Vladimir Gligorov: Treća generacija
16.12.2019 Beograd

Vladimir Gligorov: Treća generacija

Vladimir Gligorov: Treća generacija
Razvojna politika je dugoročna, gde nije jednostavno odrediti o kom periodu vremena je reč. To u ne maloj meri zavisi od onoga šta motiviše ljude da delaju tako da se razvojni ciljevi mogu ostvariti u, sa stanovišta današnje generacije, relativno dalekoj budućnosti.

To se u određenoj meri svodi na spremnost današnje generacije da vodi računa o dobrobiti budućih generacija. Verovatno je realistično, to je empirijsko pitanje, da bi ljudima trebalo da je važno kako će živeti njihova deca i unuci. Dalje od toga, sa stanovišta svake generacije, verovatno je nerealistično. Uobičajeni generacijski model privrednog rasta i politike računa sa dve generacije sa beskonačnim horizontom, no u razvojnom smislu verovatno je potrebno računati s horizontom od tri generacije, za koje bi vreme razvojni problem trebalo da je rešen.

Mada, ukoliko se za cilj ima sustizanje najrazvijenijih zemalja, to je za većinu zemalja u razvoju suviše kratak period, gde su, doduše, takozvani azijski tigrovi, uključujući posebno Kinu, izuzeci. No, kada je reč o preokretu zemlje koja je bar tridesetak godina išla unazad, verovatno nije nerealno računati s tim da teži da se pridruži razvijenim zemljama s ciljem da unuci žive tako dobro kako će živeti ljudi u najrazvijenijim zemljama. Što će reći, da će unuci sadašnje generacije stanovnika Srbije živeti tako kako će živeti njihovi savremenici u razvijenom svetu ili bar da će im taj nivo dobrobiti izgledati dostižan za njihova života.

U tom kontekstu, i donekle arbitrarno, uzmimo da bi razvojni problem trebalo rešiti za oko tridesetak godina kako bi se moglo realno očekivati da će treća generacija, unuci sadašnje generacije, uživati ili će im biti izgledan evropski standard. Kako bi trebalo da izgleda srpska razvojna politika? Koja bi trebalo da za cilj ima uglavnom privredni rast, zasnovan na povećanju produktivnosti.

Najpre, potrebno je da sadašnja generacija vrednuje blagostanje svoje dece i unuka manje-više kao i svoje. Ili, pojednostavljeno govoreći, da svoju potrošnju ceni koliko i potrošnju svojih unuka. To bi podrazumevalo značajno povećanje štednje ili, drukčije rečeno, značajno povećanje ulaganja. U zatvorenoj privredi oni su jednaki, dok je u otvorenoj potrebno voditi računa o stranim ili ulaganjima u strane zemlje. Imajući u vidu ono što znamo o srpskoj privredi, dve se karakteristike mogu izdvojiti:

 

Prva: stranci ulažu, domaći troše.

Strategija razvoja, bar od 2000, ali i sedamdesetih godina prošloga veka, bila je da se koriste strana ulaganja ili krediti. Usled čega su domaća ulaganja ograničena, a takođe i domaća štednja.

 

Druga: Domaći preduzetnici, više nego strani, ako je suditi po postojećim podacima, teže da ulažu u strane zemlje pre nego u sopstvenu.

Ovo je jednim delom posledica porekla kapitala i dohotka s kojim domaći preduzetnici raspolažu, a jednim delom jeste i posledica neizvesnosti privređivanja u Srbiji, koja je, ta neizvesnost, uostalom i razlog što je nivo domaće štednje nizak, a sklonost ka potrošnji velika.

Uzeti zajedno, ova dva razloga imaju za posledicu da dobrobit druge i treće generacije imaju malu težinu u odlučivanju sadašnje o tome da li da se troši ili da se štedi.

Ukoliko to deluje suviše apstraktno, uzmimo, za politički zainteresovane ljude, da želimo da utvrdimo šta politika zamrznutog konflikta, na Kosovu ili u Bosni i Hercegovini, zapravo znači? Naprosto to da ograničenje koje ta politika stavlja na dobrobit budućih generacija nije vredno žrtvovanja današnje generacije da se jedan ili drugi konflikt na bilo koji način reši. Dakle, dobrobit unuka jeste značajno manje vredna od dobrobiti sadašnje generacije. Kako u politici tako i u svemu ostalom. Što se onda vidi u podacima o štednji i ulaganjima na nivou cele zemlje. Naravno, i u sklonosti emigraciji.

