemu bi valjalo da razmišljaju ruski klijenti na Balkanu.

Preporuke prijatelja