Dakle, potrebna je politika razvoja koja u određenoj meri izjednačava dobrobit sadašnje generacije sa onom njenih potomaka, recimo dece i unuka. Ili, drukčije rečeno, buduća dobrobit, bar u horizontu do tridesetak godina, trebalo bi da se diskontuje po nultoj ili niskoj stopi u odnosu na sadašnju. Kako buduća potrošnja zavisi od ulaganja, a ova se finansiraju iz štednje, to znači da je potrebno značajno povećati domaća ulaganja i domaću štednju.

To, međutim, ne obezbeđuje i približavanje nivou dobrobiti razvijenih zemalja. Za to je potreban značajan rast produktivnosti, posebno ukoliko je reč o zemlji s niskim ili negativnim rastom stanovništva. A za to je potrebna neprestana promena strukture proizvodnje, skupa dobara, robe i usluga.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
E-pretplata
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: Očarani razočaranjem Mijat Lakićević: Očarani razočaranjem

    Oni kao hoće da nas prime, a mi kao hoćemo da uđemo. Ovom rečenicom – parafrazirajući onog vojnika iz rata u Sloveniji početkom devedesetih – sve češće se na opozicionoj sceni kvalifikuje proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Drugim rečima – niti Srbija hoće zaista da uđe u Evropsku uniju niti EU hoće da primi Srbiju.

  • Dimitrije Boarov: Katastar kao usko grlo Dimitrije Boarov: Katastar kao usko grlo

    Stiče se utisak da se RGZ navikao na birokratsku supremaciju nad vlasništvom (jer tamo gde se o vlasništvu navodno konačno odlučuje, tamo je moć i sve drugo što uz nju ide), a na drugoj strani, i Vladi odgovara hronični svojinski nered u kojem poslednju reč može, u svakom ad hoc slučaju, imati najviša izvršna vlast

  • Dimitrije Boarov: Čari "finansijskih instrumenata" Dimitrije Boarov: Čari "finansijskih instrumenata"

    Stičem utisak da je Vlada Srbije otkrila čari “finansijskih instrumenata” kojima se poskrivećki može dolivati novac poreskih obveznika u državne firme, što upućuje na zaključak da ništa nije skupo kada treba “lakirati” njene poslovne poteze kako bi vladajuća “politika uspeha” ostala nenarušena.

  • Vladimir Gligorov: 100 evra Vladimir Gligorov: 100 evra

    Nije sporno da srpske vlasti nisu podelile (gotovo) svima po 100 evra s ciljem da se umanji siromaštvo ili nejednakost već zato da bi bolje prošli na izborima. To, međutim, ne znači da ta mera nije uticala na društvenu nejednakost.

  • Vladimir Gligorov: Državne plate Vladimir Gligorov: Državne plate

    Kako to već biva, povećanje plata u javnom sektoru sledeće godine najavljeno je, naravno, kao redak svetski uspeh. Malo koja druga zemlja će u tome uspeti, a najverovatnije nijedna. Jer, čini se da je tvrdnja da nemaju prostora u budžetu.

  • Ivan Jovanović: Nove i stare normalnosti Ivan Jovanović: Nove i stare normalnosti

    Koliko smo puta čuli kovanicu “nova normalnost” u poslednjih nekoliko meseci? Verovatno previše. Uostalom, anglosaksonski izraz “new normal” zvuči rogobatno kad se prevede. Maltene kao što rogobatno zvuči i njegova suština navikavanja na odvikavanje od nekakvog stare “normalnosti”. A tu normalnost ostatak sveta živi sedamdesetak, a mi u Srbiji tačno dvadeset godina.

  • Dimitrije Boarov: Smena putem unapređenja Dimitrije Boarov: Smena putem unapređenja

    Vučić je prebacivanjem Dačića u Narodnu skupštinu i nastavkom koalicije sa SPS-om verovatno jeftino dobio i ono što mu je izgleda najvažnije – podršku socijalista na budućim predsedničkim izborima u proleće 2022. godine

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
No? istraživa?a 2020
Zlatiborac
Turisti?ka organizacija Srbije
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side